2958 replies to this topic

[Wei]

Изгледа нови напад у Француској

 

Although details are still sparse, Reuters is reporting that there's an unfolding hostage situation in the Northern French town of Roubaix.

[d clash]

....

Edited by d clash, 24 November 2015 - 20:34.

[GlennGould]

Nije povezan sa terorizmom (FRA)...

[chilli]

Rat protiv terorizma, u obliku u kojem ga vidimo danas, traje već 15 godina, a kraj mu se ne nazire. Naravno, postavlja se logično pitanje - ko su teroristi protiv kojih se vodi borba? Jasno, ISIS je svojim delovanjem postigao to da vodeće svetske vojne sile nemaju dilemu da li je ova organizacija teroristička ili nije. Bez obzira na ovaj "konsenzus", bez obzira što preko 50 država učestvuje u borbi protiv njih, oni postoje i dalje i šire se kao kancer (imamo svež primer širenja u Libiji i podsaharskoj Africi). U čemu je onda problem? U njihovoj vojnoj moći? U Sadmovim generalima? U nelegalnoj prodaji nafte i vrednih umetničkih predmeta? Ne bih rekao... Problem leži u antagonizmu velikih sila, čime se efikasna borba brotiv ISIS unapred osuđuje na propast. Takođe, problem zapadne koalicije jeste potpuna neusklađenost ciljeva intervencije, pa tako imamo Kurde kao glavne američke saveznike u Siriji, s jedne strane, zatim Tursku kao glavnog neprijatelja Kurda, a istovremeno saveznika SAD, s druge strane. Kurdi kao jedina respektabilna sila (ukoliko izuzmemo Asadovu vojsku, kao za sada neprihvatljive strane u eventualinim pregovorima) izloženi su istovremeno napadima i podršci od strane iste koalicije. Iako je u poslednjih nekoliko meseci došlo do stabilizacije fronta Kurdi - ISIS, ukoliko se ovakva šizofrena politika prema njima nastavi, sasvim je moguće očekivati značajnija pomeranja fronta na kurdsku štetu. Ne smem ni da pomislim koje posledice bi imalo tursko bombardovanje Kurda, u kojem bi poginuli američki instruktori ili marinci koji će se, po svemu sudeći, naći na terenu u dogledno vreme.

 

Što se tiče ruske intervencije, poznato je da su od početka svoje akcije prioritet dali borbi s grupama koje neposredno ugrožavaju Asadovu teritoriju, dok su udari po ISIS intenzivirani tek nakon obaranja ruskog putničkog aviona, te osim uništavanja logistike (pitanje u kojoj meri je uništena) kojom je obavljana trgovina naftom, nešto i ne vidim dramatične posledice po ISIS.

 

Francuska intervencija tek treba da pokaže svoje domete, ali sumnjam da samostalno mogu postići značajnije rezultate, bez koordinacije s Rusima ili bez aktivnijeg učešća Turske, koje bi automatski ojačalo i kurdske pozicije.

 

Dakle, dometi trenutne borbe protiv ISIS su vrlo ograničeni zbog zamršenog klupka interesa velikih sila.

 

Posle ISIS, najjača pobunjenička/teroristička grupa jeste Front Al-Nusra. Kada ih neko naziva "opozicijom", osim što se naježim, zapitam se a u kakvom političkom procesu bi oni izigravali opoziciju, kao i ko su njihovi politički predstavnici? Ako bi uopšte i došlo do nekog političkog procesa, a oni bili opozicija, to znači da se u proces mora uključiti i Asad. Asad je isključen, političkog procesa nema, dakle, oni ni u kom slučaju ne mogu biti opozicija. Imali smo nekada IRA, ETA, pa i PLO, gde se tačno znalo ko je vojno krilo, a ko političko. Ko su politički predstavnici Al-Nusre? Naslednici Osame bin Ladena? Osim što su suprotstavljeni ISIS (ne traže kalifat, samo neograničenu vlast na tlu Sirije - bar priznaju postojeće granice), uopšte ne vidim bilo kakvu pozitivnu ulogu s njihove strane. Kada uzmemo u obzir ciljeve Al-Kaide (tipa, moramo pobiti 4 miliona zapadnjaka, pa da budemo kvit), indoktrinaciju dece i njihovo pripremanje za džihad, a koju sprovode zahvaljujući izdašnim sredstvima koja dobijaju od finansijera (a zna se i koja moćna bliskoistočna država ima glavnu ulogu u tom poslu), sumnjam da će biti relevantan sagovornik (koji bi bio spreman i da u nekim pitanjima popusti - čemu uopšte pregovori?), bože me sačuvaj da budu saveznik nakon završetka tog fantomskog procesa.

 

Talibani, Boko Haram, ostale sunitske grupacije u Siriji (tipa Ahrar al Sham, Al Tawhid), kako mi se čini stoje po strani (osim Boko Harama) i kao da čekaju koja će od dve najjače grupacije preuzeti primat, pa da im se priklone. Situacija u Libiji postaje sve dramatičnija, pa imamo situaciju da zaista postoje "umereni" džihadisti koji se bore protiv ISIS, ali njihovu umerenost bih samo označio kao posledicu sukoba sa ISIS, ne i kao umerenost u ciljevima ili delovanju. Indikativna i zabrinjavajuća mi je ova "mirnoća" u Alžiru...

 

Hezbolah, koji je takođe uključen u rat, ali na strani Asada, dodatno komplikuje situaciju zbog mogućnosti uvlačenja Libana u sukob, a čim je Hezbolah aktivan, Izrael je na pojačanom oprezu. Ako Izrael uđe u sukob protiv Hezbolaha na sirijskom tlu, slobodno možemo objaviti da je treći svetski itekako počeo. Iran će na sve načine pomagati Hezbolah (kao što to čini godinama), Rusija je saveznik Irana, samim tim suprotstavljena Saudijcima i posredno Amerikancima i Turcima. A ako se složimo da je samo koordinisana, zajednička akcija garant uništavanja ISIS, možemo zaključiti da će ovaj rat potrajati godinama...

 

Takođe, u terorističke grupe bih uračunao i sirijski režim, koji je glavni krivac za krvavu eskalaciju sukoba, svojim neograničenim i nekontrolisanim dejstvima po civilima, što ih uopšte ne razlikuje suštinski od jedne Al-Kaide. S obzirom da su leđima oslonjeni uza zid, da nemaju alternativu osim da se grčevito bore za opstanak (pod tim mislim na celokupnu alavitsku populaciju), možda su čak i najopasniji igrač, naročito uz rusku podršku.

 

Po mom mišljenju, najbrži izlaz iz sirijskog rata jeste ponovno uspostavljanje suvereniteta nad Sirijiom od strane režima, čime bi se stvorili uslovi za politički proces. U tom procesu Rusija bi imala odlučujući uticaj na režim i počela bi trgovina Krimom, Donbasom, sankcijama... Ovaj uticaj Rusije se može smanjiti tako što bi zapadna koalicija ostvarila bolje rezultate u suzbijanju ISIS i ojačala kurdske pozicije, time i smanjili Asadov uticaj. Samo celovita Sirija može biti mirna, samo Sirija u kojoj bi ostali Alaviti (ali bez neograničenog uticaja i vlasti kao što je slučaj sada), a suniti pristali da participiraju u vlasti.

 

Kao što je istorija pokazala, s teroristima se na kraju mora pregovarati (opet slučaj IRA, ETA, PLO), samo je potrebno izabrati teroriste koji žele da pregovaraju. ISIS i Al-Kaida (Nusra) jednostavno ne žele pregovore.

 

Čak i ako bi došlo do prekida rata, terorizam neće biti iskorenjen. Milioni sirijskih (i ostalih) izbeglica (prvenstveno dece) će u svojoj nesretnoj i neizvesnoj budućnosti biti lak plen za one koji vrbuju, ako njima dodamo ogromnu terorističku bazu u samoj Evropi, možemo zaključiti da će terorizam ostati trajna opasnost. Ali kao što je Čerčil rekao (nakon iskrcavanja u Africi) :" This is not the end, this is not even the beginning of the end, but, this is the end of the beginning...", samo što se, kao i u WWII, mora uspostaviti konsenzus - prvo Nemačka, odnosno, ISIS.

 

P.S. Na kraju, bez obzira na sve učesnike u sukobu, Turska je jedina država koja može najviše doprineti smirivanju ili eskalaciji. Nije za džabe Evropa pristala da im prosledi pozamašna sredstva i da odblokira pregovore o pristupanju. Islamistički nastrojeni Erdogan može vrlo lako Tursku povesti putem koji neće odgovarati Evropi, a koji bi podrazumevao udaljavanje od principa na kojima je zasnovana Turska Republika. Konačno rešavanje kurdskog pitanja je nemoguće bez slabljenja Erdoganovog režima koje je, kako mi se čini, neuporedivo značajnije od slabljenja Asadovog režima, što će se ispostaviti na kraju, u to sam sasvim siguran.

Dakle, kurdsko pitanje, pa ISIS, pa Al-Nusra, pa Asad, pa Hezbolah (tj. Iran). Nakon toga smirivanje izraelsko-arapskih tenzija (uz brojne međusobne ustupke), međusobno priznanje Irana i Izraela, pa na kraju Saudijska Arabija i njeno srednjevekovno ustrojstvo. Dakle, na Svetog Živka - tj. nikad.

 

 

[Kinik]

...

 

Treba prihvatiti cinjenicu da sirija i irak kao drzave - jednostavno ne postoje!

 

To su nekadasnje drzave podeljene na dvadesetak nekontrolisanih / polukontrolisanih teritorija.

 

A ovo sa 'ponovnim uspostvljanjem suvereniteta od strane sirijskog rezima' i 'slabljenje Erdogana' - ovo ti je zesce.

No dobro da bar postoji disclaimer: 'na kukovo leto'.

 

...

[GlennGould]

Odlican rezime - to je ta sahovska tabla.

 

Izbor, narocito sled  gore opisanih poteza, kao i sposobnost da se takticki podnese zrtva ce presuditi...

Edited by GlennGould, 02 December 2015 - 13:35.

[chilli]

...

 

Treba prihvatiti cinjenicu da sirija i irak kao drzave - jednostavno ne postoje!

 

To su nekadasnje drzave podeljene na dvadesetak nekontrolisanih / polukontrolisanih teritorija.

 

A ovo sa 'ponovnim uspostvljanjem suvereniteta od strane sirijskog rezima' i 'slabljenje Erdogana' - ovo ti je zesce.

No dobro da bar postoji disclaimer: 'na kukovo leto'.

 

...

 

Zar ne vidiš da sam napisao da je sirijski režim potencijalno najveća opasnost?  Kako misliš da je moguće uspostaviti mir, ako isključiš Asada? Jedina pozitivna strana ruske intervencije jeste uticaj koji imaju na Asada, a s Rusima se ipak može pregovarati, naročito u svetlu ukrajinskog sukoba i njihovog etabliranja kao "svetskog igrača". Svidelo se to tebi ili (meni) ne, u ovakvom odnosu snaga u Siriji, drugog rešenja nema, bar ga ja ne vidim.

Što se tiče Erdogana, zar misliš da je reaktivacija pristupnog procesa posledica "napretka" Erdoganovog režima?

[Kinik]

...

 

... 

 

 

Rezim u siriji je nistica - samo marioneta.

Ne moze se istovremeno proglasavati za 'najvecu opasnost' i govoriti o 'konsolidaciji'.

Pokusao je jedan pajac da 'uspostavi mir sa adolfom' u mihnenu. Do danas mu se smeju.

A taj 'minhenizam' je kao epidemija pogodio i evropljane i tupchastog obamu - koji, jednostavno nemaju mooda da deluju odresito.

Kako ce se neko etablirati za 'svetskog igraca' ako mu to drugi ne prizanju?

Moze taj putljer da vriska do neba - sirijski pesak mu polako istice kroz ruke, a kod koce - haos.

Nisam siguran odakle ti ideja da 'nema drugog resenja' u siriji?

Mozes ti da smatras kako hoces - no ta reaktivacija pristupnog procesa i milijarde novca - tesko da mogu biti 'kazna'.

Zamisli samo ovaj scenario - ljosne Erdogan, pa milioni raznoraznih izbeglica preplave Evropu.

Erdogan je trenutno 'good boy & faktor mira' no ako su bude previse kurobecao - mozda prodje kao mnogi drugi.

S tim sto to znaci samo jedno - da ga smakne vojska.

Pa sad USofA, NEU i NATO mogu da progutaju povecu knedlu i da biraju.

 

Ne bih im bio u kozi.

 

...

[A sad]

Rat protiv terorizma, u obliku u kojem ga vidimo danas, traje već 15 godina, a kraj mu se ne nazire. Naravno, postavlja se logično pitanje - ko su teroristi protiv kojih se vodi borba? Jasno, ISIS je svojim delovanjem postigao to da vodeće svetske vojne sile nemaju dilemu da li je ova organizacija teroristička ili nije. Bez obzira na ovaj "konsenzus", bez obzira što preko 50 država učestvuje u borbi protiv njih, oni postoje i dalje i šire se kao kancer (imamo svež primer širenja u Libiji i podsaharskoj Africi). U čemu je onda problem? U njihovoj vojnoj moći? U Sadmovim generalima? U nelegalnoj prodaji nafte i vrednih umetničkih predmeta? Ne bih rekao... Problem leži u antagonizmu velikih sila, čime se efikasna borba brotiv ISIS unapred osuđuje na propast. Takođe, problem zapadne koalicije jeste potpuna neusklađenost ciljeva intervencije, pa tako imamo Kurde kao glavne američke saveznike u Siriji, s jedne strane, zatim Tursku kao glavnog neprijatelja Kurda, a istovremeno saveznika SAD, s druge strane. Kurdi kao jedina respektabilna sila (ukoliko izuzmemo Asadovu vojsku, kao za sada neprihvatljive strane u eventualinim pregovorima) izloženi su istovremeno napadima i podršci od strane iste koalicije. Iako je u poslednjih nekoliko meseci došlo do stabilizacije fronta Kurdi - ISIS, ukoliko se ovakva šizofrena politika prema njima nastavi, sasvim je moguće očekivati značajnija pomeranja fronta na kurdsku štetu. Ne smem ni da pomislim koje posledice bi imalo tursko bombardovanje Kurda, u kojem bi poginuli američki instruktori ili marinci koji će se, po svemu sudeći, naći na terenu u dogledno vreme.

 

 

Ne slažem se sa celokupnom opservacijom. Analiziracu je deo po deo.

 

Prvo ne postoje sveži primeri širenja ISIS-a u Libiji i podsaharskoj Africi, ali to je manje bitno. Problem efikasne borbe protiv ISIL-a i sunitskog ekstremizma ne leži u nejedinstvu velikih sila i nepostojanju strategije za uništavanjem ISIL-a. da li bi se problem režio kada bi ISIL ostao bez teritorije? Naravno da ne bi, ISIL bi tada bio još opasniji. ISIL ima dve bitne faze u svom razvoju, prvu gde je postajao kao andergraund organizacija, i druga kad su formirali veliku i ozbiljnu državu na teritoriji Iraka i Sirije, a kasnije i u Libiji, u drugim delovima sveta oni i dalje deluju kao undergraund organizacija. Oduzimanjem teritorije ISIL bi se samo vratio u prvu fazu i nastavio i dalje da deluje. Njegova moć reorganizacije je impozantna. Rešenje problema postoji u onome što je i uzrok nastanka sunitskog ekstremizma. To je sistemska diskriminacija sunita koja je prisutna u Iraku i Siriji, ali i u drugim zemljama. Diskriminacija je toliko izražena da je izazvala ovako brutalnu reakciju na nju. Posle, po meni sasvim opravdane, SAD intervencije u Iraku i rusenja Sadamovog režima koji je po svojoj prirodi bio sekularan, ali je ipak favorizovao manjinsko sunitsko stanovništvo i bio brutalan prema siitima i Kurdima, došlo je do pobednicke pravde. Decenijama ugnjetavani Kurdi i siiti su prigrabili sve poluge vlasti i za sunite vise nije bilo mesta. Suoceni sa diskriminacijom suniti su se konstantno radikalizovali dižući pobunu za pobunom. Poslednji izraz ocaja sunitskog stanovnistva je ISIL. Ova pobuna je bila najradikalnija do sada i dala je najvece rezultate. Skoro celokupna sunitska teritorija se u jednom momentu nasla u rukama ISIL-a. Naravno da vecina stanovništva nije toliko ekstremna, ali je poražavajuce to da u izboru izmedju siitske vlasti i ISIL-a oni biraju ISIL kao manje zlo. ISIL se u Iraku može uništiti, ali to ne znači da će se situacija smiriti, sledeća pobuna će biti još veća, još masovnija i što je najgore još extremnija. Slična situacija je i u Siriji, gde manjinski alavatski režim diskriminiše većinske sunite. Plodno tlo za pobunu i jačanje extremizma? Naravno. Osamdesetih smo imali u krvi uguđenu pobunu sunita, sledeća pobuna je naravno mnogo brutalnija i mnogo extremnija. U Libiji ISIL čine diskriminisani pripadnici Gadafijevog plemena (baza ISIL-a je njegov rodni Sirt). U LIbiji podrška ISIL-u nije velika i smatra se da pod oružjem ima samo 3-5 hiljada ljudi tako da medju libijskim frakcijama ne predstavlja neku silu, ali ostale frakcije nemaju intres da zauzimaju oblast gde će ih dočekati neprijateljsko stanovništvo. ISIL je iz Derne, na istoku zemlje isteran bez većih problema. I u Iraku i u Libiji vojni vrh ISIL-a cine uglavnom niži oficiri sadamove i gadafijeve vojske i to nimalo nije slučajno. Potrebno je za rešenje problema dovesti do toga da lokalnom stanovništvu ISIL ne bude draži od svih ostalih, e tada će ISIL početi da opada. Kada suniti postanu ravnopravni u Iraku i Siriji onda ni ISIL neće predstavljati nikakvu značajnu snagu i nečeviše biti problem. Moje mišljenje je da je to u kolonijalnim granicama Iraka i Sirije nemoguće i da je neminovno da se te dve države raspadnu, ali o tome nekom drugom prilikom. Neophodno je da se popravi položaj sunita ako neko uopšte hoce da razmišlja o rešenju problema, bombe, kopnene operacije, okupacija, nece rešiti problem samo ce dovesti do njegove eskalacije.

Kurdi su u ekspanziji evo vec godinu dana i nemože se govoriti o stabilizaciji fronta. Ne postoji nikakva mogucnost da Kurdi počnu da gube teritorije. Problem Turaka sa Kurdima banalizujes. Turska nema problem sa irackim Kurdima,Barzani je slobodno se može reći turski saveznik. Problem Turske leži u sirijskim kordima čije vodstvo ne želi da se odrekne veza sa PKK koja deluje u Turskoj. Turci uglavnom ne napadaju kurdske ciljeve u Siriji, već u Iraku i to isključivo ciljeve koji su povezani sa PKK, i za to se slobodno može reći da imaju Barzanijev blagoslov. Najveci problem Turske je želja Kurda za spajanje kantona Afrin i kantona Kobane čime bi se spojile sve kurdske teritorije. Problem je u tome što taj prostor ne naseljavaju Kurdi već Turkmeni. E sad nastaje ključna stvar. Ti Turkmeni uopšte nisu Turkmeni, već Turci kojima je usled diskriminacije bilo zabranjeno da se izjašnjavaju ka Turci i smišljen je novi naziv za njih. Kurdi iako najpozitivnija strana u ovom sukobu, su do sada mnogoputa pokazali i svoju negativnu stranu. Česta su etnička čišćenja na teritorijama koje oni zauzmu a nisu većinski kurdske. Turci će jako teško dozvoliti spajanje kurdskih kantona, ubedjen sam da će to pokušati da spreče ako bude trebalo čak i vojnom intervencijom. Ubedjen sam da prilikom te vojne intervencije oni ne bi dirali tri postojeća kurdska kantona. Amerikanci šalju vojnu pomoć Kurdima veoma dugo. Priključili su im i odredjene arapske snage koje bi uz kurdsku pomoč trebali da zauzmu Raku, zbog toga su došli i američki instruktori, i to je dobra stvar. Samo suniti mogu poraziti ISIL i Ameri tu igraju veoma pametnu igru. Turci sigurno neće reagovati na tom pravcu.

 

ISIL je na putu poraza što se tiče njegove snage kao organizovane države, kurdsko zauzimanje Sindžara u Iraku i Kurdska ofanziva u Hasaki u Siriji je početak njihovog kraja. Ali ISIL to neće uništiti, samo će promeniti oblik delovanja i nastaviti dalje. On se može poraziti samo od onih koji su ga i stvorili. ISIL će nestati onog momenta kada mu suniti budu okrenuli ledja, svaka druga strategija je uzaludna.

[A sad]

 

 

Što se tiče ruske intervencije, poznato je da su od početka svoje akcije prioritet dali borbi s grupama koje neposredno ugrožavaju Asadovu teritoriju, dok su udari po ISIS intenzivirani tek nakon obaranja ruskog putničkog aviona, te osim uništavanja logistike (pitanje u kojoj meri je uništena) kojom je obavljana trgovina naftom, nešto i ne vidim dramatične posledice po ISIS.

 

Francuska intervencija tek treba da pokaže svoje domete, ali sumnjam da samostalno mogu postići značajnije rezultate, bez koordinacije s Rusima ili bez aktivnijeg učešća Turske, koje bi automatski ojačalo i kurdske pozicije.

 

Dakle, dometi trenutne borbe protiv ISIS su vrlo ograničeni zbog zamršenog klupka interesa velikih sila.

 

Rusija nikada nije intezivirala napade na ISIL, pa ni posle ruženja putniškog aviona. Samo 6 % ruskih napada je usmereno na ISIL, a i oni su se desili da bi se zaustavile dve ofanzive koje je iSIL pokušao da pokrene na SAA. Bili su aktivni i prilikom deblokade Keires baze i to je to što se ruskih napada na ISIL tiče, sve ostalo je u domenu statističke greške. Rusima je u intresu da na terenu ostanu tri strane Asad, Kurdi i ISIL, gde će Asad biti primoran da napravi dogovor sa Kurdima. U takvoj situaciji bi ceo svet naprosto morao da podrži Asada protiv ISIL-a. Iskreno mislim da će Rusi teško uspeti u tome.

 

Francuska intervencija ako je budu koordinirali sa Rusima siguirno neće dati rezultate, iz razloga koje sam spomenu u pasusu iznad. Ona još nije praktično ni počela pa je ne mogu ni komentarisati.

 

I da se klupko razmrsi i odmota, nista se nece uraditi u borbi sa ISIL-om isključivo vojnim putem, neophodno je i političko rešenje koje če zadovoljiti i sunite.

[A sad]

 

Posle ISIS, najjača pobunjenička/teroristička grupa jeste Front Al-Nusra. Kada ih neko naziva "opozicijom", osim što se naježim, zapitam se a u kakvom političkom procesu bi oni izigravali opoziciju, kao i ko su njihovi politički predstavnici? Ako bi uopšte i došlo do nekog političkog procesa, a oni bili opozicija, to znači da se u proces mora uključiti i Asad. Asad je isključen, političkog procesa nema, dakle, oni ni u kom slučaju ne mogu biti opozicija. Imali smo nekada IRA, ETA, pa i PLO, gde se tačno znalo ko je vojno krilo, a ko političko. Ko su politički predstavnici Al-Nusre? Naslednici Osame bin Ladena? Osim što su suprotstavljeni ISIS (ne traže kalifat, samo neograničenu vlast na tlu Sirije - bar priznaju postojeće granice), uopšte ne vidim bilo kakvu pozitivnu ulogu s njihove strane. Kada uzmemo u obzir ciljeve Al-Kaide (tipa, moramo pobiti 4 miliona zapadnjaka, pa da budemo kvit), indoktrinaciju dece i njihovo pripremanje za džihad, a koju sprovode zahvaljujući izdašnim sredstvima koja dobijaju od finansijera (a zna se i koja moćna bliskoistočna država ima glavnu ulogu u tom poslu), sumnjam da će biti relevantan sagovornik (koji bi bio spreman i da u nekim pitanjima popusti - čemu uopšte pregovori?), bože me sačuvaj da budu saveznik nakon završetka tog fantomskog procesa.

 

Ovo je gomila paušalnih ocena koje predstavljaju tvoju ličnu empatiju prema odredjenoj grupi. O Al Nusra frontu se da diskutovati, ali argumentima jer ni moj kao ni tvoj lični osećaj prema njima nije bitan. Ko se na koga ježi je njegov lični problem i ne može biti politički stav. I ja se na mnoge ježim ali to je samo moj problem. Tako da bez komentara.

[A sad]

 

Talibani, Boko Haram, ostale sunitske grupacije u Siriji (tipa Ahrar al Sham, Al Tawhid), kako mi se čini stoje po strani (osim Boko Harama) i kao da čekaju koja će od dve najjače grupacije preuzeti primat, pa da im se priklone. Situacija u Libiji postaje sve dramatičnija, pa imamo situaciju da zaista postoje "umereni" džihadisti koji se bore protiv ISIS, ali njihovu umerenost bih samo označio kao posledicu sukoba sa ISIS, ne i kao umerenost u ciljevima ili delovanju. Indikativna i zabrinjavajuća mi je ova "mirnoća" u Alžiru...

 

 

 

Ovaj deo ni ne shvatam najbolje. Vecina tih organizacija ni nedeluje u Siriji. Situacija u Libiji nije takva kavom je opisuješ. Najprostije moguće rečeno u Libiji imač dve vlade, jedna islamistička, a ne džihadistička, što je ogromna razlika sa sedištem u Tripoliju, jedna sekularna sa sedištem u Torbuku. Imamo ISIL i imamo Tuarege. Svi oni manje više ratuju medjusobno, ali taj sukob je izuzetno niskog inteziteta. Alžir je miran i to je valjda dobro. Talibani su pojačali svoje delovanje u Avganistanu, ali oni su i dosada bili otvoreni za pregovore i ukoliko bi vlasti htele sa njima da dele kolač dogovor je moguć, ali teško će to ići. Talibani su u otvorenom sukobu sa ISIL-om i ratuju sa njihovim pristalicama u Avganistanu više nego vladine trupe.

[A sad]

 

Hezbolah, koji je takođe uključen u rat, ali na strani Asada, dodatno komplikuje situaciju zbog mogućnosti uvlačenja Libana u sukob, a čim je Hezbolah aktivan, Izrael je na pojačanom oprezu. Ako Izrael uđe u sukob protiv Hezbolaha na sirijskom tlu, slobodno možemo objaviti da je treći svetski itekako počeo. Iran će na sve načine pomagati Hezbolah (kao što to čini godinama), Rusija je saveznik Irana, samim tim suprotstavljena Saudijcima i posredno Amerikancima i Turcima. A ako se složimo da je samo koordinisana, zajednička akcija garant uništavanja ISIS, možemo zaključiti da će ovaj rat potrajati godinama...

 

 Ovo je vrlo, vrlo neozbiljno.

[A sad]

 

Takođe, u terorističke grupe bih uračunao i sirijski režim, koji je glavni krivac za krvavu eskalaciju sukoba, svojim neograničenim i nekontrolisanim dejstvima po civilima, što ih uopšte ne razlikuje suštinski od jedne Al-Kaide. S obzirom da su leđima oslonjeni uza zid, da nemaju alternativu osim da se grčevito bore za opstanak (pod tim mislim na celokupnu alavitsku populaciju), možda su čak i najopasniji igrač, naročito uz rusku podršku.

 

 

E sa ovim delom se već apsolutno slažem!

[A sad]

 

Po mom mišljenju, najbrži izlaz iz sirijskog rata jeste ponovno uspostavljanje suvereniteta nad Sirijiom od strane režima, čime bi se stvorili uslovi za politički proces. U tom procesu Rusija bi imala odlučujući uticaj na režim i počela bi trgovina Krimom, Donbasom, sankcijama... Ovaj uticaj Rusije se može smanjiti tako što bi zapadna koalicija ostvarila bolje rezultate u suzbijanju ISIS i ojačala kurdske pozicije, time i smanjili Asadov uticaj. Samo celovita Sirija može biti mirna, samo Sirija u kojoj bi ostali Alaviti (ali bez neograničenog uticaja i vlasti kao što je slučaj sada), a suniti pristali da participiraju u vlasti.

 

 

Ovo ne da nije najbrži izlaz iz sirijskog rata, ovoje put u to da on traje večno. Uspostavljanjem asadove vlasti na teritorije cele zemlje dovelo bi samo do još veće radikalizacije ne samo sunita već pre svega i Kurda, ali i ostalih zajednica u Siriji. Niko u takvoj situaciji ne može uticati na bilo koga da se strasti smire, ni Rusija, ni zapadni saveznici. Uostalom takvo stanje smo već i imali pa je izbio ovakav rat. Imali smo čak i pobunu, koja je završena uspostavljanjem vlasti režima na celoj teritoriji zemlje i do čega je to dovelo? Do nove još gore pobune, naravno.