Posted 09 September 2014 - 21:34
Znam da moderacija ne da da se celi post piše velikim slovima,ali moram:
PAPAK SUŠIĆ MORA POD HITNO DOBITI OTKAZ ZA DOBRO BH. REPREZNTACIJE.
Ma jasno, selektora koji je prosecnu reprezentaciju odveo na SP i tamo zabelezio pobedu, treba odmah smeniti posle prvog poraza.
Posted 09 September 2014 - 21:36
Cuj bravo. Igraju protiv 10 amatera sa Malte i ne mogu da naprave krsten napad. Gledao malo i vratio na Cehe i Holandjane.
Ako komsije igraju ovako i u nastavku, bice im jako tesko da prodju dalje.
Ne igra samo sad dobro.Sjajno je igrao i za Rijeku u kvalifikacijama za Evropa Ligu.A iskreno mislim da hrvatska reprezentacija nema neku okomitost u igri i mislim da im je igra kao pisanje tupom olovkom sve se svodi na centaršuteve sa krila koje protivnička odbrana lako očisti.Nema tog završnog pasa.To je krivica lošeg selektora Kovača koji vuče Rakitića na zadnjem veznom.
Pjanić promašio penal za BiH.
Posted 09 September 2014 - 21:41
Ma jasno, selektora koji je prosecnu reprezentaciju odveo na SP i tamo zabelezio pobedu, treba odmah smeniti posle prvog poraza.
Pod jedan-To nije prosečna reprezentacija,već reprezentacija koja ima 3 igrača u PL i još igrača u ligama petice.Imaju i virtuoze poput Džeke i Pjanića.Imamo i mi mada kod nas ne igraju uvek svi i neću sad o tome.
Pd dva-ne verujem da si čitao bh. štampane medije koji su jasno razotkrili šta se radilo pred Mundijal,da su Spahić i Džeko izlazili do dva po sarajevskim klubovima.
Možemo li molim te o ovom ujutru sad nema više vremena?
Posted 09 September 2014 - 21:56
Pod jedan-To nije prosečna reprezentacija,već reprezentacija koja ima 3 igrača u PL i još igrača u ligama petice.Imaju i virtuoze poput Džeke i Pjanića.Imamo i mi mada kod nas ne igraju uvek svi i neću sad o tome.
Pd dva-ne verujem da si čitao bh. štampane medije koji su jasno razotkrili šta se radilo pred Mundijal,da su Spahić i Džeko izlazili do dva po sarajevskim klubovima.
Možemo li molim te o ovom ujutru sad nema više vremena?
Nemam pojma sta su radili, ali su po imenima, prosecna evropska reprezentacija. To koliko gde ima ko igraca, ne govori nista. Vels ima mnogo vise igraca u Premier ligi, i jednog maestra nad maestrima, pa su popili 6 komada od isto tako prosecne Srbije.
Lepo je Djordjevic rekao danas, da nasi snovi su daleko od stvarnosti, a to se odnosi pod jednako i na fudbal i na sve reprezentacije iz regiona. Pa do juce im je Maletic bio stup odbrane, a sada Ognjen Vranjes.
Posted 09 September 2014 - 22:34
Protiv Malte je danas lako moglo završit 4:0 i zamaskirala bi se katastrofalno loša igra iz 1. poluvremena. Jedina pozitivna stvar je što su, za razliku od Brazila, pozvani najbolji. Ima 2 godine za uigravanje momčadi i isprobavanje formacija jer je format kvalifikacija smijeh i plasirati se neće samo stvarno loše momčadi.
Sad sam vidio kakav gol su Nizozemci primili, a jbt. 
Edit: a reakcija BiH obrane kod 1. gola Cipra je na razini hakla na školskom.
Btw, neko bi mogao Džeki reć da je u studiju na televiziji, ne kod Spahića u Dubrovniku na plaži 
Edited by Bugl Khan, 09 September 2014 - 23:04.
Posted 10 September 2014 - 00:29
Island nabio Tursku 3:0, ali ajmo jos 10 strana o raspalim ex-yu drzavama.
Posted 10 September 2014 - 05:20
Ma jasno, selektora koji je prosecnu reprezentaciju odveo na SP i tamo zabelezio pobedu, treba odmah smeniti posle prvog poraza.
Da su prosecna ekipa to stoji, da ih je Susic odveo na SP ne stoji, oni su njega odveli na SP.....
Posted 10 September 2014 - 15:55
Protiv Malte je danas lako moglo završit 4:0 i zamaskirala bi se katastrofalno loša igra iz 1. poluvremena. Jedina pozitivna stvar je što su, za razliku od Brazila, pozvani najbolji. Ima 2 godine za uigravanje momčadi i isprobavanje formacija jer je format kvalifikacija smijeh i plasirati se neće samo stvarno loše momčadi.
Sad sam vidio kakav gol su Nizozemci primili, a jbt.
Edit: a reakcija BiH obrane kod 1. gola Cipra je na razini hakla na školskom.
Btw, neko bi mogao Džeki reć da je u studiju na televiziji, ne kod Spahića u Dubrovniku na plaži
Pored svih belaja još mi i oni zgadiše veče...svaka im čast.
Posted 10 September 2014 - 16:23
Island nabio Tursku 3:0, ali ajmo jos 10 strana o raspalim ex-yu drzavama.
Island je igrao dodatne kvalifikacije za SP. Turska od 2008. nije bila blizu plasmana na veliko natjecanje. Poraz BiH je po meni puno veće iznenađenje.
I zašto bi se jedno kosilo s drugim, zar se ne može pisati o bilo kojoj utakmici? 
Posted 10 September 2014 - 18:12
Island je igrao dodatne kvalifikacije za SP. Turska od 2008. nije bila blizu plasmana na veliko natjecanje. Poraz BiH je po meni puno veće iznenađenje.
I zašto bi se jedno kosilo s drugim, zar se ne može pisati o bilo kojoj utakmici?
Island je vec nekoliko ciklusa ozbiljan rival, a eto i mladi su im medju 16, tako da to vise nije kanta za punjenje. Cak naprotiv.
Posted 26 September 2014 - 09:07
Био једном један Бразил
25/09/2014 | Posted by: serbiosunidos
Пише: Лука Јевтовић
Бразилски фудбал је био златни стандард ове игре, лозинка која се упамти и пре него што се науче сва правила. Данас је мамуран, проказан и, што је најтужније, досадан. Између китњасте прошлости и дистопијске садашњости стоји једна утакмица. Али није реч о “утакмици која не сме бити именована” из Бело Оризонтеа од пре неколико месеци. Фудбал у Бразилу свој климакс и своју катаклизму доживео је раније – пре тридесетак година.
Играч у жутом дресу и плавом шортсу, без гримасе која би указала на напор, продире по левом боку. Онда застаје, из хира, никако из нужде, и одиграва лопту саиграчу на средини терена. Везиста без гледања шаље пас ка препланулом полушпицу лаганог корака и дискутабилног одабира фризуре. Овај мења страну и додаје сада до десног бочног играча, али не пре него што је вицкасто одбрусио задиханом и поруменелом чувару. Сцене дриблинга, осмеха, пасова, неуспешних уклизавања, још осмеха, смењују се у ковитлацу.
На крају лопта долази до Њега, суперсоничне звезде „селесаа”. Он се окреће према голу, стајна нога му је савршено позиционирана поред лопте, труп је изнад ње. Лева рука прати десну ногу која се креће из кука, али главни покрет полази из потколенице. Лопту удара по средини, али не целим рисом, већ оним скривеним делом између палца и прста до њега, за који знају само одабрани.
Гол је толико леп да прво изазива уздах, па тек потом егзалтиране крике. То је подједнако гол колико и чин самилости – прекид мука недораслог и измученог противника. Нешто као фудбалска еутаназија.
Трибине и терен постају једно у галиматијасу среће коју само фудбал може да ослободи.
Одједном, славље се прекида и појављује се госпођа која има проблема са прањем омиљене кошуље, коју је испрљала копајући у башти (због чега је уопште носила омиљену кошуљу док је копала у башти остаје велика мистерија нашег доба). Срећом, успела је да изађе као победник из ове нелагоде. Убрзо и она ишчезава и сада добијамо прилику да се бавимо проблематиком вечне борбе између шампона и перути. Док посматрамо крупни план масаже непознатог скалпа, ствари нам постају јасније. Ово су рекламе. Промптно мењамо канал, благо изиритирани.
За ово деранжирање, увиђамо и то, сами смо криви. Морали смо одмах да схватимо. Чак и када се филтрира хипербола, јасно је да нешто није у реду. Када смо, али заиста, последњи пут гледали како Бразил игра атрактиван и узбудљив фудбал.
За почетак, o jogо bonito је лаж. To је маркетиншка заврзлама у коју верујемо јер смо претходно поверовали у још неке нонсенс стереотипе о Бразилу. Како оно беше, земља самбе? Далеко најпопуларнија врста музике у Бразилу је сертанежо, који је сличан америчком кантрију или мексичком ранчеру. Самба свој култни статус није стекла природним, већ силеџијским путем. Ауторитарни и фашистолики режим, који је владао током тридесетих и четрдесетих година, тражио је и у овој музици бивших робова из Рија нашао средство којим ће промовисати идеју благодети обичног живота.
Бразил није земља безбрижних људи и срећних поподнева на плажи. То је земља људи који протестују због социјалне неједнакости и корупције које непромењене постоје још од оног времена када је, са ове наше стране океана, Наполеон одлучио да Француска није довољно велика за његов укус. Када одете у Бразил неће вас сачекати девојке са воћним шеширима. Док будете шетали замамним булеварима и променадама, веће су шансе да ћете бити опљачкани него да нећете.
Али није баш све фабрикација. Бразил ипак јесте земља фудбала. Нација, која се сместила на континенту који је „откривен” пре око 500 година, и која је потпуно формирана тек великим миграцијама из Европе и са Блиског истока крајем 19. и почетком 20. века, у фудбалу је увек видела начин да остави свој траг и буде примећена. Бразил само више није земља лепог фудбала. А шта год урадили, то чак ни “Најкијеви” опсенари више не могу да сакрију.
Да ствар буде гора, или смешнија, o jogo bonito чак и није аутохтони бразилски израз. Њега је Пеле натукнуо крајем седамдесетих година у својој аутобиографији, отприлике онда када је завршио каријеру фудбалера а отпочео скоро подједнако плодну каријеру хвалисавца и самопромотера.
У Бразилу леп фудбал се назива futebol arte, али њега ретко ко спомиње јер га ретко и виђа. Оно што се данас игра у Бразилу зове се futebol força. То је за чула често врло одурна форма фудбала, која се базира на крајњем прагматизму и атлетицизму. Ово је један циничан фудбал, који се изругује начелима од којих се одметнуо, као дете које се кревељи након што је успело да побегне на безбедну раздаљину. Истини за вољу, креиран је да доноси победе и то је углавном и чинио.
Играјући на такав начин, Бразил је два пута био првак света, а једном финалиста Мундијала. До 1997. године, ова селекција никада није освојила Копа Америку ван своје територије, а онда је победила на четири од пет наредних турнира. Једини проблем је та његова фаустовска цена.
Постојбина бициклице, оксфорда, летећег бека, гурања кроз ноге, еластика, маказица, постала је стециште тактичког фаула, ударца у цеваницу, повлачења, гурања, одуговлачења и симулирања.
Бразил је био најгрубља екипа на недавно окончаном Светском првенству. У четвртфиналу, на утакмици са Колумбијом, виђено је 54 фаула, од чега су 31 направили играчи Фелипеа Сколарија. Неко је једноставно морао да се повреди у овој наказној утакмици, а само стицајем околности је то био Нејмар.
Али ни ово није најгоре. У финалу Копа Америке 2007. године Аргентина – са Рикелмеом, Вероном и већ тада невероватним Месијем – била је апсолутни фаворит против Бразилаца. Али авај, Бразил је тог дана у Маракаибу направио више од 40 фаулова за 90 минута. На крају је славио, а како и не би, и већ прекосутра су сви заборавили на који начин.
Навијачи су, разумљиво, били спремни да пренебрегну ово када је национални тим у питању, али су клубови у Бразилу остали сами. Сматра се да је последњи тим који је освојио Brasileirão, играјући привлачан фудбал, био Крузеиро 2003. године. Непријатан фудбал прате и празне трибине. Америчка МЛС лига је гледанија од бразилског шампионата, а једне Сијетл Саундерсе посматра више људи него рецимо Фламенго, клуб за који званично навија више од 30 милиона људи.
У једном тренутку је деловало као да би Бразил могао да се врати традиционалним врлинама. Мано Менезес је постао селектор 2010. године са јасном намером да промени дидаскалије и поново уведе технику, комбинаторику и здраву количину импровизације као основне постулате. Међутим, штета је већ била превелика и његово именовање је имало ефекат стављања фластера на већ загнојену рану.
Када је futebol força, тај клемпави и разроки фудбал, постао њихов први избор, Бразил се великим делом одрекао истински креативних фудбалера. Некада их је производио са конзистентношћу и ефикасношћу која би задовољила и Хенрија Форда. Данас их нема довољно да напуне форд фијесту са троје врата. Бразил није имао играча међу три у избору за најбољег играча планете још од када је Кака освојио награду 2007. године.
Због тога Менезесов фудбал није имао ко да игра. Мундијал се приближавао, нешто је ургентно требало урадити, и тако је Сколари поново преузео репрезентацију.
Бразил је освојио Куп Конфедерација, догегао се и до полуфинала Светског првенства, а онда… Утакмица коју је немогуће описати на прави начин. Немогуће ју је предочити онима који је нису гледали, а још мање онима који јесу. Реалност је надјачала фикцију, мук је задавио израз. Утакмица са Немачком је толико невероватна да једноставно мора бити случајна.
Никада у прошлом веку Бразил није губио након пола сата игре са пет голова разлике. Никада се више то неће поновити у овом веку, нити у оном следећем. Никада у прошлом веку Немци на Светском првенству нису постигли четири гола за 360 секунди. Никада то више неће поновити у овом веку, нити у следећем.
Немачка је сјајан тим који је имао свој дан. Бразил није сјајан тим и тог нарочитог дана је играо ужасно. Онај који је морао да буде најбољи на терену, Давид Луиз, играо је као у оном сну када, из никад познатих разлога, не можете да стигнете тамо где сте кренули.
Резултат меча јесте случајност, али и случајност условљена деценијским базгањем по странпутицама. Она се не би догодила, никада се не би створили предуслови за њу, да Бразил није престао да буде, па, Бразил.
Бразилци су волели лопту. Волела је и она њих. Када су је издали, она им је узвратила свом силином беса једне преварене љубавнице.
Био је то још један када су синови тешили очеве. Њима, још недовољно асимилованим са том идејом по којој је фудбал нешто више од разлога за бежање из школе, пораз је једноставно мање тешко пао. Једино им није било јасно због чега њихови очеви, понеки чак изобличени од суза, не причају о головима на стадиону Минеирао и свему ономе што се догодило између њих. Због чега не куну Милера, Клосеа или Кроса, него неког тамо Италијана, неког Паоло Росија…
Ко је угасио светло?
Године 1982. у Шпанији је одржан последњи прави романтични Мундијал. Адидас је направио Танго Еспању, последњу кожну лопту којом је игран овај турнир. Мреже на головима још увек нису добиле ригидни, правоугаони облик који видимо данас, већ су биле постављене тако да су голови личили на луксузне шаторе. Фудбал је још увек био најпопуларнији спорт великог и неистраженог света, уместо глобалног села. Репрезентације које су долазиле ван Европе биле су скоро непознате, што је утакмицама давало онај угодни тон мистичности и позитивне стрепње. А највише се шапутало о Бразилу…
Пролог њихове приче је био напросто страшан. У мају 1981. године Бразил је савладао Енглеску, Француску и Западну Немачку, првака Европе, у гостима и то за мање од седам дана. У Интерконтиненталном купу у децембру исте године Фламенго је врло лако савладао тим Ливерпула, који је четири пута био првак свог континента у седам година. Само три играча такве једне бразилске екипе сматрана су довољно добрим да уђу у репрезентацију за овај Мундијал. И наравно, Бразил је победио све утакмице у квалификацијама за највећи од свих турнира.
Неки су веровали да је тим Телеа Сантане био добар колико и онај из 1970. године. Више је било оних који су веровали да су били и бољи. Заправо, то и није био тим, већ агломерација невероватног индивидуалног талента.
Капитен је био Сократес (никада ниједан фудбалер није носио прикладније име). Овај доктор медицине и борац за демократију је аутор цитата који би требало да стоји као преамбула у књизи правила овог спорта: „A beleza vem primeiro, a vitória é secundária. O que importa é a alegria” (Лепота је на првом месту, победа је секундарна. Срећа је оно што је важно, прим.аут.).
До њега, као други trequartista, стајао је Зико. „Мали петао” је био она идеалтипска мекана десетка какве расту само у Јужној Америци. У том тренутку вероватно је био најбољи играч планете.
Иза њих смештали су се Фалкао и никада довољно спомињани Тoнињо Серезо. Овај први је био једини интернационалац у постави. Екипу Роме, где је био најплаћенији играч планете, одвео је до прве послератне титуле, због чега је прозван „Краљем Рима”. Колумбијац Радамел, сада нападач Манчестер јунајтеда, добио је име по њему.
Серезо, усвојени син циркуског кловна, и сам је умео да буде комичан. Када би кретао у контру деловао је као неко ко се управо саплео, па сада убрзавањем корака покушава да избегне пад. Трчао је тако као да различити делови његовог тела нису начисто на коју би страну пошли. Али нико се није смејао када је имао лопту у ногама. Брзомислен и одједном савршено координисан, управо је он чинио да игра Бразила буде тако ритмична и нежна.
Ово је био нуклеус састава, у коме су још одскакали Едер на месту другог шпица и сјајни бекови Леандро и Жуниор. Али ово је био тим без икаквог баланса. Штоперски пар Луизињо – Оскар је био једва солидан. Највише проблема, међутим, Бразил је имао испред два гола.
Валдир Перес је био наставак традиције неубедљивих бразилских голмана. Међу њима он је био као онај пријатељ који на малом фудбалу самовољно иде на гол јер зна да је ионако позван само да би број играча био паран. Сержињо је био гломазан и аљкав нападач, који је играо као да је грешком обуо копачке свог старијег брата. Иако је до данас остао најбољи стрелац у историји Сао Паула, било је јасно да је он тупи предмет у овој екипи скалпела. Никада не би ни био у саставу да су Реиналдо или Карека били здрави.
Зачудо, очигледност њихових недостатака само је допринела да их се противници још више плаше. То што ови нису осећали потребу да своје мане сакрију или да их било како компензују је било исто као да говоре: „Да, они стварно нису претерано добри, али нама је ионако довољно седам играча да вас победимо”. Тако је некако и било.
Пред њима су редом падали (или су се можда поклонили) одлични Совјетски Савез, никада боља Шкотска, Нови Зеланд и светски првак Аргентина, која је свом саставу придодала младића по имену Дијего Марадона.
Бразил је играо као да није био свестан постојања противника. Нападали су сви, бранио се тек понеко, а и то са ентузијазмом тинејџера коме је речено да поспреми собу.
Лопта би се појавила у једном делу терену, нестала би, а онда би се појавила у другом, па би се опет изгубила и поново појавила у лику зеца, а онда голубице, а онда нечег трећег. Њихове утакмице биле су надреална представа.
Разлике између тог и свих наредних Бразила видела се и у начину обављања протоколарних обавеза. Током интонирања химни није било ни трага од оног литургичног транса који је у фудбалу одједном постао стандард. Била је то расклимана група особењака која није успевала чак ни да стане у праву линију док су слушали званичну песму своје земље. Као да су сваки уређени поредак сматрали срамотним одрицањем од личног идентитета.
У дуелу са Италијом био им је потребан само бод за пролазак у полуфинале, због чега је утакмица виђена као формалност. Азури до тада на турниру нису импресионирали баш никога. Постигли су само четири гола, насупрот 13 Бразила, а прву групну фазу су прошли са три ремија, и само због тога што су постигли гол више од дебитанта Камеруна.
Италијани су, као и увек заправо, били наочита и напирлитана гомила, али у којој су се издвајала само три лика – четрдесетогодишњи Дино Зоф, легендарни Гаетано Ширеа и Паоло Роси.
Овај последњи, носећи дрес са бројем 20, оклембешених рамена и нервозних очију, изгледао је као лош глумац који тумачи лик наркомана. Роси се вратио фудбалу само два месеца раније, након двогодишње суспензије због намештања мечева. До тог тренутка је био врло слаб у пољу и без икаквог опипљивог учинка.
Несрећни Валдир Перес признао је пре ове утакмице да се плаши да би Роси могао баш против њега да оживи. Показало се да је бољи видовњак него чувар мреже.
Италија је до Светског првенства у Шпанији већ напустила катеначо, који се показао недораслим суочен са системима који су постали доминантни током седамдесетих. Њихов селектор, Винченцо Енцо Беарцот, стога је играо Il gioco all’Italiana, што би се могло превести као „игра на италијански начин”. Овај приступ је одбацио играње одбране човек-човека, која је била основ катенача, али је то и даље била јако опрезна поставка.
Италијани нису били опремљени да јуре резултат, и њихова једина шанса је била да први постигну гол. То се и догодило, и то већ у петом минуту. Бруно Конти је носио лопту скоро 30 метара. У напад се укључио Антонио Кабрини, који је у асиметричној формацији свог селектора покривао леву страну. Фудбалер Јувентуса је послао лопту у казнени простор Бразила, одакле је у гол послао Роси, лепим ударцем главом.
Изгледало је прелако, зато што и јесте било. Ни први, ни други, а ни трећи фудбалер Италије који је учествовао у овој акцији није био ни приближно прописно нападнут или покривен. Овим голом успостављен је образац утакмице – Бразил је нападао, Италија се бранила.
Само седам минута касније, ред у Васељени је поново успостављен. Бразил је изједначио. Зико је избацио Сократеса, овај је преварио Зофа пославши лопту у ближи угао.
Све би било у реду, чини се, да онда Серезо није одиграо један попречни пас на својој половини. То је онај пас на који се одлучују само генији или будале, и о коме вам тренери прво говоре када почнете да играте фудбал. Погрешио је, Роси је покупио лопту и поново је постигао погодак.
Бразилци су на полувреме отишли узнемирени, па и уплашени, али су се из тунела вратили са осмехом. Имали су 45 минута да спасу утакмицу и Светско првенство. То им је било довољно. Сунце је скоро зашло иза бетонских трибина Естади де Сарије, али то нико није приметио. Бразил је сијао. Много је прилика пропуштено, пре него што је Фалкао коначно изједначио.
Како су поново имали одговарајући резултат, Теле Сантана је извео Сержиња и убацио у игру Паула Исидора, још једног играча средине терена. Али његови играчи нису схватили миг. Уместо да се примире и склупчају своје линије, они су наставили да нападају. Италијани су све чешће користили простор који им је на тај начин био поклоњен.
Онда је Перес беспотребно направио корнер. Сви играчи Бразила били су у казненом простору, али успели су само да засметају један другом. Паоло Роси је постигао и свој трећи гол.
Последњи минути утакмице протекли су у дементној јурњави Бразилаца. Пред крај су чак тражили од арбитра да призна гол Оскара након центаршута Едера, иако је било јасно да лопта није прешла линију. Ненавикнути на поразе, нису знали да сакрију свој очај.
Крај утакмице је донео песму и скандирање са трибина, али је очевидан био и неки богобојажљиви жамор. Нелагода је обавила некадашњи стадион Еспањола. Као када уђете у просторију без куцања и тамо видите нешто што не бисте смели. Како се ово уопште догодило? Како неко, ко је толико очигледно бољи, није победио? Да ли је фудбал заиста толико неправедан?
Овај тим Бразила, уз Кројфову Холандију из 1974. и Пушкашову Мађарску из 1954. године, остаје најбољи који никада није освојио Светско првенство. Остаје бољи и од многих који јесу.
У времену политичке безобзирности и економске мизерије под војном хунтом, Бразилцима је био потребан излаз. Овај тим им је то и дао. Спорт ће, на крају крајева, увек бити најлепши бег од стварности. Њихов неуспех је тим пре био неподношљивији. Још увек врелих глава, осећали су се као да су Италијани раскринкали инхерентну слабост читавог њиховог народа.
Када је Бразил изгубио од Уругваја 1950. године, у чувеном Мараканазу, Бразил је одбацио беле дресове које је носио до тада и заменио их жутим које гледамо и данас. Овога пута пресвлачење није било довољно. Њихов тим је одшепао са турнира и дошао је тренутак да се ревидира читав однос према фудбалу.
Заблуде тренера у белим мантилима
Зико је касније рекао да је то био дан када је фудбал умро. Претерао је, што му се може опростити, али фудбал је тог дана заиста остао без великог парчета наивности и невиности које је до тада имао. Од тог 5. јула 1982. године у фудбалу више није било довољно изабрати 11 најбољих фудбалера и пустити их да играју по сопственом нахођењу. Систем је победио, и наставио је то да чини све до данас. Индивидуални таленат ће увек имати своје место, али само инкорпориран у неку полазну основу, увек заштићен и покривен. Сваки Зидан од тада има свог Макелелеа.
Бразилци су морали да реагују. Кренули су у реформе, а они који су их предводили откривају ширу динамику у изранављеном бразилском друштву.
Део оправдања за војни пуч у Бразилу 1964. године било је ангажовање такозваних технократа за вођење економије и заустављање разгоропађене инфлације. Жеља за бирократским експертима потом је постепено процурела и у остале сфере друштва. Фудбал се дуго опирао, али га је пораз репрезентације од Италије натерао да попусти и коначно спусти мост.
Истакнути бивши играчи који раде као тренери постали су ретки у Бразилу. Већина су тренери технократе, а реч је, врло често, о дипломцима из области физичке спреме. Њима није промакло да је просечан фудбалер у последњих 30 година постао осам килограма тежи и пет центиметара виши. Бржи и јачи играчи, закључили су, значили су смањење простора за игру на терену, што, заузврат, подрива могућности проактивног фудбала, позиционог напада и предугог поседа. Ово је наметало потребу да се игра измести са средине игралишта и премести на периферије терена. Контранапад је напад будућности, узвикивали су са поносом великих проналазача.
Бразил је еволуирао по њиховим упутствима. Централни везисти, некада најбољи техничари на свету, постали су гладијатори са оклопом од мишића, стража која чува тврђаву док бекови вршљају у завршној трећини терена.
На руку технократама и њиховим схватањима иде и измењени амбијент у коме се налазе везни фудбалери данас. Игра већ дуго, тачније откако су се појавили Холанђани са њиховим тоталним фудбалом, стреми универзалности играча. Вештина играња неколико позиција, са што приближнијим успехом, у обе фазе игре, сматра се једним од најважнијих играчких својстава. То не важи једино за централног везног фудбалера. Он је стао, окренуо се и отишао у супротном смеру, ка специјализацији.
Када су четворолинијске формације (4-2-3-1, 3-4-1-2, 4-1-4-1, …) замениле тролинијске (4-3-3, 4-4-2, …) као преовлађујуће, дошло је до очигледног рачвања улоге везног играча. Ово је значило да су класични „box to box” везисти из осамдесетих година наједном постали анахрони. Сада имамо офанзивног везисту (плејмејкер, trequartista) и централног, односно задњег везног. Могуће је да се овај процес раслојавања везних играча настави, чиме би сам израз „везни фудбалер” у једном тренутку могао да постане безнадежно неодређен и произвољан. Чезаре Прандели нам је показао како би будућност могла да изгледа. На утакмици са Ирском у оквиру припрема за Светско првенство, тада још увек селектор Италије је изашао у врло необичној Y формацији, у којој су играчи на средини терена расути на терену у чак три линије.
Састав Италије на утакмици са ИрскомМеђутим, већ сада, и без ове новотарије, живот везних фудбалера се променио. Различити играчи на различите начине играју фудбал, што значи и да су на различите начине одговорили овим новим рестриктивним околностима. То се најбоље види баш код централних везних играча, који су се и сами раcпарчали и додатно специјализовали.
Фудбалска номенклатура сада познаје неколико сојева централног везног фудбалера, али ћемо ми говорити само о два најрелевантнија. Regista је креативан тип, онај који проводи највише времена са лоптом, усмерава њен ток и мења угао напада. Андреа Пирло је сјајан пример оваквог интерпретирања ове позиције. Ћаби Алонсо би, рецимо, био други одличан пример (овај из минхенског Бајерна, мање онај из Реал Мадрида).
Други тип је деструктиван. Он игра са врло мало тактичког импровизовања, покушава да зачепи линије додавања противника и врши дефанзивну корекцију саиграча. Основни циљ му је да одузме лопту, а када то уради, предаје је првом саиграчу до себе и припрема се за нову ситуацију у којој ће његове услуге бити неопходне. Хавијер Маскерано и Најџел Де Јонг су на Мундијалу ово радили на врло високом нивоу.
Разлике између ове две категорије везиста су наравно постојале и раније, али никада нису биле толико важне и емпиријски изражене као данас.
Екипе које играју са два централна везна фудбалера обично комбинују два типа (баш су Ћаби Алонсо и Маскерано играли на овај начин у Ливерпулу). Али чак је и то постало превише екстравагантно за Бразил. Тако су се Фалкао и Серезо, а пре њих Жерсон и Клодоалдо, претворили у Луиса Густава и Паулиња, Жилберта Силву и Фелипеа Мела, Жилберта Силву и Зе Роберта, Жилберта Силву и Клеберсона.
Не би било поштено назвати централног везног фудбалера најважнијим играчем у саставу, али сасвим је сигурно да је он ветроказ начина игре читавог тима. Немогућност да пронађе боље решење на овој позицији од Жилберта Силве, прерађеног централног бека, на чак три Светска првенства, најбоље говори о суштинском дефекту фудбала у највећој јужноамеричкој земљи.
Али то технократе не занима. Они фудбал гледају очима патолога. Мрште се и климају главама када запазе грешку у игри као да је у питању сумњиви крвни налаз.
Тренери технократе живе у свету статистике. Оно што не могу да израчунају, не могу да контролишу. Броје додире са лоптом, сабирају површину терена коју сваки играч покрива, одузимају центаршутеве и све то множе са бројем добијених ваздушних дуела. Уместо тактика они разрађују формуле и алгоритме. Једна од њих је и она која каже да напад који се састоји од седам или више додавања има мале шансе да се заврши поготком. Ово је, да не буде забуне, део званичне фудбалске догме у Бразилу у овом тренутку. Њима не требају мајстори на средини терена. Они не знају шта да раде са њима.
И тако Бразил више не покушава да савлада ривала спокојним нападима и меандрирајућим током лопте. То је сада фудбал тренутка и изненадног бљеска. Бразил се претворио у оне тимове који корнер за противника виде као прилику да сами постигну погодак.
Постоји разлог због кога се фудбал „игра”, уместо да се „ради”, „обавља” или „извршава”. Бразилци су то заборавили. Заборавили су и да је фудбал једини спорт у коме физичка супериорност не мора неизоставно да одјекне као надмоћ на самом терену. Марадона је био здепаст и кривоног. Мане Гаринча је рођен са неколико телесних деформитета. Меси је висок 169 центиметара, а до којих не би досегао да није било година и година врло непријатних терапија хормоном раста. Ово су играчи који су најбољи у времену у коме су играли или још играју, а сада не би прошли пробу у академијама водећих бразилских клубова.
Многи су се надали да је, након Светског првенства, дошао тренутак да се одбаце истине које то више нису биле и смисле неке нове идеје. Или још боље, да се ископају оне које су давно заборављене.
Нажалост, то се неће догодити. Бразилци су толико збуњени да су поново изабрали наопаког селектора. Карлос Вери, познатији као Дунга, први пут је преузео Seleção пре осам година, када није имао никаквог тренерског искуства. Врло мало га је сакупио од тад, јер је успео да проведе тек неколико месеци на клупи Интернасионала. Када је играо, једина веза коју је имао са технички даровитим фудбалерима била је она коју је успоставио преко крампона и лактова. Слично размишља и сада као тренер.
Дунга је зависност од контранапада и прекида током свог првог мандата уздигао до максимума. Нема разлога да сада буде ишта другачије.
Будућност, баш као и садашњост и непосредна прошлост, делују врло голетно за Бразил. Свака наредна генерација бразилских играча све мање личи на знамените претходнике, док рецесивни ген оновременог и оностраног фудбала наставља да бледи можда и до коначног нестанка. Врло жалостан призор, заиста.
Али, теши нас изненадна мисао за коју се одмах хватамо, постоји излаз. Реалност не мора да буде обавезујућа и ограничавајућа. Барем је то и даље исто као у време Зика, Сократеса, Фалкаа, Едера и чудесног Тониња Сереза.
Осврћемо се ужурбано око себе. Коначно проналазимо даљински и узимамо га у руку. Рекламе само што нису поново почеле. Олакшање.
Играч у жутом дресу и плавом шорцу, без гримасе која би указала на напор, продире по левом боку…
Edited by DelPiero, 27 September 2014 - 15:01.
