86 replies to this topic

[Schrodinger]

Ja na neki nacin koristim reductio ad absurdum ( tvoj omiljeni Srdja Popovic je cesto koristio tu logicku retoricku figuru). Znaci, ako je udba svemoguca, ako je Jeremic udbas, a Kis disident, kako je onda disident " rasturio " udbasa, dotle da udbasevu knjigu ne mozes da nadjes nigde, a disidentovu u svakoj knjizari. I to ne samo danas, nego i u vreme diktature. Ako je Kis disident, kako mu onda predsednik dodeljuje nagradu? Nema veze sta se posle 12 godina desilo tom predsedniku. Mi ovde govorimo o Kisovoj progonjenosti, a ne o sudbini Ivana Stambolica. Znaci, ne trazim ja nista, ja ukazujem na supljinu u tvojoj " teoriji".

Covece, ti ama basnista nisi shvatio. Sad su mi jasniji i tvoji postovi na Politici, a bogami i ovde. Dakle, pojednostavljeno za tebe: u poslednjim godina Brozove vladavine i kasnije tokom 80-tih iskristalisale su se dve struje u partiji, a SAMIM TIM i u sluzbi. Jedna, manja je bila reformska i koliko-toliko moderna, nju je ,edju srpskim komunjistima predstavljao Ivan Stambolic; njima kritika staljinizma nije smetala, oni su mozda i iskreno verovali u nekakav "socijalizam sa ljudskim licem". Druga, vecinska i mracnija, odbijala je svake promene, svako narusavanje monolitnog partijskog jedinstva; tu su glavni bili Ljubicic, Markovic i Gracanin, koji su docnije proizveli novog fuhrera, slobodana milosheskua. Njima je svaka kritika staljinizma i svako priblizavanje civilizovanom Zapadu bilo anatema i nesto sto se ne sme dopustiti. Ovi potonji su se istakli u progonima i drugih pisaca, nije Kis tu bio jedini, niti je iko,pa ni on sam, tvrdio da je on tu najgore prosao. Poenta jeste da je Jeremic bio tipican aparatcik ove staljinisticke struje i u partiji i u Sluzbi, dok je Stambolic pokusavao da neko kestenje izvadi iz vatre i da nas malo upristoji i civilizuje.

 

Sto se zavrsilo onako kako smo videli, i za njega licno i za jos 140 hiljada ubijenih i tri miliona raseljenih i svi ostali uzasi koje je ova suprotna struja stvorila, od svoje zlocinacke 8. sednice, pa nadalje. Ista ta nijansa liberalizma koja je navela Stambolica da Kisu da SAMO ONO STO JE KIS SAM ZASLUZIO, dovela je i do njegovog muckog ubistva koje su obavili NACIONALISTI, i to ista ona vrsta koju tvoj dragi Vasovic velica.

 

 

Ne mozemo da saznamo nista pouzdano. Imamo neciji odlomak iz dnevnika, koji se doima uverljivim, jer je poznato da je Dobrica Cosic bio veoma uticajan ( je l treba da dokazujemo i ovo ) i sasvim je moguce da se pitao za primanje u SANU, narocito u oblasti knjizevnosti. PA nije on rekao da je nekom omogucio dobijanje Nobela, pa da mu ne verujemo i odbijamo na samohvalisavost. 

Pa pitao se jeste, ali jedno da se pitao, a sasvim je drugo tvoja tvrdnja da je ODLUCIO. majku mu, neces valjda negirati i razliku izmedju tih koncepata?

 

 

Ja ne vidim sta je sporno u navedenim citatima.

Ne vidis sta je sporno u velicanju modela nacionalistickog pisca, vs. necega sto on naziva globalistickim?????

 

Ako to nije sporno, onda ne vidim sta mozemo dalje da raspravljamo. to je sporno podjednako kao i Hitlerov Majn Kampf, sporno je kao Protokoli sionskih mudraca, sporno je kao Memorandum SANU, sporno je podjednako kao milosheskuove "Godine raspleta". Tesko je naci stvari koje su VISE SPORNE od tog Vasovicevog lupetanja. 

 

Je l treba da se sporimo o cifri od cetiri miliona Srba ? Mnogo ljudi je otislo, tri ili cetiri miliona za ovakvu vrstu rasprave i nije previse bitno.Vasovic ocigledno racuna i one koji su otisli pre 1990ih. Ne znam kako se moze izvuci zakljucak da Vasovic ( iz Kanade) Ilica proteruje i z Srbije i to dovodi  u vezu sa Hrtkovcima. 

Njegova bahatost i bezobrazluk su potpuno identicni kao kada bih ja sad tebi napisao: a buduci da toliko volis Vasovica, hajde ti lepo pali kod njega, idi iz Srbije (ako ovde zivis), ako je moglo X miliona, itd. To ima veze sa knjizevnoscu koliko i ja sa kriketom; ali sa bezobrazlukom i nemoralom itekako ima.

 

Ova poslednja dva citata su zapravo sjajna Vasoviceva mesta, ja se bojim da ih nisi razumeo. 

Ja se bojim da svaki idiotizam na svetu ima neke ljude koji ga nisu razumeli. Sad da li ja ili ti nismo to razumeli, necemo se sloziti, ocigledno. 

 

 

Ovaj drugi je veoma cinican i govori o upotrebi i " korisnosti" pisaca, mehanizmu manipulacije, i materijalnoj koristi koja je skriveni pokretac mnogih pojava u oblasti kulture. Ponavljam, cinizam je kljuc za razumevanje ovakvih mesta.

Onda da pretpostavim i da je tvoje velicanje Vasovica svojevrstan cinizam? Ti hoces da nam zapravo cinicno kazes kako je knjizevnost na srpskom odista cisto govno, kad u njoj moze da objavljuje ovakve cinicne mudrosti cak i jedan Vasovic? 

 

Velicati coveka koji moze da kaze da je zastita Salmana Ruzdija bila suvise skupa, te da je trebalo u ime stednje da se pusti da bude ubijen je novo nemoralno dno dna. Nikakva elitpcna i alegorijska interpretacija tu ne pomaze - Vasovic jeste nemoralno, politikantsko i anticivilizacijsko govno. 

 

 

Skoro si nemusto citirao Siorana, kazem nemusto, jer smo ostali uskraceni za citat. Knjiga Dnevnici je po formi i senzibilitetu dosta slicna Sioranom "aforizmima".

Hahahaha. Kao sto je Cosicev opus "po formi i senzibilitetu" slican opusu Lava Tolstoja. Kao sto je "Gvozdeni rov" po formi i senzibilitetu dosta slican "Carobnom bregu". Kao sto je kamencic po formi i senzibilitetu slican nekom asteroidu. 

 

Samo kad bismo se zezali. 

 

Pogledaj " Istorija i utopija", gde ES pise o tiranima kao uciteljima, demokratama ... Samo neko ko nema to u svojoj lektiri moze da se ovako zgrazava nad figurama kao sto su hitlercici.

Ma hajde, citao sam ja i Tukidida i Ksenofonta i druge spise na te teme dok je Vasovic jos bio skolarac (i los djak). Ta velika civilizacijska zaostavstina mu ne daje nikakvo pravo da zaveroloski lupeta o tome da su Nobelove nagrade proizvod fashizma i totalitarizma. Ili je mozda on tu ciljao na Ivu Andrica? Zanimljivo, dok pljuje i levo i desno, i gore i dole, predstavljajuci se kao veliki ikonoborac (a ustvari je infantilno deriste i zaveroloski "pobunjenik bez razloga"), vasovic nikako da opljune i po Andricu. Po Crnjanskom moze, po Krlezi moze, po Mihizu, Pekicu, Kisu, Kovacu naravno, jedino naravno ne dira u fashiste (Zlobricu, Matiju, Antonija Isakovica) - i u Andrica. Nije znaci probitacno za njega i njegove mafijaske sadruge (poput ovog idiota Lompara)...

 

 

Ne mogu da verujem da se jos drzimo Mihailovica i Mihajlovica, hronike i kronike. To je trebalo lektor da resi.  

A kakav je to pisac koji se oslanja na lektora kad su u pitanju cak i licna imena? I kakav je to pisac koji ili ne moze da nadje dobrog lektora ili ga zapravo BAS BRIGA, sto podozrevam da je slucaj, kako ce objavljeni tekst zapravo da izgleda?

 

Odgovor: to je pisac placenik, koji radi za nekoga i nesto, dok ga estetika i umetnicka istina ne zanimaju uopste. 

 

Zasto ne spominjes Kisova lupetanja?  Je l treba sad ja da citiram sopstvene postove iz arhive?

Cekaj bre, vratimo se na pocetak. Ti pokreces temu sa recikliranim Vasovicem i njegovom reciklazom njegovih kvaziargumenata (da u antisemitizam sad ne ulazim). Ako Vasovic zeli da nekoga zamajava dokazujuci da je 2+2=17, onda je SAV TERET DOKAZIVANJA na njemu. Ja mogu ne voleti Kisa, mogu biti potpuni agnostik prema njemu, mogu cak ni ne znati nista o njemu -- ali izvini, ako Vasovic nema argumenata (a nema, niti ih moze imati, jer 2+2 nije 17, i Kis nije nista i nikog plagirao kao sto su Predrag Matvejevic i Nikola Milosevic jos onomad jasno pokazali, mada tupson Jeremic nije bio u stanju da to shvati tada, a tupson na kvadrat Vasovic to ne shvata ni danas), onda zalim slucaj, polemika o Kisu je potpuno izlisna. 

[Schrodinger]

Povratak uz svesrdnu podršku sa filološkog:

http://www.intermaga...-godine-ii-deo/

A ovo je tek poseban skandal. Lompar i inace pretenduje da bude neka vrsta Jeremicevog naslednika po polozaju u knjizevnoj mafiji i ovo mu dodje kao kec na desetku. Inace je u pitanju nemoralna i bezobrazna budala, praznoglav kao i svaki nacionalista. A ni seksualno uznemiravanje studentkinja mu, prica se, nije strano. 

[letri]

Covece, ti ama basnista nisi shvatio. Sad su mi jasniji i tvoji postovi na Politici, a bogami i ovde. Dakle, pojednostavljeno za tebe: u poslednjim godina Brozove vladavine i kasnije tokom 80-tih iskristalisale su se dve struje u partiji, a SAMIM TIM i u sluzbi. Jedna, manja je bila reformska i koliko-toliko moderna, nju je ,edju srpskim komunjistima predstavljao Ivan Stambolic; njima kritika staljinizma nije smetala, oni su mozda i iskreno verovali u nekakav "socijalizam sa ljudskim licem". Druga, vecinska i mracnija, odbijala je svake promene, svako narusavanje monolitnog partijskog jedinstva; tu su glavni bili Ljubicic, Markovic i Gracanin, koji su docnije proizveli novog fuhrera, slobodana milosheskua. Njima je svaka kritika staljinizma i svako priblizavanje civilizovanom Zapadu bilo anatema i nesto sto se ne sme dopustiti. Ovi potonji su se istakli u progonima i drugih pisaca, nije Kis tu bio jedini, niti je iko,pa ni on sam, tvrdio da je on tu najgore prosao. Poenta jeste da je Jeremic bio tipican aparatcik ove staljinisticke struje i u partiji i u Sluzbi, dok je Stambolic pokusavao da neko kestenje izvadi iz vatre i da nas malo upristoji i civilizuje.

 

Sto se zavrsilo onako kako smo videli, i za njega licno i za jos 140 hiljada ubijenih i tri miliona raseljenih i svi ostali uzasi koje je ova suprotna struja stvorila, od svoje zlocinacke 8. sednice, pa nadalje. Ista ta nijansa liberalizma koja je navela Stambolica da Kisu da SAMO ONO STO JE KIS SAM ZASLUZIO, dovela je i do njegovog muckog ubistva koje su obavili NACIONALISTI, i to ista ona vrsta koju tvoj dragi Vasovic velica.

Na delu je nova definicija progonjenog pisca. Progonjeni pisac nije onaj kome se zabranjuju knjige, ko dopadne zatvora i logora, progonjeni pisac je onaj kome predsednik komunisticke drzave, mada komunista mekseg tipa, izboksuje nagradu. Progonjeni pisac nije onaj koga predsednik komunisticke drzave, malo manje meksi tip od prethodnog, pomene u nezgodnom kontekstu. Progonjeni pisac je onaj koji za dobre honorare vodi strane pisce na susretima pisaca, kojima komunisticka drzava pegla svoj imidz u svetu. Progonitelj je onaj koji deli honorare progonjenom piscu, ali progonjeni pisac to ne oseca u tom trenutku. Progonjeni pisac nije usamljen u komunistickom drustvu, prepunom samosvesnih i hrabrih gradjana koji se ne plase tajne i ostalih policija i staju u odbranu progonjenog pisca. Progonjeni pisac nije usamljen , iako ga proteziraju beznacajni likovi poput Oskara Davica, Miroslava Krleze, Dobrice Cosica, Mihiza, Nikole Milosevica, Mome Kapora,Brane Crncevica...Ipak progonjeni pisac se plasi svemogucih Jeremica, Miodragovica, novinara Pizona.

 

Pa pitao se jeste, ali jedno da se pitao, a sasvim je drugo tvoja tvrdnja da je ODLUCIO. majku mu, neces valjda negirati i razliku izmedju tih koncepata?

Ne tupi. Poenta je jasna.

 

 

Ne vidis sta je sporno u velicanju modela nacionalistickog pisca, vs. necega sto on naziva globalistickim?????

 

Ako to nije sporno, onda ne vidim sta mozemo dalje da raspravljamo. to je sporno podjednako kao i Hitlerov Majn Kampf, sporno je kao Protokoli sionskih mudraca, sporno je kao Memorandum SANU, sporno je podjednako kao milosheskuove "Godine raspleta". Tesko je naci stvari koje su VISE SPORNE od tog Vasovicevog lupetanja. 

 

 

Vasovic nije velicao nacionalistickog pisca ( na tom mestu), govorio je o nacionalistickom piscu skromnog dometa. Budi toliko fer u raspravi , nemoj dopisivati. 

 

 

 Ili je mozda on tu ciljao na Ivu Andrica? Zanimljivo, dok pljuje i levo i desno, i gore i dole, predstavljajuci se kao veliki ikonoborac (a ustvari je infantilno deriste i zaveroloski "pobunjenik bez razloga"), vasovic nikako da opljune i po Andricu. Po Crnjanskom moze, po Krlezi moze, po Mihizu, Pekicu, Kisu, Kovacu naravno, jedino naravno ne dira u fashiste (Zlobricu, Matiju, Antonija Isakovica) - i u Andrica. Nije znaci probitacno za njega i njegove mafijaske sadruge (poput ovog idiota Lompara)...

 

Ovde si vec opasno prolupao. Totalno promasujes sa Andricem i Crnjanskim. Koliko sam ja shvatio dva "nedodiriva" za Vasovica su Crnjanski i Rastko Petrovic. BTW, Crnjanski je nacionalista, zar ne ? O Dobrici pise veoma ironicno i nema sumnje da je veoma kritican. Pogledaj polemicki tekst o Stanku Lasicu, ima na netu. Matijom i Isakovicem( gde njega nadje)se nije bavio, koliko znam, i tome ne treba pridavati nikakav znacaj.

 

 

Velicati coveka koji moze da kaze da je zastita Salmana Ruzdija bila suvise skupa, te da je trebalo u ime stednje da se pusti da bude ubijen je novo nemoralno dno dna. Nikakva elitpcna i alegorijska interpretacija tu ne pomaze - Vasovic jeste nemoralno, politikantsko i anticivilizacijsko govno. 

 

 

 

 Ponavljam, to je receno cinicno, ukazuje na mehanizam manipulacije odredjenim  piscima, nazovimo ih uslovno disidentima. Nemoj biti bukvan u tumacenju

 

 

A kakav je to pisac koji se oslanja na lektora kad su u pitanju cak i licna imena? I kakav je to pisac koji ili ne moze da nadje dobrog lektora ili ga zapravo BAS BRIGA, sto podozrevam da je slucaj, kako ce objavljeni tekst zapravo da izgleda?

 

Odgovor: to je pisac placenik, koji radi za nekoga i nesto, dok ga estetika i umetnicka istina ne zanimaju uopste. 

 

 

Slazem se da ne bi trebalo da bude gresaka, ali insistiranje na Mihailovic i Mihajlovic je maloumno cepidlacenje.

Lektora valjda obezbedjuje izdavac. Svakakve greske se desavaju. Na pr. u prethodnom postu ja sam pomesao Sasu Ilica i Sasu Cirica. Vodjen inercijom pod tvojim uticajem  Vasovicevu knjigu Dnevnik I nazivam Dnevnici ( iako je imam na polici). I sta sad ? Je l to toliko presudno?

 

A kako ti tumacis da Vasovicev znacaj u poeziji ne opovrgavaju ni oni kojima uopste nije milo ovo pisanje o Kisu.( Ako pazljivo procitas pomenuti tekst Sase Cirica).

 

Kako tumacis da jedan Jerkov nije hteo da prenebregne Vasovicev znacaj( iako je u polemici dobio pristojnu kolicinu pljuvacke) u knjizevnoj nauci ( Poezija kao izvanumiste)?

Edited by letri, 15 July 2014 - 21:47.

[Schrodinger]

Ma nemam ja nista protiv da se Vasovic bavi poezijom, da jede, pije, drogira se, whatever. Ono sto je za svaku osudu jeste njegov pokusaj da se ionako polupismenog, cetvrtpismenom i nepismenom srpskom citalackom auditorijumu ispira mozak kroz politikantske i anti-knjizevne paskvile, stilski uzasne, a i nelektorisane, kakve su njegove knjige o Kisu, Kunderi i kvazi-esejistika o Mihizu, Kovacu, itd. I to ne sa nekih originalnih, vec sa izandjalih nacionalistickih, tradicionalistickih, a bogami i antisemitskih pozicija. 

 

I cim vidis da ga brani jedan autentican dSS klerofashista na Filoloskom kakav je Milo Lompar, sve ti je jasno. Jedan Jerkov, koji se pomalo kompromitovao, ali milion puta manje nego Lompar, moze sebi da dozvoli da ima jedan iznijansiran stav. Ali bezrezervna podrska klerofashiste Lompara mnogo vise govori o sustini celog tog Vasovicevog udbaskog projekta. 

[letri]

Ne znam da li si bio u JNA, ako nisi, stvarno je velika steta. Evidentan je talenat za desetarsko tumacenje moralno-politicke nastave.

 

Hajde da vidimo nesto stilski dopadljivo od Kisa.  Kazu da se ovo cuva u univerzitetskoj biblioteci u Bordou.

 

Radi se o razglednici koju je Kis poslao Zanu Deska, francuskom slavisti, koji je, ne zna se zbog cega, razljutio naseg velikomucenika.

 

"Adresa : Serratore Jean Descat, pas Brane Scepanovica. Jedi govna i u Novoj godini kao sto si ih jeo i u staroj."

 

Slede potpisi, ispostavilo se da su neki falsifikovani ( na dusu Kisu): Danilo Kis, Esad Cimic( nadrealisti bi rekli nemojte profesore Cimicu molim vas), Lordan Zafranovic, Mirko Kovac, Matija Beckovic...

 

Sredinger, odakle sad Matija? Zar ga nisi ti stavio na listu Vasoviceve duhovne sabrace. Nekako se ne poklapa sa gradivom  desetarskih kurseva.

[Nezajaz]

 Pogledaj polemicki tekst o Stanku Lasicu, ima na netu.

Link, moliću.

[Schrodinger]

Ne znam da li si bio u JNA, ako nisi, stvarno je velika steta. Evidentan je talenat za desetarsko tumacenje moralno-politicke nastave.

 

Hajde da vidimo nesto stilski dopadljivo od Kisa.  Kazu da se ovo cuva u univerzitetskoj biblioteci u Bordou.

 

Radi se o razglednici koju je Kis poslao Zanu Deska, francuskom slavisti, koji je, ne zna se zbog cega, razljutio naseg velikomucenika.

 

"Adresa : Serratore Jean Descat, pas Brane Scepanovica. Jedi govna i u Novoj godini kao sto si ih jeo i u staroj."

 

Slede potpisi, ispostavilo se da su neki falsifikovani ( na dusu Kisu): Danilo Kis, Esad Cimic( nadrealisti bi rekli nemojte profesore Cimicu molim vas), Lordan Zafranovic, Mirko Kovac, Matija Beckovic...

 

Sredinger, odakle sad Matija? Zar ga nisi ti stavio na listu Vasoviceve duhovne sabrace. Nekako se ne poklapa sa gradivom  desetarskih kurseva.

 

Prvo, Zan Deska nije tek nekakav slavista, nego "strani dopisnik" jeremicevske udbaske bagre koja se ostrvila na Kisa. On je, kao kasnije milosevicevi "posteni Albanci" i Mihalj Kertes, sluzio da se pokaze da toboze mi nismo mafijaska knjizevna carsija, nego "eto tako, ima i u svetu onih koji isto misle o Kisu i njegovim plagijatima, recimo Zan Deska". Dakle, isto koliko je Danijel Shifer "filozof i humanista", koliko je Peter Handke "redak glas savesti u antisrpskom svetu" i slicno, tako je instrumentalizovan i Zan Deska. Ergo, Kis je imao sasvim dovoljno razloga da na njega bude besan PODJEDNAKO kao na Jeremica, Bulatovica, Scepanovica i ostale lokalne gadove. 

 

Da, i Vasovica, da je postojao u to doba. 

 

Nego, reci cu ti ja vrlo lako odakle Matija - ali si mi ti duzan odgovor da li je Vasovic nacionalista? I ako slucajno jeste (za sta u njegovim tekstovima ima zilion indikacija), kako ti, kao neko ko verbalno ovde na forumu tvrdi da nije nacionalista, dozivljavas taj njegov retrogradni stav? 

[letri]

Link, moliću.

Nekako je nestao. Evo iz memorije racunara.

 

Nebojša Vasović

O bugarskim književnostima i njihovim "europskim partnericama"

U SVOM TEKSTU "Moral teskobe", koji je zapravo otvoreno pismo Igoru Mandiću povodom njegove knjige Romani krize (NIN 2433, 2434), Stanko Lasić se ispoveda da je kao profesor srpske književnosti "osobitu" pažnju posvećivao delu Dobrice Ćosića. Ova "osebujna književna figura -- seća se Lasić -- bila je predmet rasprava u mojim seminarima, od Zagreba preko Pariza do Amsterdama". Već prva Ćosićeva knjiga Daleko je sunce "obilježila je" Lasićevu generaciju, pa i njega samoga. "Tako je počeo moj put prema njemu" -- ispisuje Lasić u stilu vernika hodočasnika. "Napisao je vrijednih knjiga... -- tvrdi profesor Lasić -- bavio se ključnim problemima što su ih donijeli nacionalni i proleterski totalitarizmi, nastojao uočiti nove narativne metode i stvaralački ih asimilirati".

Pratio je Lasić Ćosićevo stvaralaštvo i posle Deoba. Za Ćosićev roman Vreme smrti kaže da bi "bila laž kad bi rekao da ga nije potreslo". Iako je prema romanima Ćosićeve tetralogije kritičniji nego prema njegovim ranim delima, Lasić i u tetralogiji nalazi "težnju prema književnoj dubini", čime se ona -- procenjuje Lasić -- "diže iznad sličnih djela u srpskoj književnosti". (pod. N. V.) I na kraju, uprkos svim nabrojanim kvalitetima Ćosićevog opusa, Lasić "objektivno" procenjuje da je delo ovog pisca "daleko ispod onoga što su mu značile velike svjetske figure prošlosti i sadašnjosti". Ćosić, dakle, nije na nivou Rablea, Šekspira, Prusta... i to je ono "najnepovoljnije" što Lasić o njegovoj književnosti ima da kaže. Čak ni Lasićeva kritika na račun Ćosića političara, koja potom sledi, ne uspeva da sakrije činjenicu da je Lasiću jako stalo do toga da upravo Ćosićevo književno delo ne izgubi na rejtingu koji je do sada imalo. Ukratko, Lasić se od Mandića -- koji i jeste povod za njegov tekst "Moral teskobe" -- ne razlikuje u pogledu ocene opšteg značaja Ćosićevog književnog opusa, već tek u pogledu vrednovanja pojedinih njegovih dela. Lasiću se najmanje sviđa Vernik, a Mandiću je to vrhunac Ćosićevog opusa. I to se ovim književnim poslenicima čini najdubljom dilemom srpske književnosti od njenih početaka pa do naših dana.

Zaista, kako objasniti da i Mandić i Lasić pišu o Ćosiću sa ovoliko uvažavanja? Da li je posredi kritičarsko slepilo, naivnost...? Verujem da je posredi sve drugo samo ne to. Možda je zaista krajnje vreme da nam Lasić i ostali slavisti iz civilizovane Evrope i ostalih kontinenata odgovore zašto su od rata pa do danas, u svojim nastavnim programima srpske književnosti, preslikavali istu onu skalu vrednosti koju su u Beogradu zacrtali Ćosićevi partijski drugovi? Zašto već decenijama po raznim katedrama raspravljaju o Ćosiću, a nikako o Bori Stankoviću, Crnjanskom, I. Sekulić, ili nekim drugim srpskim piscima? Da li su to "europske partnerice" od Lasića naručivale "zanimljive" seminare o Ćosiću, ili je to Lasić, kao stručnjak za srpsku književnost, sâm predlagao Ćosića kao najveću zanimljivost srpske književnosti? Kada se bude dao odgovor na ovo pitanje, postaće, veruje, jasnije i zašto se opet, ovoga puta iz Zagreba preko Mandića, a iz Pariza preko Lasića, podgrejava mit o nezaobilaznom i večno aktuelnom Ćosiću. Nema sumnje, sve dok Ćosićevo delo širom sveta bude slovilo za krunu srpske književnosti, neće biti teško dokazati da je ta književnost -- kako bi to Lasić rekao -- na nivou "bugarskih" dometa. Identifikaciju Ćosića i srpske književnosti zahtevaju svetski slavisti u istoj onoj meri u kojoj i naši domaći mafiozi.

S neskrivenom arogancijom, obaveštava nas Lasić da on "nema pojma" šta se danas dešava u srpskoj književnosti. Nije to zato -- ističe on -- što postoje objektivne prepreke koje bi ga sprečavale da se o njoj informiše -- već "jednostavno zbog toga što ga suvremena književna zbivanja u Srbiji ne zanimaju". Srpska književnost, koja je do juče bila sastavni deo njegove profesije i predmet njegovih interesovanja, dobila je za Lasića, preko noći, ispoveda se ovaj profesor, tek status "bugarske književnosti". Nema sumje, tuđe ukuse moramo poštovati i uvažavati. Možemo razumeti Lasićevu želju da se bavi književnostima koje su bogatije i koje mu pružaju više nego srpska. Samo, u tom slučaju, nije nam jasno otkuda Lasiću volje i vremena da nadzorava one koji se, poput Mandića, ovom književnošću još uvek bave. Lasić bi hteo da se srpskom književnošću više ne bavi, ali da istovremeno ima uvid, bolje reći nador, nad onima koji se njome bave. Drugim rečima, on bi i dalje, uprkos svog nebavljenja njome, hteo da utiče na formiranje vrednosnog suda o njoj.

Napominjući da nikada nije odbacivao ono što je u srpskoj književnosti smatrao "kao književnu vrijednost i obogaćivanje", Lasić navodi spisak srpskih pisaca od Sterije pa do Bore Ćosića. Među velikane srpske književnosti, on ubraja i Krležine ideološke saborce D. Ćosića i Marka Ristića. Istovremeno, na Lasićevoj listi onoga što je "vrijedno" nema Njegoša, L. Kostića, B. Stankovića, M. Nastasijevića, S. Vinavera, I. Sekulić... I ovo ponešto govori o Lasićevom odnosu prema srpskoj književnosti koju je decenijama, uprkos svoje neljubavi prema njoj, ko zna kako i zašto, tumačio studentima raznih svetskih metropola. Nabraja Lasić i pisce iz ostalih krajeva Jugoslavije koji su na njega uticali. U tu drugu grupu, nesrpskih pisaca, on uključuje Andrića, Selimovića i Lalića, uprkos tome što su se ova trojica, u toku pripremanja edicije "Srpska književnost u sto knjiga", izjasnili kao srpski pisci. Nema nikakve sumnje da su na Lasićevo razumevanje, pa i tumačenje srpske književnosti, uticali ne samo njegov "nizozemski" književni ukus, već i specifična politička vizura u kojoj se prepoznaju tragovi naših balkanskih raspri i podela.

U svom tekstu "Moral teskobe", Lasić izražava duboko žaljenje što su ga naši jugoslovenski školski programi, pa i sama činjenica da nije rođen u nekoj od zemalja velike kulture, sprečili da ranije otkrije značajne pisce poput Kirkegarda ili Gongore. Umesto da se od rane mladosti bavio delima ovih velikana, on je morao, po sopstvenom priznanju -- poraznom s obzirom na to da je tu materiju predavao po svetskim univerzitetima -- da potroši čitava tri meseca studirajući dela Dositeja i Vuka. Ne izražava pri tom Lasić nigde žaljenje što se bavio delom jednog Ćosića i to ne nekoliko meseci već nekoliko decenija. Niti nam pak objašnjava zašto se ni danas, kada je već otkrio dragocenog Kirkegarda, ne bavi delom ovog velikog filozofa -- već se i dalje bavi literarnim sočinenijima "Oca srpske nacije".

Zaista, ko je kriv što je Lasić sa toliko zakašnjenja otkrio velike evropske umove? Bojim se, niko drugi do Gospodin Lasić lično. Istinske pisce nikada nije sprečavalo poreklo da pronađu svoju duhovnu sabraću iz drugih sredina, da se obrazuju i mimo onoga što se u njihovoj matičnoj sredini smatralo osnovnim fondom znanja. Iako rođena na Balkanu, kao i Gospodin Lasić, jedna Anica Savić-Rebac bavila se antičkom književnošću ne zato što ju je na to podsticao školski sistem u kojem se obrazovala -- već zato što je to bio njen lični izbor. Isidora Sekulić je čitala skandinavske pisce i to u originalu kada se kod nas nije ni znalo za skandinavske književnosti. Vinaver je primenjivao Bergsonove ideje u tumačenju naše pesničke tradicije dok mnogi u Evropi nisu ni znali za Bergsona, ili su se sa njegovom filozofijom tek upoznavali. A Pera Slijepčević je, da pomenemo i njega, doktorirao u Švajcarskoj na temi "Budizam u Nemačkoj književnosti", iako je i on bio rođen na Balkanu, u hercegovačkom selu Samoboru. Zaista, može li se uopšte i zamisliti Pera Slijepčević kako se, pod stare dane, u Lasićevom stilu žali što je Gotama Budu otkrio prekasno jer je u mladosti morao čitati Dositeja i Vuka? Za razliku od pomenutih pisaca, Stanko Lasić se, po sopstvenom priznanju, sve do svojih zrelih, pa čak i poznih godina, bavio isključivo onim temama i autorima koje su propisivali školski programi sredine u kojoj je odrastao. I kada se on zbog toga ljuti na srpsku književnost (Lasić nigde ne pominje "izgubljeno" vreme u čitanju starijih hrvatskih pisaca), onda to zaista zvuči tragikomično. U svom tekstu, Lasić se ne pita nije li ovo zakasnelo otkriće velikih evropskih pisaca uzrokovano možda i njegovim ličnim predispozicijama a ne samo "objektivnim okolnostima".

Lasićevu tvrdnju da je samo ono što se zbiva u centrima velikih kultura vredno pratiti jer samo to predstavlja "duhovnu nužnost", dok duhovne tvorevine ostalog dela sveta predstavljaju tek sferu zanimljivosti (egzotike) -- ne bi podržao nijedan pravi umetnik ili intelektualac jer ova teza predstavlja model kolonijalističkog, pa i rasističkog načina mišljenja. U trenutku kada svi, od bankara i vojnih lidera, pa preko političara i crkvenih poglavnika, traže unifikaciju Evrope, pa i cele planete, kultura ostaje možda još jedina sfera života u kojoj se možemo zalagati za raznovrsnost i međusobno uvažavanje. No Lasić smisao kulture ne nalazi u koegzistenciji već u podređivanju "malih kultura" velikim evropskim centrima. Ono što se ne usuđuju da javno zatraže Nemci, Francuzi, Englezi: potčinjavanje tuđih kultura njihovoj nacionalnoj kulturi -- traži u njihovo ime profesor Stanko Lasić.

Među velike kulture kojima se divi i koje preporučuje kao uzor drugima, Lasić ne spominje samo nemačku, italijansku, špansku, francusku i englesku, već isto tako dansku i nizozemsku! Nema nikakve sumnje, veruje Lasić, da bi i hrvatska i srpska književnost trebalo da uče na svetlim primerima ovih tradicija, ukoliko žele da u budućnosti izbegnu svoj "bugarski" status. Doduše, Lasić nam ne kaže da li bi i Meksiko, Rusija, Indija, Japan i Kina takođe trebalo da uvoze literarne modele iz velikih književnosti Nizozemske i Danske. Niti nam objašnjava zašto pisci velikih evropskih zemalja, kad su već toliko univerzalni i otvoreni prema svetu, ne bi mogli ama baš ništa da nađu u delima njihovih srpskih, grčkih ili turskih kolega -- već uticaji uvek moraju biti jednosmerni: od evropskih centara pa ka periferiji.

Najzad, ima li smisla proučavati danas naše balkanske, "bugarske" književnosti? Verujem da vrednost pojedinih nacionalnih književnosti (kao i pojedinih književnih dela uostalom) nije samo u univerzalnosti -- već i u autentičnosti i neponovljivosti iskustva o kojem govore. Estetički i vrednosni pluralizam čini mi se izazovnijim od svođenja raznovrsnosti na jednu meru, pa makar ona bila i "europska". Iz Evrope se mogu uvesti kompjuteri i tehnologija, pa i modeli obrazovanja, ali ne i književnost, jer ona ne nastaje imitacijom tuđeg iskustva već izražavanjem sopstvenog. Srpsku, hrvatsku, i druge književnosti "malih naroda", valja izučavati ne zato što su bolje ili gore od francuske ili nizozemske književnosti, već zato što su različite od njih. Ne bi imalo smisla proučavati ih samo onda ako postanu blede kopije svojih uzora, a Lasić -- sudeći po njegovom tekstu -- upravo taj put preporučuje kako hrvatskoj tako i srpskoj književnosti.

 

Rec, februar 1998, 42

[Schrodinger]

Politikant i nacionalista, sa elementima ciste klinicke paranoje - nemoguce je ista drugo zakljuciti iz ovog teksta (ako je, a po svemu sudeci jeste, zamisljen kao ozbiljan, a ne neka parodija na nacionalisticki diskurs tih godina). 

 

Obaska sto, karakteristicno za budaletinu poput Vasovica, onako usput vredja i knjizevnost nama susedne i prijateljske Bugarske. Ali sta je to za njega, on misli da je Volter, ako je Volter mogao da se podsmeva "bugarskom kralju" u Kandidu, moze i Vasovic, zar ne? Vasovic, Volter, cak i slicno zvuci, je li tako, letri?

[letri]

Sta je ovde politikantstvo i nacionalizam nesvesni covece. Jedino ako  je nacionalizam to sto Vasovic smatra da je Isidora Sekulic bolji pisac od Dobrice Cosica. 

 

Nego, da mi rezimiramo sta je ovde bilo. Sredinger je tvrdio da je Vasovic ( kao nacionalista naravno) popustljiv i da rec ne sme da zucne protiv Zlobrice i Matije. Kad mu se dokumentuje da je Matija pajtas ( btw pisao nekrologe i Cosicu i Kisu) njegovog idola, da je gorepomenuti Zlobrica primio velikomucenika u SANU, Amfilohija necemo ni spominjati, kad se prezentuje Vasovicev anticosicevski tekst, on ( Sredinger) ko svaba tralala nastavlja  kao da se nista nije desilo.

 

Prvo, Zan Deska nije tek nekakav slavista, nego "strani dopisnik" jeremicevske udbaske bagre koja se ostrvila na Kisa. On je, kao kasnije milosevicevi "posteni Albanci" i Mihalj Kertes, sluzio da se pokaze da toboze mi nismo mafijaska knjizevna carsija, nego "eto tako, ima i u svetu onih koji isto misle o Kisu i njegovim plagijatima, recimo Zan Deska". Dakle, isto koliko je Danijel Shifer "filozof i humanista", koliko je Peter Handke "redak glas savesti u antisrpskom svetu" i slicno, tako je instrumentalizovan i Zan Deska. Ergo, Kis je imao sasvim dovoljno razloga da na njega bude besan PODJEDNAKO kao na Jeremica, Bulatovica, Scepanovica i ostale lokalne gadove. 

 

Cime se Deska zamerio Kisu nije poznato. Ali je poznato, iz Kisovog priznanja, da je on sam obletao oko Deske kao potencijalnog prevodioca. Zasto Kis oblece oko ovako sumnjivog tipa ? Da li je obracanje u razglednici dostojno coveka od duha? Takva vulgarnost moze da se poredi sa poznatim nastupom Seselja ( btw Seselj je uvek pominjao Kisa medju omiljenim piscima) u haskom sudu.

 

Obaska sto, karakteristicno za budaletinu poput Vasovica, onako usput vredja i knjizevnost nama susedne i prijateljske Bugarske. Ali sta je to za njega, on misli da je Volter, ako je Volter mogao da se podsmeva "bugarskom kralju" u Kandidu, moze i Vasovic, zar ne? Vasovic, Volter, cak i slicno zvuci, je li tako, letri?

 

Sredinger, ovako da mi vratis a ja te protezirao ( kao Oskar Davico Kisa) za desetara. Pripazi na regrutaciji sta pricas, inace ce te zbog kognitivnih osujecenja proglasiti nesposobnim za vojsku. A onda nema nista ni od desetarskog cina.

Stvarno treba biti biser, pa shvatiti da kad Vasovic napise " bugarska" knjizevnost , on nipodastava bugarsku knjizevnost ( knjizevnost na bugarskom jeziku), a da to nije ironiziranje Lasica i njegovog tretiranja prideva bugarska ( knjizevnost).

 

Gospodine Nezajaz, je l mozete da kao kapiten sredite svoju momcad?

[Nezajaz]

Zahvaljujem za tekst. Već pomenuti Lompar je, pišući o Desnici, izneo sličnu tezu (ne znam da li je u pitanju međusobni uticaj ili prosto talenat za pronalaženje "spornih" izjava). Ipak, ona ima ozbiljne nedostatke i ukazuje na nerazumevanje. Ukratko:

 

Možda je zaista krajnje vreme da nam Lasić i ostali slavisti iz civilizovane Evrope i ostalih kontinenata odgovore zašto su od rata pa do danas, u svojim nastavnim programima srpske književnosti, preslikavali istu onu skalu vrednosti koju su u Beogradu zacrtali Ćosićevi partijski drugovi? Zašto već decenijama po raznim katedrama raspravljaju o Ćosiću, a nikako o Bori Stankoviću, Crnjanskom, I. Sekulić, ili nekim drugim srpskim piscima? Da li su to "europske partnerice" od Lasića naručivale "zanimljive" seminare o Ćosiću, ili je to Lasić, kao stručnjak za srpsku književnost, sâm predlagao Ćosića kao najveću zanimljivost srpske književnosti? Kada se bude dao odgovor na ovo pitanje, postaće, veruje, jasnije i zašto se opet, ovoga puta iz Zagreba preko Mandića, a iz Pariza preko Lasića, podgrejava mit o nezaobilaznom i večno aktuelnom Ćosiću. Nema sumnje, sve dok Ćosićevo delo širom sveta bude slovilo za krunu srpske književnosti, neće biti teško dokazati da je ta književnost -- kako bi to Lasić rekao -- na nivou "bugarskih" dometa. Identifikaciju Ćosića i srpske književnosti zahtevaju svetski slavisti u istoj onoj meri u kojoj i naši domaći mafiozi.

 

Što dalje implicira:

- da je Ćosić svoj status stekao zahvaljujući političkim prilikama (što nije sporno, ali ono što sledi jeste), a da Lasić njegovu poziciju u srpskoj književnosti utvrđuje 1) po partijskoj liniji ili 2) jer ima neku vrstu nacionalne (ili neke druge) misije - promovisanjem Ćosića, srpska književnost se izjednačava sa bugarskom.

To prosto ne pije vodu, niti za tako nešto ima dokaza. Imputirati nekakvo partijsko delovanje Lasiću, koji između ostalog piše i ovo:

http://oi58.tinypic.com/2enxbi9.jpg
http://oi62.tinypic.com/ibey6v.jpg
http://oi61.tinypic.com/1sji9h.jpg

nije drugo do spekulacija, uzevši u obzir i to da je prostor koji je Lasić posvetio Ćosiću potpuno ništavan u odnosu na npr. prostor koji u Lasićevim delima zauzima Krleža, gde je Lasić bez premca.

 

S neskrivenom arogancijom, obaveštava nas Lasić da on "nema pojma" šta se danas dešava u srpskoj književnosti. Nije to zato -- ističe on -- što postoje objektivne prepreke koje bi ga sprečavale da se o njoj informiše -- već "jednostavno zbog toga što ga suvremena književna zbivanja u Srbiji ne zanimaju". Srpska književnost, koja je do juče bila sastavni deo njegove profesije i predmet njegovih interesovanja, dobila je za Lasića, preko noći, ispoveda se ovaj profesor, tek status "bugarske književnosti". Nema sumje, tuđe ukuse moramo poštovati i uvažavati. Možemo razumeti Lasićevu želju da se bavi književnostima koje su bogatije i koje mu pružaju više nego srpska. Samo, u tom slučaju, nije nam jasno otkuda Lasiću volje i vremena da nadzorava one koji se, poput Mandića, ovom književnošću još uvek bave. Lasić bi hteo da se srpskom književnošću više ne bavi, ali da istovremeno ima uvid, bolje reći nador, nad onima koji se njome bave. Drugim rečima, on bi i dalje, uprkos svog nebavljenja njome, hteo da utiče na formiranje vrednosnog suda o njoj.

 

Evo šta o tome zapravo kaže Lasić:

"Mandić je bio iznimka, dostojna svakog poštovanja. Zapravo jedini sugovornik. Mislim da sam dobro učinio što sam mu u Tri pisma dao gotovo isto toliko prostora koliko i samom sebi. Naš razgovor nije završen, on traje. Barem u meni. Njegove primjedbe i njegova razmatranja nisu se u meni isparila nego su očvrsnula poput minerala koji ne mogu samo tako, olako, progutati i probaviti. U stvari, Mandić dolazi na kraju moje balade «o drugorazrednosti i osrednjosti kulture bez ijedne Himalaje». Jer, temelj mojih pisama i moje famozne izjave da me srpska književnost zanima koliko i bugarska (što u osnovi, u principu znači koliko i hrvatska) leži u mojoj opsesivnoj (i prilično nesmotrenoj, pa i preuzetnoj) hegelovskoj viziji o jedinstvu naše civilizacije (o jedinstvu židovsko-antičko-kršćanske cjeline) i u misli da u tom jedinstvu postoje vrhovi koji su jedino vrijedni da u ovo malo vremena što ga imamo (a koje se zove život) posvetimo punu i možda jedinu pažnju."

Dakle, nije "preko noći" Lasić promenio mišljenje: ideju da je književnost sa ovih prostora (dakle, ne samo srpska i bugarska) na periferiji izneo je još u prvom poglavlju "Sukoba na književnoj ljevici" i ta teza nije nimalo nova, štaviše, postojala je i pre Lasića. Krleža npr. u svom eseju o Kranjčeviću piše o našim "kobnim zakašnjenjima", utvrdivši da je Kranjčevićeva poezija "događaj izvorniji, nego nastajati u nizu dvjestagodišnjem, u mudrom i složenom nanizavanju, i staloživanju ukusa i književne predaje", da bi potom u razgovoru sa Matvejevićem negirao bilo kakvu ideju podele na "velike" i "male" književnosti.

"Bude li netko inzistirao da su hrvatski i srpski jezik dva "izvorna i osebujna jezika", ja ću mu reći da čitam sa istom teškoćom i s istim užitkom Miloša Crnjanskog i Slavka Kolara, Dobriću Ćosića i Petra Šegedina, Danila Kiša i Antuna Šoljana, Milana Rakića i Ljubu Wiesnera". (Lasić - Krležologija, Knj. III).

Takođe: http://www.academia....a_Stanka_Lasica

 

 

 

Napominjući da nikada nije odbacivao ono što je u srpskoj književnosti smatrao "kao književnu vrijednost i obogaćivanje", Lasić navodi spisak srpskih pisaca od Sterije pa do Bore Ćosića. Među velikane srpske književnosti, on ubraja i Krležine ideološke saborce D. Ćosića i Marka Ristića. Istovremeno, na Lasićevoj listi onoga što je "vrijedno" nema Njegoša, L. Kostića, B. Stankovića, M. Nastasijevića, S. Vinavera, I. Sekulić... I ovo ponešto govori o Lasićevom odnosu prema srpskoj književnosti koju je decenijama, uprkos svoje neljubavi prema njoj, ko zna kako i zašto, tumačio studentima raznih svetskih metropola. Nabraja Lasić i pisce iz ostalih krajeva Jugoslavije koji su na njega uticali. U tu drugu grupu, nesrpskih pisaca, on uključuje Andrića, Selimovića i Lalića, uprkos tome što su se ova trojica, u toku pripremanja edicije "Srpska književnost u sto knjiga", izjasnili kao srpski pisci.

O Andriću:

"Zbog čega je Andrić srpski pisac? Da li zbog jezika? Da, zbog jezika. Svoju je prozu pisao na "ekavskoj" (ili "srpskoj") varijanti. Jezik ga je, dakle, konstituirao kao srpskog pisca (...) Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac." (Lasič, ibid.)

[Nezajaz]

Cime se Deska zamerio Kisu nije poznato. Ali je poznato, iz Kisovog priznanja, da je on sam obletao oko Deske kao potencijalnog prevodioca. Zasto Kis oblece oko ovako sumnjivog tipa ? Da li je obracanje u razglednici dostojno coveka od duha?

"Jean Descat, od milja zvani Joca Daska, moj prevodilac, ima pouzdane dokaze da je, bar što se tiče ove poslednje knjige, skoro sve prepisano sa francuskog, pa se Ž. Deska naljutio, bogami, što je zamalo doveden u zabludu da prevodi na francuski ono što je već prevedeno sa francuskog (...)" (Čas anatomije)

Eto odgovora (nigde priznanja da je "obletao oko Deske" doduše).

 

Seselj je uvek pominjao Kisa medju omiljenim piscima) u haskom sudu.

[Schrodinger]

Sta je ovde politikantstvo i nacionalizam nesvesni covece. 

Ma moze, kako da ne, Zemlja je ravna ploca, Vasovic nije nacionalista, Kis je plagijator, 2+2=17, evolucija je samo teorija, letri pazljivo cita napisano, ma nemaproblema, sve moze! Everything goes! sto bi rekao Feyerabend.

 

 

Stvarno treba biti biser, pa shvatiti da kad Vasovic napise " bugarska" knjizevnost , on nipodastava bugarsku knjizevnost ( knjizevnost na bugarskom jeziku), a da to nije ironiziranje Lasica i njegovog tretiranja prideva bugarska ( knjizevnost).

Ma da, a nije ironiziranje Voltera i Volterovog "bugarskog kralja" iz Kandida. OK, nema problema, Vasovic nema kompleks vise vrednosti, on se samo bori protiv, kako ono bese kolonijalizma, rasizma, novog svetskog poretka i ostalih ala i bauka. Vazi, nema problema. 

[Schrodinger]

( btw Seselj je uvek pominjao Kisa medju omiljenim piscima) u haskom sudu.

(btw, Legija cesto pominje Vasovica medju omiljenim pesnicima u CZ-u)

[letri]

Nesto mi quote opcija ne radi.

@Nezajaz

A sta ako postoji I treca opcija, da se Lasicu jednostavno Cosiceva proza svidja, da mu je bliza od Crnjanskog, Isidore Sekulic ... Ili da je jednostavno lenj da kopa I trazi I da se drzi mainstream-a.

Prvenstvena Vasoviceva teza je da je nesrazmerno kvalitetu velika paznja , u proucavanju srpske knjizevnosti, posvecena Cosicevom delu a na stetu dela nekih drugih autora. Vi odbijate dva moguca razloga za tako nesto, ne uvidjajuci d a postoje mozda I neki drugi, I odmah pravite logicku vratolomiju da je vreme koje je Lasic posvetio Cosicu minorno vremenu koje je posvetio, mi sad ocekujemo ime Crnjanskog, Nastasijevica ili nekog drugog, a dobijamo ime " poznatog srpskog pisca" Miroslava Krleze. Jednostavno promasujete temu ne osporavajuci Vasovicevu tezu vec neke od mogucih implikacija. Ali mi u tekstu NV nismo videli da se on opredelio za neku od mogucih implikacija, zato nema razloga da se rasprava zavrsi pre nego sto je pocela.

Edited by letri, 18 July 2014 - 18:46.