Posted 16 April 2012 - 19:07
...
Ivo Andric / VINO ZVANO ZILAVKA
U velikoj i lepoj kuci na Bjelavama, koja je do neki dan pripadala Mujagi Telalovicu, odjekuje povazdan praznina od lupe cizama i cokula, od iskidanog oficirskog smeha i pijane galame, od trke i dozivanja seiza i posluge. Sadasnji domacin te kuce je artiljerijski pukovnik Arifbeg, zvani Topcibasa, najgostoljubiviji i najrasipniji Omerpasin oficir, covek koji nije srecan ni miran dok mu po kuci ne vrsljaju obesni gosti. ("Taj misli da bi se otrovao zalogajem koji bi pojeo sam, brez izelica i badavadzija oko sebe", govorio je Omerpasa kad bi se ljutio na Arifbega zbog njegove rasipnosti.) Taj Arifbeg u stvari je Sigismund Ering, izbeglica iz Poljske i vec nekoliko godina jedan od najboljih oficira u Omerpasinoj vojsci. Sin varsavskog graditelja, i sam je studirao tehniku. Kad je izbegao, nasao se, posle kraceg lutanja, u Carigradu. Tu je stupio u tursku vojsku, presao formalno na islam, i ubrzo postao artiljerijski oficir. Napredovao je brzo. Da nije bio odan picu i tako ravnodusan prema karijeri, mogao se ispeti i do najvisih cinova, ali on je vise voleo slobodu koju mu ostavlja sluzba u trupi i u operativnim jedinicama na pohodima po raznim zemljama Carevine. Odavno je nerazdvojno vezan za Omerpasu. Sva je tehnika ove vojske pod Arifbegovom komandom, a on je neposredno podredjen glavnom komandantu.
Visok, snazan, rano pognut, coskast i nepravilno gradjen, on je celim svojim izgledom i drzanjem odvajao od ostalih oficira. Na tom velikom telu sa dugim rukama mekih pokreta, sa tankim nogama i opustenim ramenima, zivela je svojim zivotom mala glava ostrog profila, koja je izgledala jos manja pod teskim, zguzvanim fesom visnjeve boje, ispod kojeg su virili pramenovi retke, ridje kose. Lice sitno, bez brade i brkova, ali na tom licu velike, neocekivano crne oci i u njima neki ziv, treperav i neuhvatljiv osmejak koji se i pali i gasi i suzava i siri, i koji, menjajuci se stalno, daje ocima svakog trena drugi izraz, pa su stoga i umne i podrugljive, i dobrocudne i hladne tudje, i toplo covecne, i nemilosrdno prodorne, i decacki vesele, i opasno gnevne, i sanjalacki zamagljene. Imao je lenje pokrete i "hod rekonvalescenta", kako ga je zadirkivao njegov prijatelj pukovski lekar Fric. Govorio je dubokim iskrzanim basom, sporo vezujuci slogove, i kazujuci uvek vise pogledom svojih zivih i sjajnih ociju nego recima i pokretima. Ceo izgled odavao je coveka nehatnog i samovoljnog isto kao i njegova uniforma, nepropisna i cudljiva, sve od mekih, razgazenih civilskih cipela do fantasticne zute marame oko vrata. (Omerpasa, Eringov vrsnjak i istinski prijatelj, prekoravao ga je i grdio stalno zbog te aljkavosti i nevojnickog odevanja, i u ljutitoj sali govorio da ne razume kako covek moze biti "po svojoj unutrasnjosti darovit vojnik a po svojoj spoljasnjosti direktor cirkusa"). Samo u svecanim prilikama Arifbeg je cinio krajnji napor i saobrazavao svoju uniformu propisima sluzbe, ne uspevajuci ni tada da izmeni i popravi svoj stav i svoje drzanje.
Pio je kao i ostali, nekad manje a nekad i teze i vise od ostalih, ali i u njegovom picu i mamurluku bilo je uvek neceg svesnog, nadmocnog i, ako se tako moze reci, trezvenog. Pijanstvo se kod njega pokazivalo u pojacanoj recitosti, smelim paradoksima i fantasticnim zamislima pri svakoj terevenci. Patio je, kao i vecina njegovih drugova, od raznih bolesti. Ali tako nacet, zapusten i aljkav, on je bio savestan i strog komandant. Svaki oficir i vojnik znao je da sa njim nema sale i da topovi moraju biti cisti, uredni i uvek spremni kao "devojke udavace", municija obezbedjena, a svaka alatka svetla, svaki konj potkovan i istimaren, i svaka kara podmazana i pokovana. Bez uzbudenja i vike i psovke, kaznjavao je nemilosrdno za svaku gresku i nepaznju, a njegove kazne svako je primao sa punim osecanjem sopstvene krivice, isto kao sto kod njegovih naredaba nije moglo biti pogovora ni gundjanja ni pomisli na izvrdavanje. Bilo je opste poznato da je Topcibasina artiljerija bila glavna snaga Omerpasine vojske. Svoje pobede serasker je imao da zahvali, naravno, u prvom redu svojoj vestini i bezobzirnosti politicara i svom izuzetnom daru stratega i takticara, ali se isto tako znalo da je Arifbegova artiljerija bila njegovo najbolje oruzje i da mu je upravo ona omogucavala da sa vojskom od desetak hiljada ljudi pobeduje brojno mnogo jace ustanicke vojske po raznim zemljama Turske.
Ovih dana Arifbeg se odmara u Sarajevu, izmedu dva pohoda, sa svojim drustvom i na svoj nacin.
Odjekuje visoka Telalovica kuca i ovog letnjeg dana. Ocigledno je mnogo od stvari i prostirke izneseno iz nje i sklonjeno jos pre nego sto je pravi domacin ove kuce, Mujaga Telalovic, uhapsen zajedno sa vecim brojem sarajevskih "prvih ljudi", a porodica mu otisla na imanje u Sarajevskom polju. Ali to novi domacin i ne primecuje. I danas se tu iskupljaju oficiri, iako jos nije vreme rucku. Zbog vrucine sluzba pocinje rano, a svrsava vec oko 10 sati pre podne. Posle toga Arifbegove "zvanice" stizu jedan po jedan na pice i rucak, pri cemu je pice ono sto je glavno. On za koji dan polazi sa topovima u zapadnu Bosnu i sada izdaje adjutantu neka naredjenja izmedju dve casice bosanske "ljute", koja je za njegov ukus "meka", i to tako meka da od nje covek gubi volju da zivi. Iz mutvaka dolazi zadah pecenja i przenog luka. U ocekivanju rucka prazne se casice rakije i razgovor biva zivlji.
Neko prigovara sto nigde u Sarajevu nema piva. Jedan glas iz nevidljivih, punih usta kaze jedva razgovetno: "Pocrkacemo od ove bosanske rakije."
U neko doba unose vec zastrt sto, sa sahanima i tanjirima, i postavljaju ga pored minderluka na kom sedi Arifbeg sa desnom nogom podvijenom poda se, a zatim neke rasparene stolice raznog oblika i visine. Osmorica oficira, cetiri Poljaka, tri Madjara i Austrijanac doktor Fric, sedaju za sto.
U tom trenutku ulaze dva vojnika, jedan u beloj kelnerskoj bluzi, a drugi u mrkom vojnickom koparanu, zakopcanom do grla. Svaki od njih nosi po dva staklena bokala, rosna i uhladena, puna zelenkastozute tecnosti. Domacin, koji je vec ranije nagovestio, kao iznenadjenje toga dana, neko novo vino na dobrom glasu, objavljuje svecano:
- Mostarska zilavka! Da vidimo i to cudo!
Jede se malo i pije mnogo. Arifbeg sa minderluka dohvata svojom dugackom desnicom sitne zalogaje.
Mladi oficiri, malko ukruceni, na pozdrav dizu cutke svoje case prema domacinu. Stariji piju sabrano, oborenih ociju, sa znalackim i zanesenim izrazom na licu.
A ta zilavka visestruko placa paznju koju joj covek ukazuje. I to brzo i mocno, tako da uskoro ne primecujes nista drugo ni u sebi ni oko sebe do njene zlatne i zelene vidike, sa slutnjom plavog i velikog juznog neba u daljini i povorkom obecanja od kojih se blazen osmejak javlja na licu. Dragoceno vino tvrdog, suvog a blagoslovenog kraja, posle svih tupih i zlogukih pica kojima ovde napajaju stranca. Kao da covek pije smeh i pesmu, i posle trece case samo smehom i pesmom pozdravlja svet oko sebe. Osecajuci potrebu da to kazu, oficiri se vrpolje na svojim mestima i nadvikuju u govoru, slave novo vino i nadevaju mu od miloste imena na raznim jezicima. Doktor Fric se dize i stojeci, rasirenih ruku kao na molitvu, izgovara vojnicku devizu:
- Vita militum est male vivere et bene bibere!
Nastaje graja i aplauz. Dolazi poslednje jelo, prave palacinke. (Kuvar je doktorov zemljak, Beclija.) Jedni nalaze da su hladne a drugi da su zilave. Svi prave sale na racun austrijskog "melspajza". Nastupa trenutak kad doktor Fric mora obavezno da otpeva svoju dugacku studentsku pesmu koja pocinje:
Bibit hera bibit herus
bibit miles bibit clerus...
Dok on peva dubokim bezbojnim baritonom, svecano i ozbiljno kao da je na nekom komersu svoje studentske korporacije, dolaze jos tri mlada oficira, pozdravljaju i sedaju za sto. Arifbeg ih je pozvao da dodu odmah posle rucka, da probaju novinu i "pomognu podici bure mostarskog vina koje se zove zilavka". Medu njima je kapetan Jaroslav Kot, visok, bled, sa crnom dugom kosom kao u italijanskog muzikanta, koja pada u pravim bicevima. Romanticna lepota "fatalnog" muskarca, on je cutljiv i jedak filosof ovog drustva.
Doktorova mirna pesma odavno je zamenjena ritmom poljskih poskocica kod kojih se u dnu veselja i obesti uvek naslucuje i ohladnela suza. Oficiri su vec poustajali sa svojih mesta. Igra se krakovjak, a laki pod Mujagine kuce, koji nije graden za ove goste i ovakve pokrete,savija se pod cizmama i jeci tupo. Cardas koji zaneseno igraju dvojica Madjara, prateci se pesmom, izgleda neizdrzljiv za ovu vrstu arhitekture.
Na divanani i u susjednoj sobi stvaraju se grupice ponesene zivim i nejasnim razgovorima. Jedini je Arifbeg koji sedi nepomican, smeska se i ne govori ni mnogo vise ni glasnije nego obicno. Ali zato govore drugi. Dejstvo zilavke je munjevito. Dok ulazi u coveka ona je pitka, bezazlena i ljupka, a kad stane da se javlja iz njega, ona je gromoglasna, zloreka i nasrtljiva. Voli da prekopava stare racune i lako skace sabesedniku u oci. Vise niko i ne pokusava da igra, jer izgleda da ovo vino saplice noge i razvezuje jezike.
Sad svi pocinju da se prepiru i vicu. Razgara se cudna pijanka usred bela dana. Znojni, crveni ili bledi, zapenuseni od besa ili odusevljenja, raskopcani i gologlavi, oficiri se premecu iz sobe u sobu ili sede nepomicni, ispruzenih nogu, sa rukama u dzepovima konjickih pantalona, sa podbratkom na grudima, zagledani u vrhove svojih cizama, ili hodaju nervozno duzinom svetlog trema, granajuci rukama i govoreci.
Svi govore, i svi glasno, i svi nesto dokazuju i nekog ubeduju u nesto, i niko nikog ne slusa i ne cuje, a ukoliko mu odgovara, to je samo zato da bi mogao bolje i ostrije da kaze svoju pijanu, zarku i leprsavu misao. Govori se na nekoliko jezika. Kad je rec o proslosti (a o proslosti oni, kad su pijani, mnogo govore, jer o njoj, dok su trezni, uvek cute) onda Poljaci govore izmedu sebe poljski. Madjari madjarski, zajednicki jezik im je nemacki, a razgovori o sadasnjim stvarima, o sluzbi, zenama, picu i novcu, kao i sale i dobacivanja redovno su na turskom. I u svu tu vavilonsku mesavinu doktor Fric ubacuje s vremena na vreme neku od svojih mnogobrojnih latinskih sentencija u stihu ili u prozi. I sve se to mesa i gubi u graji i pesmi i lupi predmeta i udaranju pesnica o sto i cizama o pod.
Tako je uvek za svake pijanke, a pogotovo danas kada je proba novog Arifbegovog vina ispala ovako nepredvideno, zanela ih sve i otvorila terevenku kad joj nije vreme. Zilavka je uklonila sve brane u njima, odapela sve kocnice, razbuktala mastu, zamracila stvarnost, a izmedu maste i stvarnosti bacila nove, cudesne mostove. Svi su nagoni oslobodeni i svaka logika pokopana. I svaki sad seta, kao po svom privatnom vrtu, po beskrajnoj basti koja je sacinjena od onog sto jeste, sto nije, sto je bilo i nikad se nece vratiti, sto niti je bilo niti ce biti. I svak govori o onom sto tu vidi i oseca. A da bi rekao ono sto hoce, sto mora da kaze, nikom nije vise potreban ni opravdan povod ni odredjen oblik. Sve dolazi odnekud samo od sebe. Svakom se cini da ga svi nesto pitaju i svak ume da nadje odgovor na sve. Razgovori teku uporedo, preplicu se ili sudaraju, ne nadovezuju se jedan na drugi niti imaju veze u sebi. A onima koji govore izgleda, naprotiv, da sve izlazi cudesnom logikom jedno iz drugog, povezano kao pitanje i odgovor, i da od svega nastaju ti neobicni razgovori, skladni, umni, istiniti, bogati smislom i puni drazi. U njima ovi ozbiljni i nesrecni ljudi, kao deca u igri, izvode podvige, bivaju ono sto zazele, ostvaruju ono sto pomisle. A usred toga nemirnog mora od cuda i bajki javljaju se na mahove, poput tvrdih ostrva, ostroumna i tacna zapazanja iz suspendovane i prognane stvarnosti njihovog svakidasnjeg izbeglickog zivota.
(Odlomak)
...
. Rahat lokum se prosto podrazumeva uz to 
