Ja vise ne pisem na ovom sajtu jer su se nasi politicki stavovi jako razisli.
Medjutim, mislim da ce ova "putopisna reportaza" biti mozda interesantna za ljude, koji krenu u taj deo sveta.
Kasni predponocni let iz Beograda, avionom A319 Air Serbia. Avion udoban i cist, a pre nego sto je posluzena vecera, podeljen je stampani jelovnik sa izborom predjela i jela. I na ovom, kao i na svim drugim letovima vezanim za Etihan, ali i druge azijske kompanije jelovnik je prilagodjen muslimanima – nigde nije bilo svinjetine, niti bilo kakve preradjevine, koja bi mogla da sadrzi svinjetinu.
Let do Abu Dabija trajao je tacno 6 sati, ali kako se leti na istok, pri tome se menjaju i tri vremenske zone.
Aerodrom u Abu Dabiju arhitektonski velicanstven, vrlo funkcionalan i gotovo prazan.
Posle jednog sata nastavio sam dalji let na istok Etihadovim velikim A330. Avion je bio gotovo potpuno popunjen.
Opet je podeljen jelovnik – brunch – sa predjelom sezonskim vocem, a izbor glavnih jela bio je ili omlet sa spanacem i pecurkama, grilovanim paradajzom i pecenim krompirom i pilecom kobasicom, ili piletina s kineskim nudlama (spageti od pirincanog brasna) i sezonskim povrcem i svezim zacinskim travama, ili za vegetarijance pene sa sosom od pecurki (nisu sampinjoni, nego nekakve azijske pecurke, koje sam kasnije tamo cesto jeo), paradajza i cedara, a kao desert muhallabia (nekakav kolac sa serbetom) ili neki drugi desert zacinjen ruzinom vodicom i posut lomljenim orasastim plodovima. Nakon toga izbor cajeva ili kafa, a zacudjujuce, sluzi se i alkohol.
Lek od Abu Dabija do Saigona (Ho Chi Minh City) traje gotovo 8 sati, a na sat pred sletanje posluzen je i po nekakav ne narocito ukusan sendvic. Treba, pri tome, imati na umu da se leti na istok i menja jos 4 ili 5 vremenskih zona tako da smo u Saigon (koristicu taj stari naziv) kasno posle podne – predvece.
Iz Beograda sam krenuo sa temperature, samo nekoliko stepeni iznad nule, a u Saigon sam sleteo na temperaturu od preko 30 stepeni. Ja sam iz Beograda krenuo u kosulji s kratkim rukavima, s jednim tankim dzempercicem, najtanjim letnjim pantalonama i najtanjom, letnjom jaknom, koja jedino stiti od kise, a vec po poletanju sve sam to skinuo i stavio u ranac, ostavsi u kosulji s kratkim rukavima. Ovaj dugacak let proveo sam, uglavnom, kunjajuci u svom sedistu i prateci na ekranu ispred sebe napredovanje leta.
Aerodrom u Saigonu je velik, haotican i prepun ljudi.
Ja sam u Vijetnam usao na srpski pasos, jer sam unapred zatrazio od vijetnamskih vlasti, preko nekakve agencije, odobrenje da mi viza bude izdata na aerodromu. Inace, viza kosta oko $50, a slicno i vize za Kambodzu i Laos. Posto sam dalje putovao sa britanskim pasosem, za Tajland i UAE nisu mi bile potrebne vize.
Vijetnam, Kambodza i Laos bili su francuske kolonije i francuski uticaj je i danas vidljiv, dok je Tajland uvek bio nezavisna kraljevina.
Na aerodromu me je sacekao neki mladic iz agencije, preko koje sam dobio odobrenje za vizu, uzeo mi pasos i novac i na volseban nacin, “na mala vrata” usao je u kancelariju sluzbenika koji izdaju vizu, tako da je cela procedura trajala manje od jednog sata; slusao sam komentare drugih ljudi (na engleskom, naravno), koji su se zalili kako satima i satima cekaju da
im se izda viza. Vijetnam je, formalno, socijalisticka zemlja, kao i Laos, ali se taj utisak osim iz zvanicnog naziva drzave ne moze dobiti. Ima svoju novcanu jedinicu, ali, kao i u Kambodzi i Laosu, koji takodje imaju svoj novac, sve su cene i usluge u stotinama hiljada i milionima tog, uglavnom bezvrednog novca i osnovna obracunska jedinica je americki dolar i to u sto je moguce manjim apoenima.
Vec je bio sumrak kad sam stigao taksijem u hotel (Liberty Central Saigon Riverside Hotel) , koji je bio na samoj obali Sajgonske reke (tako se zove). To je velika, siroka, blatnjava azijska reka, kojom plove i morski brodovi, a uz obalu je veliko setaliste. Hotel je imao 4* i u potpunosti ih je zasluzivao – vrlo lep, uredan i cist, sa ogromnim buketima orhideja svuda.
Kako sam nekoliko puta jeo u avionima, a i bioloski mi se sat potpuno pomerio, nisam ni pomisljao na veceru; umoran, izasao sam i prosetao se jedan sat obalom reke oko hotela, pa potom otisao u bar na samom vrhu hotela, odakle je pogled bio prelep i odakle se video nocno osvetljen ceo centar Sajgona. Jako umoran, nisam se dugo zadrzavao i otisao sam u svoju sobu, istusirao se i legao da spavam, ali... Ja i u Beogradu najcesce pred spavanje uzmem 6 mg bromazepama, a sada haos u glavi i promena vremenskih zona rezultovali su time da sam noc proveo u nekakvom polusnu. Naravno, bromazepam nisam poneo i problem sa spavanjem imao sam sve do Phuketa u Tajlandu, kad sam u apoteci kupio diazepam (Apaurin, Valium) od 10 mg i od tada sam spavao kao mala beba.
Naredno jutro rano sam napustio sobu i sisao na hotelski buffet dorucak, koji je zaista bio bogat i izdasan, ali ja jedva da sam nesto mogao da liznem. Interesantno je (to sam video kasnije) da u svim hotelima u jugoistocnoj Aziji 2/3 hrane koja se nudi za dorucak su kuvana jela azijskih kuhinja, koja bismo mi, u normalnim uslovima, mozda jeli za rucak ili veceru, ali sigurno ne za dorucak – i obavezna jaja uvek i svuda, na sve moguce nacine – na jedno oko, na dva oka, meko barena, tvrdo barena, kajgane i omleti i kad se zatrazi przeno jaje standardno je pitanje da li zelim sunny side up, tj. da li onako kako mi przimo jaja ili przena s obe strane.
Ja sam za Sajgon imao samo jedan dan i, naravno, nisam mogao previse da vidim, ali sam neki utisak stekao. Grad nije rusen tokom Vijetnamskog rata, tako da je francuski arhitektonski uticaj uocljiv. Raskopan je jer grade (ili prosiruju) podzemnu zeleznicu. Ulicu je gotovo nemoguce preci od bezbroj motora, bicikala, automobila, kamioneta i slicnog, a semafori su, uglavnom, ukrasne prirode i na njih se niko ne obazire. Grad je vrlo vesternizovan, ali odaje onaj tipicni utisak azijskog haosa gde se prodaje sve – od igle do lokomotive. Prodaje se i dosta ulicne hrane, ali ni izbliza onoliko, koliko u Tajlandu. Meni su u dolasku u Sajgon, na nekom aerodromu slomili katancic na koferu pa sam morao da kupim novi; usao sam u nekakvu malu prodavnicu, koja se nastavlja na drugu, pa na trecu i tako dalje i objasnio sta trazim (dosta ljudi govori los ali razumljiv engleski). Gazda ga nije imao, odmah je poslao decka da se rastrci po “komsiluku” i za nekoliko minuta imao sam pred sobom izbor katancica, sve besmisleno jeftino. U celini, nisam stekao utisak da je Vijetnam skup. Obisao sam centar, usao u katolicki katedralu, iz francuskog perioda, u zgradu glavne poste (takodje iz francuskog perioda, arhitektonski zanimljiva), prosao centrom i nekakvim parkovima, video spomenik pobedi i ujedinjenju Vijetnama i oko podne usao u neki restoran, koji je delovao sasvim obicno, pa sam pomislio da mogu tu da rucam autenticnu vijatnamsku hranu – inace, jedna od najboljih kuhinja jugoistocne Azije. Ako covek i ne pokusa da zamislja kako izgleda unutrasnjost kuhinje, hrana je bila izvanredna, a posle londonskog Brick Lane i moji su se kriterijumi znatno spustili – ako niko ne umire od te hrane, a restoran je u podne prepun, necu verovatno ni ja. Posle rucka otisao sam u hotel, dremnuo jedan sat, a potom, ostatak poslepodneva i predvece proveo u setnji Sajgonom, upijajuci boje, mirise i zvukove. Stekao sam utisak da je Sajgon vrlo bezbedan grad, mada prisustvo policije na ulicama nije narocito uocljivo. Uvece sam otisao opet na krovnu terasu mog hotela, uzivao u pogledu na nocni Sajgon, koji zaista izgleda velegradski i rano otisao na spavanje – isto kao i prethodne noci, u nekakvom polusnu sam docekao jutro.
Za samo jedan jedini dan nije moguce stvoriti precizniji i tacniji utisak o jednom gradu i velikoj zemlji, ali su moji utisci bili pozitivni – bar imam neku ideju.
Sredinom prepodneva taksijem sam otisao na aerodrom (opet, neka smesna cena u dolarima) i ogromnim A330 kompanije Qatar Airways za 30-40 minuta stigao sam u Kambodzu, na aerodrom u Phnom Penh. Ponovo sam platio pedesetak dolara za kambodzansku vizu, koju sam dobio na aerodromu za nekoliko minuta. Taksijem sam se odvezao nekoliko kilometara do hotela u kojem sam bio smesten: Ohana Phnom Penh Palace Hotel.
Hotel je bio podnosljivo dobar, samo jednu zgradu udaljen od ugla i setalista uz obalu neke reke, koja se tu uliva, verujem u Mekong.
I u Phnom Penhu sam proveo samo jedan ceo dan. To je, zapravo, ogromna azijska selendra, za koju je i jedan ceo dan previse.
Ujutru sam prvo otisao na glavnu pijacu; neodoljivo me je smradom i prljavstinom podsetila na pijacu u Zanzibaru, a mislio sam da je to najodvratnija pijaca na svetu. Meso i recna riba prodaju se sa zemlje, iz nekakvih olupanih plehnatih lavora, a svaki prodavac je na toj pijaci zauzeo ono mesto, koje mu je odgovaralo, tako da se covek provlaci medju prodavcima i preskace plehnate lavore s recnom ribom i mesom. Ogromno izobilje nekakvih meni potpuno nepoznatih vocki i povrcki.
Obala reke je nesto uredjenija. Tu se nalazi nekoliko pagoda, sve novosagradjeno (ne znam da li su Crveni Kmeri porusili ako je bilo nesto starije, jer je grad bio, prakticno, u tom periodu potpuno iseljen). Reke siroke i blatnjave, a na obalama nekakva sirotinja zivi u nazovi satorima, tu kuva i pere ves i uopste, tezak osecaj bede. Na 1-2 km od mog hotela, na obali reke nalazila se kraljevska palata (i Kambodza je kraljevina), koja je, na zalost, tog dana bila zatvorena, a u parku ispred palate veliki spomenik pokojnom kralju, kojeg smo mi znali i pamtili kao princa Norodoma Sihanuka. Osim tog kruga od 1-2 km u promeru, sve ostalo je ogromna azijska selendra i jedan ceo dan je i previse za obilazak. Razlika u odnosu na Sajgon je drasticna.
U ovom gradu sam bio vrlo oprezan sa hranom; s jedne strane, nisam ni bio uopste gladan, a s druge, znam da je Mekong vrlo zagadjena reka i nisam hteo da jedem nista iz vode, a meso mi se nije ni jelo. Prakticno, pojeo sam samo dorucak – i to samo sveze povrce i jedno przeno jaje, mada sam bio svestan i epidemioloske opasnosti povrca.
Verovatno da bih jednog dana voleo da odem u Angkor Wath, koji je na suprotnom kraju zemlje, ali se u “prestonicu” ne bih vracao.
Naredno pre podne otisao sam taksijem na aerodrom i potom, udobnim i cistim A320 Vietnam Airlines odleteo sam u Vijentian, u Laos. Let je trajao nesto vise od 1 sat. U avionu potpuno zapadnjacki, dobar servis.
Na aerodromu sam, cim sam platio, za nekoliko minuta dobio vizu za Laos na britanski pasos. Verujem da kad bi Surdulica dobila aerodrom, on bi bio slican aerodromu u glavnom gradu Laosa. U tropskoj zemlji, aerodrom cak nema ni klimatizaciju, nego nekoliko ventilatora, koji uglavnom ne rade. U formalnom smislu, Laos je takodje socijalisticka zemlja, a zapravo, to je najgora sirotinja i beda Indokine – jos gora nago Kambodza. Zemlja je tesko stradala za vreme Vijetnamskog rata i nije se oporavila; unapred sam dobio upozorenje iz britanskog Foreigne Office da pazim kuda idem, van gradova, jer su mnoga podrucja i dalje minirana, a neoznacena.
Aerodrom je relativno blizu centru grada i za desetak minuta bio sam u hotelu “Salana” – interesantno, najboljem, ali i najjeftinijem hotelu u Indokini u kojem sam ja bio. Hotel je u samom centru “sela” tesko je drugacije nazvati Vijentijan, jer ako je veliki Phnom Penh selendra, ovaj grad od oko 600 000 stanovnika je pravo selo. Medjutim, hotel je savrseno i besprekorno cist, a osoblje koje dosta dobro govori engleski, vise nego ljubazno. I hrana u hotelskom restoranu bila je odlicna – naravno, imajuci u vidu da je sva hrana u jugoistocnoj Aziji nezamislivo ljuta, ali i vrlo prijatno mirisljava od zacinskih trava.
I u Vijentijanu imao sam na raspolaganju samo jedan dan, a dva sata su sasvim dovoljna da se obidje centar. Hotel je bio udaljen stotinak metara od obale blatnjavog Mekonga. Ja, bukvalno, nisam nasao nista zanimljivo sto bi vredelo videti; preko puta hotela bio je budisticki manastir i vrlo mladi kaludjeri – tinejdzeri ili malo stariji – isli su naokolo sa plehnatim posudama u koje su skupljali dobrostinju u hrani. Predvece se na obali Mekonga na “setalistu” podize nekakva pijaca i “zabavni centar” gde se prodaje najobicniji kiceraj, verovatno kineske proizvodnje i izvode “sletske vezbe”.
Za razliku od Vijetnama, u Kambodzi, a posebno u Laosu, nije lako komunicirati na engleskom.
Narednog dana sam kompanijom “Lao Airlines” leteo za Chiang Mai u Tajlandu. Medjutim, u tom delu sveta nista nije onako jednostavno, kako izgleda na prvi pogled: prvo sam leteo iz Vijentijana u Luang Prabang, pristojnim A320, a potom, odatle u Chiang Mai. U Vijentijanu, na aerodromu, niko na iole razumljivom engleskom jeziku nije uspeo da mi objasni zasto sam dobio dve bording karte. Shvatio sam da u Luang Prabangu treba da promenim avion (bolje, receno, naslutio sam iz onoga sto su pokusali da mi kazu na engleskom), a imao sam samo dvadesetak minuta izmedju ta dva leta. Medjutim, sve je islo vrlo glatko, lako sam i brzo prosao laosku pasosku kontrolu u ukrcao se u turboelisni ATR72.
Avion je odmah krenuo, poceo je da “trci” po pisti, a onda je u jednom trenutku poceo ludacki da koci. U tom su trenutku neke zene u avionu pocele da vriste, a svi smo se vrlo snazno prihvatili za sedista. Nije bilo ni malo prijatno, ali izgleda da avion u trenutku kad je to trebalo, nije postigao brzinu za uzletanje. Zaustavio se na samom kraju piste, 1-2 metra od travnatog dela. Kapetan nam nije dao nikakvo obavestenje, nego je okrenuo avion i poceo je drugi pokusaj poletanja – nije prijatno osecanje. Ovog se puta odlepio od piste na vreme i izmedju brda, koja okruzuju aerodrom, nastavio normalan let za Chiang Mai na severu Tajlanda. Stigli smo tamo za oko jedan sat.
Chiang Mai je grad na severu Tajlanda.
Savremen, moderan i sigurnosno izvanredno obezbedjen aerodrom odmah je ukazivao da smo stigli opet u vesternizovan deo Indokine. Dugacak red na pasoskoj kontroli isao je brzo i ja sam sa britanskim pasosem bez problema i besplatno dobio ulaznu vizu u Tajland (ne na Tajland, jer to nije ostrvo), uzeo taksi sa aerodroma i otisao u rezervisan, pre pansion, nego hotel “Rich Lana House”.
Chiang Mai je religijski, kulturni i obrazovni centar Tajlanda, u kome ja nikada ranije nisam bio, mada sam u toj zemlji bio vise puta. Nazivaju ga i gradom vecnog proleca, mada su dnevne temperature bile oko 30 stepeni. Nalazi se na nesto vise od 600 km severno od Bangkoka.
Smestaj mi je bio vrlo pristojan – ni malo luksuzan, ali besprekorno cist i u istorijskom centru, ali vrlo tih i udoban. “Hotel” je zapravo bio vrlo udoban B&B. Dorucak standardan, ali ja ne mogu ujutru da jedem – kuvana hrana i jaja na sve nacine.
Istorijski grad je potpuno kvadratan, okruzem kanalima, a iz njih se nalaze tvrdjavski zidovi. Naravno, grad se mnogo prosirio van svojih istorijskih izvora, periferija je azijska selendra, ali je istorijski centar vrlo zanimljiv, sa mnostvom zanimljivih pagoda (cesto me je mrzelo da ulazim, jer treba skidati cipele i ne upravljati stopala ka Budi). Takodje, vidljivo je mnostvo obrazovnih ustanova. Vecina ljudi govori vrlo prihvatljiv engleski i ima se utisak da je mnostvo ljudi lepo obrazovano. Na sve strane su budisticki kaludjeri. Plan grada, koji sam odmah dobio, ne pomaze previse, jer se u labirintu ulica i ulicica covek lako izgubi, a svi su napisi na taj pismu. Hrana je izvanredna: taj, otrovno ljuta i savrseno mirisljava. Ja meso nisam ni jeo, nego ili vegetarijanske obroke, koji su odlicni, ili plodove mora. Zanimljivo je da se “zelena pijaca” otvara kasno posle podne i radi nocu, sa bezbroj meni nepoznatog povrca i voca. Takodje, meni je bilo zanimljivo da se prodaju nekakve lokalne pomorandze, male ali gotovo otuzno slatke.
Zapravo, to je grad kojem vredi posvetiti 2-3 dana. Grad vrvi od stranih turista.
Posle 3 dana krenuo sam na aerodrom – rano ujutru, jer sam imao let u 8.45 – medjutim, svojom greskom ja nisam video da je moj let u 8:45 pm a ne u 8:45 am. Na aerodromu sam se nasao u cudu; 12 sati na aerodromu bilo bi vrlo tesko i neprijatno, hotel sam otkazao, a da ostavim prtljag u garderobi i da se vratim nazad da 12 sati lunjam ulicama Chiang Maia nisam zeleo. Imao sam kartu Air Asia za Phuket, a to je, kazu, najbolja “jeftina” azijska kompanija. Pokusao sam da zamenim kartu za raniji let, ali nisam uspeo, jer je karta bila fiksna, tako da sam morao na aerodromu da kupim kartu za prvi naredni let za Phuket. To je bilo u 1 pm, pa sam vreme na aerodromu proveo lutajuci po zgradi aerodrome. Ko ne zna (i ne pazi), taj plati!
Air Asia je vrlo udobna jeftina azijska kompanija, u velikoj ekspanziji (usprkos tome sto im je relativno nedavno avion pao u Indoneziji), ali, naravno, kao i sve jeftine kompanije, osim vode nema nista besplatno. Let do Phuketa trajao je oko 2 sata. Od aerodroma do Patong Beach gde je bio moj hotel ima 46 kilometara, sto znaci da ni taksi nije bio uopste jeftin – 800 batha. Bio sam smesten u Patong Beach Garden Resort Hotel, hotelu sa 3* koji sam odabrao jer je na samoj plazi.
Hotel je na samoj granici prihvatljivog – tako da sam posle prve noci razmisljao o promeni hotela. Soba ofucana, cistoce na samoj granici prihvatljivog, a uvece, kad sam se penjao u svoju sobu na prvom spratu vidjao bih ogromne, azijske bubasvabe, kakve sam video jedino u Bombaju (tri u porciju) i po nekog pacova kako protrcava. Vec naredno jutro potrazio sam menadzera hotela (dvojica, jedan Kinez, a drugi Francuz iz Normandije) i pozalio se – zaista, istog dana ekipa za dezinsekciju bila je u hotelu. Nista od tih akrepa nisam video u svojoj sobi, ali se nisam lagodno osecao.
Medjutim, hotel je imao vrlo prijatan bazen sa lezaljkama naokolo, a na 20 m od peskovite i plitke plaze Andamanskog mora. Temperatura mora u februaru je bila najmanje 25 stepeni. Bilo je zadovoljstvo provoditi sate u moru.
Ako je prvi deo mog putovanja bio edukativni i tamo gde nikad nisam bio, drugi je deo bio letnji odmor u februaru. Po ceo dan sam provodio na plazi (tj. pored bazena, u hladovini) pazeci da ne izgorim, pa se i pored toga sada ljustim.
Inace, ja sam pre 20-25 godina bio u Phuketu i to ne lici vise na ono sto sam ja zapamtio. Verovatno da u tome igra izvesnu ulogu i cunami, koji ga je opustosio. To je grad prostitucije – kako padne noc, tako pocnu go-go igracice da igraju na otvorenim scenama, naravno, svaka na svojim minimalnim gacicama sa krupnim brojem, po kome se moze naruciti.
Hrana je izvanredna – tajlandska i ja sam jeo iskljucivo morsku hranu – savrsene jastoge ili kings prawns po ceni koja je 1/10 onoga sto kosta u Evropi. Iz epidemioloskih razloga nisam se usudjivao da jedem skoljke.
Phuket vrvi od turista – srednja i niza klasa zapadnjackih turista tu dolazi da provede najgori deo zime za ne previse velike pare, mada Tajland vise nije, ni izbliza onako jeftin, kako je nekada bio.
U svakom slucaju, usprkos losem hotelu, nedelju dana mi je jako prijalo.
Moj najbolji prijatelj u Phuketu bio je mali Luca, 3-4 godine, koga je tamo dovela baba; baba inace lici na srednji tenk iz II svetskog rata, a ja sam Luci u jednom trenutku rekao onih nekoliko italijanskih reci koje ja znam, a onda je on stalno trcao do mene i pricao mi svasta, misleci da ja to razumem.
Iz Phuketa sam opet kompanijom Bangkok Airways avionom ATR72 odleteo u Ko Samui. To je pola sata leta, s jedne na drugu stranu Malajske prevlake.
Mnogo mi se vise dopalo od Phuketa. Pre svega, mirnije je i normalnije. Bio sam smesten u hotelu Koh Samui Resort na samoj Chawang Beach. Tamo nikada ranije nisam bio.
Hotel je na samoj plazi, ima lep bazen (u koji nisam ni usao) a Juzno Kinesko more (rubno more Pacifika) jos je toplije od Andamanskog mora. Temperature se nisu spustale ispod 30 stepeni, ali je sve vreme bilo vrlo vetrovito i talasi na moru su bili veliki, sto mi nije previse smetalo.
Sam hotel sastoji se od bungalova u tropskoj basti; dorucak kao i svuda u Indokini, koji, uglavnom nisam mogao da jedem, ali zato jako mnogo morske hrane (iz Phuketa!!!) Priroda je prelepa.
Posle 5 dana, opet sam avionom A320 (Bangkok Airways) odleteo za Bangkok. To je odlicna kompanija a s vrlo razumnim cenama. Interesantno da na svakom aerodromu na koji lete imaju lounge i za putnike u ekonomskoj klasi, sa sitnim zalogajcicima i bezalkoholnim picima.
Bangkok je grad u kojem sam vec vise puta bio, ogroman, prljav, zagadjen i neverovatno zanimljiv. Ja sam bio smesten u hotelu Swiss Lodge (4*), ali tesko da zasluzuje taj nivo; osnovna mu je prednost da je idealno smesten u Bangkoku, na sto koraka od Silom Road.
Ovog puta isao sam po delovima grada gde nikada ranije nisam bio.
Otisao sam na Floating Market (bio sam pre vise od 20 godina) i to nije vise ni bleda slika onoga sto je nakada bio. Nekada je to bila autenticna lokalna pijaca na kanalima, 5 km od mora, a sada je to kicerajska turisticka pijaca.
Medjutim, prvi put sam bio na glavnoj zelenoj pijaci Bangkoka i u China Townu. To je nesto sto vredi videti.
Bangkok je grad u kojem coveku ne moze da bude dosadno.
Ujutru sam iz Bangkoka poleteo nazad za Abu Dhabi – let na zapad, bez obzira na promenu vremenskih zona, laksi je nego na istok.
Abu Dhabi (a ne Dubai) je glavni grad Emirata i najveci od svih 6 emirata.
U UAE usao sam na engleski pasos, pa je opet procedura potrajala. Taksijem sam otisao u hotel Milenium Cornishe Hotel Abu Dhabi (5*), prakticno na obali. Arapski vrlo luksuzan hotel (izgleda da su tamo svi hoteli samo takvi). Sve je bilo savrseno, tamo sam proveo dve noci. Abu Dhabi nije jeftin.
To je novi grad; pre cetrdesetak godina, to je bilo ribarsko arapsko seoce na obali Persijskog (Arapskog) zaliva. Grad je smesten na desetak ostrva, povezanih mostovima i tamo nema nista staro. Bio sam u muzeju i gledao fotografije iz sezdesetih godina XX veka – selendra sa nekoliko kuceraka – medjutim, petroldolari su uradili svoje.
Uzeo sam poludnevnu turu obilaska grada u kojem, zapravo, ni nema sta da se vidi, osim Grand Mosque, koja je jedna od najvecih na svetu. Dzamija je, jednostavno, velicanstvena, mada jos nije kompletno zavrsena. Tepih je najveci na svetu, tkalo ga je 1200 ljudi vise godina. Mozaici u kamenu su prelepi. Zapravo, to je jedino sto tamo zaista vredi videti, osim parkova, koji su zeleni, jer se neprekidno, danonocno, zalivaju. Voda se dobija desalinizacijom, uz nekakva dva izvora u brdima, ali se pije samo flasirana voda.
Bio sam na trznici datula (urmi) koja je nesto autenticno – nisam imao pojma da toliko vrsta postoji.
Rano ujutru imao sam let Air Serbia za Beograd – ponovo A319, udoban i sa odlicnim servisom i oko podne sam bio u Beogradu.
Sveukupno, sada sam video celu Indokinu; najveci deo je beda i selendre. Na zalost, nisam video neke od najznacajnijih spomenika (Angkor Wat), ali ne verujem da bih zbog toga isao ponovo u Kambodzu.
Hrana je izvanredna, svuda, ljuta ali mirisljava i rado bih je ponovo jeo. Medjutim, kad bi mi se stomak pobunio, svaka 2-3 dana, jeo bih italijanske pice, nista losije nego u Italiji.
Sve u svemu, vrlo zanimljivo i jako naporno – ostario sam.
