140 replies to this topic

[zg76]

Bas dobro sto se ova tema ponovo aktivirala. Evo danas sam matorog kaznio, poludeo sam. Spava do 1 popodne, ja ga zvao oko 10 i rekoh mu, da kad dodjem kuci bude budan i da zavrsi sa klopom. Kad ne lezi vraze, spava sve u sesnaest. Lepo ga digao, zabranio kompjuter ceo dan, lakse bi mu bilo da sam ga nalupao. On covek ustao, spremio klopu, sela deca jela.
Mladji vidi da je neka kompleksna situacija, ne pita nista. Jedu oni tako, a stariji, malo po malo, pa bi da me omeksa za kompjuter. Ja tvrd orah, ne pomicem se. Ustanem, pogledam dvoriste, a lisce vec napadalo.
Stariji kuka i sve se nada desice se cudo. Ja se kao smeksao, pa pitam, da li bi mu bas znacilo da mu dam da se zeza na kompjuteru, a on ni 5, ni 6 vec yes. Ja mu rekoh da mora da odradi to, on hoce. Zavrsila deca klopu, ja u garazu, donesoh metlu i usmerim lepo kaznjenika ka dvoristu. Dete je kukalo, kako je to robovlasnistvo i sta ti ja znam sta malci jos pricaju matorim cicama, al' mi ocistio dvoriste.

Eto, sad da ja pitam, da sam ga nalupao, da li bih se setio da mu trazim da mi pocisti dvoriste? Em sam ustedeo $50, em sam ga kaznio.

Eto vidis, imas i odmah rezultate:) Izvini, koliki je stariji sine? Koliko djece imas?

[Div]

Ne mislim da svako pljeskanje po guzi ostavlja neznamkakve posledice, dete je sposobno da uči, upija nove informacije kao sunđer, takođe je ''programirano'' da zaboravlja, briše nepotrebne informacije. Svako nasilja primenjeno prema deci je naš neuspeh, trenutni, u određenoj meri, ne znači totalni neuspeh u vaspitanju, uvek se manji propusti mogu ispraviti. Doslednost, je neophodna, ako dete zna zašto je kažnjeno, ako je znalo da će biti kažnjeno ako nešto učini i ako uvek isto postupamo u istoj situaciji, prihvatiće kaznu kao posledicu svoje odluke. Kazna ne sme biti ponižavajuća, čak i kažnjeno dete mora osetiti naše poštovanje i razumevanje.
Cilj je da do kazne ne dođe, jer kako god je odabrali, ipak je to nasilje.
Meni je neprihvatljiva trgovina, ucena, ''otkup'' kazne. Opraštanje, da.

[Pitbull]

Ne mislim da svako pljeskanje po guzi ostavlja neznamkakve posledice, dete je sposobno da uči, upija nove informacije kao sunđer, takođe je ''programirano'' da zaboravlja, briše nepotrebne informacije. Svako nasilja primenjeno prema deci je naš neuspeh, trenutni, u određenoj meri, ne znači totalni neuspeh u vaspitanju, uvek se manji propusti mogu ispraviti. Doslednost, je neophodna, ako dete zna zašto je kažnjeno, ako je znalo da će biti kažnjeno ako nešto učini i ako uvek isto postupamo u istoj situaciji, prihvatiće kaznu kao posledicu svoje odluke. Kazna ne sme biti ponižavajuća, čak i kažnjeno dete mora osetiti naše poštovanje i razumevanje.
Cilj je da do kazne ne dođe, jer kako god je odabrali, ipak je to nasilje.
Meni je neprihvatljiva trgovina, ucena, ''otkup'' kazne. Opraštanje, da.

Opraštanje da, ali samo ponekad. Ako stalno opraštamo, čemu onda kažnjavanje uopšte? U nekoj knjizi sam pročitao ( mislim da je "Vaspitanje dece" od dr Spoka) da se pretnja (kaznom, UMERENOM silom...) uvek mora sprovesti jer u suprotnom dete prestaje da vas - nas poštuje i tako se gubi autoritet kod deteta - počinje da nas smatra neozbiljnim.

"Da, vidis i ova prica se nekako uklapa u ono sto napisah u proslom komentaru, mada mislim da kod zenske djece malo drugacije to ide... (naravno, nista od ovoga nije pravilo, vec uopstena prica).
Ja sam ubjedjen da ako smatras "fizicko vaspitanje", da uzmemo najblazi eufemizam, za neispravno, a prica je bila koliko se sjecam, desi se ili kako kazes krajnja mjera, da je potpuno u redu izviniti se. Roditelji nisu nadbica koja ne mogu da pogrijese.. i to djeca trebaju nekada da nauce. Daleko je bitniji odnos i povjerenje koji se uspostavlja sa njim, nego slijepa poslusnost... (posebno kroz pubertet, koji je starija cerka prosla, nadam se... a ako je tu, stisni zube, sta da se radi )"
Naravno da i mi, roditelji, možemo da pogrešimo, i grešimo. U tom slučaju se treba izviniti detetu, ali takođe treba gledati da se ne pogreši. Izbrojiš do deset pre izricanja ( ) kazne ili dejstvovanja šakom po dupetu, i verovatnoća da ćeš pogrešiti je drastično smanjena.

[XXL]

Mislim da ovo govori veoma mnogo, jednostavno mi je jako zao svega kroz sta si morao proci ne svojom krivicom...

sta to tebi govori o ''guru za odgoj djece'' koje jos nemas? sta? ne svojom krivicom? pa sto me onda majka znala istuci? uzivala u batinanju ili sta? blizina nabujale rijeke, u koju da sam upao sigurno bih se udavio. sankanje na mjestima koje je majka zabranila zbog prolaska auta, a ja ipak bas tamo. penjanje na krov obliznje stolarije, poprilicno opasno. etc, etc. mislim da malo batina manje od svega nabrojanog boli. ovdje se prije nepune dvije godine udavilo dijete u kanalu stotinjak metara od kuce. roditelji iz bosne. strasna tragedija. roditelji ga nekoliko puta upozorili da ne ide skroz do kanala. pricali i pricali, objasnjavali. iz nekog razloga dijete bas tamo nesto vuklo. igrala su se i ostala djeca, ali nijedno nije silazilo u kanal. udavio se u vodi jedva 80-ak cm dubokoj. npr zbog takvih stvari roditelji malo sljapnu dijete po guzi. mislim, pitanje je retoricko, ne moras odovoriti. podsjecas me na onog buljoku dr philla koji zna sve odgovore na sva pitanja.

[mrd]

Ne mislim da svako pljeskanje po guzi ostavlja neznamkakve posledice, dete je sposobno da uči, upija nove informacije kao sunđer, takođe je ''programirano'' da zaboravlja, briše nepotrebne informacije. Svako nasilja primenjeno prema deci je naš neuspeh, trenutni, u određenoj meri, ne znači totalni neuspeh u vaspitanju, uvek se manji propusti mogu ispraviti. Doslednost, je neophodna, ako dete zna zašto je kažnjeno, ako je znalo da će biti kažnjeno ako nešto učini i ako uvek isto postupamo u istoj situaciji, prihvatiće kaznu kao posledicu svoje odluke.

Ako je znalo da ce biti kaznjeno, a ipak je uradilo nesto, ili kazna nije dobra, ili je detetu mnogo draze da uradi zabranjeno, nego da mu smeta kazna. Te situacije zahtevaju malcice razmisljanja pre sledeceg slucaja. Mozda malko vise razgovora.

Kazna ne sme biti ponižavajuća, čak i kažnjeno dete mora osetiti naše poštovanje i razumevanje.
Cilj je da do kazne ne dođe, jer kako god je odabrali, ipak je to nasilje.
Meni je neprihvatljiva trgovina, ucena, ''otkup'' kazne. Opraštanje, da.

Zbog cega mislis da je trgovina neprihvatljiva. Nije li trgovina, kad se detetu kaze da moze da dobie kola, ako odnese paket u postu?
Sta podrazumevas, pod otkupom kazne? Ako je jednu kaznu zamenila druga, onda je tu ipak prisutan momenat neprijatnog iskustva zbog ucinjenog.

[kanader]

Moje misljenje, ako ista znaci, ocigledno da su oni vezani i da je sa te strane pozitivno, da li to stvara nekakvu barijeru izmedju tebe i njih(i drugog roditelja, posto ste vi tim sa druge strane i kako @Pitbull rece i ne treba da se razdvajate)?

Funkcionisemo kao tim bez kapitena, nema barijere.
Nadju se zajednicka interesovanja. Krenes od deljenja mlevene plazme. Sada je to citanje knjiga, sutra...
Svako je dete individua, osoba, mali covek (samo nesto brzo rastu), i svak ima svoju pricu. Nema tu pravila. I ovde je bilo par zanimljivih iskustava.

Edited by YU7 73, 22 August 2012 - 19:23.

[Analiza]

> evo nesto opsirnije o tome i kakve posledice moze imati i "blago" fizicko kaznjavanje kao i verbalno, naravno.

Kada su deca razmažena i samovoljna, ona doživljavaju traumu u susretu sa najjednostavnijim osujećenjem njihovih hirova. Nema potrebe da se navode primeri batina. Može se napraviti korelacija izmedju dece koja su uskraćena u prohtevu da pred njima roditelj dubi na glavi ili da im da sve pare što ima u kući.

“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)

Štaviše, ta nevaspitana deca celog veka ostaju u depresiji, jer kako ih roditelji nisu naučili da se odupru svojim hirovima dok su bili mali, sada je te hirove nemoguće zadovoljiti, i zbog osujećenja tih hirova oni su celog životnog veka u konstantnoj depresiji.

[Analiza]

> Te situacije zahtevaju malcice razmisljanja pre sledeceg slucaja. Mozda malko vise razgovora.

Kada neko konzumira duvan i nema snagu da ga ostavi (jer ga rodielji nisu vaspitali i pomogli mu da razvije snagu volje da se odupire svojim hirovima kada je bilo vreme za to), da li pomaže toj osobi da joj ti nešto objašnjavaš o nezdravosti duvana? Kako misliš da malom nerazumnom detetu pomaže priča da se odupre svojim hirovima? Čak i da te dete razume, ono radije izabira da se povinuje hiru, isto kao što se odrasla osoba povinuje kakvom narkotiku bez obzira što zna koje su štetne posledice.

[zg76]

Ne mislim da svako pljeskanje po guzi ostavlja neznamkakve posledice, dete je sposobno da uči, upija nove informacije kao sunđer, takođe je ''programirano'' da zaboravlja, briše nepotrebne informacije. Svako nasilja primenjeno prema deci je naš neuspeh, trenutni, u određenoj meri, ne znači totalni neuspeh u vaspitanju, uvek se manji propusti mogu ispraviti. Doslednost, je neophodna, ako dete zna zašto je kažnjeno, ako je znalo da će biti kažnjeno ako nešto učini i ako uvek isto postupamo u istoj situaciji, prihvatiće kaznu kao posledicu svoje odluke. Kazna ne sme biti ponižavajuća, čak i kažnjeno dete mora osetiti naše poštovanje i razumevanje.
Cilj je da do kazne ne dođe, jer kako god je odabrali, ipak je to nasilje.
Meni je neprihvatljiva trgovina, ucena, ''otkup'' kazne. Opraštanje, da.

da, mislim da je doslednost i upornost jako bitna... posebno ako se zeli promjenjiti nesto sto do sada nije valjalo, ili poboljsati odnos. Ne moze se ocekivati odmah poboljsanje... kako mnoge stvari u ovome idu poć inerciji, isto kao i neki supertanker koji ne moze u mjestu da promjeni pravac, tako i sa djecom je nemoguce poslije godina pogresnog da se ocekuje promjena u trenu...

[zg76]

Funkcionisemo kao tim bez kapitena, nema barijere.
Nadju se zajednicka interesovanja. Krenes od deljenja mlevene plazme. Sada je to citanje knjiga, sutra...
Svako je dete individua, osoba, mali covek (samo nesto brzo rastu), i svak ima svoju pricu. Nema tu pravila. I ovde je bilo par zanimljivih iskustava.

Svaka cast... odlicno. bas mi je drago da ima sve vise takvih porodica i roditelja...
Jeste, to cak i ja primjetim po ovima oko mene

[zg76]

> evo nesto opsirnije o tome i kakve posledice moze imati i "blago" fizicko kaznjavanje kao i verbalno, naravno.

Kada su deca razmažena i samovoljna, ona doživljavaju traumu u susretu sa najjednostavnijim osujećenjem njihovih hirova. Nema potrebe da se navode primeri batina. Može se napraviti korelacija izmedju dece koja su uskraćena u prohtevu da pred njima roditelj dubi na glavi ili da im da sve pare što ima u kući.

“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)

Štaviše, ta nevaspitana deca celog veka ostaju u depresiji, jer kako ih roditelji nisu naučili da se odupru svojim hirovima dok su bili mali, sada je te hirove nemoguće zadovoljiti, i zbog osujećenja tih hirova oni su celog životnog veka u konstantnoj depresiji.

Pozdrav.. Naravno da niko nije mislio da treba zivjeti bez ikakve konstrukcije, podrske... evo dijela sa pocetka teme, http://www.youtube.c...6M&feature=plcp - Spanking Versus Permissiveness - Philosophical Parenting.
Dobrodosla/o

Kada neko konzumira duvan i nema snagu da ga ostavi (jer ga rodielji nisu vaspitali i pomogli mu da razvije snagu volje da se odupire svojim hirovima kada je bilo vreme za to), da li pomaže toj osobi da joj ti nešto objašnjavaš o nezdravosti duvana? Kako misliš da malom nerazumnom detetu pomaže priča da se odupre svojim hirovima? Čak i da te dete razume, ono radije izabira da se povinuje hiru, isto kao što se odrasla osoba povinuje kakvom narkotiku bez obzira što zna koje su štetne posledice.

Adikcije su druga tema, no treba znati sta je prvenstveni uzrok adikcija - trauma. Naravno da sve ide proporcionalno, no trauma u djetinjstvu kod vecine ovisnika je prvi razlog ovisnosti. I to se pominje u linkovima kojima sam poceo temu.
Evo sta npr. dr. Gabor Mate, strucnjak za ovisnosti koji godinama radi u "harm reduction clinics in Vancouver's Downtown Eastside" - da u svojoj praksi nije sreo ovisnika bez trauma u ranom dobu(sto ne znaci da nije moguc i nastanak ovisnosti kod odraslih zbog traume, vec da je daleko, daleko rjedja)... http://www.youtube.c...h?v=_-APGWvYupU

Edited by zg76, 23 August 2012 - 16:09.

[mrd]

> Te situacije zahtevaju malcice razmisljanja pre sledeceg slucaja. Mozda malko vise razgovora.

Kada neko konzumira duvan i nema snagu da ga ostavi (jer ga rodielji nisu vaspitali i pomogli mu da razvije snagu volje da se odupire svojim hirovima kada je bilo vreme za to), da li pomaže toj osobi da joj ti nešto objašnjavaš o nezdravosti duvana? Kako misliš da malom nerazumnom detetu pomaže priča da se odupre svojim hirovima? Čak i da te dete razume, ono radije izabira da se povinuje hiru, isto kao što se odrasla osoba povinuje kakvom narkotiku bez obzira što zna koje su štetne posledice.

Odakle ti to da su deca nerazumna i da im je nemoguce objasniti.
Postavicu par mogucih resenja, a ti mi navedi najprihvatljivije, posto ja i dalje ostajem pri svome, a ti nisi ponudio alternativu.
- oduzeti nesto sto voli, bez razgovra i objasnjenja zbog cega(deca ne mogu dashvate pricu);
- prebiti ih lopatom kako spc propoveda;
- zavrzati dete za stolicu da bi mu se pomoglo pri ispravnom donosenju odluke;
- sesti sa detetom, staviti mu do znanja da ti je jako vazno njegovo/njeno misljenje i porazgovarati o tome sto je lose uradjeno i pitati dete za misljenje kako mu pomoci da pocinjenu gresku ne cini poovo.

Kao sto vidis ove 4 varijante vode ka restrikciji i normiranju ljudskog(gradjanskog) ponasanja, ali su im pristupi razliciti. Treba imati u vid da je pre 100 godina zivot kvalitativno bio drugaciji i neke od pomenutih metoda su bile primerene, posto tu bile primeri iz RL. Medjutim, danas u normalnom savremenom drustvu mnoge pomenute situacije ne postoje. Batinanje svakako nemamo kao normalnu pojavu. Govorim za normalna drustva.

[Analiza]

> Evo sta npr. dr. Gabor Mate, strucnjak za ovisnosti koji godinama radi u "harm reduction clinics in Vancouver's Downtown Eastside" - da u svojoj praksi nije sreo ovisnika bez trauma u ranom dobu(sto ne znaci da nije moguc i nastanak ovisnosti kod odraslih zbog traume, vec da je daleko, daleko rjedja).

Ne bih mogao da cenim ličnost čoveka koji nije nikada imao traume, jer se ono što ga čini čovekom vidi upravo u njegovom odnosu prema traumi.

[Analiza]

Odakle ti to da su deca nerazumna i da im je nemoguce objasniti.

Radjena su istraživanja na tom polju (Kohelberg, i drugi). Razvoj razuma (analiza smisla postupaka) kreće upravo uizmedju šeste i sedme godine života i doživljava svoj maksikum oko desete godine, a pre toga dete ne gleda na smisao zašto nešto treba da uradi već gleda samo na sam moralni zahtev, na slepo pravilo. Čak i da dete razume smisao šta jeste a šta nije dobro, to ništa ne menja stvar, jer ono nema iskušenje da razume ili ne razume šta treba da radi ili da ne radi, već ima iskušenje da ne može da se odupre onome što bi ono samo želelo da radi. Ako ne razvije volju u predškolskom dobum ostaće osakaćena ličnost, ne samo zato što će imati slabu volju, već i zato što će detetovom ličnošću ovladati hirovi koji će njim možda vladati ceo ostatak života. Kako su ti hirovi neutoljivi, iz njihovog osujećenja sledi konstantna nota depresije.

Ako kreneš sa razvojem volje tek u vreme školskog doba, zakasnio si, jer tada nastupa latentna faza (jer se sada razvija intelekt), iskušenja su tada tako slaba da je detetu lako da pod pritiskom autiriteta postane dobar licemer. Ono je tada moćno da hirove obuzda u ispoljavanju, za razliku od prethodne faze kada su hirovi tako jaki da ih pod pritiskom roditelja dete može zaista odbaciti i zrelo razviti svoju ličnost i svoju volju.

Postavicu par mogucih resenja, a ti mi navedi najprihvatljivije, posto ja i dalje ostajem pri svome, a ti nisi ponudio alternativu.
- oduzeti nesto sto voli, bez razgovra i objasnjenja zbog cega(deca ne mogu dashvate pricu);
- prebiti ih lopatom kako spc propoveda;
- zavrzati dete za stolicu da bi mu se pomoglo pri ispravnom donosenju odluke;

Ovim metodama se samo provociraju detinje slabosti ili se navode na licemerno ugušenje slabosti u svom ispoljavanju.

- sesti sa detetom, staviti mu do znanja da ti je jako vazno njegovo/njeno misljenje i porazgovarati o tome sto je lose uradjeno i pitati dete za misljenje kako mu pomoci da pocinjenu gresku ne cini poovo.

To govoriš o detetu sa kojim je zakašnjeno sa njegovim vaspitanjem. Kao što sam objasnio, tada je kasno. Dete ti može odgovoriti isto što i narkoman koji žudi za drogom ili isto što o ovisnik o duvanu koji umire od raka "Radije bih još pet dana sa duvanom nego 100 godina bez duvana." Tu razum ne pomaže.

Svrha batina je da se dete navede da odbaci hir koji vlada njegovom voljom, a to se može postići samo ako se batine primenjuju čim dete prvi put odluči da se pokori svom hiru, da bi se od njega odvratilo. Kada je dete odbacilo hir, teško će batine ikada kasnije trebati da se još primenjuju. Ako dete ne odbaci hir, ono će njime vladati i kada odraste, kada će umesto batina otići u zatvor ili u duševnu bolnicu jer neće moći da obuzda svoje hirove, jer nije nikada naučilo da koristi svoju volju.

[Janne240]

Zaista ne pratim temu od samog početka, protivim se ekstremnim stavovima crno belog tipa strogo blago, takodje i tretiranju vaspitanja kao pavlovljevog fenomena, jesam za lagano prosvetljivanje razumnog odnosa u razgovoru s decom, oblikovanja i uskladjivanja temperamenata, zavisno od broja dece, porodičnih odnosa itd. Stabilizacija i harmonizacija odnosa su moguće ukoliko se konfliktne situacije rešavaju a ne "seku".
Rado ću proučiti istraživanja, zaista, možda nešto kasnije...ukoliko nadjem vremena, potrebna mi je jako široka empirijska baza.

Edited by Janne240, 23 August 2012 - 17:29.