70 replies to this topic

[highlanderka]

Moj stav prema smrti se drasticno promenio nakon kratke bolesti i smrti moje snahe. Paradoks: ranije, zagovarala sam eutanaziju i "pravo na smrt", znala sam da kazem da se dostojanstvo zivota moze i mora braniti i smrcu, ako drugog izbora nema.
Poslednja 3 meseca snahine borbe za zivot, njena ogromna nada da ce pobediti bolest, grcevita i mahnita borba mog rodjenog brata za zivot zene koju bezmerno voli, sve me je to potpuno promenilo i isteralo iz ugla iz kojeg sam branila pravo na eutanaziju. Zapravo, snahina borba mi je pokazala kako se voli zivot a bratovljeva patnja koja traje i danas - da nismo sami, da nasha smrt moze da razori zivote onih sa kojima zivimo, kojima je stalo do nas. I danas, moj brat zivi samo zbog toga sto, josh neko vreme, mora da brine o sinu. Strepim, svakodnevno, za zivot svog mladjeg brata koji mi je otvoreno stavio do znanja da ne zeli da zivi bez svoje supruge.
Znam da je tema eutanazija, pravo onih koji to zele da im se prekrate muke i sa tim ja nemam problem uz opasku da se ta tema ne zavrshava tek tako, zloupotrebe su verovatne. Ipak, mislim da je to duboko intimna odluka, ne mogu da se setim ni jedne zivotne situacije u kojoj se pojedinac tako direktno susrece sam sa sobom. U situaciji da takvu odluku donesem, znala bih kao to da uradim i bez icije pomoci. To sigurno ne bi bilo u specijalizovanoj klinici, sa poslednjim obrokom, uz laganu muziku, sedirana i u iscekivanju "andjela smrti" u vidu nekog neznanca. Covek to mora sam.
P.S. U Srbiji, danas: u znak secanja na svoju suprugu, moj brat je napravio pergolu u nashem gradskom parku. Uz pergolu je posadio 4 ruze penjacice i postvio malu, bronzanu plocicu sa imenom svoje supruge. Kad sunce zadje, svakog dana, moj brat odlazi u park, do pergole, i zaliva ruze.

[Ana011]

ah, vjerovatno nemash ni 30 ili si tu negdje i nisi se nagledala ljudi koji samo smrt prizeljkuju. postavljac topika je dohvatio jedan bitan aspekt u prilog tome zasto?.

Tacno, nisam se nagledala takvih ljudi, a i gde bih, nisam lekar na onkologiji ili tako nesto. Jedino sto mi je blisko su dva komsijska deteta koji boluju od Duchen-ove misicne distrofije, potpuno su nemocni kako bolest odmice, stariji sin je na aparatima sto pomazu disanje, pun je nekih cevcica itd. ali i dalje se grcevito bori da zivi. to je ono sto je tesko - njegova borba. a reci e hajd da mi sad neko asistira da umrem, e pa nista lakse. a to i primecujem kod ljudi sa strane koji nisu toliko upuceni illi povezani sa obolelom decom. njihova reakcija je obicno nesto kao "najbolje bi bilo za tu decu da se oslobode muka". interesantno, niko od njih ne zeli da pomogne toj deci/mladicima.

[Ana011]

jelisaveta,
eto, kod svih nas se iz licnog iskustva radi o razlicitim slucajevima, sa razlicitim motivima i okolnostima.
ja ne mogu da odllucujem o necijem zivotu ili smrti, niti bih dopustila to nekom 'drugom' koji bi mi dao zagarantovano pravo omg!
ko hoce da zivi, neka zivi, samoubistvo nije kaznjivo zakonom pa ne mogu da kazem da svako ima "pravo" na to, ali ako neko hoce da se ubije ja ga u tome ne mogu spreciti; to je llicna odluka.
protiv asistiranja u samoubistvu jesam.

[namcor]

Tacno, nisam se nagledala takvih ljudi, a i gde bih, nisam lekar na onkologiji ili tako nesto. Jedino sto mi je blisko su dva komsijska deteta koji boluju od Duchen-ove misicne distrofije, potpuno su nemocni kako bolest odmice, stariji sin je na aparatima sto pomazu disanje, pun je nekih cevcica itd. ali i dalje se grcevito bori da zivi. to je ono sto je tesko - njegova borba. a reci e hajd da mi sad neko asistira da umrem, e pa nista lakse. a to i primecujem kod ljudi sa strane koji nisu toliko upuceni illi povezani sa obolelom decom. njihova reakcija je obicno nesto kao "najbolje bi bilo za tu decu da se oslobode muka". interesantno, niko od njih ne zeli da pomogne toj deci/mladicima.

Ako se neko (relativno) mlad grčevito bori za svoj život, odakle nekom drugom pravo da proceni da ga je najbolje osloboditi muka. Zamisli da eutanaziraš to dete, a posle par meseci naučnici otkriju neku proceduru koja ublažava tegobe. Isto tako, zamisli koliko bismo, kao čovečanstvo, ostali uskraćeni da neki ljudi koji su lako mogli umreti od neke teške bolesti ipak nisu preživeli i dali neki svoj doprinos - aktuelni primer je Stiven Hoking.
Sa druge strane, održavati u životu starce od devedeset godina koji trpe užasne bolove usled neke bolesti i koji i sami jedino žele da umru je nekako nehumano. Imao sam u porodici tri takva slučaja i ne vidim ništa humano u tome što su poslednjih par meseci svojih života ležali u krevetima i jaukali od bolova. Svi su bili svesni da im nema pomoći, od lekara, članova porodice do njih samih i zaista je grozan osećaj sedeti i čekati da neko umre.
Da me ne shvatite pogrešno, ne mislim da starijim ljudima ne treba pružati medicinsku pomoć, ali kada dođu u terminalnu fazu neke teške bolesti, svako "veštačko" produžavanje života je zapravo mučenje i njih samih i njihovih porodica.

edit: pobrkao sam Anu i pokretača teme

Edited by namcor, 14 July 2012 - 13:33.

[Upekkha]

...
Isto tako, zamisli koliko bismo, kao čovečanstvo, ostali uskraćeni da neki ljudi koji su lako mogli umreti od neke teške bolesti ipak nisu preživeli i dali neki svoj doprinos - aktuelni primer je Stiven Hoking.
...

Ukoliko se ne radi o bolesti koja izaziva genijalnost, covecanstvo biva podjednako uskraceno genijalaca svakim koriscenjem kondoma.

[namcor]

To je sada šira filozofija, ali zamisli da je neko Hokingu pre 30 godina rekao kako je njegov život nedostojan čoveka i da je bolje da se ubije, a on to poslušao...

[Upekkha]

To je sada šira filozofija, ali zamisli da je neko Hokingu pre 30 godina rekao kako je njegov život nedostojan čoveka i da je bolje da se ubije, a on to poslušao...

Ne radi se o sirini filozofije vec o elementarnom kucnom vaspitanju koje nalaze da se ulog stavi pre no sto se loptica zaustavi.

[down with the sickness]

Tako sam i ja mogla da prokomentarisem tvoj prvi post:
Naravno da nije mentalni poremecaj vec dostojanstveni chin svakog pojedinca
Nema tezeg mentalnog poremecaja nego zeleti zivot nedostojan choveka.
Ako smo vec na "ne lupetaj". kakav bre dostojanstveni cin? kakva zelja za zivotom nedostonim coveka, bRe?


od kad je sveta, veka i darwinizma, covek zeli da ZIVI. jedna od najelementarnijih stvari koju sam napisala kao odgovor bas na ovu recenicu, jer se tu vec skrenulo sa pitanja eutanazije.
novo drustvno donosi nove vrednosne sisteme; mozda je to, ne znam; mozda zato sto nam preti nestasica hrane i vode na planeti, prenaseljenost planete je vec evidentna itd.
od svega toga promene u nagonu za zivotom nece biti, sto nece spreciti postavljanje ovakvih pitanja.
Ne stavljaj se u ulogu neke savetodavne instance, ovo je forum i preskakacu sta ja zelim.

Ti bre nisi normalna!!! Koliko puta cesh da ponovish tupavu floskulu "CHOVEK ZELI DA ZIVI". I to zamisli ... od kada je sveta, veka i darwinizma!!!

Ko govori o "dobrovoljnom, asistiranom samoubistvu" ljudi koji ZELE DA ZIVE? Alo? To je ubistvo.

Prichamo o osobama koje zele da okonchaju svoj zivot pod veoma jasnim uslovima i okolnostima, ako nishta drugo prochitaj bar na wikipediji kako se to radi u Holandiji. Svake godine sa hiljadama ljudi. Nema tu nishta nejasno.

[down with the sickness]

Ako se neko (relativno) mlad grčevito bori za svoj život, odakle nekom drugom pravo da proceni da ga je najbolje osloboditi muka. Zamisli da eutanaziraš to dete, a posle par meseci naučnici otkriju neku proceduru koja ublažava tegobe. Isto tako, zamisli koliko bismo, kao čovečanstvo, ostali uskraćeni da neki ljudi koji su lako mogli umreti od neke teške bolesti ipak nisu preživeli i dali neki svoj doprinos - aktuelni primer je Stiven Hoking.

Opet se elementarno ne razumemo. Prichamo o osobama koje su mentalno sposobne da odluche o SVOM zivotu. NIKO ne odluchuje/procenjuje o oduzimanju TUDJEG zivota.

I odkud ovi primeri bolesne dece ovde? Kakve to veze ima sa eutanazijom???

Na kraju, zar je tako teshko razumeti ........ ko hoce/zeli da zivi nije predmet ovog topika.

[down with the sickness]

Moj stav prema smrti se drasticno promenio nakon kratke bolesti i smrti moje snahe. Paradoks: ranije, zagovarala sam eutanaziju i "pravo na smrt", znala sam da kazem da se dostojanstvo zivota moze i mora braniti i smrcu, ako drugog izbora nema.
Poslednja 3 meseca snahine borbe za zivot, njena ogromna nada da ce pobediti bolest, grcevita i mahnita borba mog rodjenog brata za zivot zene koju bezmerno voli, sve me je to potpuno promenilo i isteralo iz ugla iz kojeg sam branila pravo na eutanaziju. Zapravo, snahina borba mi je pokazala kako se voli zivot a bratovljeva patnja koja traje i danas - da nismo sami, da nasha smrt moze da razori zivote onih sa kojima zivimo, kojima je stalo do nas. I danas, moj brat zivi samo zbog toga sto, josh neko vreme, mora da brine o sinu. Strepim, svakodnevno, za zivot svog mladjeg brata koji mi je otvoreno stavio do znanja da ne zeli da zivi bez svoje supruge.
Znam da je tema eutanazija, pravo onih koji to zele da im se prekrate muke i sa tim ja nemam problem uz opasku da se ta tema ne zavrshava tek tako, zloupotrebe su verovatne. Ipak, mislim da je to duboko intimna odluka, ne mogu da se setim ni jedne zivotne situacije u kojoj se pojedinac tako direktno susrece sam sa sobom. U situaciji da takvu odluku donesem, znala bih kao to da uradim i bez icije pomoci. To sigurno ne bi bilo u specijalizovanoj klinici, sa poslednjim obrokom, uz laganu muziku, sedirana i u iscekivanju "andjela smrti" u vidu nekog neznanca. Covek to mora sam.
P.S. U Srbiji, danas: u znak secanja na svoju suprugu, moj brat je napravio pergolu u nashem gradskom parku. Uz pergolu je posadio 4 ruze penjacice i postvio malu, bronzanu plocicu sa imenom svoje supruge. Kad sunce zadje, svakog dana, moj brat odlazi u park, do pergole, i zaliva ruze.

I ovde je prilichno nejasno kako je to moglo uticati na promenu tvog stava o eutanaziji? Na jednoj strani imamo osobu koja je zelela da zivi i borila se do kraja, ali je zbog teshke bolesti svakako mogla da razmishlja o eutanaziji (u nekoj zemlji gde je ona legalna). To je sasvim u redu. Ko zeli da umre u 45.?

Vash brat, naravno, ne bi nikako ispunio elementarne uslove. Tuga nije razlog za eutanaziju, vec za savetovanje i pomoc kako bi kao zdrava osoba nastavio sa svojim zivotom.

Moja majka je oduzela sebi zivot svesno, hrabro i dostojanstveno tako shto je prestala da uzima hranu i ono josh vaznije - vodu. Smrt izgladnjivanjem u 21. veku, zaista grozno. Nisam mogao da joj pomognem. A eutanazija je ochigledno elegantna privilegija ljudi koji su rodjeni u nekim zemljama chiji stanovnici imaju svest na najvishem nivou koje chovechanstvo poznaje. Ostatak placa cenu religiozne zatucanosti i/ili politichko/legalne korektnosti.

[muras]

Opet se elementarno ne razumemo...

yep...reklo bi se da je to preovladjujuca karakteristika topika.
mislim da bi se "stavovi poprilicno usaglasili" kada bi svima bilo jasnije sta se (i kada) moze smatrati asistencijom.

[Ana011]

Ti bre nisi normalna!!!

sad si presao sa savetovanja na vredjanje?
to me ne zanima, kao ni tvoj deciji pokusaj vrcavosti i izvrtanja mojih stavova, posto si krenuo ad hominem, bb.

Edited by Ana011, 14 July 2012 - 17:08.

[Ana011]

mislim da bi se "stavovi poprilicno usaglasili" kada bi svima bilo jasnije sta se (i kada) moze smatrati asistencijom.

ma to nije problem, internet je pun definicija eutanazije i medicinski asistiranog samoubistva.

[angelia]

Mogao bi neko da kaže nešto o uslovima za asisitirani suicid, u kojim okolnostima bi bilo prihvatljivo, ko odlučuje o tome, mnogo pitanja ima na koja treba odgovoriti pre nekog zaključka, za il protiv.
Mogu li ja tek tako, smučio mi se život, da odem u kliniku, kažem dobar dan, želim da me samoubijete, oni kažu, morate da zakažete, danas je gužva, imamo slobodan termin u novembru, donesite uput od svog lekara...
U slučaju teške, neizlečive bolesti, pacijent trpi nesnosne bolove ili se život održava aparatima, opet postoje finese, pacijent je svestan ili pacijent nije svestan, a moguće da je tanije izrazio želju da mu, kad dođe u određenu fazu bolesti budu skraćene muke.
Uvek postoji i pitanje moguće zloupotrebe.
Ne zanimaju me mnogo stavovi crkve, religijsko gledanje na život i smrt, ja sam vlasnik svog života, ako želim da ga prekinem, prekinuću ga kad i kako ja želim, ali, imam li pravo da tražim od drugog da to učini. I da on to može da učini tek tako, na moj zahtev.
Šta bi bilo neophodno obezbediti, saglasnost porodice, odluku lekara ili više njih, rešenje suda. Nemam konačno mišljenje, za koju god opciju da se stopostotno opredelim znam da se može naći hiljade primera koji će mi dokazati da je moguće da grešim. Ako je već moguće pogrešiti bolje da posledica greške bude život nego smrt, mada, i to je nekad upitno.

Sve sto si pomenuo su jako bitne stvari i eutanazija je jako osetljiva tema. Ne zbog crkvenjaka, vec bas zbog problema odrediti gde je psihicki problem a gde realno neko ne moze vise.

Ko odredjuje da ima smisla a ko ne? Asistirano samoubistvo je po meni jezivo - traziti od nekog da oduzme nekome zivot koliko god voljno je kukavicki i sebicno. Dozvoliti terminalno bolesnoj osobi da casno umre a ne dizati je iz mrtvih non stop je potpuno druga stvar.

Sa druge strane, održavati u životu starce od devedeset godina koji trpe užasne bolove usled neke bolesti i koji i sami jedino žele da umru je nekako nehumano.

Bas o toj razlici pricam, produzavanje agonije i za njih i za porodicu.

Opet se elementarno ne razumemo. Prichamo o osobama koje su mentalno sposobne da odluche o SVOM zivotu. NIKO ne odluchuje/procenjuje o oduzimanju TUDJEG zivota.

Ali ko odlucuje ko je mentalno sposoban a ko depresivan?
Da li znas koliko je ljudi pokusalo da oduzme sebi zivot u napadu depresije ili ocaja? i koliko njih je srecno da se nasao neko da ih spasi.

[down with the sickness]

yep...reklo bi se da je to preovladjujuca karakteristika topika.
mislim da bi se "stavovi poprilicno usaglasili" kada bi svima bilo jasnije sta se (i kada) moze smatrati asistencijom.

Da, ali topik starter nije ostavio nikakvog prostora za trolovanja sa bolesnom decom, Steven Hokingom, komatoznim bolesnicima, onima za koje lek "evo, samo shto nije izmishljen" .........

U svega 3 ili 4 rechenice je bio jasniji nego shto je bilo potrebno sa vrlo ilustrativnim primerom davljenja kandidata za eutanaziju u sopstvenoj pljuvachki, sa osvrtom na jedinu alternativu - samoubistvo koje u najvecem broju sluchajeva dovodi do josh veceg bola, patnje i teshkih povreda (ako bih bio crno-humoran rekao bih "opasnih po zivot").

Prvi odgovor na topiku nas obogacuje za saznanje da su osobe koje ne prihvataju patnju, bol, muke i gubljenje elementarnog ljudskog digniteta - ni manje, ni vishe, nego - MENTALNO POREMECENE.

Pa aj' ti sad ostani normalan i stalozen na to.