205 replies to this topic

[Schrodinger]

blablabla

Kao sto sam svojevremeno replicirao Kiniku, i on me ispravno korigovao u jednom jezickom detalju, век живи, век учись, дураком помрешь. Pod uslovom da si za ucenje na iskustvima sposoban, a nisi ovde da bi širio licemerje i demagogiju (poput one da sam bilo gde rekao bilo šta o mržnji prema deci - pošto nisi toliko glup da ne razumeš da postoje i odnosi koji nisu ljubav ili mržnja, jasno je da pišeš te gluposti zato što si demagog). To o se na tebe očigledno ne odnosi, pa mi ne pada na pamet da trošim i hronon daljeg vremena na raspravljanje s takvim "sagovornikom". Alal ti vera i uživaj u svom tronu licemerja - kažem, nakon dužeg vremena, dobro je videti da tradicija u kojoj su bili šampioni Mile, Domazet, Larko ima dostojne naslednike. (Nesto je tu pokusavao Flaubert od novijih, ali se kao tipicna dss-trecesrbijanska prostitutka nije pazio, pa je zaradio 100% warn-ericnih bolesti, a nije ti realno bio do kolena.)

[kinky kitten]

Cini mi se kad su studenti u pitanju, da su oni "na zapadu" u odnosu na one u Srbiji, prvenstveno daleko motivisaniji, a drugo, nije im problem da razmisljaju svojom glavom, umesto da cekaju da im predavac/mentor nacrta sta treba da rade. Vrlo grubo generalizujem, ali recimo da je to moj prilicno jak utisak. Nesto malo sam o tome pisala i na temi o fakultetima, ali posto vise nemam direktan uvid u situaciju u Srbiji, sta je po tvom misljenju osnovni problem: programi, nastavni kadar, sami studenti ili mozda nesto cetvrto?

ja bih rekla losa obrazovna politika. sistem skolstva u srbiji je takav da ne podstice 'misljenje', vec se svodi na to da ucitelj/nastavnik ispredaje, a jedino kada djak ima priliku da nesto kaze je trenutak kada mu se meri koliko dobro prepricava ono sto je cuo na casu. i dok to dodje do fakulteta, vec je cvrsto nauceno da mu je opcija da upija ono sto cuje na predavanjima. nama je na fakultetu vecina profesora vracala seminarske radove koji izlaze iz strogih okvira zadate literature, uz obrazlozenje da nismo kadri jos uvek da iznosimo svoje misljenje.
onda, naravno, dobijes lose diplomske radove i totalni haos kod vecine onih koji upisu magistarske ili doktorske studije, jer su zapravo tek tada prvi put u situaciji kada se od njih ocekuje da misle, da ne govorimo o tome da se postdiplomske studije na drustvenim smerovima upisuju najcesce iz razloga sto nema sta da se radi kad se diplomira, sto je izuzetno los motiv.
moguce da danas nije takva situacija jer nema budzeta za doktorske, sto opet nalazim da je problem, jer bi makar odredjena minimalna kvota budzetskih mesta otvorila konkurentnost i motivisala talentovanije istrazivace da se bore za poziciju. ovako se sve svodi na to da doktorske upisuju oni koji imaju para.
bojim se da je problem i los prosek prosvetnih radnika, koji i sami prilicno oskudevaju u opstem obrazovanju i pedagoskim vestinama.

nazalost, sve je to odraz cinjenice da drzava ne ulaze u obrazovanje i nauku, koji su preduslov za smenu generacije i drustveni napredak. ovde jednostavno kao da se nadolazece generacije tendenciozno zaglupljuju. ne pamtim za zivota da je srbija imala normalnog ministra prosvete, a bu normalnog rektora.

[cyberwor/L/d]

ja bih rekla losa obrazovna politika. sistem skolstva u srbiji je takav da ne podstice 'misljenje', vec se svodi na to da ucitelj/nastavnik ispredaje, a jedino kada djak ima priliku da nesto kaze je trenutak kada mu se meri koliko dobro prepricava ono sto je cuo na casu. i dok to dodje do fakulteta, vec je cvrsto nauceno da mu je opcija da upija ono sto cuje na predavanjima. nama je na fakultetu vecina profesora vracala seminarske radove koji izlaze iz strogih okvira zadate literature, uz obrazlozenje da nismo kadri jos uvek da iznosimo svoje misljenje.

Isti recept od obdanista pa sve do drzavne uprave - kljukanje a priori "znanjima" u obrazovnoj centrifugi a onda praktikovanje istih tokom zivota.

[McLeod]

I šta tu tačno ima loše? Civilizacijski sumrak otpočinje kad elitizam postane ružna reč, reče svojevremeno jedan mudar čovek... Nego treba da neuspesni slikar da bude fuhrer, wannabe pop hazjajin, pekar postaje marsal i ministar odbrane (Vorošilov), a obucar dozivotni diktator i "genije sa Karpata" (Ceausescu) - ništa loše o ovim zanimanjima, samo da su se njih držali svet bi bio mnogo lepse mesto.

Nisi me shvatio. Glavna preokupacija moje majke je da nas ubaci u neke krugove "kojima pripadamo" jer smo "lepi i pametni". Cak mi je u osnovnoj skoli prebacivala druzenje sa jednim deckom jer mu roditelji nemaju visoko obrazovanje, a on, kako je rekla, nema ni ambicije ni perspektivu. Srecom, nije se to puno primilo kod mene, ljude ne posmatram kroz to koliko para imaju ili koje su skole zavrsili. Na fakultetu sam se susreo sa doktorima i magistrima (ali i njihovom decom) koje bih opisao najbolje sa "sljam ljudski", a upoznao sam i mnogo prostih ljudi koji su vredniji u svakom pogledu od ovih sa visokom skolom/parama.

[Schrodinger]

Nisi me shvatio. Glavna preokupacija moje majke je da nas ubaci u neke krugove "kojima pripadamo" jer smo "lepi i pametni". Cak mi je u osnovnoj skoli prebacivala druzenje sa jednim deckom jer mu roditelji nemaju visoko obrazovanje, a on, kako je rekla, nema ni ambicije ni perspektivu. Srecom, nije se to puno primilo kod mene, ljude ne posmatram kroz to koliko para imaju ili koje su skole zavrsili. Na fakultetu sam se susreo sa doktorima i magistrima (ali i njihovom decom) koje bih opisao najbolje sa "sljam ljudski", a upoznao sam i mnogo prostih ljudi koji su vredniji u svakom pogledu od ovih sa visokom skolom/parama.

Mislim da ces tek doci u godine kad ces ceniti mudrost svoje majke... (kazem bez ikakvog cinizma, sasvim iskreno)

[medobrundo]

U principu se slazem da su zanimanje, obrazovanje, uspeh... stvari koje presudno uticu na izbor okruzenja i prijatelja. Sto smo stariji, lakse se to uvidja.

U detinjstvu, potpuno je irelevantno ko je kakav djak, koliko para ima (bilo nekad, danas deca i to gledaju), cime mu se bave roditelji.. Medjutim, vec i u srednjoj skoli pocinju da se prave razlike izmedju ljudi, drugacije sfere interesovanja, intelektualni nivo i talasna duzina. Na fakultetu se to bas vidi - retko kad ce neki uspesan student, koji ima razne hobije i aktivnosti, da se druzi sa nekim ko po ceo dan gubi vreme, nema nikakva interesovanja, osim da duva i pije.

Kako godine prolaze, razlike se sve vise uocljive i uvecavaju se. Uspesni nece provoditi vreme sa neuspesnima, oni koji imaju posla preko glave nece se druziti sa besposlicarima.. Osim u filmu, koliko znate primera da se druze ljudi - sa jedne strane uspesni, imucniji, obrazovani, puni obaveza sa nekim ko nema ni obrazovanje, ni posao, niti za letovanje..

Naravno, ne kazem da svaka klasa treba da se druzi medjusobno, niti to preporucujem, ali smatram da je to uglavnom neminovnost.

Medjutim, ljude ne treba ceniti samo po uspesima, obrazovanju, opstoj kulturi, manirima.. Lepo kaze Schrodinger - ne mogu obucari i pekari da upravljaju drzavom, slazem se.

Ali ne mogu ni Seselj/Antic/Cavoski..

Inteligencija, citanje, obrazovanje, interesovanja - sve su to samo preduslovi za neki zdrav zivot i normalan sistem vrednosti, ali smo se uverili da to nije dovoljan uslov.

[McLeod]

Zasto bi neko ko je uspesan morao istovremeno da bude i inteligentan? I to narocito u Srbiji Opet, imas i primera izuzetno inteligentnih ljudi koji su skroz skrenuli, znam jednog decka koji je moja generacija, bio uvek medju najboljim djacima i vrhunski student, a clan je SRS. A decko cega god se dohvatio u zivotu radi savrseno, pretpostavljam da sa politickim opredeljenjem ima veze to sto mu je otac poginuo u ratu. Meni licno na prvom mestu uvek ce biti to kakav je neko covek, i da li imamo zajednicke stavove i interesovanja. Moze on da bude magistar, ako je sljam niti cu ga postovati niti cu zeleti da imam ista sa takvim covekom.

[medobrundo]

Zasto bi neko ko je uspesan morao istovremeno da bude i inteligentan? I to narocito u Srbiji Opet, imas i primera izuzetno inteligentnih ljudi koji su skroz skrenuli, znam jednog decka koji je moja generacija, bio uvek medju najboljim djacima i vrhunski student, a clan je SRS. A decko cega god se dohvatio u zivotu radi savrseno, pretpostavljam da sa politickim opredeljenjem ima veze to sto mu je otac poginuo u ratu. Meni licno na prvom mestu uvek ce biti to kakav je neko covek, i da li imamo zajednicke stavove i interesovanja. Moze on da bude magistar, ako je sljam niti cu ga postovati niti cu zeleti da imam ista sa takvim covekom.

Pa ne mora, ali ja sam malo uprostio stvarnost, nisam mogao da se bavim svakom mogucom grupom ljudi koja postoji.

Da neko ne shvati pogresno, gore sam spomenuo letovanje. Ja zaista ne razlikujem tako ljude, ali cu taj deo malo obrazloziti.

Niko ne zeli da mu zivot bude monoton. Uzmimo za primer jedan par (hetero ili homoseksualci, da ne bude diskriminacije ). Ukoliko imaju sredstava, zasigurno nece zeleti da svoj zivot provedu sedeci kuci posle posla, a vikend gledajuci tv. Ici ce na vecere, u pozoriste, na utakmice, na putovanja, vikendom na izlete, koristice svaku priliku da rade nsto sto im prija i sto im je interesantno.

Sa druge strane, oni koji nemaju sredstva, tesko da ce moci da isprate takav ritam aktivnosti, iako to zele. Oni ce biti prinudjeni da im zivot bude manje vise monoton (a u Srbiji su ljudi uzasno bezidejni i neprakticni).

Tesko je zamisliti da ove grupe ljudi mogu dugorocno da se druze. Prva grupa ce poceti vise vremena da provodi sa onima sa kojima ide u pozoriste, na letovanja, na izlete, na vecere.

To je samo primer kako novac i interesovanja uticu na odnose medju ljudima (ponovo veoma, veoma uprosceno).

Za ocekivati je da ce obrazovani, nacitani, edukovani, strucni imati bolje poslove, samim tim i vise para. To ih ne cini boljim ljudima, ali u svakom slucaju odredjuje drustvo u kojem ce se kretati.

Naravno, izuzeci postoje i to ne beznacajni, ali hiljadu ljudi - hiljadu cudi.

[vilhelmina]

ja bih rekla losa obrazovna politika. sistem skolstva u srbiji je takav da ne podstice 'misljenje', vec se svodi na to da ucitelj/nastavnik ispredaje, a jedino kada djak ima priliku da nesto kaze je trenutak kada mu se meri koliko dobro prepricava ono sto je cuo na casu. i dok to dodje do fakulteta, vec je cvrsto nauceno da mu je opcija da upija ono sto cuje na predavanjima. nama je na fakultetu vecina profesora vracala seminarske radove koji izlaze iz strogih okvira zadate literature, uz obrazlozenje da nismo kadri jos uvek da iznosimo svoje misljenje.

Ni u Svedskoj neces poloziti ispit, ako se ne drzis zadate literature. Svoje misljenje mozes iznositi u brojnim prilikama, na casovima, seminarima, u neformalnim razgovorima ili online prepisci s kolegama i profesorima..., ali na ispitu treba da pokazes usvojeno znanje, vezano uz zadatu literaturu. Ni vise, ni manje od toga. Nesto svoje mozes eventualno da ubacis u okviru "zavrsne diskusije" svog rada, ali ne i u "glavnom sadrzaju". Tu samo odgovaras na pitanja, i vrsis pravilan izbor citata iz literature. Takodje moras da postujes formu, od naslovne strane, preko fusnota, do izvora koje si koristila. Bez toga neces uspesno zavrsiti kurs, bez obzira koliko tvoje misljenje bilo zrelo i respektabilno.

Tako da ti primer nije najbolji. Ono sto obrazovnom sistemu u Srbiji nedostaje jesu prilike u kojima djak/student moze da iznese svoje misljenje, ali seminarski ili ispitni rad to svakako nije. Licno mislim da bi se i u onakvom sistemu kakav je, naslo mesta za pomenuto, ali glavni problem predstavlja nastavni kadar (na svim nivoima), zaposljavan po istim burazerskim metodama kao i u drugim oblastima, i zasto cesto nedorastao zadatku. Tamo gde postoji zainteresovan nastavnik, zacas ce se oko njega okupiti i grupa mladih, radoznalih glava. Ali to nikada nece biti vecina, kao sto nije ni nigde drugde.

Ja nisam stekla utisak da su mladi u mojoj novoj zemlji skloniji razmisljanju i donosenju sopstvenih zakljucaka od onih u mojoj staroj zemlji. Svuda postoji misleca manjina, i vecina koja radije upija i reprodukuje. I ne bih rekla da postoji bitna razlika u odnosu izmedju ove dve grupe na stockholmskom ili beogradskom univerzitetu. Cenim da je u oba slucaja odnos otprilike 1:5 u korist poklonika resavske, wikipedia i slicnih skola.
Bitna razlika je tek u prakticnom znanju koje ova dva univerziteta iz mog primera daju svojim studentima, a sto za posledicu ima njihovu vecu ili manju spremnost da se ukljuce u profesionalni zivot nakon zavrsetka studija. Tu beogradski znatno zaostaje. U teoretskom delu, sumnjam da je razlika tako drasticna. Svuda se to znanje mora usvojiti i pokazati u propisanom obliku, svidjalo se to nekome ili ne.

nazalost, sve je to odraz cinjenice da drzava ne ulaze u obrazovanje i nauku, koji su preduslov za smenu generacije i drustveni napredak. ovde jednostavno kao da se nadolazece generacije tendenciozno zaglupljuju. ne pamtim za zivota da je srbija imala normalnog ministra prosvete, a bu normalnog rektora.

Dok je na snazi negativna selekcija, burazersko dogovaranje i politicko potkusurivanje, puko ulaganje u obrazovanje i nauku bi samo dovelo do jos vece otimacine za polozaje, a ne bi nista promenilo nabolje. Ministar prosvete bi bio jos alaviji na pare i moc, rektor BU jos veci poltron, a motivacija mladih za sticanje i unapredjivanje sopstvenog znanja i vestina, jos manja nego danas. Ipak, kad bi se drustveni odnosi u ovom delu jednog dana nekim cudom promenili, verujem da bi se pokazalo da u Srbiji nema nista manji broj mladih ljudi sposobnih za zrelo razmisljanje i zakljucivanje, nego bilo gde drugde u svetu.

[Golubica]

Ni u Svedskoj neces poloziti ispit, ako se ne drzis zadate literature. Svoje misljenje mozes iznositi u brojnim prilikama, na casovima, seminarima, u neformalnim razgovorima ili online prepisci s kolegama i profesorima..., ali na ispitu treba da pokazes usvojeno znanje, vezano uz zadatu literaturu. Ni vise, ni manje od toga. Nesto svoje mozes eventualno da ubacis u okviru "zavrsne diskusije" svog rada, ali ne i u "glavnom sadrzaju". Tu samo odgovaras na pitanja, i vrsis pravilan izbor citata iz literature. Takodje moras da postujes formu, od naslovne strane, preko fusnota, do izvora koje si koristila. Bez toga neces uspesno zavrsiti kurs, bez obzira koliko tvoje misljenje bilo zrelo i respektabilno.

Forma u smislu nacina citiranja naravno mora da se postuje, i za neke teme postoje izvori koje je prosto nemoguce ne citirati, ali gresis ako mislis da je sopstveno misljenje nepozeljno iznositi na ispitima. Sa isechcima iz zadate literature moze se dobiti prolazna ocena u najboljem slucaju (na mom univerzitetu nije moglo ni toliko), a za bilo sta vise, neophodno je pokazati da si u stanju da mucnes glavom. Sve mi se cini da si ti mislila na iznosenje sopstvenog misljanja nezavisno od teme rada. Ovo o cemu govorim je sopstveno misljenje formirano na osnovu relevantne literature, a tako nesto je neophodno za bavljenje bilo kojom oblascu.

Ja nisam stekla utisak da su mladi u mojoj novoj zemlji skloniji razmisljanju i donosenju sopstvenih zakljucaka od onih u mojoj staroj zemlji. Svuda postoji misleca manjina, i vecina koja radije upija i reprodukuje. I ne bih rekla da postoji bitna razlika u odnosu izmedju ove dve grupe na stockholmskom ili beogradskom univerzitetu. Cenim da je u oba slucaja odnos otprilike 1:5 u korist poklonika resavske, wikipedia i slicnih skola.

Moj utisak je da je razlika znacajna i to u korist studenata na jednom poznatom britanskom univerzitetu. Sad moguce je da se i oni razlikuju od studenata sa nekog drugog univerziteta zbog strozih kriterijuma upisa ili tako nesto, ali pre bih rekla da u srpskom slucaju studenti ne misle svojom glavom jer kroz citavo svoje skolovanje retko kad imaju prilike da tako nesto cine. Oni koji to ipak rade, ne rade to zbog prethodnog skolovanja, vec uprkos njemu.

Bitna razlika je tek u prakticnom znanju koje ova dva univerziteta iz mog primera daju svojim studentima, a sto za posledicu ima njihovu vecu ili manju spremnost da se ukljuce u profesionalni zivot nakon zavrsetka studija. Tu beogradski znatno zaostaje. U teoretskom delu, sumnjam da je razlika tako drasticna. Svuda se to znanje mora usvojiti i pokazati u propisanom obliku, svidjalo se to nekome ili ne.

Dok je na snazi negativna selekcija, burazersko dogovaranje i politicko potkusurivanje, puko ulaganje u obrazovanje i nauku bi samo dovelo do jos vece otimacine za polozaje, a ne bi nista promenilo nabolje. Ministar prosvete bi bio jos alaviji na pare i moc, rektor BU jos veci poltron, a motivacija mladih za sticanje i unapredjivanje sopstvenog znanja i vestina, jos manja nego danas. Ipak, kad bi se drustveni odnosi u ovom delu jednog dana nekim cudom promenili, verujem da bi se pokazalo da u Srbiji nema nista manji broj mladih ljudi sposobnih za zrelo razmisljanje i zakljucivanje, nego bilo gde drugde u svetu.

Sa ovim delom se potpuno slazem, osim poslednje recenice. Kojim su to cudom mladi izuzeti iz opstih drustvenih odnosa, u smislu, ne valja ni ministar, ni rektor ni nista drugo, ali oni nisu nista manje zreli i sposobni od svojih vrsnjaka u zemljama koje nemaju tu vrstu problema? U pitanju je uzrocno-posledicna veza, da ne kazem zacarani krug. Volela bih i ja da je tako kako ti kazes, ali nazalost nije.

[vilhelmina]

Forma u smislu nacina citiranja naravno mora da se postuje, i za neke teme postoje izvori koje je prosto nemoguce ne citirati, ali gresis ako mislis da je sopstveno misljenje nepozeljno iznositi na ispitima. Sa isechcima iz zadate literature moze se dobiti prolazna ocena u najboljem slucaju (na mom univerzitetu nije moglo ni toliko), a za bilo sta vise, neophodno je pokazati da si u stanju da mucnes glavom. Sve mi se cini da si ti mislila na iznosenje sopstvenog misljanja nezavisno od teme rada. Ovo o cemu govorim je sopstveno misljenje formirano na osnovu relevantne literature, a tako nesto je neophodno za bavljenje bilo kojom oblascu.

Govorim o pisanju radova u okviru osnovnih studija. S visim nivoima za sada nemam iskustva.
Naravno da treba mucnuti glavom, ali to da bi se npr pronasao citat koji najbolje potvrdjuje zadatu tezu, da bi se uocile neke slicnosti ili razlike, povukle neke paralele, a uglavnom da bi se pokazalo da se razumelo procitano i da se "uhvatila" poenta. I naravno da to jeste rezultat sopstvenog razmisljanja i studiranja umesto povrsnog citanja literature, ali mnogo prostora za sopstvene stavove i slobode u izrazavanju istih, tu bas i nema.
Sto se tice forme pisanja radova, ona je zaista vrlo strogo propisana, a vezba se i primenjuje vec od gimnazijskih dana (doduse, u jednostavnijem obliku). Daleko od toga da se radi samo o nacinu citiranja, ali to je svakako manje bitan deo.

Moj utisak je da je razlika znacajna i to u korist studenata na jednom poznatom britanskom univerzitetu. Sad moguce je da se i oni razlikuju od studenata sa nekog drugog univerziteta zbog strozih kriterijuma upisa ili tako nesto, ali pre bih rekla da u srpskom slucaju studenti ne misle svojom glavom jer kroz citavo svoje skolovanje retko kad imaju prilike da tako nesto cine. Oni koji to ipak rade, ne rade to zbog prethodnog skolovanja, vec uprkos njemu.

Istina je da ovdasnje (svedsko) skolovanje od prvog dana pokusava decu da potakne na razmisljanje "svojom glavom", ali rezultat koji vidim oko sebe jeste da vecina ipak recituje naucene fraze, bez preterane upotrebe malih sivih celija. Ne vidim neki veliki problem u tome, jer na kraju krajeva, ne mora sve svakog ni da interesuje.
Nikako se ne mogu sloziti da studenti u Srbiji u manjem procentu razmisljaju svojom glavom, nego neki drugi. Ali poredjenja se mogu raditi samo izmedju univerziteta otprilike jednake velicine, kojima svake godine gravitira otprilike jednak broj svrsenih gimnazijalaca, jer to u prilicnoj meri odlucuje o njihovom nivou i kriterijima za upis. Zato sam i uzela za primer stockholmski i beogradski. Naime, oba imaju oko 60000 studenata i najveci su u zemlji od cca 10 miliona stanovnika. Nisam sigurna da se ijedan od njih moze meriti s nekim elitnijim u V.Britaniji ili bilo gde, a i ne treba.

Sa ovim delom se potpuno slazem, osim poslednje recenice. Kojim su to cudom mladi izuzeti iz opstih drustvenih odnosa, u smislu, ne valja ni ministar, ni rektor ni nista drugo, ali oni nisu nista manje zreli i sposobni od svojih vrsnjaka u zemljama koje nemaju tu vrstu problema? U pitanju je uzrocno-posledicna veza, da ne kazem zacarani krug. Volela bih i ja da je tako kako ti kazes, ali nazalost nije.

Ipak govorimo o studentima, i to o onom razmisljajucem delu. Mozemo se ne sloziti oko njihovog broja, tj udela u ukupnoj populaciji mladih. Ja, naime, mislim da niti njihov kvantiet, a niti kvalitet ne zaostaje za kolegama iz evropskih zemalja. Mislim da je znatno veci problem u onom razmisljanju nesklonom delu studentske populacije i populacije mladih uopste. Radi se o sadrzaju koji popunjava onaj deo tih glava u koji neko silno znanje nikad nece uci. To su u slucaju njihovih evropskih vrsnjaka najnovije tehnicke drangulije, planovi za sledeci vikend, nacini za dobar provod uopste, metode mrsavljanja i/ili nabijanja misica, moda, shopping, fejsbuk i ostala lagana razbibriga, eventualno putovanja.... Ni srednjovekovnih junaka, ni politickih cudotvoraca koji ce uciniti da pecene seve popadaju s neba, ni sportiste koji zasluzuje vise od pet minuta paznje nedeljno (osim Zlatana Ibrahimovica, ali on je poseban slucaj ), ni istorijskih neprijatelja, ni tradicionalnih prijatelja, ni slavne proslosti, ni neizvesne buducnosti, ni ratnih zlocina, ni njihove relativizacije... Svega toga ima samo u srpskim mladim nerazmisljajucim glavama i ja u tom sadrzaju vidim glavni problem, a ne u broju glava koje sluze jedino da se na njih stavi kapa. Konzumenata je u svakoj populaciji daleko vise od kritickih mislilaca. Pitanje je samo sta konzumiraju.

[cyberwor/L/d]

Forma u smislu nacina citiranja naravno mora da se postuje, i za neke teme postoje izvori koje je prosto nemoguce ne citirati, ali gresis ako mislis da je sopstveno misljenje nepozeljno iznositi na ispitima. Sa isechcima iz zadate literature moze se dobiti prolazna ocena u najboljem slucaju (na mom univerzitetu nije moglo ni toliko), a za bilo sta vise, neophodno je pokazati da si u stanju da mucnes glavom.

Naravno, sopstveno misljenje nikako ne moze biti nepozeljno. Dapace.
Ono se samo moze ispoljavati na razlicitim nivoima u skladu sa vrstom zadatka ali posto se rad studenta vrednuje na razne nacine u zavisnosti od prirode studija onda to sve dodje na svoje na kraju.
Pretpostavljam da student koji pise test iz anatomije nema puno prostora (a nema ni potrebe) da bude narocito kreativan. No u prakticnom delu nastave ce svakako dobiti priliku da na neki nacin demonstrira sposobnost samostalnog razmisljanja.
Isto tako student koji pise test iz knjizevnosti vec u startu (prvi semstar) ne treba da prepricava procitano stivo vec da resava zadata pitanja samostalnim razmisljanjem.

Muckanje sopstvenom glavom je i jedan od kriterijuma pri zakljucnom ocenjivanju studenta.

Relevantno je pomenuti i sopstveno misljenje kada su u pitanju i sve ostale stvari vezane sa citav studentski zivot.
Recimo, ravnopravnost u komunikaciji sa predavacima i uopste osobljem zaposlenim na katedrama, svest o duznostima i pravima, sloboda iznosenja zahteva, mogucnost organizovanja i pokretanje raznih inicijativa, mogucnost uticaja na sopstvene studije i/li kreiranje sopstvenih studija, pristup svemu sto je potrebno da bi se sopstveno misljenje kreiralo, poboljsalo ili na bilo koji nacin unapredilo i/li demonstriralo.

Imam osecaj da je sve to sa studentskom situacijom i manevarskim prostorom studenata u Srbiji (sto kognitivno a sto prakticno) neuporedivo.
Na to dodati jos i sasvim razlicit koncept studiranja i pristup studiranju.

[dexter8]

Ako pričamo o koncepciji obrazovanja u najširem smislu, uvek sam za opšte znanje/kulturu naspram sticanja praktičnih znanja i veština. Praktična znanja uvek mogu naknadno, u formi kraćih kurseva, da se savladaju, dok manjak opšte kulture znači suženu svest i suženje kritičkog mišljenja.

Da, mrzelo me je da učim faktografski svo ono gradivo iz geografije na primer, države, glavne gradove, broj stanovnika, osnovne delatnosti... ali danas sam vrlo zaghvalan na tome, jer takvo "mapiranje" postavlja osnovu za kosmpolitsku radoznalost, uopšte za svest o spektru mogućnosti. Širina obrazovanja i njegova nepraktičnost je po meni progresivan pristup, onaj ko želi da specijalizuje određenu oblast uvek to može.

Da se vratim na temu današnje omladine. Evo, ja u užoj porodici imam dva prosvetna radnika, keva je prošle godine otišla u penziju, predavala je u osnovnoj školi skoro 40god, šveca je asistent na faksu preko 10 godina. Obe kažu istu stvar, da je u toku projekat planske debilizacije mladih. Ne kažu one baš tako, malo blaže, ali svodi se na isto, na plansku retardaciju. U tom združenom poduhvatu su škola i mediji, kao i neposredno socijalno okruženje (vršnjaci, porodica, ulica). Cilj ovog projekta, kao što rekoh, jeste sužavanje svesti i sprečavanje kritičkog mišljenja kod većine mladih, kako bi sutra bili poslušni radnici i podanici u preduzećima krupnog kapitala i partijske države. Jasno kao dan. Naravno, uvek postoje izuzeci, oni drski i nepokorni, ali cilj je da ostatak generacije bude što tuplji kako bi pomenute bundžije ostale bez kritične mase za promene.

Debilizacija nije lokal-specifičan projekat, ali se ne odvija svuda podjednako, što uglavnom zavisi od projekata političke integracije i tehnološkog nivoa na kojem se određeno društvo nalazi. Moja generacija je polagala pionirsku zakletvu sa jasno formulisanim kodeksom (pošten, iskren, odan...), imali smo dva TV kanala, časopise za decu i stripove, a sve to u ambijentu socijalne multietničke države. Današnji klinci imaju stotine TV kanala, tabloidnu štampu, estradu, jeftine i lako dostupne droge, mobilne telefone, i što je presudno važno, širokopojasni internet gde su najtraženiji sadržaji igrice, pornografija i društvene mreže. Ta medijska prezasićenost evidentno zatupljuje mozgove, čini ih ravnodušnim prema realnosti, stalno podižući prag tolerancije na ekstremne sadržaje. Klinci su zbog toga u konstantnoj potrazi za novim i jačim senzacijama, što ih neminovno vodi u devijantnost i nasilje. Sigurno se može govoriti o jednoj vrsti bolesti zavisnosti, koja svoj fiks traži i pronalazi obično u svakovrsnoj brutalnosti.

Pričam skoro sa sestrom i kaže mi kako je razočarana današnjim studentima - lenji, nezainteresovani, bez trunke kritičkog promišljanja, sve im je dostupno i na izvol'te. Nikom ne pada na pamet da čita izvornu literaturu, sve im je sažvakano u skriptama od 50 strana. Ispada, kaže sestra koja je sada već magistar, da ona najviše uči i trudi se, a zbog koga? Ubeđujem je godinama da beži iz prosvete što dalje, i da se zaposli u nekoj privatnoj firmi, najbolje u marketinškoj agenciji. Ona se nećka, valjda je zadržava prethodni staž i titula, sigurnost državnog posla, mada se sve nadam da će prelomiti konačno. Zašto da svoje znanje i vreme troši na debile, kada može lepo na njima da zarađuje kroz marketing, ubeđujući ih da kupuju proizvode koji im ne trebaju.

Ovaj film uskoro će imati premijeru, a bavi se temom ovog threada:

[novosadjance]

Da se vratim na temu današnje omladine. Evo, ja u užoj porodici imam dva prosvetna radnika, keva je prošle godine otišla u penziju, predavala je u osnovnoj školi skoro 40god, šveca je asistent na faksu preko 10 godina. Obe kažu istu stvar, da je u toku projekat planske debilizacije mladih. Ne kažu one baš tako, malo blaže, ali svodi se na isto, na plansku retardaciju. U tom združenom poduhvatu su škola i mediji, kao i neposredno socijalno okruženje (vršnjaci, porodica, ulica). Cilj ovog projekta, kao što rekoh, jeste sužavanje svesti i sprečavanje kritičkog mišljenja kod većine mladih, kako bi sutra bili poslušni radnici i podanici u preduzećima krupnog kapitala i partijske države. Jasno kao dan. Naravno, uvek postoje izuzeci, oni drski i nepokorni, ali cilj je da ostatak generacije bude što tuplji kako bi pomenute bundžije ostale bez kritične mase za promene.

Debilizacija nije lokal-specifičan projekat, ali se ne odvija svuda podjednako, što uglavnom zavisi od projekata političke integracije i tehnološkog nivoa na kojem se određeno društvo nalazi. Moja generacija je polagala pionirsku zakletvu sa jasno formulisanim kodeksom (pošten, iskren, odan...), imali smo dva TV kanala, časopise za decu i stripove, a sve to u ambijentu socijalne multietničke države. Današnji klinci imaju stotine TV kanala, tabloidnu štampu, estradu, jeftine i lako dostupne droge, mobilne telefone, i što je presudno važno, širokopojasni internet gde su najtraženiji sadržaji igrice, pornografija i društvene mreže. Ta medijska prezasićenost evidentno zatupljuje mozgove, čini ih ravnodušnim prema realnosti, stalno podižući prag tolerancije na ekstremne sadržaje. Klinci su zbog toga u konstantnoj potrazi za novim i jačim senzacijama, što ih neminovno vodi u devijantnost i nasilje. Sigurno se može govoriti o jednoj vrsti bolesti zavisnosti, koja svoj fiks traži i pronalazi obično u svakovrsnoj brutalnosti.

Slazem se. Uostalom, o tome je napravljen ovaj genijalan film koji zaista, zaista vredi pogledati, o tome koji se brze razmnozavaju, o zabavi, televiziji, recniku i nauci buducnosti, o tome sta ce ljude zasmejavati i zabavljati.



Petnaestogodisnjem decaku je izgoreo ceo stan, od poda do plafona. Svi njegovi drugovi, bez izuzetka su na FB imali iste komentare - hahaha sad ces spavati u parku, hahaha nabavicemo ti kartonsku kutiju da spavas na njoj, hahaha ostao bez gajbe, hahaha. Ako mu ne zelis pomoci, mozes bar kurtoazno reci da ti je zao, ali ne.

Drugi decak, godinu-dve stariji, pravi fenomenalne stvari za koje treba mnogo znanja, maste, spretnosti i sredstava. Jedino pitanje koje mu njegovi vrsnjaci (ucenici gimnazije i uglavnom bolji od njega u interpretaciji onog sta pise u knjigama) postavljaju je koliko to kosta i koliko je piva mogao kupiti za te pare.

[McLeod]

Debilizacija nije lokal-specifičan projekat, ali se ne odvija svuda podjednako, što uglavnom zavisi od projekata političke integracije i tehnološkog nivoa na kojem se određeno društvo nalazi. Moja generacija je polagala pionirsku zakletvu sa jasno formulisanim kodeksom (pošten, iskren, odan...), imali smo dva TV kanala, časopise za decu i stripove, a sve to u ambijentu socijalne multietničke države. Današnji klinci imaju stotine TV kanala, tabloidnu štampu, estradu, jeftine i lako dostupne droge, mobilne telefone, i što je presudno važno, širokopojasni internet gde su najtraženiji sadržaji igrice, pornografija i društvene mreže. Ta medijska prezasićenost evidentno zatupljuje mozgove, čini ih ravnodušnim prema realnosti, stalno podižući prag tolerancije na ekstremne sadržaje. Klinci su zbog toga u konstantnoj potrazi za novim i jačim senzacijama, što ih neminovno vodi u devijantnost i nasilje. Sigurno se može govoriti o jednoj vrsti bolesti zavisnosti, koja svoj fiks traži i pronalazi obično u svakovrsnoj brutalnosti.

U principu se slazem sa celim postom, ali u ovom delu imam neke "amandmane" Upravo ta raznolikost i dostupnost najrazlicitijih sadrzaja omogucavaju deci i ljudima drugacijim od drugih da pronadju lakse sve o njihovom predmetu interesovanja na internetu, i povezu sa slicnim ljudima. I to treba cuvati i negovati. Oni koji nisu imali ambicije/mozga/volje nekad nemaju je ni sad, ali je ovima koji to i dalje imaju svakako omoguceno da lakse ostvaruju svoje ciljeve, bar na tom nekom primarnom nivou zadovoljenja svoje gladi za znanjem.

Evo recimo, moja rodjena sestra pise godinama za jedan rock/metal portal koji je vremenom rastao, i sada njihov forum ima otprilike aktivnih korisnika kao i ovaj. A ona je tamo jedan od glavnih recenzenata i postera, iako nema direktne finansijske koristi od toga, opet joj recimo postom stize i iz inostranstva cd sa muzikom nekog novog benda koji trazi svoje mesto pod suncem, verujuci u njenu dobru volju da taj sadrzaj podeli i priblizi ljudima koji takvu muziku slusaju. Ako nista drugo, lepo je to..