Jump to content


Photo
- - - - -

Championship


  • Please log in to reply
249 replies to this topic

#241 Lineker

Lineker
  • Members
  • 2,064 posts

Posted 18 May 2017 - 10:36

Ispadoše obe ekipe za koje sam navijao u polufinalima...


  • 0

#242 steva8lfc

steva8lfc
  • Members
  • 19,942 posts

Posted 18 May 2017 - 10:39

Valjda nece opet mrtvi Reading u PL <_< taman jedan Midlsbro ispao a drugi da udje  :puke:


  • 2

#243 Giacomo Casanova

Giacomo Casanova
  • Members
  • 6,344 posts

Posted 18 May 2017 - 16:36

Bilo bi interesantno da udje Hadersfild... 


  • 0

#244 bounty hunter

bounty hunter
  • Members
  • 8,293 posts

Posted 20 May 2017 - 16:57

Millwall se bukvalno ušunjao u plejof, a danas je postao član Čempionšipa...

 

Pobeda u finalu na Vembliju 1:0, Morison u 85. minutu pred više od 50000 gledalaca, navijači na terenu...

 

Come on you Lions


  • 1

#245 nine33

nine33
  • Members
  • 1,051 posts

Posted 03 July 2017 - 17:04

Najcudniji transfer u istoriji transfera, Ruben Neves prelazi iz Porta u Vulvse u Cempionsip za 15 miliona funti.


  • 0

#246 delboj

delboj
  • Members
  • 23 posts

Posted 05 July 2017 - 00:58

Najcudniji transfer u istoriji transfera, Ruben Neves prelazi iz Porta u Vulvse u Cempionsip za 15 miliona funti.

Pročitao sam negde da mu je menadžer vlasnik Vulvsa.

Sent from my PRA-LX1 using Tapatalk


  • 0

#247 mozzer

mozzer
  • Members
  • 6,367 posts

Posted 07 August 2017 - 10:17

Katastrofalno drugo poluvreme Fulama u prvom kolu. Isto vazi za Aston Vilu. Lids pobedio u gostima!


  • 0

#248 sloba66

sloba66
  • Members
  • 1,404 posts

Posted 07 August 2017 - 10:53

COME ON MILLWALL!!!


  • 0

#249 holden c.

holden c.
  • Members
  • 2,515 posts

Posted 16 December 2017 - 18:19

 

 

PRELAZZI: Koliko tačno vredi jedna godina?

pre 8 sati | mozzartsport.com

 

Bio je 17. decembar 2016. kada je Sanderlend, tada još u Premijer ligi, pod vođstvom Dejvida Mojesa, na domaćem terenu, tamo na krajnjem severoistoku Engleske, savladao Votford sa 1:0

Ima tih profesionalnih prodavaca magle, motivacionih govornika ili onih američkih sveštenika što umeju da zapale masu patetičnim rečenicama o uspehu. Najiskusniji među njima – oh, kako je bilo ludo kad su se domaći sajtovi dokopali njegovih misli! – zove se Džon Maksvel, sigurno ste negde naleteli na njega, i pastor je i pisac, autor nekoliko bestselera i one misli koju toliko vole da citiraju, o vrednosti vremena.

Maksvel hoće da kaže koliko je vreme dragoceno, i to, parafraziramo, ovako: ako želite da saznate vrednost jednog trenutka, samo pitajte trenera čiji tim gubi u poslednjih nekoliko sekundi; ako želite da saznate vrednost jedne sedmice, pitajte (sic!) urednika jednog nedeljnika; ako želite da saznate vrednost jednog meseca, pitajte pacijenta kojem su upravo rekli da će ga kancer ubrzo ubiti.

A vrednost jedne godine? Matori Maksvel, i da ga bataljujemo, to nije rekao, ali sumnje nema: pitajte navijača Sanderlenda, bilo kojeg od onih dvadeset i kusur hiljada vernika što svake subote, već ravno dvanaest meseci, dolaze na Stadion svetlosti, da svedoče baksuzluku crnih mačaka i revnosno obnavljaju dozu mraka.

Bio je 17. decembar 2016. kada je Sanderlend, tada još u Premijer ligi, pod vođstvom Dejvida Mojesa, na domaćem terenu, tamo na krajnjem severoistoku Engleske, savladao Votford sa 1:0. Patrik van Anholt je bio taj koji će postići gol, prvi mu je u zagrljaj potrčao Džermejn Defo, i naravno da ni jedan ni drugi danas nisu u klubu...

Od tada, do danas, a 16. je decembar 2017, 364 dana, 21 utakmicu, 2.000 mučnih minuta fudbalske igre, navijači crveno-belih čekaju na pobedu na jednom od najlepših zdanja u engleskim ligama, svečano otvorenom pre ravno dve decenije, prijateljskim susretom Sanderlenda i Ajaksa.

Godinu dana! Dete koje je rođeno kada je poslednji put aplauz "Makema" ispratio domaće ljubimce – pardon na ovom novinarskom klišeu; od kapitena Lija Katermola, preko našeg starog znanca Džona O'Šeja ili neispunjenog potencijala Ejdena Mekgdijija, pa sve do Brajana Ovijeda ili golmana Džejsona Stila, retko ko bi se mogao, čak i uz najbolju volju dobrano ispunjenih tribina, nazvati “ljubimcem” ikoga na tim pomalo ispranim crvenim stolicama – već je krenulo da se uspravlja, pravi prve trapave korake i da mamu najzad razgovetno zove mama.

Za godinu dana moguća su razna čuda, čak i to da srpski fudbal izađe iz indukovane kome; za godinu dana možete da promenite posao, ženu, da završite fakultet ili školu, da odrastete i postanete muškarac na razne načine; za godinu dana orbitalnog perioda Zemlje oko Sunca stigli ste možda i na kraj planete, pametno ste sigurno iskoristili makar pozamašni deo od tih 31.557.600 sekundi; samo jedno nije bilo moguće za godinu dana: da Sanderlend na bilo koji način osvoji tri boda na Stadionu svetlosti...

A ipak, kada danas, na taj mučni, okrutni rođendan, na tu obletnicu koja je već postala razlog za sarkastični ponos bratije što jedino više od sebe mrzi Njukasl, stigne Fulam našeg Slaviše Jokanovića, neće biti više od pola praznih mesta, ili makar ne toliko koliko u Čempionšipu ume.

1513416380290.JPG

Iako je Sanderlend drugi otpozadi, iako je u slobodnom padu još otkako je nevoljeni gazda, američki milijarder Elis Šort, pomislio da je Dejvid Mojes baš baš dobra ideja, Sanderlend je treći najgledaniji tim lige, sa prosečnih 28.000 navijača na utakmici, što je dovoljno za treće mesto. Samo dva druga posrnula velikana, Lids i Vila, su ispred njih...

Nije samo do tvrdoglavosti i mazohizma ljudi koji su krštenicu ili srce zadužili na tom čudnom severoistoku Engleske, mada ima i toga – apropos toga, nedavno je vaš kolumnista upoznao momka koji ceo život navija za najvećeg Sanderlendovog rivala, Njukasl; vredno je radio i skupljao pare da najzad ostvari san i odgleda utakmicu na Sent Džejmsu, dobio je vizu, platio karte, našao smeštaj, s osmehom na licu tog proleća zauzeo mesto na stadionu... Bilo je to onog popodneva kada će ih Liverpul Brendana Rodžersa zgaziti sa 6:0! – i do tradicije je, i do vernosti klubu, i do svesti da ne može da bude bolje ako svi dignu ruke...

Kako je Sanderlend, koji bi po infrastrukturi, stadionu za skoro 50.000 duša, broju navijača kojima je fudbal više od religije, po prošlosti – šest titula, poslednja pre Drugog svetskog rata, i dva kupa – i mogao i morao da bude redovni učesnik Premijer lige, ako ne i da preplivava Lamanš makar za Ligu Evrope, došao do toga da je u “crvenom” više od stotinu miliona funti, da bi gazda želeo da ih utopi na sve načine, pa čak i za cenu jednog dobrog špica u najvišem rangu takmičenja, do disfunkcionalne svlačionice (pošto po imenima ne bi smeli da se bore za opstanak) i, ponavljamo, tri stotine šezdeset četiri dana bez pobede na Stadionu svetlosti?

Ima u celoj bljutavoj čorbi i neke objektivne zaprške: ekonomija ovog dela Engleske odavno je u silaznoj putanji – nije ni čudo da su ovi “crveni”, dosledno laburistički delovi zemlje, u frapantnom broju glasali sa Brexit, pošto su u Evropskoj uniji videli uzroke sve većeg privrednog zaostajanja za ostatkom države i porasta nezaposlenosti – što se neumitno mora odraziti i na fudbal; kao obrnuta Italija, vrhunski fudbal u Engleskoj sve više postaje “južna stvar”, ne računajući mančestere, naravno.

Pa ipak, razlozi su pre svega fudbalski, ili antifudbalski, ako ćemo da budemo iskreni, i počinju onog dana kada se Island poigrao sa Englezima na Evropskom prvenstvu. Bila je to poslednja utakmica Roja Hodžsona kao selektora, i kada je Fudbalska asocijacija bacila udicu tadašnjem menadžeru Sanderlenda Semu Olardajsu, omiljeni barokni lik Premijer lige nije mogao da odbije krunu karijere.

Sa Olardajsom, Sanderlendu je u najmanju ruku bila garantovana obnova vize za najskuplje svetsko fudbalsko takmičenje, već punih deset sezona bili su punopravni članovi Premijer lige, a iako se nisu uspevali probiti u gornji deo tabele, i iako su imali svoje parče skandala – pre svega, slučaj Adama Džonsona – i trenerskih vrteški (u jednoj sezoni čak tri komada na klupi, uključiv i Dika Advokata!) i suštinski lošeg rukovođenja vlasnika Šorta, bilo je tu sasvim dovoljno pozitivnih stvari da namiri dobar deo navijača.

Uostalom, imali su Džermejna Defoa, imali su i Niklasa Bendtnera i Asamou Đana, pa se na stadion dolazilo s uverenjem da će se videti fudbal i poneki gol; makar i Olardajsovfudbal ili Olardajsov gol, a to, pitajte ovih dana pristalice Evertona, nije mala stvar.

Ali onda je Engleska pukla – “Za sve je kriv Roj Hodžson!”, reći će ovih dana Dejli mejlu jedan sopstvenih sezonske karte – Sem je otišao, a sa njim i sigurnost, posebno kada stigne Dejvid Mojes i njegova pojačanja, poput rekordnog transfera Didijea N'Donga iz Lorijana, nuđenja velike plate Džolionu Leskotu ili osam miliona funti izdvojenih za PapijaĐilobođija.

No nije sve ni u brojkama, više je u motivaciji, u onom osećaju, auri koja se širi oko kluba: Sanderlend je posle odlaska Sema Olardajsa izgledao kao klub bez energije, bez entuzijazma, bez lične karte ili bilo kakvog dokaza o identitetu, poput N. N. lica pronađenog u šumi, tumarao je od utakmice do utakmice, sa igračima koji kao da su se stideli svog dresa.

Jedna od legenda kluba, Majkl Grej – provešće 12 godina u crveno-belom – reći će nedavno da čitav stadion “smrdi” i da čak ni on ne bi bio toliko lud, kao skoro trideset hiljada vernika, da ide da gleda te “preplašene”, bezidejne fudbalere.

Mojesov naslednik Sajmon Grejson, doveden kao dobar poznavalac drugog i trećeg ranga takmičenja – uspeo je da vrati Preston u Čempionšip – nije mogao da poveže rastrzane niti; spirala poraza se nastavila, svlačionica je nastavila da korodira, miris kuge i dalje se širio sa reke Ver, i do kraja oktobra, kada mu je najzad stigao svilen gajtan iz Misurija, u njegovoj statističkoj koloni bile su samo tri pobede u 18 mečeva.

Nijedna, ponovićemo to uoči današnje godišnjice, na Stadionu svetlosti...

Je li sve toliko mračno, i hoće li crne mačke ostati lenjo na sred ulice da ih danas, u slavu tri stotine šezdeset četiri dana bez trijumfa, olako pregazi Jokanov Fulam?

Možda i nije: u retkom momentu epifanije, na klupu Sanderlanda instaliran je KrisKolman, donedavni selektor Velsa, koji je i pored kiksa u kvalifikacijama – hvala mu na tome – iz Kardifa otišao summa cum laude, kako i priliči čoveku koji je odveo ne baš idealni nacionalni tim na prvo veliko takmičenje posle pola veka, i tamo dogurao do polufinala...

Prvih dvadesetak dana Kolmanovog mandata nisu doneli toliko očekivanu pobedu na domaćem bunjištu, ali prošlo kolo pokazalo je da je igračima nedostajalo da ih neko razume i motiviše: izdržali su, i s igračem manje (crveni karton dobio je Li Katermol), bez golova na gostovanju sjajnom Vulverhemptonu, kojeg kao da ništa ne može da zaustavi na putu ka Premijer ligi, a dve subote pre toga slavili su u Bartonu, za tek drugi trijumf, pa šta i ako je protiv najgoreg tima u Čempionšipu.

Kolman danas ima veliku šansu da otera baksuzluk i simbolično, ravno godinu dana posle, kakve li ironije, Mojesovog poslednjeg uspeha, pokaže da za Sanderlend ima nade; možda će se tada popuniti još više stolica na Stadionu svetlosti – mada je i tih 28.000 impozantan broj, uzev u obzir okolnosti – a onda da polako u januaru skocka tim po svojoj meri i obezbedi opstanak.

 

 

 

 

Sunderland 1-0 Fulham 16.12.2017 16:00 Kraj

 

:)


  • 0

#250 DonJuan

DonJuan
  • Members
  • 20,303 posts

Posted 16 December 2017 - 22:16

Pobeda 😁
  • 0