13 replies to this topic

[cyberwor/L/d]

Neko mi je nedavno skrenuo paznju te sam pogledala jedan dokumentarac. Slucaj mi je poznat od ranije ali sam zahvaljujuci dokumentarcu imala priliku da dozivim i sliku i ton.

Radi se o coveku koji je rodjen bez obe ruke i noge. On se blizi 40-tim, ozenjen, ima dvoje dece, ima aktivan socijalni zivot, ima svoju firmu (pre toga je 14 godina radio za firmu koja se bavi specijalnim opremanjem automobila za invalide). Ne koristi proteze za ruke i noge. Tasta mu prepravlja kupljene kosulje i dzempere jer mu rukavi ne trebaju. U svakodnevici mu prakticno pomaze licni asistent (to drzava dotira) jer on, izmedju ostalog, dosta putuje poslom (drzi predavanja). Vozi auto i kaze da to jako voli, to mu daje osecaj slobode. Koristi kompjuter. Pere detetu zube. Igra igrice sa decom. Obavlja samostalno kancelarijski posao (vesto kucka po tastaturi, placa kucne racune preko interneta i vodi racuna o svoj papirologiji vezanoj za kucu, printuje papire koje posle pakuje u koverte za slanje ili slaze u fascikle itd.) Redovno trenira jer je svestan da mora da ima dobru fiziku da bi mogao samostalno da obavlja sve te stvari. Nesumljivo je uporan i veliki borac o cemu svedoce sve strategije koje razvio da bi mogao sto vise stvari da radi sam bez icije pomoci. I vrlo je pozitivan i prodoran. Iz price, izgleda da je odavno rascistio sa onim za cim mnogi od nas olako potegnu kad im negde zapne – ”sto bas ja?” i ono sta je fer, pravda u zivotu i tako te trt-mrtvljavine.

Naravno, jasno je da se taj zivot odvija pod okolnostima u kojima je potrebno da se stvari dobro planiraju i da se neke kockice poklope. Na pitanje da li sebe smatra invalidom, on kaze da to sve zavisi od okruzenja, jer ukoliko bi ziveo na nekom drugom mestu gde nema svih ovih faktora/pomagala koji mu omogucavaju svakodnevno funkcionisanje on bi bio invalid.

I fakat, da je rodjen na nekom drugom mestu + okruzenju on bi, moze biti, bio otpisan od samog starta. Mozda bi bio institucionalizovan i taj zivot bi bio jedan pasivan trup. Ovako, on je razvio svoj licni potencijal i ima zivot u kome zaista (aktivno) zivi. Taj zivot - uz aktivnu vitalnu komponentu -  ima i sadrzaj i smisao.

Topik - koji zapravo i ne znam kako bih nazvala - postavljam ovde jer ovaj primer nije samo interesantan iz aspekta odnosa drustva prema  fizicki indisponiranim clanovima drustva (mada, to je vrlo vazan aspekt). Ovaj primer otvara mnoga druga pitanja koja su u direktnoj vezi sa svima nama, nekim zivotnim normama i mernim jedinicama koje koristimo prvenstveno iz inercije ne shvatajuci kako amygdala upravlja nama.

Ja sam dokumentarac odgledala iz radoznalosti. A onda sam nekako pomislila na sve nas koji mozemo da potrcimo za tramvajem (i ne samo to). Hocu reci, od pocetne radoznalosti da vidim kako on razmislja i radi neke stvari, nasla sam se u refleksiji oko toga kako mi ljudi in general (ne) razmisljamo i (ne) radimo neke stvari? Interesantno je i iz ugla koliko je moguce pomeriti neke granice (mene inace to fascinira). Ovaj primer je Schlagwort za puno toga ...

 

Spoiler

Dokumentarac je moguce pogledati na netu. Cak i ako nekog interesuje, kapiram da mozda nije interesantno jer je na nepoznatom jeziku. Ali ko zeli, moze da iskljuci ton i pretrci malo da vidi slike tj kako covek radi sve ove stvari koje sam nabrojala da radi samostalno. Zaista vredi videti.

http://www.svtplay.s...episodes&sida=4

[angelia]

Sa ovom pricom si otvorila nekoliko pravaca, ali ono sto je mene dojmilo je zakljucak da bi u drugim uslovima bio invalid. Da li je stvarno njegov zivot odredjen samo odnosom drustva ili je donekle to bio i njegov izbor? Naravno stoji da bi on u nekom drustvu koje mu ne bi ponudilo osnovna pomagala, i koje na ljude sa disabilitetima gleda kao opterecenje umesto korisne clanove drustva, imao jako velika ogranicenja i mnogo tezi put da razvije barem delic svojih potencijala. Ipak takva osoba bi se verovatno borila za svoj potencijal bilo gde.

 

Ja to gledam i sa druge strane. Bas ovo sto si rekla za nas koji mozemo da potrcimo za tramvajem i ne trebaju nam specijalne tehnike za pranje zuba, pa nikad ne iskoristimo svoje potencijale. Cesto nismo ni svesni koliko bi mogli da pomerimo granice.

 

Prica je veoma motivaciona, specijalna osoba da ima toliko zivotne energije. Samo si me naterala da mislim o tome koliko je ljudi savrseno zdravih sa svim delovima tela, a koji su 'invalidi' u razmisljanju, i nikad se nece otrgnuti inertnosti.

[alberto.ascari]

Kad sam došao u Češku pre 20 godina, iznenadio sam se koliko ima hendikepiranih ljudi. Dok nisam posle par meseci shvatio da ih ima isto kao i u SFRJ, samo što je u SFRJ/Srbiji/.....dodajte sami, sramota biti invalid i u kolicima ili mentalno poremećen i da je većina takvih ljudi sakrivena po kućama/stanovima.

[Upekkha]

Rekao bih da Tajlandjani imaju veoma zdrav odnos prema periferiji Gausove krive kada je telo u pitanju. Ni trunke tabua, ni trunke prenemaganja i sazaljevanja. Jednom su me upoznali sa jednim slepim Tajlandjanom tako sto su mi naglasili da je slep. Kada su sa mog lica verovatno procitali dozu nelagodnosti, bez oklevanja su naglasili: "Znas, on uopste ne vidi. Ama bas nista."  - na sta je slepac razvukao radostan osmeh i potvrdno klimnuo glavom. Koliko god mi se to u prvi mah cinilo brutalnim, ubrzo mi je postalo jasno da je osecaj da je neko medju nama bitno drugaciji od ostalih potpuno uklonjen upravo time sto je u startu napravljen opusten mentalni prostor za tu razliku.    

[mrd]

Kad sam došao u Češku pre 20 godina, iznenadio sam se koliko ima hendikepiranih ljudi. Dok nisam posle par meseci shvatio da ih ima isto kao i u SFRJ, samo što je u SFRJ/Srbiji/.....dodajte sami, sramota biti invalid i u kolicima ili mentalno poremećen i da je većina takvih ljudi sakrivena po kućama/stanovima.

Slicno je i ovde. Nedavno su u lokalnom costco-u zaposlili jednog gluvog kasira. Covek je fenomenalan, lose cuje i to ti jasno stavi do znanja. Pokaze ti da mu okrenes usta kad govoris i komunikacija je fenomenalna. Cak je mene prekorio jedanput, posto sam se okrenuo i rekao zeni nesto na nasem. On mi ni pet ni sest, vec pokaza da mu okrenem usta i prokomentarise english or spanish... Kod njega je uvek najveca guzva, posto ti tu kupovinu pretvori u teatar sa njegovim salama i otvorenom komunikacijom. 

 

Prosle godine sam imao mesovito odelenje sa specialED decom. Oni se ravnopravno ukljucuju u nastavu sa decom bez ikakvih problema. Svi su tolerantni i nikome ne smeta to sto zbog njih neke stvari moraju da se ponove vise puta. Kad imaju problem deca im pomognu, a oni su toliko takmicarski raspolozeni da svaki put kad se obori recimo rekord u wpm kucanju tu padnu ovacije i opsta podrska.

 

Drustvo je shvatilo da je jako vazno da se svi ukljuce u normalne tokove, koliko je to u njihovoj moci. Motivacija koju ta deca sa autizmom, downs syndrome id. Jedan mali je sa 9 wpm stigao na 20, na kraju godine, njegovoj radosti nije bilo kraja. Kao sto rekoh ta deca se osecaju prhvacenim bez obzira na njihovo stanje. Trude se i na kraju rade neki posao u skladu sa njihovim mogucnostima. Zivot je onakav kakvim ga napravimo i prihvatimo sve njegove mane pretvarajuci ih u kvalitete, kad god mozemo.

[cyberwor/L/d]

 Koliko god mi se to u prvi mah cinilo brutalnim, ubrzo mi je postalo jasno da je osecaj da je neko medju nama bitno drugaciji od ostalih potpuno uklonjen upravo time sto je u startu napravljen opusten mentalni prostor za tu razliku.    

 

Lep primer. A onda kad covek pomisli da -  onako generalno - mi ljudi cesto ne uspevamo da napravimo opusten mentalni prostor ni za sebe same tj nase pravo na (bilo  kakvu) razlicitost, onda se ne moze ocekivati ni da ce vladati veca tolerancija/prihvatanje za druge.

[cyberwor/L/d]

Sa ovom pricom si otvorila nekoliko pravaca, ali ono sto je mene dojmilo je zakljucak da bi u drugim uslovima bio invalid. Da li je stvarno njegov zivot odredjen samo odnosom drustva ili je donekle to bio i njegov izbor? Naravno stoji da bi on u nekom drustvu koje mu ne bi ponudilo osnovna pomagala, i koje na ljude sa disabilitetima gleda kao opterecenje umesto korisne clanove drustva, imao jako velika ogranicenja i mnogo tezi put da razvije barem delic svojih potencijala. Ipak takva osoba bi se verovatno borila za svoj potencijal bilo gde.

 

Ja to gledam i sa druge strane. Bas ovo sto si rekla za nas koji mozemo da potrcimo za tramvajem i ne trebaju nam specijalne tehnike za pranje zuba, pa nikad ne iskoristimo svoje potencijale. Cesto nismo ni svesni koliko bi mogli da pomerimo granice.

 

Prica je veoma motivaciona, specijalna osoba da ima toliko zivotne energije. Samo si me naterala da mislim o tome koliko je ljudi savrseno zdravih sa svim delovima tela, a koji su 'invalidi' u razmisljanju, i nikad se nece otrgnuti inertnosti.

 

Tumbam ja te razne pravce s kim stignem u poslednje vreme (nesto sam inspirisana).

 

Kad vec pominjes motivacioni faktor ...

Na jednom mestu u dokumentarcu, kaze da je jednom dobio telefonski poziv.

Covek koji ga zove, prica svedski sa jakim americkim akcentom, moli ga da ne spusti slusalicu jer mu je jako vazno.

Pita ga da li je 1980-te bio u San Augustinu na Kanarskim ostrvima. Ovaj odgovori potvrdno (bio kao klinac sa roditeljima).

Na to ce ovaj koji ga zove, "ti si meni spasao zivot!". A ovaj sav u cudu! Ni sanjati ne moze kako bi on nekome mogao da spasi zivot.

Sta se desilo? Ovaj Amerikanac, nasao se tada na Kanarskim ostrvima, pao u neki bedak i jedan dan krene da se samoubije.

No, ugledao decka koji veselo skakuce onako bez ruku i nogu i tu se osvesti i odusta od namere. 

 

Rekoh da me fascinira pomeranje granica. Ali me isto tako fasciniraju i ovakva nevidljiva ukrstanja (kojih cesto nismo svesni).

I taj neki nepatvoreni impact koji si ima svoje nezavisno od bilo kakvih svesnih nastojanja.

[angelia]

Citam i ovo i na TVu ide reklama:

 

 

Pa me podseti.

 

Problem je da ljudi vecinom vide pomeranje granica kao nesto extremno, kao nauciti kako da pere zube za ovog coveka, medjutim svako to pomeranje granica pocinje malim koracima.

 

Da li cemo pomerati granice u zivotu ili ziveti inertno zavisi od toga sta radimo svaki dan i gde smo krenuli.

[pixel]

 

Spoiler

Tyler Bastian, Trevor Hill, and Tim Skousen have worked since 2007 to tell the inspiring story of Agustin, a polio-stricken former cobbler in Honduras. Living in poverty and confined to a wheelchair, Agustin dreams of flight, something he’s aspired to achieve for the last 50 years. Watch this moving film and make sure to read this.

Edited by pixel, 28 July 2013 - 13:57.

[cyberwor/L/d]

Da li cemo pomerati granice u zivotu ili ziveti inertno zavisi od toga sta radimo svaki dan i gde smo krenuli.

 

Sedim danas na jednoj klupi i nazigled blejim (lep pogled odatle). Pored covek u kolicima. 

Fakat, jeste mi prosla sponatana misao kroz glavu - koliko njih u kolicima u Beogradu (i mnogim drugim mestima) nema sanse da se ikada samostalno dopeja do nekih mesta.

No i nesto drugo mi je proletelo kroz glavu (doduse, ne prvi put). Mislim se, kolika je prednost kad prevazilazenje prepreka i/li resavanje problema zavisi od nas samih.

Mnogo je gore - a i postavlja nam teze zahteve - kad to ne zavisi od nas. To je ono kad stvar ne moze da se resi nego samo da se (nekako) hendluje. Tako da, sudbina onog sto ne mozemo da (u)radimo ipak na kraju zavisi od onog sto (i kako) mislimo. Misao tu (moze da) ima i svoju sansu i svoju snagu i svoj "zadatak". 

[Manoly]

Podelio bih svoj doživljaj na ovoj temi.

 

U dečjoj igraonici na otvorenom, pre otprilike godinu dana, sedeo sam za stolom i posmatrao decu koja se bezbrižno igrajuna različitim trambolinama i gumenim zamkovima, letimično bacajući pogled na fudbalsku utakmicu na obližnjem tv-u.

 

Prišao mi je i seo pored mene dečak sa Daunovim sindromom, veoma komunikativan i veseo, 7-8 godina star.

Delovao je veoma bistro, laik sam po tom pitanju, ali kao da je lakša forma pomenutog sindroma u pitanju.

Pričao mi je o fudbalu, o tome za koga navija, gledajući meč na tv-u prikazao je zavidno znanje, čak se ne sećam da sam i sam toliko znao u njegovim godinama.

Kada sam ga pitao da li mu je lepo u igraonici, tužno me pogledao i zaćutao. Posle kraće pauze reče da i nema mnogo drugova. Taj pogled ostao mi je urezan u memoriju.

 

Isto to dete, ne svojom krivicom, na određeni način i u sredini kakva je Srbija nema posebnu perspektivu, a mogao bi je imati.

On živi svoj život najbolje što ume, a već postaje svestan kako stvari zaista funkcionišu. Nadam se da nikada neće doživeti sudbinu mnoge dece sa istim sindromom, koja su bila odbačena i iz istog razloga nisu mogla da se socijalizuju na pravi način.

 

Njegov osmeh bio je iskren, nikada neće biti drugačiji. Njegova pozitivna energija nešto je što daje nadahnuće i nije me ostavila ravnodušnim, naprotiv.

Edited by Manoly, 30 July 2013 - 08:26.

[cyberwor/L/d]

Isto to dete, ne svojom krivicom, na određeni način i u sredini kakva je Srbija nema posebnu perspektivu, a mogao bi je imati.

 

Sto je najgore, ”najbolje” sto moze da mu se desi je da ga drustvo u kome zivi zali. Pa tako, oni koji misle/kazu ”jadan” su ubedjeni u svoju sposobnost empatije i puni su sebe i te svoje ”vrline”.

 

Spoiler

Drugar iz zgrade u kojoj sam odrasla – a u kojoj on jos uvek zivi sa porodicom – ima dete sa Daunovim sindromom. Imaju vrlo zdrav & opusten odnos prema situaciji i zive ljudi svoj zivot.

 

Letos me na putu od samiske do kuce sustigne komsinica, vulkofakijska radio-mileva (neki raspistoljen polusvet koji je okupirao vesernicu). I tako, kako se priblizavamo zgradi a decko sa DS na balkonu mase nam. Inace, dete vrlo pristojno, svakom se lepo javi i inace je komunikativan. A ova ce mentalno vonjava prostakusa: ”joj, jadan, vidi ga …” pa sve u tom stilu kako jos se srce cepa kad ga vidi, pa ”kad vidim onu jadnu zenu, ide sva sludjena, prepolovila se” (misli na njegovu majku). A ona te ljude uopste ne zna (a sve ”zna”). Cak i kad bi ih poznavala, ona nema kapacitet da shvati koje su to gromade za nju. Pa to dete je gromada za nju. Mislim, ona nikoga u zgradi ne zna i jedino sto dobije od komsija je ”dobar dan”. No to nju uopste ne sprecava da lupeta napamet. Da ti se zgadi. I zacepis je i ona nista, opet ti se kezi sledeci put. Da je pljunes ona ce da kaze da pada kisa. I da nastavi zali nekog. Civilizacijska stetocina.

 

Kad pomislis, koliko takvih ima. I kad takvi na kraju krajeva prevagnu i odredjuju neciju perspektivu … onda je to drustvo u velikom problemu. A pozitivni primeri su samo  oaze.

[Manoly]

Sto je najgore, ”najbolje” sto moze da mu se desi je da ga drustvo u kome zivi zali. Pa tako, oni koji misle/kazu ”jadan” su ubedjeni u svoju sposobnost empatije i puni su sebe i te svoje ”vrline”.

 

Spoiler

Drugar iz zgrade u kojoj sam odrasla – a u kojoj on jos uvek zivi sa porodicom – ima dete sa Daunovim sindromom. Imaju vrlo zdrav & opusten odnos prema situaciji i zive ljudi svoj zivot.

 

Letos me na putu od samiske do kuce sustigne komsinica, vulkofakijska radio-mileva (neki raspistoljen polusvet koji je okupirao vesernicu). I tako, kako se priblizavamo zgradi a decko sa DS na balkonu mase nam. Inace, dete vrlo pristojno, svakom se lepo javi i inace je komunikativan. A ova ce mentalno vonjava prostakusa: ”joj, jadan, vidi ga …” pa sve u tom stilu kako jos se srce cepa kad ga vidi, pa ”kad vidim onu jadnu zenu, ide sva sludjena, prepolovila se” (misli na njegovu majku). A ona te ljude uopste ne zna (a sve ”zna”). Cak i kad bi ih poznavala, ona nema kapacitet da shvati koje su to gromade za nju. Pa to dete je gromada za nju. Mislim, ona nikoga u zgradi ne zna i jedino sto dobije od komsija je ”dobar dan”. No to nju uopste ne sprecava da lupeta napamet. Da ti se zgadi. I zacepis je i ona nista, opet ti se kezi sledeci put. Da je pljunes ona ce da kaze da pada kisa. I da nastavi zali nekog. Civilizacijska stetocina.

 

Kad pomislis, koliko takvih ima. I kad takvi na kraju krajeva prevagnu i odredjuju neciju perspektivu … onda je to drustvo u velikom problemu. A pozitivni primeri su samo  oaze.

 

Nažalost, nije i jedini primer nemara i nesvesnosti, bilo kad se radi o konkretnom primeru, bilo o nekom drugom pitanju koje nosi svoju gorčinu, a ima sličan epilog.

Društvena svest ne može se podići na viši nivo samo i jedino kakvim-takvim akcijama (koje svakako mogu biti dobre) određenih institucija i NO.

 

Svaki čovek nosi svoj deo odgovornosti.

[Upekkha]

Video sam svojevremeno rampu za invalidska kolica u jednoj nasoj zdravstvenoj ustanovi kod koje je ostavljena jedna stepenica na kraju. Neko ocito nije bio u stanju da shvati da je ta jedna jedina stepenica za nekoga u kolicima pretvorila rampu u stepeniste. Ta stepenica dobro ilustruje ogromnu razliku izmedju empatije i sazaljenja.  Empatija je poput funkcionalne rampe. Sazaljenje je pak poput te besmislene rampe sa stepenicom na kraju koja povrsno lici na obzir - a u sustini je nepremostivi jaz.