145 replies to this topic

[Hertzog]

Uplasi me, kada sam procitao moje ima... Hvala na savetima, potrudicu se da ih se pridrzavam

[zoran59]

Eh, opet malo "reminiscencije."

Smesno je kako godine uticu na pamcenje (mada, mozda ima i nekog dejstva alkohola   ) - ali mnogih detalja iz 14. godine se secam odlicno a  u 33. ili 44. ne znam sta se desilo tj. ne mogu neki dogadjaj da smestim u odgovarajucu godinu...

 

Koga ne zanimaju dvotaktni motori ili dvotockasi, neka preskoci ovaj post.

A najvise bi me radovalo da ga procita neki klinac koji i danas vozi mopede.

 

No, '73. mi cale kupi Tomos Automatic3, oko 14. rodjendana. Odlican dizajn, o cemu svedoci cinjenica da je uz male promene jos uvek u proizvodnji - ej, 40 godina kasnije! Tomos je dobio i neka medjunarodna priznanja za taj model. Primerak koji mi je tata kupio je bio jedan od prvih sa trake, prava senzacija: dvostepeni automatski menjac. U ulici je bilo nekih mopeda, ili Automatic1 ili ROG Pony-Express (sa Puch masinom) - jednostepeni, centrifugalno kvacilo. A ja imam motorcinu sa menjacem!

Cale je mislio da sam tako postao "motorizovani gradjanin." Nije znao da sam u svojem (iskrivljenom) tinejdzerskom ogledalu postao i trkac, dizajner, mehanicar i inzenjer itd. - sve preko noci. Jbt, imam masinu koja vozi bez da teram pedale - pa ceo svet je moj! Od svih mojih samouverenih kvalifikacija, mozda je 0,001% vrednosti imala ona mehanicarska, utoliko sto sam od casa kad sam prohodao dedi i caletu dodavao alat. Misleci da pomazem i ne znajuci koliko smetam.

 

Vec nakon par nedelja, ja se setim da su trkaci motori glasni. Cale na poslu (deda je vec bio umro), pa ja skinem izduv da vidim kako to radi. Jedino sto sam postigao je da dignem pritisak komsijama - buke koliko hoces, a moped ide slabije. Treba da vratim izduv, ali sam u skidanju unistio dihtung (pomoz'te, braco u domaji, sa prevodom - je l' to "brtvilo" ili "zaptivka" ili kako se prevodi? - vec dugo sam u emigraciji...). Nista, napravicu novi. Kopajuci po podrumu i caletovoj radionici, nadjem materijal - parce linoleuma. Zgodno, lako se reze, skrojim i sastavim. Vredelo je citavih 0.008 sec. - cim sam upalio motor, linoleum se rastopio. Jbt, panika - cale ce da dodje kuci - i ja trk kod komsija koji nesto znaju o motorima. Prvi savet (i korektan) je da se dihtung pravi od klingerita, samo ja nemam ni dinara a i ducan je daleko. Drugi savet je da ga pravim od malo debljeg kartona pa namocim u ulje - uz vrelinu izduva, doci ce do karbonizacije i sve ce biti OK. Ja pojma nemam sta je "karbonizacija" ali poslusam i, stvarno, sve prodje u redu.

 

Prodje jedno mesec dana. A ja citam sve moguce magazine i knjige vec godinama i pamtim sve sta mogu o "friziranju." Znam da je za snagu dvotaktnih motora bitna velicina kanala. Sad vec znam kako se prave "dihtunzi" pa prvom prilikom (cale dezuran, nema ga do sutra - bio je lekar) bez straha skinem glavu i cilindar. Povecacu kanale. Radim obicnom rucnom turpijom. Gnjavim se citav dan, sporo to ide. Konacno, zadovoljan rezultatom, sastavim motor. Hocu da ga upalim - a on vec u prvom taktu BLOKIRA! Posle se ispostavilo da sam toliko prosirio izduvni kanal da je klipni prsten u prvom prolazu iskocio i zaglavio se.

Sta cu sad? Dodje cale kuci, kazem mu da motor ne radi, on pogleda pa me ispituje, ja nesto lazem i vrdam i naposletku priznam. Stari popizdi.

Dodje vikend, u'vati se stari posla. Posto klip nije mrdao, tata ga razbije. Tek onda je mogao da skine cilindar, ali ga je u procesu ostetio. Ne samo to, nego su neki parcici (mozda) upali u kuciste i cale zakljuci da treba citav motor rastaviti i ocistiti. Jebote, ni par meseci a vec treba generalna opravka. Sve zbog mene "inzenjera i mehanicara."

Stari rastavi motor, ocisti sve, pa kaze da ce ga sastaviti za nekoliko dana, kad uhvati vremena. Eh, ja se setim da su bitni i prelivni kanali, pa ih tokom par dana povecam - ovaj put pazljivo i smirglujuci ivice. Cale sastavi motor, samo fali cilindar. Da ga "pacifikujem" kazem da cu se snaci, ne trebaju mi dodatne pare. Stvarno sam se "snasao" - u transakcijama su bile neke gramofonske ploce, farmerke i posteri - i nabavim cilindar, ali od SL15 modela.

Ovaj put, pitajuci za savete pre "dejstvovanja," sastavim stvari malo bolje. I jevtino nabavim 18mm Bing karburator od decka koji je na svoj Tomos stavio DellOrtov. Original je bio 12mm.

 

Jebote, dobio sam Tomos Automatic koji je isao oko 75 km/h. Fabricki, mozda 45. Brzina je dobivena obrtajima - iz ducana, vrteo se mozda oko 5000 a moj preko 8000. O prenosu i lancanicima nisam skoro nista znao.

 

Tako, ni kriv ni duzan, stekao sam postovanje vrsnjaka i ugled kao "majstor." Niko nije znao koliko sam se stideo pred ocem i "stiskao supak" ne znajuci kako ce ispasti neko turpijanje.

 

Ako nekoga interesuje, nastavicu. Inace, izvinjavam se onima kojima sam dosadio.

[Hertzog]

Samo pisi, nisi dosadio... Tema i jeste za to napravljena

[Hertzog]

Joj zorane danima si mi na pameti

Naime, rikn mi daljinsko otkljucavanje na autu i ja nadjem na netu da je na mom kljucu nemoguce zameniti bateriju, jer je punjiva i kljuc se ne otvara, vec kada rikne u ovlastenom servisu narucis novi. Nazovem, kazu 160€, ma rekoh sebi, mora biti neko resenje. Nadjem na netu da ljudi izrezu kljuc na pola, skalpelom, i da onda zamene bateriju.

Ja imao jedan original kljuc i dva koji nisu od mog auta, znaci ne mogu nista sa njim... I odlucim da probam. Zrtvovacu jedan kljuc da vidim sta i kako. Krenem da pilam plastiku i nakon nekih 15-ak min prerezem kljuc pri cemu sam skalpelom zarezao maticnu plocu, al bar znam u kom delu da budem pazljiv kod pravog kljuca. Vidim ta punjiva baterija na ploci zalemljena, tj nije zalemljena nego pikovana, ne znam koji je izraz kod nas, uglavnom tesko je odvojiti. Probam skalpelom al ne ide, tj ide, al sam pokidao kontakte. Pri tome u battery shopovima nemaju te punjive baterije. Nadodjem na gluplju ideju, prebacicu modul iz drugog kljuca u taj moj originalni (pri tome sam taj drug kljuc programirao da mogu otkljucati sa njim auto (nasao na YT). Pazljivo isecem i preostale kljuceve, kontam, nema nazad, il pukovnik ili pokojnik. Zamenim module, sidje , otkljucava auto, pokusavam da upalim, ne moze, samo da kontakt i nista vise, kljuc je povezan sa svojim modulom i ne moze bez njega raditi... Razjebao 3 kljuca i na kraju ne mogu ni auto upaliti. Vratim modul i sreca pa pali, odem kod starog ( ovo po zoranovom modelu, sve razvalim pa kukam caletu) i on provali da se na mom kljucu odlemio spoj baterije, zalemi to, sidjem kad otkljucava. Zalepim kljuc krenem kuci, opet nece, ni da ga ponovo programira, nista, poludim.

Vratim, se kontam ipak je losa baterija, hajde prelemicu iz drugog modula bateriju, al ispitamo i moja baterija bolja, kontakti dobri, nema sta biti do baterije, drugi je kvar... Uporedim dva modula i provalim da sam na svom, prilikom isecanja odvalio jedan otpornik velicine milimetar sa pola milimetra. Kontam nema sta, spremi 160€ ili otkljucavaj auto bez daljinskog i skontam da imam jos jednu sasu, skinuti otpornik sa drugog modula i zalemiti na moj, stari pizdi, sve sitno i namagnetisano, ne mozes nista uraditi, ali nakon sat vremena (ako ne i vise) zalemimo mi taj otpornik, sidjem do auta, a on radi...
Zena je vec bila u opstini da trazi papire za razvod, kaze da mi je zivotni moto: sto oci vide, to ruke pokvare. Ali tu je tata da to sve popravi

Zalepim super lepkom i kljuc kao nov, a videcemo do kada ce raditi, s obzirom da i nismo bas najbolje zalemili taj otpornik jer je bio kao vrh igle

[alberto.ascari]

Hahahahaha, tebe će svejedno žena ostaviti zbog auta, pre ili kasnije. A Zorana nemoj sa ovim problemom da pitas za savet, on je zavrsio svoj razvoj sa cekicem i kljucem viljuskastom trinaesticom.

[Hertzog]

Sve je moguce

[zoran59]

.....

nakon sat vremena (ako ne i vise) zalemimo mi taj otpornik, sidjem do auta, a on radi...
.....

 

Nisam nekoliko dana imao vremena da pisem na forumu, ali sam stigao da procitam...

 

Bravo, majstore, tako se resavaju stvari!

I prababa neznanog junaka moze da ode u ducan i kupi novi deo - a ovo opisano, to je majstorluk!

 

Mada, i mi (samozvani) majstori se ponekad zajebemo...

 

Elem, sredina '90-ih. Rodi se dete, "uvezemo" zenine roditelje da nam pomognu prvo vreme - oboje radimo. Ja vise ni ne znam sta sam vozio, menjao sam aute i motore k'o carape (o tome drugde), al' zena je vozila VW Jetta nekoliko godina.

Zove me zena na posao, kaze - auto ne pali. Kako, majku mu, juce je palio!? Nista, sredicu to cim dodjem kuci.

A obicaj mi je da cim kupim vozilo, kupim i prirucnik. Najpoznatiji izdavaci su Chilton i Haynes, a ima i drugih. Sta ne znas, tamo lepo pise.

Uhvatim se posla. Probam, auto stvarno ne pali (ne verujem zeni, da probam...). Za rad motora, potrebni su gorivo i paljenje. *ebem se citav dan, sve oko dovoda goriva radi. Sledeci dan, proverim - i nema varnice na svecicama. Redosledom iz Haynes prirucnika, proveravam i testiram komponente. Jbt, sve prolazi sve testove, a varnice nema!?

 

Gnjavim se tako dva-tri dana. I ocajno, tek sto nisam proplakao, oteram i alat i Haynes u vrazju mater i pogledam obicno fabricko uputstvo za upotrebu.

A tamo lepo pise - ako bezbednosni pojasevi nisu ukopcani, paljenje je iskljuceno. Bilo je to vreme bezbednosnih mera, Jetta je imala "automatske" pojaseve gde je gornji kraj bio prikopcan na vrata i vezao te cim ih zatvoris.

Ispostavilo se, zena je zamolila caleta da joj opere i ocisti kola. Ovaj je, da mu ne smetaju kad cisti unutrasnjost saugerom, otkopcao pojaseve.

A ja, "majstor," odmah krenuo u nauku i komponente umesto da lepo pogledam fabricke instrukcije.   Prikopcam pojaseve i radi k'o iz ducana...

 

Ova prica bi se mogla protumaciti na razne nacine. Za mene, vredi samo jedan: za sve je kriv tast!

Edited by zoran59, 02 June 2016 - 04:22.

[zoran59]

 

 ... Ja vise ni ne znam sta sam vozio, menjao sam aute i motore k'o carape ....

 

Ovaj deo posta moze izgledati hvalisavo, ali nije mi bila namera...

Hteo bih da pojasnim, a plasim se da ce biti podugacko.

 

Uvodni deo.

Treca sam generacija benzinomana/tockomana u porodici. Formiran '60-ih i '70-ih proslog stoleca. Jugoslavija je bila jos relativno siromasna. Normalni ljudi su vozili fice, a statusni simbol je bio "tristac" (Zastava 1300). Naravno, vec je bilo automobila sa zapada, ali su pripadali "eliti" i "burzujima" kojima je bilo tesko pristupiti.

Za ilustraciju, mi deca bi postavili cetiri cigle za na ulicu, za golove, i igrali fudbal - pa se svakih pola sata sklonili da prodje neki auto. Danas, u istoj ulici, roditelji ne daju deci da predju sama preko ulice, saobracaj je toliko gust...

U mojem rodnom Zagrebu, jedini luksuzni hotel je bio Esplanade i tamo su odsedali stranci. Tako sam vec kao dete, sa par drugova, stvorio naviku da posle skole (negde od 2. razreda) pesacimo sat vremena (!) do hotela, da vidimo sta ima parkirano oko njega. Ponekad bi se nasao kakav Jaguar, pokoji americki auto (jebote, Ford Mustang!) ili neki talijanski dvosed. Personal hotela nas je terao, misleci da smo kradljivci - a mi smo zavirivali u kola samo da vidimo koliko mu pise na brzinomeru. Kad bi naisli na 200, smejali smo se k'o ludi.

 

Servisiranje je bila posebna prica. Servisa je bilo malo, delova jos manje - a oboje je bilo skupo k'o sv.Petra kajgana. Ko god je imao entuzijazma, nije bilo dovoljno da ume da vozi - morao je, silom prilika, da bude i mehanicar.

Anegdota: '69. caletov prijatelj je imao MG Midget. I jednom prilikom hoce da ide nekamo, a ispod auta neki covek. Ovaj se sagne, vidi da neznanac ima beleznicu i olovku. Pita ga sta radi. A ovaj odgovori: "ma, imam isti takav, rastavio sam, pa nisam siguran gde sta ide. Hocu da sastavim, pa crtam kako bi trebalo da bude!"

Ponekad je trebalo i fabrikovati delove. Deda je bio veliki majstor. U Kraljevini Jugoslaviji, vec je imao 4 majstorska ispita - bio je, tim redom, kovac, varioc, masin-bravar i masinovodja na zeleznici. Otac je, mada lekar, nasledio puno toga od dede. Jednom (cca '71.) smo putovali ficom na letovanje za Dubrovnik i usred Bosne pukne nosac dinama (to je bila jedna od ficinih Ahilovih peta). Nista, cale kod seoskog kovaca  - i napravi novi.

Deda je za svoj Matchless motor (ostao iza neke saveznicke vojske u WW2) pravio delove. Nabavljao je materijal sa vojnog otpada. Mnoge detalje sam zaboravio, no znam da je skidao delove krila sa nekog oborenog nemackog Messerschmidta da dobije dobru leguru, pa izlivao delove u pescanom kalupu i obradjivao ih dodatno na razlicitim masinama. 

 

Sa motociklima je bilo posebno tesko. Sve je bilo krpljenje starog - potpuno poredivo sa danasnjom situacijom na Kubi, o tome ima dosta danasnjih vesti. Sve novo je bilo teska egzotika. '70. je Viktor (ne secam se prezimena) dovezao prvu Hondu 750 u Yu. Gde god je parkirao, u roku 15 min. se naslo 100 kibicera koji su slinili (i ja medju njima).

 

A ucio sam od opisanih dede i caleta.

 

 

 

Fast-forward u '90-e (FF izraz je poznat onima sa kasetofonima, za CD generaciju nista ne znaci...   ).

U USA, zbog relativno visokog standarda, polovne stvari su ili jevtine ili badava. A zena i ja se etabliramo kao normalni ljudi neke srednje klase, vise nismo bedni imigranti sa dve putne torbe. Imamo dva posla, okucimo se i...

Bog te ne *ebo, sva ona vozila o kojima sam mastao '60-ih i '70-ih, na 2 i 4 tocka, su maltene na poklon! 20-ak godina stara, jesu starudija a jos uvek nisu "klasika." Smejurija. Iz '70-ih, hoces BMW 2002, Opel GT1900 ili Manta, Alfa Romeo GT1750 itd. itd. - sve je to dostupno za jednu mesecnu platu ili manje. Svi francuski proizvodajci, pa i neki talijanski, a i Yugo, su se povukli sa americkog trzista. Hoces Renault 5 ili Yugo koji ne pali? Badava - samo ga makni da ne platim odvoz smeca...

 

Uz to, pomaze entuzijazam, pracenje magazina iz citavog sveta i evropski "background."

Recimo, jos neko vreme se prodavala Alfa Romeo 2000 Spider. Amerikanac kojem se razletela GT 1750 iz '74. nema pojma da karambolirani 2000 Spider iz '88. ima isti blok masine, svi delovi odgovaraju. Misli da je opravka egzoticna i skupa, pa prodaje jevtino. Jos bolje, General Motors - Chevrolet Chevette, Isuzu PUP i razni Opeli imaju istu masinu. Nije ni potrebno "pripasivanje" - svi delovi se jednostavno prisarafe.

 

Sa motociklima je situacija bila slicna, ali jos smesnija. Honda i Yamaha su '80-ih imale rat. Hondin reklamni slogan je bio "Follow the Leader" a Yamahin "Taking the Lead."

(docnije, posebna je prica i spada u japansku korporativnu kulturu, Yamahini sefovi su se ispricali Hondinim i "zakopali sekiru" - o tome su napisane knjige i to je za drugu temu)

Pale su cene, a narocito polovnim motorima.

 

A ja sam bio kao dete ostavljeno samo u ducanu sa igrackama. Samo neke cene koje sam platio, kojih se secam, za motore u voznom stanju: '78. Kawa KZ400, $200. '79 Yamaha XS650, $300. '75. Moto Guzzi 850 T3, $700.

Neke, nevozne, sam dobio badava ili za $50. Tipicni deo opisa u oglasu je bio "run when parked" - tj. palio je kad sam ga ostavio. E, onda je decko otisao u vojsku ili na koledz, vratio se nakon godinu-dve i stavio nov akumulator i gorivo, a motor nece.

Budale, a ja naucio od dede i caleta. Kad karburator stoji godinu-dve, benzin ishlapi i ostane talog. Pretvori se u maltene bezbojni lak koji zapusi sve otvore i dizne. Tako bih kupio taj neki motor koji ne radi, ostavio karburatore u tegli sa svezim benzinom da ih otopi, zamenio gume koje su u medjuvremenu postale trule, ispolirao krom - i za par dana sastavio i imao dobar motor.

Nisam se obogatio - kupio bih motor za par sto $ i prodao za $500 ili 1000. Sica, ali taman dovoljno da se zena ne buni sto provodim toliko vreme u garazi, i da pokrije troskove za farbu, ulje i sitnice koje sam kupovao.

 

Zato sam, u prethodnom postu, menjao vozila k'o carape.

Jedino za cim zalim - trebalo je kupim neki hangar i sve to sacuvam. Danas bi to bila teska klasika a ne polovna vozila, a ja bih se obogatio.

Sta cu, budala - ni prvi ni zadnji put.

[Hertzog]

Lajkovao sam ti pos,t ali dok sam citao to sam na skoro svaku recenicu hteo uraditi da je bilo moguce

[zoran59]

Hvala, Hertzog. Al' daj i ti malo vise pisi, a neka se jave i ostali - nisam ja valjda jedini sa dogodovstinama na tockovima?

 

DASUBO ima iskustva, Radoje i njegov strika... ima vas raznih.

Citajuci neke tehnicke detalje, mnogi forumasi znaju toliko mnogo da to nije bilo moguce saznati iz knjige ili sa neta. Nekog djavla su probali - bilo bi lepo procitati.

[Rad-oh-yeah?]

Ja slabo toga imam iz prve ruke, iako poticem iz trkacke familije - pored strike na 4 tocka, na dva su se takmicili deda (jos pre "onog" rata) i cale. S jedne strane, gradjen sam skoro pa ko Borkovic, znaci definitivno ne materijal za dzokeja (lakse meni da nosim konja na ledjima nego konju mene  ), sa druge strane tu je slucaj mog caleta koji je na motoru zadobio teske povrede glave i jedva pretekao. Nakon toga je sin jedinac bio svim silama usmeravan na neke druge strane, sto dalje od trka i trkanja, ali eto uspelo je samo polovicno, iako nikada nisam gajio ozbiljne ambicije da se licno oprobam u trkanju ostao sam pasionirani gledaoc. Ali strogo 4 tocka, nista dva.

 

Ni u saobracaju nisam sklon divljanju, retko kada vozim preko ogranicenja brzine. Inace otkad sam ovde u T.O ne posedujem auto, uglavnom mi ni ne treba (veca je glavobolja naci mesto za parkiranje u gradu nego stici javnim prevozom tamo gde si naumio) a kad mi bas zatreba auto onda rentiram. Jebiga za mene je obican auto upotrebna stvar, kao srafciger, ili busilica - stvar koja sluzi svrsi pre svega, a ne statusni simbol. A oni "neobicni" automobili su stvar za voajerisanje, gledaj ali ne diraj.

 

Kao sto rekoh, deda je bio taj koji je u familiji prvi povukao na brzinu - mehanicar i masinbravar po zanimanju, majstorski ispit je polozio 1927. godine, iste godine je polozio i vozacki (na Fordu T), i od prve plate kupio je par golubova (takodje njegova velika ljubav). Nedugo zatim se i ozenio, skucio, otvorio mehanicarsku radionicu (koja je bez prestanka radila do njegove smrti, 1987.). Prva zena mu je mlada umrla, pa se 1935. ozenio mojom babom, koja mu je pored troje dece iz prvog braka izrodila jos petoro, medju njima i mog caleta, sedmog po redu od osam.

 

Kad je posao krenuo, deda se zdao i u hobije, pored golubarstva uvek je "majstorisao" i za sebe. Tako je kupio jedan polovni Saksov motor sa masinom od 300 kubika, kojeg je poceo da "budzi" i sprema za trke. U ono vreme vozila se velika trka na javnim putevima, od Subotice pa preko Kanjize, Sente, Beceja do Novog Sada, i onda nazad do Subotice preko Srbobrana, Vrbasa i B. Topole. Putevi naravno neasfaltirani, "letnji", ponegde nasuti tucanikom. U ovim trkama su ucestvovali i ozbiljni vozaci tog vremena (naravno ne svetski poznati, ali iz sirom tadasnje Jugoslavije a ponekad i iz obliznjeg inostranstva, Madjarska i tako to), sa timovima mehanicara u vozilima koja su pratila trku i po potrebi priskakala u pomoc. Deda, kao obican zaludjenik-amater, bio je sasvim sam.

 

No, posto je svoj motor znao "u dusu", sa sobom je uvek nosio taman toliko alata i rezervnih delova koliko je bilo neophodno da otkloni svaki problem na koji bi usput mogao da naidje. I naravno, 4-5 rezervnih guma. Cesto bi uspeo brze da otkloni kvarove - koji su na onakvim putevima bili neminovni - nego sto bi trebalo vremena mehanicarima "velikih" vozaca uopste da stignu na mesto gde je njihov pulen stao zbog problema. Daleko od toga da je deda kao vozac bio vestiji, brzi, bolji od profesionalaca, niti je njegov motor bio nesto specijalno brz (na takvim putevima maksimalna brzina svakako nije bila odlucujuci faktor) ali na ovaj nacin mu je uspelo u par navrata i da pobedi.

 

Trkama se prestao baviti negde 50-tih godina, kada je na prilazu Beceju sa petrovoselske strane, na uzbrdici kod "Dioksida" (Prika ce tacno znati o cemu pricam) pao i slomio butnu kost. Tom prilikom je takodje polomio i srebrni dzepni sat koji je nosio sa sobom, koji od onda stoji, i koji je danas u mom vlasnistvu.

 

Cale je imao svoje drustvo lokalnih frajera sa motorima, i sa dedinom radionicom na raspolaganju uvek je bio u prilici da "budzi" svoje i motore svojih prijatelja. To su uglavnom bili manji motori domace proivodnje, raznorazni Tomosi kojima su "vadili dusu", busili im stubline, menjali klipove i radilice, svasta im radili, a bilo je tu i malo ozbiljnijih motora poput NSU ili MZ. Lokalni AMS je poceo da organizuje trkacku ekipu, pa se i moj cale nasao medju tih par odabranih (a kasnije i strika, na 4 tocka) koje su slali na trke po okolini. Nije tu bilo nekog velikog uspeha, a nije posebno dugo ni trajalo.

 

Ovu sam pricu odslusao jako mnogo puta, dok su pokojni deda i cale jos bili zivi: Jednom prilikom, jedan momak iz kluba je dobio "pravu" trkacku masinu, i moj cale je insistirao da je proba. Bio je malo cirke, ali se to na njemu nije videlo (imao je veliki cug, i umeo dobro da sakrije kad je "pod dejstvom"). Nije imao opremu kod sebe, neka ko jebe kombinezon, vozice u civilki, samo neka mu drugar da kacigu. Al' jebiga, kaciga mu premala. Na kraju je uzeo samo naocare. Isterao je motor na nasip kraj Tise, gde nema saobracaja (ali ni asfalta, samo tvrdo utabana zemlja, uglavnom ravna), i tu ga je odsrafio, da vidi koliko moze...

 

...i probudio se 21 dan kasnije, u bolnici, sa teskim ostecenjem mozga. Prognoze su bile da nikada vise nece hodati ni biti sposoban za samostalan zivot, no pobedio ih je. Daleko od toga da je bio zdrav i bez posledica, a samo mi sto smo ziveli s njim znamo kako je to sve izgledalo, ali eto izgurao je jos nekih 40-tak godina kako-tako normalnog zivota, zasnovao porodicu, dobio decu...

 

Nakon ovoga deda je prodao svog Saksa kojeg je jos uvek cuvao i vozio barem jednom nedeljno, lagano, cisto da ga zelja mine. Prodao je sve "budzotine", i od onda se u familiji sve dok deda nije umro nije vozilo nista jace od Puhovog Poni Ekspresa.

 

Osim naravno strica, koji je sve to sto su deda i cale radili na dva tocka, radio na cetiri. On je imao "abartovanog" Ficu (naravno, ne Abart, vec u kucnoj radinosti u dedinoj radionici i sa delovima pokupljenim bogznaotkuda "nabudzen" obican domaci Fica, i to jos od onih starih sa naopako vratima). S time je on isao na brdo, probao je par puta i na krug. Zatim je "budzio" Keca, a negde u isto vreme dopala mu je saka i ona Skoda o kojoj sam vec pisao. Posle se ponovo vratio na Ficu, novijeg, s kojim je isao i na reli, i sa kojim je takodje imao kreativnih momenata (i o tome sam vec pisao). Za njega je sve to bilo pre svega dobro zezanje, nacin da isfura neke svoje snove, da i on makar malo bude Flojd kada vec u stvarnom zivotu nije mogao da bude frajer kalibra Dragana Nikolica (strika je vise bacio na dedu pa je mali i debeljuskast, za razliku od caleta i mene koji smo visoki na babinu familiju, doduse ja za jos toliko visi od caleta koliko je on bio od svog). Evo ga i danas, kada se vise odavno ne trka, i on presao u dvotockase, i vozi BMW, nije se zenio, sve mu je ravno...

 

(Pitao sam ga jednom prilikom da li ima neke fotke iz "onih" dana, obecao mi je da ce potraziti, no retko imamo prilike da se vidimo, uglavnom po nekim svadbama ili sahranama, kako to vec ide...)

 

A kod dede u radionici sam prakticno odrastao, bila je na pola puta od moje kuce do skole, i uvek bih posle casova uletao kod njega da mu "pomazem" (ustvari, smetam ). Imao je beskrajno strpljenje za mene, odgovarao na sva moja zapitkivanja, i obicno bi nasao nesto sa cime da me zabavi a da mu ne budem na putu i da se pri tome osetim i korisnim - da sortiram sitne delove, da nesto ocistim / odmastim itd. Moji su vec znali gde ce da me nadju, i samo bi me pokupili od dede pri povratku s posla...

 

Jedna od mojih najranijih uspomena je kad me deda uzeo u krilo da gledamo na malom crno-belom TV sa onom antenom na izvlacenje kao na radiju "kako cika-Lauda juri"...

Edited by Rad-oh-yeah?, 11 June 2016 - 03:58.

[romantik]

Ako ova tema dogura do nekih 5-6 strana mislim da ce to biti dovoljno da se izda knjiga! Ja nikad nisam voleo prljati ruke u radionici (iako je cale vecito nesto majstorisao, ali ne za trkacke potrebe vec da opravi krseve ), ali moram reci da je prava milina citati ove vase price

[zoran59]

Ja slabo toga imam iz prve ruke   ..........

 

Radoje, odlican esejcic!

 

Uz sve postovanje za zgode i nezgode tvojih dede i caleta, imam par komentara.

Nikada nije kasno da probas. Pa i u kartingu. Dole, na topicu Motocikli, sam okacio link za reportazu o babi koja je pocela da vozi trke motociklima (na amaterskom, klupskom nivou) sa 60 i kusur godina.

 

Iz tvojeg posta - pa jos bolje ako imas odlican javni prevoz i auto ti ne treba - onda kola mogu da budu samo za rekreaciju.

Ne znam za puteve u tvojoj okolini, no za motorno-mehanicko dusu nema bolje relaksacije ili vece lepote neko voznja krivudavim (ako je moguce, brdskim) putem. Moj, na zalost vec pokojni, prijatelj je to izrazio recima: "There is no sex with a woman that can even compare with a satisfaction of a well-executed downshift just before a sharp turn, in a decent sports car!"

 

Znam da je glupo nagovarati nekoga da proba dva tocka - kao i mene da ih batalim - no, na cetiri, ne treba ti egzotika. Dobra je i 10 godina stara Mazda Miata. Odlican dvosed, a jevtin. I onda, kad "prozujis" okolnim cestama, odes na neki track-day i probas. Niko ne ocekuje da oboris rekorde -  samo ti daju priliku da isprobas sopstvene granice. A nije skupo.

 

 

Eh, kad pomenuh starkelje...

 

Ne znam kakvi su danas nastavni programi u gimnazijama u domaji. U moje vreme, u prve dve godine smo imali i "tehnicko vaspitanje."

U mojoj gimnaziji, predmet je drzao Ivan Kepert, po nadimku Coco. Covek je legenda jugoslovenske nautike. Osnovao je, ranih '60-ih, zagrebacki (tada pretenciozno nazvan) Yacht Club i bio njegov dugogodisnji predsednik. Izuzetno siroko obrazovan i svestran covek, bavio se raznim sportovima. Uz to, velika dobricina i jedan od najprijatnijih ljudi koje sam ikada upoznao. Strahovito puno sam od njega naucio, kao i od predaka.

Jos i danas postoji jedrilicarsko takmicenje, u klasi Optimist, nazvano po njemu - Kepertov Memorijal.

Hteo sam da prijavim matursku radnju kod njega, sa temom "povecavanje snage dvotaktnih motora" - no, po tadasnjim pravilima, radnja je mogla da bude samo iz predmeta koji su predavani najmanje tri godine, pa nije proslo. (na kraju, moja maturalna radnja je bila naslovljena "Titov doprinos politici nesvrstanosti" - jebes ludog coveka   )

 

No, Coco je imao motor. Matchless 350 iz '40-ih, ali nekompletan. Drzao ga je u stanu - ne d'o bog da zardja u nekakvom podrumu.

Napustili smo gimnaziju istog dana - ja sam maturirao, a Coco otisao u penziju. Par meseci kasnijem navratim kod njega. On se obraduje (valjda je mislio da ce ga posle penzionisanja svi zaboraviti) i pozove me na kafu. Sedimo i caskamo, a ja ga naposletku pitam - da li bi mi prodao taj Matchless. A Coco kaze: "Da si me pitao pre par godina, mozda (samo mozda) i bih. Ali sad sam u penziji, imam vremena, pa cu ga srediti i JA cu se voziti!"

 

Vrzmam se neko vreme po fakultetima pa emigriram. Vratim se u posetu domovini, kazem nekom drugaru da cu navratiti kod Coce da vidim kako je sredio motor. A taj me iznenadi: "pa Coco je umro pre par godina, zar ne znas?"

 

Da mi je neko ranije rekao da cu pustiti suzu za gimazijskim predavacem, smejao bih se. Ali za Cocom, plakao sam k'o ljuta godina.

Gde je Matchless zavrsio, ne znam. Nacuo sam da ga je navodno Cocin sin poklonio nekome, da odvuce gvozdje iz stana. Ne znam je li istina - no, ako jeste, steta. Da ga je prodao meni, ja bih ga restaurirao, nazvao "Coco" i napravio jos jedan dostojan Kepertov memorijal, za uspomenu na izvanrednog coveka.

[Rad-oh-yeah?]

Ma kontam sta pricas, ja zagledam neki polovni BMW Z-klasu, mali dvosed kabriolet, to je taman onako auto za hobi, ali ovde me klima jebe mogao bih ga voziti 3-4 meseca godisnje. Pa mi se ne isplati.

 

No ko zna, jednog dana mozda...

[Hertzog]

Ma nemam ni ja nesto puno dogodovstina, moj stariji brat je uglavnom osoba koja je visila po kanalima oko auta, kada god je imao priliku, uvek je pricao da ce biti automehanicar, ali zavrsio elektro skolu i sada radi u struci, ali mu je najbolji drug automehanicar (gle cuda) i covek uvek sa posla ode kod njega pa tek onda kuci... Ja se zezam da je kao steva zigon iz onog filma price iz radionice, kada stakno govori da njegovo auto nesto boli. Mislim da bi moj burazer, da kupi novo auto nasao sta da popravi na njemu jer uvek nadje neki "kvar"

Stari je uvek nesto majstorisao, ali mene nije preterano zanimalo, cak me nije zanimalo ni da polazem vozacki, to sam uradio tek sa 22, dok je burazer casove voznje zavrsio pre punoletsva oa je polagao cim je napunio 18. Dok su ovde neki odrastali uz automobile, ja sam imao tu srecu da odrastam uz avione i helikoptere...

Stari vojno lice radio u avijaciji, pa sam se vozao u svakakvim cudima, osim borbenih aviona, sto mi je jedino krivo u zivotu. Za vreme juge bio malen, nakon rata nije bilo mogucnosti, ali od ostalih cuda Gazela mi je ostala u najlepsem secanju, nesto tako malo brzo i pokretljivo u zivotu nisam video.

Jednom prilikom stari isao u obilazak radarskih sistema po drzavi i povedu mene, da me odveze na selo, gazelom. Jebo mater ako je iko bio srecniji u zivotu od mene i tada, a i danas zbog tog iskustva. Par godina nakon rata, ljudi nemaju za gorivo, a po mene slece helikopter pred zgradu u naselju, koja je to jebena atrakcija bila, okupio se celi komsiluk i staro i mlado, helikopter ih pola nije videlo i dodirnuli, a ja baraba na selo sa njim idem Na moju veliku srecu, bila je zabrana da lete nasi preko vazdusnog prostora federacije BiH pa smo celi put kruzili kroz RS sto je trajalo.... U jednom momentu kaze pilot treba mi rodjak sada naici gledaj dole ima li beli kombi. I kada smo ga provalili on se spusti iznad njega i vozio tako prateci ga po krivudavim putevima.... Jeste bilo malo mucno za moj zeludac, ali sve se istrpi za takav adrenalin.

Ne znam da li bi mi danas i milioni i privatni helikopteri doneli toliko srece kao tada.