71 replies to this topic

[IMMORTEL]

Smrt mi je zavrtela glavu jer nisam voleo da zivim : time se objasnjava uzas koji mi je ulivala. Time sto sam je poistovetio sa slavom, postala je moje opredeljenje. Hteo sam da umrem; ponekad bi se od uzasa sledilo moje nestrpljenje: ali to nikad nije dugo trajalo; moja zdrava radost ponovo bi se pojavila i ja sam cekao na trenutak da blesne munja koja ce me sagoreti do kostiju. Teznje usadjene duboko u nama su planovi i bekstva nerazlucno povezani i u ludom poduhvatu da pisem kako bih opravdao svoje postojanje lepo vidim da je, i pored hvalisanja i lazi, bilo i neceg stvarnog : dokaz je i to sto pisem, pedeset godina kasnije. Ali ako se vratim prapocecima, vidim teznju da pobegnem napred, da izvrsim samoubistvo kao brzoplet smetenjak; tako je, smrt sam trazio vise nego epopeju, vise nego mucenistvo. Dugo sam strahovao da cu zavrsiti kao sto sam poceo, pa gde bilo i kako bilo, i da ce ta neodredjena smrt biti samo odraz mog maglovitog rodjenja. Moj poziv je sve izmenio : udarci maca iscezavaju, a ostaju spisi, ja otkrih da se Darodavac, u Knjizevnosti, moze preobraziti u svoj Dar, to jest u cist predmet. Zahvaljujuci slucaju, ja sam covek, a zahvaljujuci svojoj pelemenitosti, postacu knjiga; svoju brbljivost i savest svoju moci cu da izlijem u olovna slova, da zamenim huku zivota neizbrisivim zapisima, svoju put stilom, neotporne spirale vremena vecnoscu, moci cu da se pojavim pred Svetim Duhom kao talog jezika, da za ljudski rod postanem opsesija i , najzad, da budem drugi, drugi nego sto jesam, drugi nego ostali, drugi nego bilo sta. Pocecu time sto cu stvoriti sebi telo koje se ne moze istrositi, a onda cu se prepustiti potrosacima. Necu pisati iz prostog zadovoljstva da pisem, vec da to telo slave isklesem u recima. Posmatrano sa visine groba, moje rodjenje mi se ucinilo kao nuzno zlo, kao potpuno privremeno otelotvorenje koje ce pripremiti moj preobrazaj: da bih se ponovo rodio treba da pisem, a za pisanje treba imati mozak, oci, ruke; kad posao zavrse, ti organi ce sami od sebe nestati : oko 1955, jedna larva ce se raspuci, dvadeset i pet leptira in-folio prhnuce iz nje, leprsajuci svima svojim stranicama, da bi sleteli na policu Narodne biblioteke. Ti leptiri nece biti niko drugi do ja. Ja : dvadeset pet knjiga, osamnaest hiljada stranica teksta, tri stotine gravira od kojih je jedna piscev portret. Moje kosti su od koze i kartona, mesto pretvoreno u pergament mirise na tutkalo  i gljive, preko sezdeset kilograma hartije, dobijam cetvrtast oblik, i sasvim mi je lepo. Ponovo se radjam, postajem najzad pravi covek, koji misli, govori, peva, grmi, koji se potvrdjuje nepobitnom inercijom materije.

Zan-Pol Sartr ''Reci''.

[IMMORTEL]

''Ono sto nam nije bilo dato da odgonetnemo, da razjasnimo uz sopstveni napor, ono sto je bilo jasno pre nas, to nije nase. Iz nas samih prostice samo ono sto izvucemo iz tmine koja je u nama i koja drugima ostaje nepoznata. ''

 

 

Marsel Prust - ''Pronadjeno vreme''.

[ДијаметралноСупротан]

''Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće s prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam želeo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…''

 

Herman Hese - Sidarta

 

[IMMORTEL]

"Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo trazili - pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nadjemo? S pravom je receno: "Gde je vase blago, onde ce biti i srce vase." Nase blago je tamo gde su kosnice naseg sananja. Stalno smo na putu ka njima; kao rodjenim krilatim zivotinjama i skupljacima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da - nesto "donesemo kuci" . Inace, sto se tice zivota, takozvanih "dozivljaja" - ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome ? Ili ko ima dovoljno vremena za to ?
Pri takvim stvarima, bojim se, nikada nismo bili "na pravom mestu": ni nase srce nije tamo - pa ni nase uho! Naprotiv, kao sto se neki bogom zanesen i u sebe utonuo covek, u cijim usima tek sto je odjeknulo zvono oznacujuci podne sa svojih dvanaest teskih udaraca, najednom budi i pita: "Sta je to zapravo izbilo ?" tako i mi ponekad naknadno trljamo usi i u cudu se, pometeni, pitamo "sta smo to zapravo doziveli ? Jos vise: ko smo mi zapravo ?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naseg dozivljaja, naseg zivota, naseg bica - i pri tom, avaj, gresimo u brojanju ...
Upravo nuzno ostajemo sami sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za vecita vremena vazi stav: "Svako je sebi najudaljeniji" - za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci" ..."

 

 

Fridrih Nice - "Genealogija morala"

[ДијаметралноСупротан]

U pojedincu nema dovoljno života da pokori Umetnost, a svi ostali na svetu su spremni samo da je kritikuju. Takva je slika, nisam ja kriv; pejzaž je bio loš. Umirem a nisam bolestan, umirem jer ne mogu da se izborim sa ovim bezosećajnim životom. Buljim kroz prozor u vedar i užasan dan od koga mi se utroba okreće. Pa zar se niko ne oseća ovako? Da nisam potpuno lud?

 

 

Čarls Bukovski - ''Vinom isflekane beležnice''

[IMMORTEL]

Od dvanaeste godine, cini mi se, to jest otkad sam poceo da budem svestan, poceo sam da ne volim ljude. Ne da ne volim, nego su mi nekako postali teski. Cesto mi je bilo odvec zao, i to u mojim najcistijim trenucima, sto ne mogu sve da iskazem ni najblizim ljudima, to jest mogao bih, ali necu, zbog necega se ustezem; sto sam nepoverljiv, natmuren i povucen. Isto tako sam vec odavno zapazio u sebi crtu, gotovo jos u detinjstvu, da vrlo rado optuzujem, da sam vrlo sklon da optuzujem druge ljude; ali za tom sklonosti veoma cesto je odmah dolazila druga misao, za mene vrlo neprijatna: ''da li nisam ja sam kriv, a ne oni?''. I koliko puta sam sebe sam optuzivao bez razloga! I da ne bih takva pitanja imao da resavam, ja sam, naravno, trazio usamljenost. Uz to, nista nisam nasao u ljudskom drustvu, koliko god sam trazio i trazio; bar  su se svi moji vrsnjaci, svi moji drugovi, svi do jednoga pokazali nizi od mene duhovno; ne secam se nijednoga izuzetka.
Da, sumoran sam, neprekidno se skrivam. Cesto zelim da izadjem iz drustva. Mozda cu i ciniti dobro ljudima, ali cesto ne vidim ni najmanjeg razloga da im cinim dobra. I uopste ljudi nisu tako divni da bi bilo potrebno o njima se toliko brinuti. Zasto oni ne pridju pravo i otvoreno, i zasto da neminovno ja prvi moram ici njima? O tome sam sebi postavljao pitanja. Ja sam blagodarno bice i dokazao sam to vec sa sto gluposti. Odah bih odgovorio otvorenom coveku otvorenoscu, i odmah bih poceo da ga volim. Tako sam i cinio; ali svi su me odmah prevarili, i , ismejavajuci me, od mene su se skrivali. Najotvoreniji od svih je bio Lambert, koji me je samo mnogo tukao u detinjstvu; ali i on je samo otvoren nevaljalac i razbojnik; a i njegova otvorenost bila je samo iz gluposti. To su bile moje misli kad sam stigao u Petrograd. Kada sam onog dana izisao od Dargaceva (kome me je sam Bog zna sta odvelo), prisao sam Vasinu i u nastupu razdraganosti pretrpao ga navalama. A posle? Jos istoga vecera osetio sam da ga mnogo manje volim. Zasto? Samo zbog toga sto sam , time sto sam ga preterano pohvalio, pred njim sebe potcinio. Medjutim, izgleda da bi trebalo da bude obratno: covek koji je toliko spravedljiv i velikodusan da odaje drugome priznanje cak i na svoju stetu, takav covek stoji gotovo vise po svome dostojanstvu nego svi drugi. Lepo, - ja sam to znao, pa ipak sam manje voleo Vasina, cak mnogo manje; narocito uzimam primer koji je citaocu vec poznat.

 

(...)

 

Da, celoga svoga zivota bio sam zedan moci, moci i usamljenosti. O tome sam mastao jos u onom dobu uzrasta kada bi mi se nesumnjivo svak nasmejao u lice da je cuo sta se snuje u mojoj glavi. Eto zasto sam toliko zavoleo tajnost. Da, mastao sam iz sve snage, i toliko da mi nije ostalo vremena da razgovaram s drugim ljudima; iz toga su ljudi zakljucili da sam nedruzeljubiv, a zbog moje rasejanosti pravili su jos ruznije zakljucke na moj racun, ali moji rumeni obrazi dokazivali su suprotno.
Bio sam vrlo srecan kad sam, legavsi da spavam, pokriven, pocinjao, sam u potpunoj usamljenosti, neuznemiravan vise hodom ljudi oko mene i njihovom larmom da izgradjujem sebi drugi zivot. Tako je nastala ''ideja'' u najuzavrelijoj masti, i tad su svi snovi, dotle glupi, postajali razumni, i iz fantasticnog oblika romana presli u trezven oblik realnosti.

 

Dostojevski, ''Momce''.

[ДијаметралноСупротан]

Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

 

 

 

Edgar Alan Po - ''Đavo perverznosti''

 

Edited by ДијаметралноСупротан, 12 August 2015 - 11:58.

[IMMORTEL]

Borba je bila zaista kratka. Bio sam sav mahnit od svih mogucih pomamnih uzbudjenja i osecao sam  u jednoj svojoj ruci snagu i mnoc mnostva ljudi. Za nekoliko trenutaka silnom snagom priterao sam ga uza zid i, drzeci ga tako u svojoj vlasti, sa svirepim divljastvom stao sam da zabadam  mac u njegove grudi. U tom trenutku neko spolja pokusa da otvori vrata. Pozurih se da sprecim upad, a zatim se odmah vratih svom protivniku, koji je umirao. Ali koji bi ljudski jezik mogao tacno da izrazi ono iznenadjenje, onaj uzas koji me je obuzeo pri prizoru sto sam ga tada ugledao? Kratki trenutak za koji sam skrenuo pogled na drugu stranu bio je dovoljan da ocvidno izazove stvarnu promenu rasporeda u gornjem, udaljenijem kraju sobe. Veliko ogledalo - tako mi se u prvi mah ucinilo u mojoj zbunjenosti - stajalo je sada tamo gde malopre ni traga od njega nije bilo, i kada sam mu, sav uzasnut, poceo da prilazim, moj rodjeni lik, ali s crtama bledim i krvlju poprskanim, dolazio mi je u susret slabim i teturavim korakom. Tako je, kazem, izgledalo, ali nije bilo tako. To je bio moj protivnik - bio je to Vilson koji je tad stajao preda mnom boreci se sa zivotom. Njegova maska i njegov ogrtac lezali su tam gde ih je bacio, na podu. Nijednog koncica na njegovom odelu, nijedne crtice na njegovom izrazitom i neobicnom licu koji, po svojoj najpunijoj istovetnosti, ne bi bili moji sopstveni!
To je bio Vilson, ali on vise nije govotio sapatom, i ja sam mogao uobraziti da to ja govorim, kad on rece :

''Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsada si i ti mrtav - mrtav za Svet, za Nebo i za Nadu! U meni si ti postojao - i mojom smrcu, gledaj u ovaj lik, koji je tvoj sopstveni lik, ti koji si potpuno ubio sebe samog. ''

Edgar Alan Po, ''Vilijam Vilson''.

[ДијаметралноСупротан]

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo groždje u kolaču svetske istorije,oni takodje 
spadaju u njenu pravu supstancu,izvesno,i nije nimalo lako ni prosto,kao što bi se mislilo,
razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana.Kod prividno velikih,izgled 
veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja,ali ima istoričara 
i biografa,a kamoli novinara,kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog 
trenutka hoće da kaže - trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine.Omiljene 
figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator,ili kurtizana 
koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rdjavim raspoloženjem jednog vladara sveta.
A idealno raspoloženi mladići vole,obrnuto,najviše tragično neuspele,mučenike,
one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.....


Herman Hesse - Igra staklenih perli

 

 

P.S.Imaš 'Vilsona' tu negde u šteku za pozajmiti?

Edited by ДијаметралноСупротан, 12 August 2015 - 21:24.

[IMMORTEL]

P.S.Imaš 'Vilsona' tu negde u šteku za pozajmiti?

 

Jok

 

 

 

 

''Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam  da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabrala bi  u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..''

 

 

Marsel Prust , ''Zatocenica''.

[IMMORTEL]

...

 

Na mahove, usred aktivnog zivota, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari napustaju svet i covek coveka. Tada se vracam svojoj samoci, pravom zavicaju moje svesti. A moja samoca, to nije tisina i nepomicnost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i zivotnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruzenje bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo sto nas greje samo igracka, to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu bez kraja i imena, poboden je, od vrha do dna, kao stozer, mac od svetlosti - moja svest.

 

...

 

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

 

...

 

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

 

...

 

Ivo Andric, "Znakovi pored puta"

[ДијаметралноСупротан]

Nisam bio spreman, to je možda najbliže istini, da ulažem i najmanji deo svoga bića u nešto što je moglo da se završi gubitkom. Svaki dan je bio dragocen, i ako bih nastavio da gubim, smatrao sam, ništa više od mene ne bi ostalo.

 

 

David Albahari -'' Mrak ''

[IMMORTEL]

Samo tajanstvene stvari su lepe, prijatne, velike u zivotu. Najcudesnija su ona osecanja koja nas potresaju pomalo nejasno: stidljivost, cedna ljubav, iskreno prijateljstvo su puno tajni. Coveku se cini da se srca koja se vole razumeju sa pola reci i da su kao  odskrinuta. A zar nevinost, koja je samo sveto neznanje, ne olicava najneizreciviju od svih tajni? Detinjstvo je tako srecno samo zato sto nista ne zna, a starost tako jadna samo zato sto sve zna; na njenu srecu, kad dodje kraj tajnama zivota, pocinju tajne smrti.

 

Prelazeci na osnose duha, mi vidimo da su zadovoljstva koja pruza misao isto tako tajna. Tajna je tako bozanske prirode da su ljudi u Aziji govorili samo u simbolima. Kojoj se nauci covek neprestano vraca? Onoj u kojoj uvek ostaje jos nesto da se dokuci, i koja nase poglede prikiva za beskrajnu perspektivu.

 

Sve je skriveno, sve je nepoznato u vasioni. Zar i sam covek nije cudna tajna? Odakle potice iskra koju nazivamo postojanje i u kakvu tminu odlazi da bi se u njoj ugasila? Svevisnji je stavio Rodjenje i Smrt, u obliku dva prividjenja prekrivena koprenom, na dva kraja naseg zivotnog puta: jedno stvara neshvatljiv trenutak u nasem zivotu, a drugo hita da ga unisti.

 

Satobrijan.

[ДијаметралноСупротан]

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.

Tomas Man "Čarobni breg"

[IMMORTEL]

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

 

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

 

Marsel Prust - "Sodoma i Gomora".