Hrana...
Predjelo u restoranu 100 Maneiras koji drži naš čovek Ljubomir Stanišić. Glavno jelo se sastoji od 9 različitih manjih jela i uz svako ide drugo vino. Za vinopije gozba, za mene onako. Skupo ko djavo.
Naredni obrok je bio u tipičnom portugalskom restoranu Ramiro -
škampi s belim lukom...
... i školjke s belim lukom i vinom.
Ovakav obrok za četvoro - predjelo, glavno jelo, slani desert (sendvič sa mesinom), flaša vina i nekoliko piva košta oko 150 evrića + bakšiš. Hrana na ulici je jeftina i jednako ukusna. Na improvizovanim tezgama, stočićima ili štandovima u uskim ulicama ljudi koji tu žive prodaju klopu slanu i slatku (fenomenalan kolač od testa sa kremom i cimetom odozgo) i voćne sokove koji liče na voćnu salatu jer se u čaši dobije dosta kriški raznog voća.
Neverovatan je podatak da su Portugalci veliki uvoznici ribe, uglavnom one iz severnog mora, a posebno bakalara koji je njihovo nacionalno jelo. Spremaju ga na 365 različitih načina.
Portugalci su zvanično najniži narod u Evropi, ali da to nisam ranije negde pročitao ne bih stekao takav utisak jer se to na ulici ne primećuje. Vrlo su prijateljski nastrojeni, srdačni, predusetljivi i čini mi se najmanje bučni od svih južnjaka.
Pošto sam pre par godina već bio u Lisabonu odustao sam od posete Carcaisu, zatim obelisku koji predstavlja najzapadniju tačku kontinentalnog dela Evrope i fadu u nekom restoranu, već sam se iskusno zaboo na vops u neki pab u Alfami. To je bila odlična odluka - znači Super Bock, znači klasik, znači svetlo, znači dark... Opuštanje, milina. Ostatak grupe sa mojim prijateljima završio je na fadu gde je umesto debele Portugalke pevao neki brkati čikica od 70+, lažni pevač koga su verovatno pokupili sa ulice za ovu priliku jer se bucka razbolela. Kažu da je ličio na Leclerca iz serije Alo, alo..., a veovatno i pevao kao on. Smorili se za medalju, baš mi bilo krivo... ekekeke. Turisti.
Povratak nazad je protekao u redu sve dok nisu obavestili da smo ušli u naš vazdušni prostor i da uskoro slećemo. Jedan drugar tad prilično glasno reče da ima informaciju da nas na aerodromu čekaju Gašić i Lončar. Pizdamumaterinaneduhovita, zbog njega je ostatak vremena do sletanja protekao u atmosferi koja najviše liči na jednu scenu iz filma Reservoir Dogs, koju sad ne bih opisivao. Zato je trenutak kada smo sleteli dočekan velikim uzdahom olakšanja i tradicionalnim spontanim aplauzom pilotu od strane dosta putnika.
Nemam neku specijalnu želju da idem na utakmicu u Kopenhagen, ali se nadam da ću imati priliku da ispratim igru naše reprezentacije u Albaniji.
Ne toliko zbog očekivanog atomskog fudbala dva tima koji gaje napadački fudbal sa dosta golova i jebačke akcije od kojih zastaje dah, već zbog toga što još nisam pio pivo u Tirani.
I tako...
, ovaj ga gleda izbezumljeno, ne može da veruje šta ga pita.
