Jump to content


Photo
- - - - -

Juzna Amerika; Peru, Bolivija, Cile i Brazil


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
12 replies to this topic

#1 vladan

vladan
  • Members
  • 25,386 posts

Posted 26 March 2014 - 06:46

U subotu, 25. januara, rani jutarnji let za Amsterdam – Er Serbia A-319 sigurno je udobniji i uliva vise poverenja nego prastari JAT-ovi B-737-200 koji su bili nabavljeni kad sam jos ja bio tinejdzer.

Dvosatna pauza na aerodromu Schiphol u Amsterdamu, aerodromu, koji ja inace jako volim i koji je, po mom misljenju, jedan od najboljih na svetu. Posto putujem u deo sveta sa drugacijim tehnickim standardima i drugacijim naponom struje (cesto 110 V), kupio sam univerzalni adapter, da bih mogao da punim bateriju fotoaparata i mobilni.

KLM let B 777-200 iz Amsterdama za Limu, koji dosadno traje 12,5 sati. Avion nije dupke popunjen. Ja sam nekada KLM najvise voleo od svih evropskih kompanija. Secam se, pre vise od dvadeset godina, pred Bozic, prvi put sam leteo KLM iz Amsterdama za Milano i bilo je impresivno; avion mirisljav, ukrasen bozicnim vencima, sa odgovarajucim, predbozicnim posluzenjem, a pred poletanje u aerodromskom holu svira kamerni gudacki kvartet; ovog puta, usluga je krajnje uprosecena, hrana kao i drugde, a monitor na naslonu sedista ispred mene ne radi, tako da ne mogu da pratim geografsku projekciju leta, niti da gledam neki film. Malo citam, malo kunjam i odbrojavam duge sate. Od sredine Atlantika nebo se potpuno rascistilo, 12 000 m ispod mene vidi se do u beskraj na sve strane prazan plavi okean.  Posto je let na zapad, iako tako dugo traje, ceo let je tokom dana.

Posle 12,5 sati, slecemo na aerodrome u Limi (zapravo Callao, severno predgradje i luka Lime). Lako prelazim granicu sa britanskim pasosem, dobijam pecat u pasos da sam usao u Peru i ispred medjunarodnog dela aerodroma, u holu, ocekuje me vodic, koji govori engleski, a u ruci drzi plakat s mojim imenom. Uzima moj prtljag, izlazimo iz prilicno haoticnog aerodroma ispred koga nas ocekuje automobil, koji treba da me odveze u hotel. Da li je aerodrom zaista toliko haotican, ili je posle celog dana leta haos u mojoj glavi, sada vise nisam sasvim siguran.

Posle 40 minuta voznje dolazimo u moj hotel Casa Andina Private Collection u najreprezentativnijem delu Lime, Miraflores, na klifu iznad obale Pacifika. Hotel je vrhunski, moderan, 5*, a soba odlicna. Ja se posle sati i sati u avionu pomalo klatim i teturam, jer stalno imam utisak da se tlo ispod mene pokrece, kako se kretao avion. Jos uvek je dan i kolikogod da sam umoran, glupo mi je da odem da legnem, jer je jos uvek dan. Kad sam se smestio u svoju odlicnu sobu i malo osvezio, izlazim da se malo prosetam, nakon sto su mi rekli da je kraj vrlo bezbedan. Odlazim stotinak metara od hotela, na klif iznad okeana; to je lep park sa prelepim pogledom, u kojem ljudi setaju pse, trce ili samo sede i gladaju u okean. Sa sumrakom vracam se u svoj hotel, nisam uopste gladan i ne veceram, nego sam popio peruansko nacionalno pice – pisco sour. To je nekakva vrsta lozovace, sa jako mnogo soka limete (lime) i dopola ulupanim belancetom jajeta. Neosporno, vrlo prijatno i ukusno, ali i opasno pice, jer je jako. Osecam sve klasicne simptome jet lega – potpuno poremecen bioloski sat. Odlazim u svoju sobu, lezem i u nekakvom polusnu provodim noc; iako sam jako umoran, ne mogu normalno da zaspim.

Naredno jutro vrlo bogat i odlican dorucak u hotelu, a onda vozac i vodic dolaze po mene da me pre podne vode u poludnevni obilazak Lime. Moja glava nije uopste bistra, nenaspavan sam a bioloski sat mi se jos nije podesio.

Lima ostavlja na mene ne narocito lep i vrlo haotican utisak. Najveci utisak na mene ostavlja gradska katedrala na Plaza des Armas, centralnom gradskom trgu Lime. Inace, grad mi i dalje deluje vrlo haoticno (ili je to jos uvek haos u mojoj glavi). Uocavam na sve strane mnostvo malih kineskih restorancica, koji su, kazu mi, vrlo jeftini i predstavljaju osnovna mesta gde se prodaje brza hrana, koju jedu najsiromasniji slojevi, a to je, izgleda, vecina u Limi. Na ulicama gotovo iskljucivo japanska, kineska i koreanska vozila.

Oko podne vracaju me u moj hotel, ja i  dalje ne mogu ni da pomislim da jedem i odem ne bih li malo dremnuo u svoju sobu; opet isto, kao i prethodne noci, nekakav haoticni polusan. Nisam imao ni zelje ni snage (a ni hrabrosti) da posle podne sam istrazujem Limu, nego se setam po Mirafloresu i po parku iznad okeana. Beskrajno plavo nebo i isto tako beskrajan, plav Pacifik. Tu i tamo udjem u neki bar i popijem pisco sour. Ne mogu da veceram pa sa prvim mrakom odlazim u svoju sobu. Najzad sam dobro i dugo spavao.

U ponedeljak, 27. januara, ujutru, kola i vodic dolaze po mene i vode me ponovo na aerodrom da bih leteo za Cusco. U aerodromskom haosu moj me vodic cekira.

Let do Cusca trajao je 1,20 sati. Sletanje je po malo neprijatno, jer avion prolazi izmedju ogromnih planincina Anda i naglo poniruci slece na pistu aerodroma.

Cusco je grad u visokim Andima i to je stara prestonica carstva Inka, ali i Perua. Tek kasnije, Spanci su prestonicu preselili u Limu. Grad ima oko 600 000 stanovnika i nalazi se u dolini izmedju ogromnih planincina Anda. Meni se sve vreme kroz glavu vrti naslov jedne stare knjige koja je pre nekoliko desetina godina bila hit u Beogradu; “U Andima Hegelovo telo”. Grad se nalazi na nadmorskoj visini od 3400 m. To i te kako osecam. Ljulja mi se u glavi, pomalo drhtim, i osecam se strasno naduven, kao da sam sav pun nekakvog vazduha. Samo nekoliko koraka napravim i toliko se zaduvam da moram da stanem i da se odmorim. U visokim Andima svi hoteli, autobusi, vozovi i sl. imaju boce s kiseonikom, za slucaj da turistima to zatreba; mestani, naravno, bez problema skakucu na sve strane, k’o divokoze.

Na aerodromu me ponovo sacekuju kola sa vozacem i vodicem, koji govori engleski, uzimaju prtljag od mene i vode me u moj hotel Inkaterra La Casona. Usput, dobijam uputstva kako da se nosim sa simptomima visinske bolesti, ali i upozorenje da, ukoliko se ne osecam dobro, svuda postoje boce s kiseonikom.

Hotel se nalazi u nekoliko stotina godina staroj spanskoj zgradi,  podignutoj na prizemlju jos starije  gradjevine iz doba Inka. To je i jasno vidljivo; prizemlje su ogromni kameni blokovi slozeni na nacin kako su Inke gradile.

Hotel je mali, manje od 20 soba i jedan od najlepsih u kojem sam ikada boravio, a bar sam ja u zivotu video mnogo dobrih hotela. Ceo je ustrojen oko centralnog dvorista u kojem ima mnogo cveca i zubori fontana, soba je vrlo velika, ogroman i vrlo udoban krevet, besprekorno cisto kupatilo s dve kade i posebno tus kabinom i podno grejanje; svakodnevne  dnevne temperature su izmedju 8 i 12 stepeni. Hotel  je napravljen na temeljima palate Inka vladara Manca Capac, a sama kolonijalna zgrada u kojoj se nalazi je iz XVI veka. Kad ulazite u hotel kucate na ogromna, masivna, starinska drvena vrata, koja onda butler otvara. Hotel se nalazi na jednom od gradskih trgova, vrlo tihih.

To poslepodne izlazim da se prosetam gradom; hotel je na samo dva bloka od glavnog gradskog trga, a svi glavni trgovi se zovu Plaza des Armas.  Trg je sa sve cetiri strane okruzen jednospratnim zgradama iz kolonijalnog spanskog perioda, tipicne arhitekture, a na sredini trga, u malom i uredjenom parkicu nalazi se spomenik jednom Inka vladaru.

Dominantno stanovnistvo grada je tipicno hispano porekla, a zapravo to su gotovo ocuvani Inka geni; svi su niski, tamnoputi i poprilicno debeli. To nije ni cudo, ako se zna da im se ishrana sastoji, uglavnom, od krompira (u Peruu postoji  4500 razlicitih vrsta krompira!!!), kukuruza, jos nekih zitarica, koje uspevaju na tim visinama i pirinca.

Na trgu se nalazi glavna gradska katedrala, prelepa gradjevina u stilu spansko-americkog baroka, a na sve strane, u drugim ulicama, nalaze se brojne druge crkve, sve u stilu spanskog baroka.

Mada je trg vrlo ravan, krecem se vrlo “dostojanstveno”, jer ako malo ubrzam, odmah se zaduvam i ostanem bez daha. Problem mi je da se uspnem dvadesetak stepenica do ulaza u katedralu i jednom moram da zastanem da bih se izduvao.

Grad je prepun turista: to je polazna tacka za obilazak svih arheoloskih lokaliteta iz Inka perioda, medju kojima je kruna Machu Picchu. To je, takodje, polazna tacka za Inka Trail, visednevnu pesacku turu do ovog kompleksa. Predvece sam nasao nekakvu terasu na jednom obliznjem trgu gde sam seo i popio pivo, mada je napolju suncano, ali hladno. Vracajuci se u svoj hotel, morao sam da prodjem dva bloka uzbrdo od trga – ne znam koliko sam puta zastajao da se odmorim i izduvam.  Inace, Cusco u celini je grad koji koji je UNESCO proglasio za svetsku kulturnu bastinu.

Naredno jutro kola i vodic dolaze po mene i krecemo, prvo u obilazak samog grada i njegovih brojnih i zanimljivih muzeja, katedrale i jos nekih crkava, a potom, posle podne krecemo u obilazak rusevina Sacsayhuaman, jos 200-300 metara iznad Cusca, 5-6 km van grada.  Veruje se da je to bila tvrdjava, ali i ceremonijalni centar. Obilazimo takodje i rusevine Tambo Machay, gde se nalazi ceremonijalna fontana i bazen, koji su imali ulogu u verskom zivotu Inka, rusevine Puka Pukara i ostatke hrama Q’enko. Graditeljstvo Inka impresionira; ti su blokovi stena savrseno uklopljeni jedan uz drugi, a neki od tih blokova teski su i 130 tona.

Narednog dana kola i vodic dolaze po mene i krecemo u Svetu Dolinu i Pisaq. Selo Pisaq nalazi se u plodnoj dolini, kojom protice recica Urubamba, koja vec  pripada slivu Amazona, okruzena ogromnim planincinama, na 32 km od Cusca.

Tu su i  Pisaq rusevine, jos mnogo impresivnije nego rusevine oko Cusca. To je mnogo veci kompleks rusevina, terasasto postavljen na vrlo strmoj padini neke planine. Taj kompleks Inke nikada nisu zavrsile, pa zato on sluzi kao ilustracija kako su zapravo Inke gradili. Nasipali su rampe uz koje su onda, na balvanima kotrljali po vise desetina tona teske stene.

U opasnosti da ispustim svoju plemenitu dusu, ipak sam se ispeo i na vrh ovog arheoloskog kompleksa. Pogled je velicanstven. Na okolnim vrhuncima oko doline reke Urubambe vide se ostaci i mnogo manjih gradjevina, koje su sluzile kao signalne stanice i skladista kukuruza.

To posle podne stigao sam u Hotel Sol y Luna, uz obalu reke Urubambe, u prelepoj basti. Malo je prepotentno nazvati ovo hotelom; to je vise svratiste, malo van naselja Pisaq, ali cisto, uredno, sa pristojnim kupatilom, a u sklopu smestaja bila je i vrlo pristojna vecera, a i dorucak. Na zalost, kao rezultat visine, ja, uglavnom, mogu da jedem samo nekakve corbe od zitarica, koje su vrlo ukusne. Smestaj je u kucicama od terakote se lepom verandom ispred. Tokom vecere, u sredini restorana gorela je velika vatra od ogromnih trupaca i prijalo je. Sobe se greju.

Naredni dan kola su dosla po mene i za ½ sata bili smo u selu Ollantaytambo, gde sam se ukrcao u Vistdome voz kojim se ide u Aguas Calientes, gradic iz kojeg se ide u obilazak Machu Picchu, u podnozju same planine na kojoj se nalazi arheoloski lokalitet. Moj veliki prtljag predao sam mom vodicu, jer se u voz moze samo sa ogranicenom kolicinom rucnog prtljaga, gde sam pripremio sve sto mi je potrebno za dva dana. Putovanje vozom kroz klisuru do Aguas Calientes vrlo je zanimljivo i prizori se smenjuju uz reku Urubamba. Na stanici u Aguas Calientes celu grupu turista, gde sam i ja bio, sacekao je vodic i odmah nas poveo u obilazak rusevina. To je vec znacajno manja nadmorska visina, Machu Picchu se nalazi na visini od 2600 metara, okruzen uglavnom subtropskom prasumom; to su vec padine Anda ka dolini Amazona, ali impresivne i prelepe. Od gradica do kompleksa rusevina “izgubljenog grada Inka” ide se autobusom, ali kako je to bila kisna sezona, jedno se brdo malo odvalilo i odnelo put, tako da se donekle ide autobusom, potom, uzbrdo pesice nekoliko stotina metara, a onda drugim autobusom do rusevina.

Grupica u kojoj sam ja bilo imala je 10-15 turista i jednog vodica sa razumljivim, mada losim engleskim, koji se neprekidno trudio, prilicno neuspesno, da bude duhovit; kad ne bismo shvatili njegovu salu, on bi sam poceo da se smeje, sto je i nama bio znak da treba onda i mi da se smejemo.

Medjutim, vrlo nas je profesionalno proveo kroz ceo kompleks citadele Machu Picchu. Mesto je fascinantno; covek gotovo da ima utisak prisustva nekih natprirodnih sila tamo. Objasnjavao nam je smisao pojedinih gradjevina i delova rusevina i taj je obilazak trajao do kasno posle podne. U arheoloski kompleks ne sme se unositi hrana niti je tamo dozvoljeno pusiti. Interesantno je da Spanci taj kompleks nisu nikada otkrili tokom svoje kolonijalne vladavine i rusevine su otkrivene tek 1911. Otkrio ih je, sasvim slucajno, Amerikanac, Hiram Bingham. Posto je to bio grad koji su Inke napustile i onda je bio zaboravljen i izgubljen, nikada nije bio opljackan, pa je najbolji primer kompleksa iz carstva Inka.

Na isti nacin na koji smo dosli gore, vratili smo se nazad u dolinu reke Urubambe, u Aguas Calientes.

Otisao sam iz centra mesta sam 200-300 metara do hotela u kojem sam imao veceru, prenociste i dorucak; to je bila Inkaterra Machu Picchu Pueblo; takodje, pre kompleks gostinskih kucica u prelepom parku uz obalu reke, ali ipak osetno bolji nego prethodni. Zapravo, to je lodge. I ovde je sve gore – dole, stepenicama, ali je prijalo sedeti predvece na terasi sa pogledom na reku i okolne planine i subtropsku prasumu, u potpunoj tisini, gde se jedino cuje mnostvo ptica.

Naredno pre podne imao sam samostalan drugi obilazak Machu Picchu i penjanje na Huayna Picchu. Objasnili su mi da se na tu siljastu planinu iznad arheoloskog kompleksa penje 1 sat; ako nekome od 30 godina za to treba jedan sat, meni bi bilo potrebno 3. Zato sam odlucio da se ne pentram tamo, nego sam nasuprot tome, uz manje napora, otisao do jedne tacke odakle se prave svi poznati snimci kompleksa i nisam pogresio; bilo je prelepo i napravio sam odlicne fotografije.

Sam sam se vratio nazad, na zeleznicku stanicu u Aguas Caliente, ukrcao se na voz, kojim sam presao pola puta do Cusca, presao na autobus i stigao u Cusco uvece.  Sacekao me je automobile i vodic i odveli ponovo u isti hotel, u kojem sam vec prethodno boravio dve noci, a rano naredno jutro dosli su po mene i odvezli me na zeleznicku stanicu. Prethodno je vec moj krupan prtljag bio dostavljen u hotel.

U subotu, 1. februara, krenuo sam luksuznim vozom Andean Explorer na 10 sati dug put do mesta Puno, na jezeru Titicaca, uz granicu sa Bolivijom. Voz je vrlo luksuzan, salonski, a u cenu karte ukljucen je i caj, kolacici pre i posle podne i rucak u podne, uz casu vina. Voz ide Atiplanom i najvisa tacka na koju se penje je vise od 4300 m nad morem. Atiplano je centralna visoravan, sa nadmorskim visinama od 3000 do 4500 m sredinom masiva Anda, koja se pruza od Ekvadora i Kolumbije, preko Perua i Bolivije, pa cak do Cilea i Argentine, a sa obe strane te visoravni nalaze se lanci ogromnih i jos visih planina. Atiplano je potpuno go travnjak, bez i jednog drveta, ravan, sa potocicima i recicama, koje proticu. Na najvisoj tacki pruge voz stane ½ sata, tu je nekakva pijaca lokalnih rukotvorina, koje prodaju ljudi i zene u tipicnim nosnjama (inace, to nije za turiste – po Peruu i Boliviji, vecina ljudi, mestana, zaista se tako i oblaci), a sa strane su vezane lame i alpake; meni je tesko da ih razlikujem, ali to su dve razlicite vrste.

Na stanici u Punu, na obali jezera Titicaca, sacekao me je automobile i vodic i odveli u hotel Casa Andina Private Collection – Puno; ubedljivo najgori hotel na mom putu. Tu sam samo prenocio, a naredno jutro kombi je dosao po vise nas i odvezao nas desetak kilometara do granice sa Bolivijom. Tu smo mi pesice presli granicu, a nas je prtljag prenesen i sa bolivijske strane sacekao nas je autobus i vodici; ja sam imao jednu vrlo simpaticnu malu sredovecnu zenicu sa dobrim engleskim, odlicno obrazovanu, kao mog bolivijskog vodica.

Oko 3 sata putovali smo do mesta Copacabana na obali jezera. Tu je tog dana odrzavana najveca godisnja proslava posvecena nekakvoj lokalnoj Madoni (Nostra Senora de Copacabana). Usli smo u crkvu, gde je u toku bila misa – pevana, potpuno nalik na Misa Criolla. Oko crkve bilo je na hiljade ljudi iz cele Bolivije, ali i Perua. Kostimirane grupe su u kolonama isle, svirale, pevale i igrale, a popovi su blagosiljali novokupljene automobile (!?!). Nakon obilaska tog mesta ukrcali smo se na brod koji nas je za 1 sat prevezao na Sun Island.

Titicaca jezero je najsvetije jezero u verovanju Inka. Na Sun Island se Majka Zemlja pojavila iz jezera i tako je po njihovom verovanju nastao svet. Zaista, jezero deluje vrlo misticno i ponovo ponesto nadprirodno. Na nadmorskoj visini od oko 4000 metara, ovo kristalno cisto, slankasto i beskrajno plavo jezero pruza se u nedogled. Zaista se ima nekakav osecaj misticizma. Titicaca jezero je najvise plovno jezero na svetu.

Kad smo stigli na ostrvo, ponovo je moj veliki prtljag negde ostavljen, moj rucni prtljag za 2 dana su neki lokalci izneli do lodgea, a ja sam se sa mojom “vodickinjom” pentrao vise od 1 sat nekim Inka stepenicama do lodgea. Opet sam se zabrinuo da cu ispustiti svoju plemenitu, ali namucenu dusu, od skakutanja po Inka stepenicama i terasama.

Bio sam smesten u Posada del Inca. To je vrlo skroman lodge, ali cist i uredan, koji odrzavaju lokalni mestani na vrlo lep nacin. To predvece moja vodickinja povela me je na vrh ostrva (opet uzbrdo!!!), da posmatram zalazak sunca. Sedeli smo na terasi neke krcme sa predivnim pogledom na jezero, pili pivo i gledali velicanstven zalazak sunca. U Posadi sam imao veceru i dorucak.

Narednog jutra povela me je jos malo u obilazak ostrva, a potom smo se spustili do restorana na obali jezera, gde smo imali rucak, a gde je prenocio moj prtljag. Na lepoj terasi posluzen je rucak, ali ja sam opet mogao da pojedem samo nekakvu corbu od zitarica – istina, vrlo ukusnu.

Kad su se svi turisti iskupili, posle rucka, ukrcali smo se na brod i prvo otisli na Moon Island. To nije bio tezak uspon; tu je arheoloski kompleks hramova. Na tom, takodje svetom ostrvu, boravile su samo zene – devojke, koje su morale da budu device i koje su bile “bozje verenice”, a pod nadzorom jedne starije zene. Muskarcima Inka pristup na to ostrvo bio je zabranjen pod pretnjom smrcu. Tu se takodje nalazi i “sveta fontana”.

Sa tog ostrva brodom smo otisli do mesta na obali Huatajata, obisli jedan muzej, a potom, preko golog Atiplana, gledajuci u daljini vrhunce prekrivene vecitim snegom, za 1 i ½ sat stigli smo u La Paz, glavni grad Bolivije.

La Paz je grad od manje od 2 miliona stanovnika, smesten u dolini, izmedju brda, a dnom doline krece se glavna ulica grada.  Prosecna nadmorska visina grada je 3600 m, ali sam se do sada vec prilicno privikao na smanjenu koncentraciju kiseonika, nisam se vise ljuljao, klatio i drhtao, jedino nisam mogao da jedem i bio sam stalno naduven. Interesantno, jedan od glavnih simptoma visinske bolesti, glavobolju i mucninu, ja nikada nisam imao.

Vidi se da je Bolivija siromasna zemlja. Predsednik Evo Morales uveo je nekakvu vrstu socijalizma, koji je onda obilno zacinjen s jedne strane glasnim antiamerikanizmom, a s druge socijalistickom latinoamerickom bedom. Nosnja se malo razlikuje od one u Peruu, a sve zene nose neke sesire (uz nacionalnu odecu) nalik na halb-cilindre.

Dve noci bio sam smesten u hotelu Rosario, u centru, uz “vesticju pijacu”. Hotel je podnosljivo los, a u svakom detalju odise socijalizmom; meni prepoznatljivo iz vremena mog detinjstva, sezdesetih, kod nas.

Tu se rola moje “vodickinje”, koja me je dovela u hotel, zavrsila, ali sam se s njom dogovorio da naredno poslepodne dodje po mene da me malo provede pesice kroz grad koji se sluzbeno zove “Nostra Senora de La Paz”. Za taj poludnevni obilazak zatrazila je $15, a ja sam joj dao $20 – odlicno obrazovana zena, koje mi je bilo zao zbog njenog siromastva.

Naredno pre podne krenuo sam sam u obilazak grada. Prvo sam obisao “vesticju pijacu”. Mada je vecina stanovnika formalno hriscanska, njihova vera izmesana je s mnostvom elemenata prethodnih verovanja Inka, koji su prethodili hriscanstvu i Spancima. Na toj se pijaci prodaju razlicite amajlije, mumificirani fetusi lama, a zene skidaju ili bacaju cini, po potrebi i narudzbi klijenta. Ocigledno, posao im dobro ide.

Odatle sam se spustio do lepe katedrale – opet spanski barok – a potom se prosetao glavnom ulicom.

Rano posle podne zena je dosla po mene i povela me na suprotno brdo, gde je stari, istorijski centar grada, predsednicka palata, parlament i vladine zgrade. Mada je ovaj deo lep, ceo grad ostavlja utisak potpunog sirotinjskog haosa; palo mi je u oci da su sve elektricne i telefonske instalacije nadzemne, pa su svaka zgrada, ulica i tacka isprepletena mrezom najrazlicitijih zica.

Narednog dana automobil i vodic koji govori engleski dosli su po mene i odveli me na aerodrom, gde me je vodic cekirao; na aerodromu se placa, za putovanja van zemlje, aerodromska taksa od $25.

U Santiago sam leteo cileanskom kompanijom LAN. Odlican A-320 odmah mi je pokazao da se vracam u kapitalizam. Bio je to cudan let; vec posle sat vremena spustili smo se u nekakvo mesto Iquique, nekakav cileanski gradic na obali Pacifika kome su i bog i djavo rekli laku noc, gde smo svi morali da izadjemo iz aviona, u kome smo ostavili prtljag, i prodjemo pasosku kontrolu. Posle dva sata ponovo smo se ukrcali u avion i kasno uvece stigli u Santiago.

Na aerodromu sacekao me ja automobil i vodic i odveli u hotel Le Reve Boutique, odmah uz aveniju Providencia, jedan od najreprezentativnijih delova Santiaga. Prelep, vrlo udoban i gospodski hotel, pokazivao je jasan povratak u kapitalizam i delovao je mnogo vise evropski, nego latinoamericki – kao i ceo Santiago, pa i Cile, uostalom.

Narednog jutra krenuo sam u obilazak ovog lepog grada i prvo sam odpesacio do predsednicke palate Moneda, koju pamtim jos iz vremena Pinoceovog drzavnog udara 1973. i u kojoj je u udaru ubijen tadasnji predsednik Aljende. Secam se, tada sam bio student i vrlo sam pazljivo pratio te dogadjaje. Setao sam se tim delom grada, a potom podzemnom zeleznicom vratio u hotel da se odmorim u podne. Predvece sam otisao u deo grada koji se zove Bella Vista i koji je boemski i umetnicki deo grada sa mnostvom malih kafanica, barova, galerija, ateljea i sl. Tu sam proveo vece.

Narednog dana isao sam sa vodicem u organizovam obilazak ovog lepog grada, a dan nakon toga na celodnevni izlet u Valparaiso i Vina del Mar na obali Pacifika.

Valparaiso je vrlo zanimljiv grad, sav na brdima iznad okeana i kazu da ima 9 uspinjaca – sve starije od 100 godina. Obisao sam grad i posetio kucu u kojoj je ziveo Pablo Neruda, a koja je pretvorena u muzej Nerude. To je vrlo interesantna gradjevina uska a vise spratova visoka, na svakom spratu po jedna soba i nuzprostorije i odsvuda divan pogled na Valparaiso i Pacifik. Sve je, kazu, ostalo, kako je bilo kad je Pablo Neruda tu ziveo.

Odatle su me odveli u Vina del Mar, mesto koje lici na mondena mesta na francuskoj rivijeri, pa nazad u Santiago.

Ostalo vreme, do ponedeljka, 10. februara, samostalno sam obilazio Santiago, a tog dana u podne dosli su po mene, odveli me  na aerodrom, cekirali i odleteo sam u Sao Paulo, Brasil.

Uvece sam stigao u  L’Hotel Porto Bay, odmah uz aveniju Paulista, jednu od glavnih avenija grada, gde sam bio smesten. Prelep i luksuzan hotel, sa impresivnim doruckom – ja sam jeo samo tropsko voce, u kojem sam uzivao.

Narednog dana kola i jedna mlada zena, vodic, dosli su po mene da me povedu u poludnevni obilazak Sao Paula. To je megalopolis od preko 22 miliona stanovnika i sigurno da se za pola dana jako malo moze videti, ali sam bar stekao neki utisak o tom gradu. Obilazak smo oko podne zavrsili na jednoj od glavnih pijaca grada, neverovatno sarolikom i zanimljivom mestu. Zastanem da gledam nekakvo voce, za koje nisam ni znao da postoji, a prodavac odmah priskace i odseca krisku voca da mi da da probam. Posle podne sam sam obilazio aveniju Paulista i okolne ulice, a naredno pre podne kola su dosla po mene, odvezli me na aerodrom, cekirali i rano posle podne stigao sam u Cuiabu, glavni grad pokrajine Mato Grosso.

U Cuiabi me je sacekao vodic, koji me je za cetiri sata voznje odvezao u Pousada do Rio Mutum u Pantanalu. Deo puta je asfaltiran, a deo je zemljan, koji je neprohodan kad je kisa – a ovo je bila kisna sezona.

Pousada je vrlo lep lodge, gde su me na ulazu, znajuci da dolazim, sacekali koktelom od sveze iscedjenog tropskog voca. Smestaj je bio vrlo pristojan, ali ne izbliza ne luksuzan.

Pantanal  je najveca mocvara na svetu, koja se prostire u Brazilu, Paragvaju, a delom i u Boliviji. Kako je bila kisna sezona, uglavnom je sve bilo poplavljeno, neverovatno raznoliko pticje carstvo, a sve vode vrve od kajmana. Znam ja da te zivuljke uglavnom ne napadaju coveka, ali nisam bio siguran da li i one to znaju, pa sam ipak prema njima pokazivao izvestan respekt. Video sam nekakvu cudnu zmiju, rekose mi da nije otrovna, ali ja nisam hteo da proveravam. Predvece i uvece unutar naselja ulaze kapibare, zivotinje iz porodice pacova, ali velicine osrednje svinje i tapiri – mravojedi. To je, inace, zona subtropske prasume, cija visina ne prelazi 30 – 40 metara (amazonska prasuma je preko 70 metara).

Prvog dana isao sam camcem u obilazak mocvare i razgledanje faune. Kazu da se jaguari u kisnom periodu ne vide i ja nisam video ni jednog, ali kazu da se u susnom periodu vide svakodnevno kako vrebaju i love kajmane.

Moj licni vodic u Pantanalu bila je jedna mala, okrugla, tamnoputa zenica, poreklom Indijanka iz severne Amazonije, uz granicu ka Surinamu i najimpresivniji vodic, kojeg sam imao na celom putovanju. Nekoliko godina mladja od mene, sve je znala i bila je odlican vodic. Pricala mi je da do svoje 15. godine nije izasla iz svog sela u prasumi, a engleski je naucila od nekih misionara, koji su dolazili u selo. Skolovala se i postala vrlo kompetentan vodic, a pritom je zadrzala sve osobine i vestine ljudi iz presume. Kao i svaki Evropljanin, ja sam ispitivao da li je ovo ili ono u prasumi i mocvari opasno, na sta mi je ona vrlo spontano odgovorila da jedino cega se ona plasi u prasumi jesu ljudi, a ne zivotinje.

Narednog dana naterala me je da prvi put u zivotu uzjasem konja i da s njom, na konju, idem u obilazak mocvare. Nekakvim cudom uzjahao sam konja, a ona je samo skocila i vec je jahala. Prvih petnaestak minuta sedeo sam na toj mirnoj ragi vrlo ukoceno, a onda sam se i ja opustio i shvatio kako upravljati konjem. Jahali smo kroz mocvaru gde je konjima voda bila do sapi i ja sam samo cekao da me gricne nekakav kajmancic. Cipele i pantalone bili su mi kompletno mokri – cipele sam posle morao da bacim. Vodila me je kajakom (ona je veslala) u obilazak mocvare, camcem da gledamo izlazak i zalazak sunca nad mocvarom, isli smo da se setamo prasumom, gde su me po prvi put pojeli komarci...

Ukupno, cetiri dana u Pantanalu bila su neverovatno i upecatljivo iskustvo.

U nedelju, 16. februara ponovo smo krenuli cetiri sata kolima do Cuiabe, ona me je na aerodromu cekirala i tu smo se rastali. Ova je zena ostavila na mene najdublji moguc  utisak i zasluzila svo moje postovanje – verujem da cu je pamtiti zauvek.

U Rio de Janeiro stigao sam uvece. Na aerodromu su me sacekala kola i vodic i odvezli hotel Sol Ipanema, na Ipanemi, svega dva bloka od hotela u kojem sam vec boravio pre nekoliko godina pri svom prethodnom boravku u Riu. Hotel je pristojan i nista vise. Medjutim, ono sto je bilo lepo je sto sam imao sobu s predivnim pogledom na plazu Ipanemu i Atlantik.

Kako ja Rio znam od ranije, tu sam jako usporio ritam – “krckam vreme ko orase, sto zagorci, ne mora se” (Balasevic). Dva puta sam isao da se kupam na Ipanemi, ali mi nije prijalo; napolju velika vrucina, 37 stepeni, a temperature Atlantika oko 20. Vreme sam provodio u obilasku grada: isao sam ponovo na Corcovado i Sugar Loaf, setao Copacabanom i Ipanemom, isao na Lago (laguna s druge strane Ipaneme). Prvi put sam bio i u delovima u kojima ranije nisam bio – u Glorii i Botafogu, delovima grada koji nisu bas turisticki. Na Santa Theresa nisam isao jer vise ne radi starinski tramvaj, koji je nekada tamo vozio i kojim sam ja isao. Podzemnom zeleznicom isao sam u komercijalni centar grada, a gradskim autobusom i pesice u Leblon, sto je nastavak Ipaneme.

U nedelju, 23.februara, rano posle podne dosla su kola po mene da me odvezu na aerodrom. Vodic me je cekirao za let Air France za Pariz, ali cim su mi, jos pri cekiranju, dali vaucer za “osvezenje” na aerodromu, znao sam da je djavo odneo salu. Avion je u polasku kasnio vise sati i isto toliko u dolasku u Pariz i ja sam izgubio vezu za Beograd. Posle cele noci letenja preko Atlantika, ispostavilo se da narednu vezu za Beograd moram da cekam u Parizu 12 sati. Dobio sam bon za rucak i mrtav umoran, malo dremao, a malo teturao po aerodromu do kasno uvece, kad sam cistim i urednim Air Serbia A-319, uz odlican obrok posluzen u avionu, oko ponoci izmedju ponedeljka i utorka, vise mrtav nego ziv, stigao u Beograd.

Usprkos ovoj neprijatnosti na kraju, ovaj vrlo naporan put kroz cetiri zemlje Juzne Amerike bio je jedan od najupecatljivijih turistickih poduhvata mog zivota. 



#2 baby-boo

baby-boo
  • Members
  • 3,492 posts

Posted 26 March 2014 - 09:16

Uživala sam čitajući.



#3 vladan

vladan
  • Members
  • 25,386 posts

Posted 26 March 2014 - 16:26

Uživala sam čitajući.

Bas mi je milo - hvala.



#4 alberto.ascari

alberto.ascari
  • Members
  • 24,105 posts

Posted 26 March 2014 - 21:03

O doktore, kako ti zavidim!

 

Daj slike, odmah!



#5 vladan

vladan
  • Members
  • 25,386 posts

Posted 27 March 2014 - 06:02

Vec sam i samim tekstom zatrpao topik; a slika ima gotovo 1000.



#6 sreta-steta

sreta-steta
  • Members
  • 262 posts

Posted 27 March 2014 - 12:15

Kad bi svi topici bili ovakvi :). Svaka cast i podrzavam ideju za slike. 



#7 mrd

mrd
  • Members
  • 14,686 posts

Posted 27 March 2014 - 14:24

Slike. Hvala na lepom textu.

#8 baby-boo

baby-boo
  • Members
  • 3,492 posts

Posted 27 March 2014 - 18:54

O doktore, kako ti zavidim!

 

Daj slike, odmah!

 

Ovo gore sam i ja htela da napišem, ali se suzdržah. Zaista lepo iskustvo koje će se pamtiti celog života i iz kog će se naučiti mnogo.

 

Takođe bih rado da vidim slike.



#9 marcus.wulffings

marcus.wulffings
  • Members
  • 217 posts

Posted 07 June 2014 - 08:28

Da li ste isplanirali ovo putovanje preko Tucan Travel agencije?



#10 Squabbit

Squabbit
  • Members
  • 2,578 posts

Posted 27 August 2014 - 10:39

Pozdrav!
 

Hteo sam da pitam da li je neko skoro bio u Riu i kakvi su mu utisci?? Hvala.



#11 Nimrod

Nimrod
  • Members
  • 2,513 posts

Posted 27 August 2014 - 14:36

O bas lep tekst, tek sad sam ga otkrio. Spremam se za Peru i Boliviju u decembru, taman mi lepo dodje! 



#12 Mama_mia

Mama_mia
  • Members
  • 3,831 posts

Posted 27 August 2014 - 15:53

Pozdrav!
 

Hteo sam da pitam da li je neko skoro bio u Riu i kakvi su mu utisci?? Hvala.

 

koliko skoro? a o cemu utisci, o cenama, karnevalu, ljudima, hrani?



#13 Squabbit

Squabbit
  • Members
  • 2,578 posts

Posted 28 August 2014 - 13:12

koliko skoro? a o cemu utisci, o cenama, karnevalu, ljudima, hrani?

posle svetskog..
 

Dobio sam info da je bas bas lose da se ide sada. Tipa nema napolje posle 20h, Kopakabana nocu ni pod razno i tako to..

Glavni utisak da je x puta nesigurnije nego pre World Cup-a


Edited by Kokanitis, 28 August 2014 - 13:17.