Periodi vladavine Pinočeove hunte:
1. Period apsolutnog prihvatanja Čikaške škole milog nam i nikad ne prežaljenog Miltona Fridmana 1973-1982
- Zadržao je postojeće rudnike pod državnom upravom (zamisli), a nova nalazišta je otvorio za strane kompanije. Dođite i uzmite mi rude, pametno, nema šta.
- Spoljni dug '72 3.5 milijarde USD, dug '82 17 Milijardi USD.
- Za 60% smanjio finansiranje zdravstva, što je izazvalo porast tifusa za 121%, virusnog hepatitisa i još gomile bolesti.
- Privatizovao je penzioni fond i školstvo. Školstvo sa 30% palo na 25%.
- Nezaposlenost '72 je 3%, '77 je 25%, a u špicu krize 82-85 čak 33%
- Fiksan devizan kurs koji je UPROPASTIO domaću proizvodnju (kao i kod nas), pa je Čile počeo mnoooogo više da uvozi. Otud nagli porast gore pomenutog spoljnog duga.
2. Period krize 1982-1985
- Otkuda kriza jbt, kad su Čile pohvalili i Fridman i Tačerova 
- NACIONALIZACIJA 2 najveće bake.
- 18 od 50 finansijskih institucija je proglasilo bankrot
3. Period Bučija 1985-1990. Ovo je zalazak diktature Pinočea
- Buči uvodi fleksibilan kurs, oživljava domaću privredu
- Buči ukida i smanjuje takse čime takođe oživljava privredu i poljoprivredu
- Buči vrši transformaciju duga u kapital. Kupujući obveznice duga denociama državnih kompanija.
- Buči uvodi KONTROLU kapitala, suprotno našem divnom gore pomenutom nobelovcu.
Dakle, tek kada je Buči uveo delimičnu kontrolu kapitalizma, Čile je krenuo ka properitetu.
Odgovoriću na ovo, iako u principu ne zaslužuje odgovor,jer se radi o prevodu teksta sa wikipedije, ali ne celog nego samo rečenica izvučenih iz konteksta.
Samo oko ovog dela što se tiče Bucija. Namerno si izostavio da je Buči sproveo privatizaciju, kako prirodnih dobara, javnih preduzeća, tako i stvari koje su nacionalizovane za vreme Aljendeai, ali privatizovao je i stvari koje su nacionalizovane za vreme krize 1982-3. Sve te mere su dovele do rasta Čileanske privrede koji je u to vreme bio najveći na kontinentu. Sve mere koje je sproveo Buci su u skladu sa doktrinom liberalnog kapitalizma. Smanjenje taksi i poreza, privatizacija, olakšavanje pokretanje poslova, fluidni kurs... Ekonomske mere koje su sprovodjene pre njega su bile miks različitih ekonomskih pravaca, toliko da su čak ljude koji su sprovodili tu ekonomsku politiku podrugljivo nazivali čikaška škola socijalizma. Ne treba zaboraviti da je u momenta puča privreda bila u potpunom kolapsu, štrajkovi su paralisali i ono malo privrede što je radilo. Inflacija je te godine dostigla cifru od 300%, a puč je bio ako se nevaram sredinom ili početkom septembra. U svakom slučaju Čile je iz Pinočeove diktature izašao ekonomski jači od onog kakav je bio kada je u nju ušao i tu nema nikakvog spora ni medju istoričarima, ni medju ekonomistima. A to da su Bučijeve reforme izvršene na izlasku iz Pinočeove diktature je smešna teza. Pinoče je nameravao da vlada još jako dugo i trudio se da tako i bude. Rezultat plebiscita je iznenadio sve, pa i njega. Zbog promenjenih odnosa u svetu nije mogao da reaguje,ali je maksimalno otegao tranziciju vlasti i ona je trajala dve cele godine.
Meni je sada jasno šta ti u stvari pokušavaš sa ovim topikom. A to je da pod maskom diskusije pre svega o Venecueli provučeš tezu da su SAD uz pomoć svojih tajnih službi izvršile tihi prevrat u Venecueli i izazvale promenu pravedne komunističke vlasti. Paralelu tome vidiš u Pinočeovom puču i smeni Aljendea. Mogu ti reći da ta tvoja teza baš i ne pije vodu.
SAD je dugo godina vodio veomma lošu politiku prema Latinskoj Americi i tu nema spora. Za to su verovatno razni razlozi, jedan od njih je sigurno i strah od velikog uticaja SSSR-a u bukvalnom dvorištu SAD, što bi moglo ugroziti i bezbednost samih SAD. Ima tu sigurno i drugih razloga, ali ne bitno. Latinska Amerika je plodno tlo za komunističku ideologiju i politika SAD je samo odložila dolazak komunista na vlast u Latinoameričkim državama, nikako to nije, niti je mogla sprečiti. Po meni je to vrlo pogrešan način vodjenja politike, jer ako nešto ne može da se spreči bolje da bude odma nego da se odlaže u nedogled i da se na to bespotrebno troše resursi, iz perspektive SAD možda i nije tako, ne znam. U svakom slučaju, svojom politikom u LA su napravili mnogo neprijatelja. Posle pada SSSR-a dolazi do promene SAD politike i bukvalno ispuštaju LA iz svog uticaja. Komunistički i levičarski režimi osvajaju vlast u jednoj pojednoj državi, dok to nije obuhvatilo čitav kontinent. Sada je došlo vreme da polako napuštaju političku scenu.
Treba reći da je takva promena LA bila neophodna i da su komunisti morali doći na vlast, da i taj narod tamo shvati da imto neće doneti ono što su očekivali. Tako da nije problem što su oni došli na vlast, problem je što su ostali predugo. Prvi mandat skoro svih njih je bio uspešan. Radilo se na smanjenju socijalnih razlika, koje su u LA prenaglašene, radilo se na smanjenju diskriminacije domorodačkih zajednica i siromašnih, razbijani su privatni monopoli... To im je donelo popularnost i lako su pobedili na sledećim izborima. E tu su nastali problemi. Umislili su da su bogom dati i krenuli su da menjaju ustave i zavode diktaturu, u ekonomiji su krenuli u masovne nacionalizacije i čitave ekonomije su podredili dobiti od prodaje sirovina mislivši da će visoke cene sirovina trajati večno. Čim su nastala pomeranja na svetskom tržištu njihove ekonomije su doživele kolaps. To je naravno dovelo do pada popularnosti, a strah od gubitka vlasti je povećao represiju nad gradjanima, jer ko sme da sumnja u vrednosti svetske socijalističke revolucije. E to će ih tek zakopati i ubrzati njihov pad. Retko ko od njih se pokazao kao dobar primer predsednika, koji je znao kad je vreme da ode i kako treba da se ponaša dok je na vlasti. Izdvojio bi Brzilca Lulu, pa i Argentinca Kirčnera iako se on baš ne uklapa u profil ovih komunista, za razliku od njegove žene.
Nema SAD potrebu da utiče i da potpomaže njihove smene. Dovoljno je bilo samo da ih pusti da vladaju neko vreme ito će ih eliminisati iz daljeg političkog života za sva vremena. Eto, toliko na tu temu.
