A sta se to drasticno promenilo u Somaliji ili Pakistanu, odakle dolaze dosta tih migranata trenutno?
Stvarno sto pokusavaju da dodju do UK kroz tunel - zato sto u Francuskoj besni rat? Eto recimo sto ne ostanu u Grckoj ili na balkanu kad su se dokopali mira?
Ima dobar broj ocajnih koji su pobegli od ratova, ali ima i dosta onih koji su videli sansu za ekonomsku emigraciju pod pokricem azila, nista novo.
i broj se povecava zato sto EU nije imala formulisano resenje, iako se problem mogao ocekivati.
Prica o tome kako je "sada tamo mir" je cest argumet da se trazioci azila u EU odbijaju. No tu pricu moze da isprica samo onaj ko nikad nije omirisao rat.
Dok rat traje, dok bombe padaju i glava moze da se izgubi u redu za hleb ili vodu, ljudi se kriju po sklonistima ili izbeglickim kampovima. Beze do prvog coska i tamo traze zaklon. To nije vreme kad se razmislja dalje od sutrasnjeg dana.
Kad rat kao prestane, i mir kao dodje, onda se covek okrene oko sebe i svuda vidi samo pustos i beznadje. Tek onda se krece u pravo izbeglistvo. Vade se pare usivene u savove odece, pokusava da se kontaktira daleka rodbina, traze se krijumcari ljudima, trazi se nacin da se ode negde gde zivot nije stao onda kad se pripucalo.
Samo prosecno glup Evropljanin u takvom miru vidi nadu za buducnost, cvece i leptirice, decicu kako veselo hrle u skole, entuzijazam i polet... Ko god je prosao rat zna da posle njega dolazi jos gore. Dolazi porusena infrastruktura, spaljene kuce, unistena privreda, srusene skole i bolnice, kriminal i nasilje. Ljudi koji su to preziveli imaju svako pravo da sebi i svojim porodicama pokusaju da obezbede bolje uslove za zivot. EU ce kad-tad morati da ih pogleda u lice i kaze im "ne mozete da ostanete kod nas, mars nazad odakle ste dosli". Formulisali konacno to resenje, ili ga ne formulisali (sta god da si pod tim podrazumevala).
I jedna slicica iz zivota. Moja deca se na proputovanju kroz Srbiju zatekla u Dimitrovgradu jedne letnje noci, vracali se sa zurke. Bilo je oko tri ujutro. Vide kako iz pravca granice nailazi malo veca porodica, desetak osoba, od toga troje ili cetvoro dece. Sretnu se i ovi im se obrate ne engleskom. Pitaju da li je to Nis, jer im je tip u Bugarskoj, koji im je uzeo grdne pare, rekao da samo treba peske da predju granicu, i eto ih. Kad su im ovi moji rekli da do Nisa ima jos 85 kilometara, jedna zena iz grupe je pocela da place. Ostali su samo pitali gde je autobuska stanica i cutke nastavili da pesace. Tuzno, pretuzno.
Posle su ovi moji trazili neki hostel u Beogradu da prespavaju, i pomogli su im bas ti azilanti. U poverenju su im prisapnuli gde moze da se boravi, a da se ne prijavljuje. Njima to nije bilo bitno, ali im je ostavilo utisak. Setili se kako su u Srbiji ljudi bili solidarni kad je bilo bombardovanje, a sad se po toj istoj Srbiji nocu smucaju neki drugi ljudi, i traze spas kojeg nema.
Stvarno zalosno, i zaista treba nisko pasti, pa u tu pricu udrobiti ekonomske emigrante, koji kao traze preko hleba pogace. Njih je uvek bilo i bice, ali zamagljivanje izbeglicke katastrofe koja se dogadja usred Evrope ovakvim komentarima, je najblaze receno neprimereno.
