69 replies to this topic

[mrd]

Nije vazno sta imas, vec sta znas.

Pare dodju i odu, ali ono u glavi uvek ostaje na ceni.

Da ne skrenemo temu. OP-u bilo vazno sta koliko kosta. Hteo da zna koliko zaradjuju ljudi. Ima izenjera koji zaradjuju $60k godisnje, a ima i onih koji slome $250k.

Svako bira ono sto mu godi. Ovaj za $250k nema slobodnog vremena, a ovaj za $60k u 5:00PM sedne u auto i nema pojma da mu firma postoji do 8:00AM sledeceg jutra.

Kome je bolje to je po Ainshtajnovoj teoriji relativiteta relativno.

[vilhelmina]

Slažem se da je sreća individualna stvar ali smatram da su duhovne stvari čovekova jedina sreća. Pri tome ne mislim na hipnozu nekom teorijom o uskrsnuću nego obične, male stvari.

 

Ipak treba napomenuti da su i za najmanju individualnu, i pri tome cisto duhovnu srecu, potrebni materijalni uslovi. Oni se ne mere visinom licnih prihoda, ali su i te kako ovisni o materijalnom standardu sredine. Ciste ulice, odrzavane zgrade i stanovi u njima, funkcionisuca infrastruktura, siti i materijalno obezbedjeni ljudi koji imaju buducnost tu oko tebe... - sve to treba da bi i ti mogao da se okrenes  stvarima koje si pobrojao kao izvor svoje srece, a s kojima se u potpunosti slazem.

U osnovi svega toga ipak lezi posao i zarada, samo treba znati kada je dosta i ne upasti u zacarani krug besomucnog zaradjivanja i trosenja. Po meni, granica ide tamo kad vise ne mozes da povuces crtu izmedju posla i privatnog zivota, jer si previse prostora ustupio poslu i zaradi, pa ti je onda jedini izlaz da to proglasis zivotom. A posao to nije; on je samo uslov za zivot.

[angelia]

Slažem se da je sreća individualna stvar ali smatram da su duhovne stvari čovekova jedina sreća. Pri tome ne mislim na hipnozu nekom teorijom o uskrsnuću nego obične, male stvari.

 

 

Ipak treba napomenuti da su i za najmanju individualnu, i pri tome cisto duhovnu srecu, potrebni materijalni uslovi. Oni se ne mere visinom licnih prihoda, ali su i te kako ovisni o materijalnom standardu sredine. Ciste ulice, odrzavane zgrade i stanovi u njima, funkcionisuca infrastruktura, siti i materijalno obezbedjeni ljudi koji imaju buducnost tu oko tebe... - sve to treba da bi i ti mogao da se okrenes  stvarima koje si pobrojao kao izvor svoje srece, a s kojima se u potpunosti slazem.

U osnovi svega toga ipak lezi posao i zarada, samo treba znati kada je dosta i ne upasti u zacarani krug besomucnog zaradjivanja i trosenja. Po meni, granica ide tamo kad vise ne mozes da povuces crtu izmedju posla i privatnog zivota, jer si previse prostora ustupio poslu i zaradi, pa ti je onda jedini izlaz da to proglasis zivotom. A posao to nije; on je samo uslov za zivot.

Evo ovde da se relativno slozim sa Vili. Ipak samo delimicno. Postoji neki minimum zadovoljenja zivotnih potreba. Da li ozbiljno treba da danas pricamo samo o duhovnim potrebama ili treba i da jedemo?

 

Sa druge strane ne slazem se da u osnovi lezi posao i zarada. Za neke od nas profesionalni uspeh, ili odraz u zivotu je izvor zadovoljstva, za nekog - Mel pomenu zdravlje pacijenata, za nekog edukacija mladih ljudi ili pomoc starima, za neke odrzavanje odredjenih standarda onoga sto smatramo modernim zivotom (inzinjeri), za neke - eto ja nemam tako definisanu profesiju, ali da vidim korist od onoga sto radim sto za javnost a i za zaposlene, kad neko plati svoju kucu, zaradi za decu za skolovanje.

 

Zasto sve to ne bi bilo radost zivota? Idem sad bas u moj licni osecaj, kad napredujemo u poslu, zaposlimo jos 5 ljudi, pa nas rad doprinese zdravlju 50 ljudi, i 10 dece se skoluje. Jel to duhovno ili materijalno?

[vilhelmina]

Evo ovde da se relativno slozim sa Vili. Ipak samo delimicno. Postoji neki minimum zadovoljenja zivotnih potreba. Da li ozbiljno treba da danas pricamo samo o duhovnim potrebama ili treba i da jedemo?

 

Sa druge strane ne slazem se da u osnovi lezi posao i zarada. Za neke od nas profesionalni uspeh, ili odraz u zivotu je izvor zadovoljstva, za nekog - Mel pomenu zdravlje pacijenata, za nekog edukacija mladih ljudi ili pomoc starima, za neke odrzavanje odredjenih standarda onoga sto smatramo modernim zivotom (inzinjeri), za neke - eto ja nemam tako definisanu profesiju, ali da vidim korist od onoga sto radim sto za javnost a i za zaposlene, kad neko plati svoju kucu, zaradi za decu za skolovanje.

 

Zasto sve to ne bi bilo radost zivota? Idem sad bas u moj licni osecaj, kad napredujemo u poslu, zaposlimo jos 5 ljudi, pa nas rad doprinese zdravlju 50 ljudi, i 10 dece se skoluje. Jel to duhovno ili materijalno?

 

"U osnovi lezi" ovde znaci da je to neophodan uslov za ostala zadovoljstva; to jasno pise gore. Posao i privatni zivot nisu dve odvojene stvari, pa da potpuno slobodno dajemo prioritet jednom ili drugom. Vecina ljudi nerado stavlja te dve stvari u korelaciju i pokusava da licnu srecu definise kao nesto sasvim odvojeno. Jos kad se u pricu uvedu porodica i deca, onda tu posao ispada stvarno nesto trivijalno, cemu nema mesta u prici o porodicnoj sreci. A ne mora se ici tako daleko da se zamisljaju gladna deca koja zive u vlaznom podrumu i nemaju buducnosti, da bi se uocila cvrsta veza izmedju bar relativnog materijalnog blagostanja i porodicne srece. Dovoljno je zamisliti jednog roditelja opterecenog i nezadovoljnog poslom, koji mu ne donosi ni materijalnu sigurnost, ni licno zadovoljstvo, pa videti koliko tu ima uslova za srecan porodicni zivot i ostala duhovna zadovoljstva.

 

Utoliko su posao i zarada osnova licne srece. Zarada sama po sebi nije dovoljna, vec se mora osecati i zadovoljstvo poslom, da bi se kuci doslo u ispravnom stanju i da bi se moglo posvetiti porodici. Zadovoljstva poslom nece biti ako se u njemu ne vidi smisao, a to je uvek neka opsta, sira drustvena korist. To zato jer smo socijalna bica i treba nam potvrda okoline. Ne mora direktno izrazena; dovoljno je da ja licno osecam da sam danas ucinila nesto sto je nekome bilo na korist. U mom sadasnjem poslu je to vise nego jasno definisano, i nisam ga slucajno izabrala, kad sam vec silom prilika bila u situaciji da ga biram u zrelom dobu.

[mrd]

Opet se prica svela na ono sta nas licno cini srecnim, a ne konkretno cekani odgovor na pitanje:"Koliko to kosta?"

Niko OP-u ne moze da odgovori na to pitanje. Ja samo iz mog licnog iskustva i mojih zelja mogu da mu kazem da bih ziveo bilo gde gde su uslovi zivota okrenuti mojim licnim sposobnostima, a ne nekoj visoj sili, ili broju telefona. Blago receno samo ne Srbija, pre 20-ak godina bih rekao i bilo koja exYU drzava, ali se Slovenija popela na listi pristojnih mesta za zivot.

[angelia]

"U osnovi lezi" ovde znaci da je to neophodan uslov za ostala zadovoljstva; to jasno pise gore. 

Pa ja sam se u tom delu i slozila s tobom da mora da postoji neki materijalni minimum za pocetak. Nisam sigurna koliko bas svako mora da ima osecaj ostvarenosti na tom poslu. Imas recimo dosta domacica kojima je muz "hranitelj" i one su u toj situaciji ok, ili dosta ljudi koji rade poslove koji ih ne ispunjavaju nekim zadovoljstvom u smislu u kom ti to pricas, pa su opet zadovoljni svojim zivotom.

 

Samo se ne slazem s tobom da je posao "samo uslov za zivot" . Tu si malo kontradiktorna, posao nije zivot ali je zadovoljstvo poslom u osnovi? Sve su to delovi zivota i svako bira one delove koji ga vise ispunjavaju. Neko ne zeli decu i to mu uopste nije radost zivota.

[vilhelmina]

Pa ja sam se u tom delu i slozila s tobom da mora da postoji neki materijalni minimum za pocetak. Nisam sigurna koliko bas svako mora da ima osecaj ostvarenosti na tom poslu. Imas recimo dosta domacica kojima je muz "hranitelj" i one su u toj situaciji ok, ili dosta ljudi koji rade poslove koji ih ne ispunjavaju nekim zadovoljstvom u smislu u kom ti to pricas, pa su opet zadovoljni svojim zivotom.

 

Okrenula si tri kruga, sve pokusavajuci da kontriras necemu sto samo po sebi ne pruza dovoljno materijala za tako nesto.

Osecaj ostvarenosti u poslu ne mora da postoji u svakom trenutku. Ima mnogo perioda u ljudskom zivotu kada su prioritet neke druge stvari, npr ozbiljnija bolest, rodjenje dece, kupovina nekretnine, emigracija u drugu zemlju, you name it... Tada je vecina spremna da radi bilo sta i svoje licno zadovoljstvo poslom podredi vecoj zaradi, materijalnoj sigurnosti, imanju vise slobodnog vremena ili nekoj drugoj prakticnoj okolnosti, koja u tom trenutku izgleda vaznija od zadovoljstva poslom. Medjutim, dugorocno je vazno osecati se ostvarenim i na tom planu, jer odrastao covek na poslu provodi trecinu svog zivota i eventualnu frustraciju koju oseca ako mu posao ne pruza zadovoljstvo, uglavnom nosi sa sobom i kuci. Tesko ce neko biti zadovoljan onih par sati sto ostanu nakon dolaska s posla, ako je citav ostatak dana osecao da nesto radi pod prinudom i da ga to ispunjava nezadovoljstvom. Kratkorocno to moze biti olaksanje, ali dugorocno vodi u frustraciju.

 

Samo se ne slazem s tobom da je posao "samo uslov za zivot" . Tu si malo kontradiktorna, posao nije zivot ali je zadovoljstvo poslom u osnovi? Sve su to delovi zivota i svako bira one delove koji ga vise ispunjavaju. Neko ne zeli decu i to mu uopste nije radost zivota.

 

Pre bih rekla da spinujes, nego da se ne slazes. U prvom delu posta se slazes s onim s cime se u drugom delu ne slazes .

Probaj umesto "posao" da stavis "vazduh". On je bez sumnje neophodan uslov za zivot, ali taj zivot ce biti prilicno loseg kvaliteta, ako ga provodis u zagusljivom, memljivom podrumu. Moze se i tu biti srecan i zadovoljan izvesno vreme, ali ne dugo. U prijatnom okruzenju, ispunjenom prijatnim mirisimaa, gde mozes da dises punim plucima, i sva ostala zivotna zadovoljstva ce doci do punog izrazaja. No ako tih ostalih zadovoljstava nema, puko udisanje prijatnog vaduha nece biti dovoljno za osecaj srece i ispunjenosti.

Utoliko ni posao ne moze da bude sve, ma koliko nekog ispunjavao. Pre ili kasnije, covek ce poceti da se gusi u njemu, bas kao i u onom cistom i prijatnom vazduhu, ako je to sve cime neko raspolaze. Utoliko su i vazduh i posao "samo" uslov za zivot, a ne zivot sam.

 

Stvar je u balansu izmedju posla i privatnog zivota, gde jedno ne moze u potpunosti da kompenzuje za drugo, i oba moraju da pruze bar minimum zadovoljstva, da bi covek dugorocno funkcionisao. Iz svih odgovora iscezlom postavljacu pocetnog posta, proizlazi upravo to, i koliko god se trudili da se medjusobno ne slazemo, izgleda da cemo ovde morati da se slozimo. A pocetni post odrazava pogled nekoga ko ustvari ima dosta zadovoljstava u trenutnom zivotu u Srbiji, ali mu ocigledno nedostaje materijalna baza, pa pita da li bi odlaskom u inostranstvo mogao sve to da zadrzi, ali da ga manje kosta. Kratkorocno je to za njega resenje, jer ga ocigledno ne zanima da li mi uzivamo u tome sto radimo, vec samo ono sto je output tog posla, dakle izlasci, odeca, ustedjevina, stagod... I nije jedini, jer mnogi krecu s takvim idejama, ne shvatajuci da nesto moras i izgubiti, da bi nesto drugo dobio. Tako obicno na duzi rok opet upadnu u novi disbalans - od imam zadovoljstava koliko hoces, ali nemam para da ih sve finansiram..., do imam para, ali sam ipak nezadovoljan sopstvenim zivotom.

[cyberwor/L/d]

 

Onolike reci i kalupi za srecu i treba_ovako_i_onako a silent joys na dohvat ruke.

 

 DSC_1479.JPG   51.46KB   4 downloads

[angelia]

 

Pre bih rekla da spinujes, nego da se ne slazes. U prvom delu posta se slazes s onim s cime se u drugom delu ne slazes .

 

Stvarno su neke stvari cudo.

Da li ti stvarno ne vidis kontradiktornost u svojim izjavama, nego mene optuzujes za spinovanje. Kazes ovakve stvari:

"Medjutim, dugorocno je vazno osecati se ostvarenim i na tom planu, jer odrastao covek na poslu provodi trecinu svog zivota i eventualnu frustraciju koju oseca ako mu posao ne pruza zadovoljstvo, uglavnom nosi sa sobom i kuci." a prethodno si rekla da posao nije zivot - pa nije ceo ali jeste 1/3 - barem, pa ne vidim kako se moze odbaciti kao da nije izvor zivotnog zadovoljstva nego samo "uslov".

 

Ti u stvari nisi skontala na sta sam probala da ti ukazem pa mi odgovaras na potpuno neku drugu stvar.

 

"Stvar je u balansu izmedju posla i privatnog zivota, gde jedno ne moze u potpunosti da kompenzuje za drugo, i oba moraju da pruze bar minimum zadovoljstva, da bi covek dugorocno funkcionisao. Iz svih odgovora iscezlom postavljacu pocetnog posta, proizlazi upravo to, i koliko god se trudili da se medjusobno ne slazemo, izgleda da cemo ovde morati da se slozimo."

 

Vidis tu smo se slozili. A evo ti gde se ne slazemo:

 

"Po meni, granica ide tamo kad vise ne mozes da povuces crtu izmedju posla i privatnog zivota, jer si previse prostora ustupio poslu i zaradi, pa ti je onda jedini izlaz da to proglasis zivotom. A posao to nije; on je samo uslov za zivot."

 

Nekome je posao jako bitna stvar u zivot, i predstavlja izvor zivotne srece za njega, umesto recimo dece ili badmingtona. Ti u stvari govoris da je posao uslov da imas uspesan zivot van posla, zato sto posao nije zivot - i to je za mene jako problematicna logika.

Znaci po tebi zivot je ono van posla, pa svi profesionalci posveceni svojoj karijeri nemaju zivot - jer to rade zbog zarade?

[mrd]

Okrenula si tri kruga, sve pokusavajuci da kontriras necemu sto samo po sebi ne pruza dovoljno materijala za tako nesto.

Osecaj ostvarenosti u poslu ne mora da postoji u svakom trenutku. Ima mnogo perioda u ljudskom zivotu kada su prioritet neke druge stvari, npr ozbiljnija bolest, rodjenje dece, kupovina nekretnine, emigracija u drugu zemlju, you name it... Tada je vecina spremna da radi bilo sta i svoje licno zadovoljstvo poslom podredi vecoj zaradi, materijalnoj sigurnosti, imanju vise slobodnog vremena ili nekoj drugoj prakticnoj okolnosti, koja u tom trenutku izgleda vaznija od zadovoljstva poslom. Medjutim, dugorocno je vazno osecati se ostvarenim i na tom planu, jer odrastao covek na poslu provodi trecinu svog zivota i eventualnu frustraciju koju oseca ako mu posao ne pruza zadovoljstvo, uglavnom nosi sa sobom i kuci. Tesko ce neko biti zadovoljan onih par sati sto ostanu nakon dolaska s posla, ako je citav ostatak dana osecao da nesto radi pod prinudom i da ga to ispunjava nezadovoljstvom. Kratkorocno to moze biti olaksanje, ali dugorocno vodi u frustraciju.

 

 

Pre bih rekla da spinujes, nego da se ne slazes. U prvom delu posta se slazes s onim s cime se u drugom delu ne slazes .

Probaj umesto "posao" da stavis "vazduh". On je bez sumnje neophodan uslov za zivot, ali taj zivot ce biti prilicno loseg kvaliteta, ako ga provodis u zagusljivom, memljivom podrumu. Moze se i tu biti srecan i zadovoljan izvesno vreme, ali ne dugo. U prijatnom okruzenju, ispunjenom prijatnim mirisimaa, gde mozes da dises punim plucima, i sva ostala zivotna zadovoljstva ce doci do punog izrazaja. No ako tih ostalih zadovoljstava nema, puko udisanje prijatnog vaduha nece biti dovoljno za osecaj srece i ispunjenosti.

Utoliko ni posao ne moze da bude sve, ma koliko nekog ispunjavao. Pre ili kasnije, covek ce poceti da se gusi u njemu, bas kao i u onom cistom i prijatnom vazduhu, ako je to sve cime neko raspolaze. Utoliko su i vazduh i posao "samo" uslov za zivot, a ne zivot sam.

 

Stvar je u balansu izmedju posla i privatnog zivota, gde jedno ne moze u potpunosti da kompenzuje za drugo, i oba moraju da pruze bar minimum zadovoljstva, da bi covek dugorocno funkcionisao. Iz svih odgovora iscezlom postavljacu pocetnog posta, proizlazi upravo to, i koliko god se trudili da se medjusobno ne slazemo, izgleda da cemo ovde morati da se slozimo. A pocetni post odrazava pogled nekoga ko ustvari ima dosta zadovoljstava u trenutnom zivotu u Srbiji, ali mu ocigledno nedostaje materijalna baza, pa pita da li bi odlaskom u inostranstvo mogao sve to da zadrzi, ali da ga manje kosta. Kratkorocno je to za njega resenje, jer ga ocigledno ne zanima da li mi uzivamo u tome sto radimo, vec samo ono sto je output tog posla, dakle izlasci, odeca, ustedjevina, stagod... I nije jedini, jer mnogi krecu s takvim idejama, ne shvatajuci da nesto moras i izgubiti, da bi nesto drugo dobio. Tako obicno na duzi rok opet upadnu u novi disbalans - od imam zadovoljstava koliko hoces, ali nemam para da ih sve finansiram..., do imam para, ali sam ipak nezadovoljan sopstvenim zivotom.

Ovo je divno, nego daj odgovori postavljacu topika, koliko je kilo mesa? Lepa lekcija o tome kako mali Perica treba da zamisli zivot, ali ni trunke o onome sto je OP pitao, sta je to sto je lepo u delu sveta u kome ti zivis? Da li se isplati raditi, ili ne? Koliko se radi, itd.

Ni na jedno od ovih pitanja nisi ni pokusala da odgovoris, ali sve vrca o tome kako vilhelmina zamislja da to treba da bude. Te si nesrecan ako radis posao koji ne volis, te si gladan, ako ga ne radis, a ni reci o tome kako to izgleda.

Please! 

Edited by mrd, 24 June 2016 - 16:08.

[vilhelmina]

Stvarno su neke stvari cudo.

Da li ti stvarno ne vidis kontradiktornost u svojim izjavama, nego mene optuzujes za spinovanje. Kazes ovakve stvari:

"Medjutim, dugorocno je vazno osecati se ostvarenim i na tom planu, jer odrastao covek na poslu provodi trecinu svog zivota i eventualnu frustraciju koju oseca ako mu posao ne pruza zadovoljstvo, uglavnom nosi sa sobom i kuci." a prethodno si rekla da posao nije zivot - pa nije ceo ali jeste 1/3 - barem, pa ne vidim kako se moze odbaciti kao da nije izvor zivotnog zadovoljstva nego samo "uslov".

 

Ti u stvari nisi skontala na sta sam probala da ti ukazem pa mi odgovaras na potpuno neku drugu stvar.

 

"Stvar je u balansu izmedju posla i privatnog zivota, gde jedno ne moze u potpunosti da kompenzuje za drugo, i oba moraju da pruze bar minimum zadovoljstva, da bi covek dugorocno funkcionisao. Iz svih odgovora iscezlom postavljacu pocetnog posta, proizlazi upravo to, i koliko god se trudili da se medjusobno ne slazemo, izgleda da cemo ovde morati da se slozimo."

 

Vidis tu smo se slozili. A evo ti gde se ne slazemo:

 

"Po meni, granica ide tamo kad vise ne mozes da povuces crtu izmedju posla i privatnog zivota, jer si previse prostora ustupio poslu i zaradi, pa ti je onda jedini izlaz da to proglasis zivotom. A posao to nije; on je samo uslov za zivot."

 

Nekome je posao jako bitna stvar u zivot, i predstavlja izvor zivotne srece za njega, umesto recimo dece ili badmingtona. Ti u stvari govoris da je posao uslov da imas uspesan zivot van posla, zato sto posao nije zivot - i to je za mene jako problematicna logika.

Znaci po tebi zivot je ono van posla, pa svi profesionalci posveceni svojoj karijeri nemaju zivot - jer to rade zbog zarade?

 

 

Au, strasno .

Ti toliko volis da se svadjas sa mnom da razlog nalazis i tamo gde ga uopste nema.

"Posao je samo osnov za zivot, a ne zivot sam" je opaska izrecena u kontekstu price o ljudima koji svoj zivot svedu na posao i zapostave sve ono sto takodjer cini zivot, a sto nije posao. Dakle, odnosi se na konkretnu grupu ljudi, koja nesumnjivo postoji u danasnjem svetu, a koju povremeno treba podsetiti na to da je zivot mnogo vise od posla i da obe strane (poslovnu i privatnu, ako i to moram da naglasim) valja negovati, da bi se covek dugorocno osecao kompletnim i ispunjenim. I sve to s naglaskom na dugorocno, jer se desava da u nekim periodima zivota moramo priroritet da damo samo jednom od to dvoje. Nikakav problem ako ne traje predugo, ali za potpuno i trajno zadovoljstvo, treba teziti balansu.

To se veoma jasno vidi iz moje recenice koju si gore boldovala i posteno citirala, bez izvlacenja iz konteksta. Iz nje se nikako ne moze zakljuciti da posao nije vazan u postizanju zivotnog zadovoljstva, pa time i nema nikakve kontradikcije, niti potrebe za ovolikim razvlacenjem.

 

Edit: Moze se biti profesionalac posvecen poslu, a ipak ne zapostaviti porodicu, prijatelje, citanje knjiga, pecanje, putovanja, sta vec nekome prija. Neces valjda tvrditi da to nikako ne ide zajedno?

Edited by vilhelmina, 24 June 2016 - 17:41.

[angelia]

Au, strasno .

Ti toliko volis da se svadjas sa mnom da razlog nalazis i tamo gde ga uopste nema.

...

 

Edit: Moze se biti profesionalac posvecen poslu, a ipak ne zapostaviti porodicu, prijatelje, citanje knjiga, pecanje, putovanja, sta vec nekome prija. Neces valjda tvrditi da to nikako ne ide zajedno?

Ma ja uopste nisam planirala da se raspravljam s tobom, samo sam ti ukazala na kontradiktornost u izjavi, iako sam se u dosta stvari slozila s tobom, zar ne? Ti mislis da se to nikako nije moglo drugacije protumaciti ali koristis odrednice kao "previse prostora", sto moze da znaci previse po tvom misljenju, jer tim ljudima mozda nije previse.

 

Moze se biti profesionalac i ne zapostaviti porodicu, prijatelje itd, ali ne mora. To moze da bude licni izbor a ne necija ocena sa strane. 

 

Ne treba podcenjivati tudje izbore zato sto se ne uklapaju sa nasom vizijom kako to "treba da bude".

Ako neko odluci da da prednost privatnom zivotu, pa onda ima manji uspeh u karijeri od osobe B, onda obicno kaze "da ali on (osoba B) nema zivot" sto je klasican fazon "kiselo je grozdje".

[mrd]

Ma ja uopste nisam planirala da se raspravljam s tobom, samo sam ti ukazala na kontradiktornost u izjavi, iako sam se u dosta stvari slozila s tobom, zar ne? Ti mislis da se to nikako nije moglo drugacije protumaciti ali koristis odrednice kao "previse prostora", sto moze da znaci previse po tvom misljenju, jer tim ljudima mozda nije previse.

 

Moze se biti profesionalac i ne zapostaviti porodicu, prijatelje itd, ali ne mora. To moze da bude licni izbor a ne necija ocena sa strane. 

 

Ne treba podcenjivati tudje izbore zato sto se ne uklapaju sa nasom vizijom kako to "treba da bude".

Ako neko odluci da da prednost privatnom zivotu, pa onda ima manji uspeh u karijeri od osobe B, onda obicno kaze "da ali on (osoba B) nema zivot" sto je klasican fazon "kiselo je grozdje".

o ovom topiku smo mnogo puta ranije raspravljali. Kao i svaki put kad se tema dotakne ovako fuzzi svari, kao sto je poimanje zivota, neki, a to nisi ti, osete svako neslaganje kao napad na licni integritet. Potom tema krene u jdan lepi ringispil,"Vi ste MENI rekli da imam klempave usi!"

 

Sto se tice i onih koji su odlucili da budu sami, da nemaju dece i sta ti ja znam sta jos nije mainstream, svi su oni nesrecni i onda sebe nalaze u putovanjima, skupim kolima, radu. Bog da cuva i da brani. Uf da, ovi normalni, nemaju sanse posto ih ovi neobicni u svemu siju. Da ih vidimo kad imali sve ono sto i ovi normalni imaju na grbaci, pa da imaju toliko uspeha u zivoti, namerno kazem zivotu, posto se uvek kod ovih poredjenja zivot stavlja kao jedinica mere.

 

AAAAAXXXXX!

[angelia]

... namerno kazem zivotu, posto se uvek kod ovih poredjenja zivot stavlja kao jedinica mere.

 

AAAAAXXXXX!

Ja volim da citam knjigu u slobodno vreme a neko voli da vozi Harley - sad valjda ja treba da mislim da je moj zivot duhovniji ili da on smatra da ja nemam zivot? 

[Almin98]

Mngo skup standard tamo, pravices tamo za nekog milione a ti ces dobiti nekolike hiljade...