Međutim, da li ste se nekada zapitali kolikom stručnošću, i po kojim kriterijumima se vrši izbor komentara koji će biti objavljeni, pošto se uprkos navedenim kriterijumima, ne može znati sa sigurnošću, da li će komentar koji ste sastavili biti objavljen ili ne.
Ja jesam. Navešću jedan, sada aktuelan primer.
Vest je Srbija i dalje loša za gej populaciju.
Među komentarima sam pročitala priču koja nema ama baš nikakve veze sa vešću, ispod koje je objavljena. Priča, kako je sama autorka naziva, odnosi se na temu terapije transseksualizma u dečjem i adolescentnom dobu.
Evo tog teksta, koji se ni ne može nazvati komentarom:
Da počnem komentar sa tim da nemam nista protiv gej populacije i da smatram da treba da dobiju svoja prava. Ali... "Ali" je uvek tu.
Evo, ziva istina, zivim u Kaliforniji vec duze vreme i mogu da kazem da postoje fer zakoni za homoseksualce, medjutim neke organizacije su otisle predaleko. Na primer postoji organizacija koja usmerava decu pocetkom sa 3 godine pa nadalje ako pokazu afinitet da ne zele da budu pol koji jesu. Na primer dcak kaze hoce da bude devojcica, i organizacija se pobrine da ga roditelj usemrava da bude "to sto jeste."
Velika greska, imamprimer iz licnog zivota. Ja imam brata koji je pod mojim uticajem dok je bio mali voleo da bude devojcica. Oblacio je suknjice, plakao sto mama nije rekla u porodilistu da bude zensko, "sminkale smo se," nosili mamine stiklice, i ogrlice... Moj bata je bio prava lutkica, lep, crn nezan, duge trepavice, da pomislis devojcica, medjutim bati se svidjale devojcice ne decaci... I preodjse godine dodje pubertet zajedno sa tesostronom u paketu, i transformacija.
Pa ja nisam videla muzevnijeg coveka od mog brata, tipican momak,koji je naravno sada ozenjen i ima dvoje dece.
Zato oprezno, da se ne preteruje. Ima nekih koji ce stvarno postati transgender, a ima i druge dece koja ce kada dodje pubertet promeniti pricu. Tako samo da upozorim, pazite dcu od raznih organizacija...
Prica je istinita.
Ova prica nema nikakve veze sa odraslim ljudima koji su gej i koji treba da dobiju svoja prava.
kisss.
(umerenost, 18. maj 2011 10:35)
Dakle ovaj tekst je moderator objavio iako se uopšte ne nadovezuje i nema dodirnih tačaka sa objavljenom vešću. Pošto je ova najverovatnije žena, koja se potpisuje kao "umerenost" iznela veliko nerazumevanje ove teme o kojoj je pisala, ja sam napisala odgovor na to njeno viđenje priče, jedino gde je moguće da i ona to vidi, dakle na istom mestu:
@umerenost, razumem tvoje bojazni, ali verujem da si pogrešno protumačila ono što zagovaraju te organizacije. Zagovaraju da se dete NE KAŽNJAVA ako se ponaša kao dete suprotnog pola. Ja imam primer iz života, koji govori koliko je strašno kad se detetu ne dozvoljava da se ponaša u skladu sa svojim psihičkim polom. Jedna, meni vrlo vrlo bliska osoba, jeste sada transseksualna žena, i uvek je imala žensku psihu. Tako je sa sa tri godine obožavala da peva pesme poznatih pevačica i pritom je želela da joj svi prisutni budu publika. Bila je jako otvorena, vesela. Međutim roditelji su joj rekli da ne treba to da radi, da se ne igra lutkicama, nisu skrivali nezadovoljsvo kada je htela da nosi suknjice. Ona kaže da je zbog toga osećala krivicu, tugu, jer nije mogla da bude onakva kakva jeste, i plašila se uz to da će joj roditelji uskratiti ljubav. Tada se zatvorila u sebe, postala je povučeno dete. Njen tata je provodio mnogo više vremena sa njom, stalno joj govorio budi muško,itd, nagovarao je da se tuče, igra sa dečacima. Sve to je doživljavala kao strašnu torturu koju je ćutke podnosila. Pubertet, i testosteron sa njim, kod nje su definitivno probudili zaljubljivanje u dečake, i sanja(re)nje o seksu sa muškarcem i to kao devojka. Promenila je pol, ali ima i dan danas ogromnih problema sa nedostatkom samopouzdanja, što je posledica tog zatvaranja u sebe u detinjstvu, jer nije imala podršku da izrazi svoje biće.
Nevladine organizacije se bore za pravo deteta da se izrazi, a ne bore se da ga bilo ko nagovara na nešto! Razlika je ogromna, a šteta koja se pravi zabranama ponašanja je isto ogromna kao i ona koja bi nastala nagovaranjem deteta da bude ovakvo ili onakvo.
(Maki, 27. maj 2011 15:29)
Potom je ona opet odgovorila direktno meni:
@Maki Dragi Maki, razumem tvoju bojazan, i zao mi je sto je tvoja prijateljica imala takve probleme u detinjstvu.
Ali, organizacija koju sam pomenula je na zalost otisla preko svake mere. Govorim iz pouzdanih izvora, jer nije uopste tajno , a na zalost nije ni zakonom zabranjeno to sto oni rade.
Organizacije, tzv"transphorming family," predvodjena doticnom Dawn, i nekim psihologom okuplaja roditelje koji imaju tendenciju da se ponasaju suprotno polu u kome su rodili i jos vise im podstice te tendencije. To i nije strasno ni malo, ali strasno je sto se toj deci sa 10 godina daju lekovi koji zaustavljaju pubertet, a sa 14 decak dobija estrogen tablete, a devojcice koje hoce da budu decaci testosteron, tako da im se ne razviju sekundarne polne karakteristike.
Meni to lici na doktora Mengela, ali verujte mi , sve je istina, idite na njihov sajt , ako mi ne verujete. Bila je emisija o njima na "OWN," to je novi kanal Opre Vinfri.
Da naglasim opet , ja nemam nistya protiv homoseksualzma, niti transgender, niti trnssexual. Jedino, ne volim to sto se deca tretiraju hemikalijama.
U mojoj porodici, moj brat je nosi i suknjice i stiklice , a mamin nakit kad god je hteo. Ona je prosvetni radnik,tako da mogu da navedem jos jedan primar.
Iamla je ucenika koji je hteo da bude devojcica, igrao lastez na fizickom,kada imaju slobone aktivnosti dozvoljavala mu je da se nasminka i peva pesme zenskih pevacica.
Eno ga momak, postao svestenik, ozenio se, ima decicu.
Ja ponavljam da ima dece koja od malena znaju da su devojcice u telu decaka, i obrnuto i postanu transgender. Ali ima i onih koji se promene iz korena. Zar ne bi trebalo decu i mlade ljude , ama sve ljude da izaberu sami? Meni je kljukanje deteta hormonima, pored svih kontrindikacija nenormalno.
Zato roditelji pazite da vam psiholozi razni ne ispiraju mozak.
I cuvajte se nevladinih organizacija, ne svih naravno, ima tu i dobrih.
(umerenost, 28. maj 2011 09:35)
Tu se naravno razvila diskusija, moj odgovor:
@"umerenost", nisam uspela da pronađem o kojoj organizaciji pričaš, i da direktno vidim šta to oni zagovaraju. Međutim, iz tvog komentara vidim je neophodno da neke stvari pojasnim. Prvo, potrebno je razlikovati koketiranje sa ponašanjem suprotnog pola, što može da bude prolazna faza bilo u najbolju opciju-heteroseksualizam, ili u homoseksualizam, i korenito pripadanje suprotnom polu svim svojim psihičkim bićem. Tebi sve to izgleda isto, pa su i logične bojazni koje izražavaš. Međutim, ključna su između ostalih pitanja, da li dete insistira da mu se pomogne, i da li je najozbiljnije depresivno, potpuno nedruštveno i na ivici samoubistva. To su ključna pitanja, koja moraju svima da budu odlučujući faktor, da li će detetu, zapravo adolescentu, (od 12. je adolescent) pomoći čak i sa hormonskom terapijom ako je neophodno, ili ne. Da li je tvoj brat zapao u depresiju od desete godine života pa progredijentno nadalje, ili nije? Da li je taj dečko, učenik tvoje mame, pao u depresiju u tom periodu, sa suicidalnim težnjama ili nije? Pošto su danas odlično, očigledno da nisu iskusili tu užasnu muku u životu. Jer da su zapali u najtežu depresiju, imali bi u najboljem slučaju ozbiljne psihičke posledice. Moja najbolja prijateljica je iskusila u periodu adolescencije, kada joj je pomoć najviše trebala, najdublju depresiju sa ozbiljnim suicidom, jer niko nije hteo da joj pomogne! Bila je godinama potpuno sama na svetu, sa svojim ogromnim problemom! Da li možeš sebi da predstaviš, kakav je osećaj, kad znaš šta si, nemaš apsolutno nikakve nedoumice oko sebe, i bespomoćno posmatraš kako ti se telo "raspada", jer upravo tako je ona doživljavala svoj biološki pubertet, kroz koji je prošla? Ona je to doživela kao "najgore moguće dugotrajno silovanje". Psiha joj je oštećena zbog toga, stalno se vraća upravo na taj period, plače itd. Ne može da preboli taj osećaj bespomoćnosti, koji je doživela svih tih godina, od 12. godine pa sve do 18. Najpre sve do 15. godine ni ona sama nije imala snage da saopšti nikome svoju životnu muku, a od 15. kada je rekla svojim roditeljima i otišla kod lekara, lekari nisu hteli da joj pomognu hormonskom terapijom, sve do 18. godine. Ceo taj period, od 12. do 18. ona je bukvalno jedva preživela. Stoga je svako razumevanje muka transseksualnih osoba više nego neophodan, takođe i konkretna pomoć u vidu hormonske terapie, od 12. godine. Pre toga i ja lično mislim da je kontraindikovano.
Dakle, kao zaključak, mislim da je neophodno raditi na ispitivanju svakog pojedinačnog slučaja sumnje na transseksualizam, jer ne sme da se dogodi da dete koje ne pokazuje znake ozbiljne depresije, sa suicidom, bude podvrgnuto bilo kakvoj hormonskoj terapiji. U suprotnom međutim, ako je dete koje se ponaša transseksualno, u periodu od 12. ekstremno depresivno, sa suicidalnim težnjama i idejama (ne mislim na predstavu koje dete može da pravi, već na diskretno i profesionalno posmatrano dete od strane objektivnog stručnog lica- psihijatra), a pritom jasno verbalno iskazuje da ne može da podnese telesni razvoj koji se odvija u pubertetu, često uz najgorči plač, takvom detetu se mora pomoći indikovanom hormonskom terapijom da mu se spasi život! Jedino to je umereni pristup toj problematici.
(Maki, 3. jun 2011 11:28)
Zatim je "umerenost" sastavila odgovor za mene, što je moderator prikazao iako se u njemu nalaze i ozbiljne uvrede na moj račun, ali i na račun moje prijateljice o kojoj sam pisala. Pročitajte:
@ Maki Dobro, Maki, ponavljam da mi je zao sto je tvoja prijatelj-ica imala tako lose iskustvo.Ali ti u tvom komentaru podrzavas davanje hormona 12-to godisnjoj deci?
Izvini, ali moram da ti kazem da to nije normalno. Podrska, razgovor, dopustanje da se dete izrazava kako god hoce, ali hemikalije, ne.
Da je tvoja drugarica imala podrsku, nikada ne bi pala u depresiju, a o hormonima bi mogla da odlucuje kao odrasla osoba, a ne da joj se daju kao detetu.
Ne mogu da verujem kakve se nenormalnosti protinju. Slazem se da sve manjine imaju svoja prava, ali da se tu provlace farmakoloske industrije koje bi eksprimentisale sa decom je nenormalno.
Roditelji ,pazite svoju decu.
(umerenost, 9. jun 2011 06:12)
Dakle doživela sam da osoba koja se apsolutno ne razume u temu koju je sama započela na potpuno pogrešnom mestu, sada i vređa na najgrublji mogući način mene, a takođe i moju prijateljicu. Pokušala sam da na sve to odgovorim sledećim tekstom:
@"umerenost",
hm, ako neko ne čita ono što sam napisala, ne odgovara na pitanja, šta onda reći na to?
Prvo, to je moja prijateljica, nije prijatelj-ica, i stvar je tvoje kulture da li poštuješ njen ženski pol. Međutim, zbog tvog stava o hormonskoj terapiji kod transseksualizma u adolescenciji, uopšte me ne iznenađuje ni tvoj termin "prijatelj-ica".
Drugo, jasno sam rekla da ona jeste imala podršku od petnaeste godine gotovo svih ljudi u njenom okruženju, ali joj to ni najmanje nije umanjilo muku, jer joj je biloški pubertet i testosteron "uništavao telo", kako je ona to doživljavala u skladu sa svojim transseksualizmom. Bila je dakle, uprkos najvećoj mogućoj podršci, na ivici samoubistva, i to godinama. I ti meni kažeš da podržavam nešto što nije normalno? Sa koje pozicije to činiš? Interesuješ se za ovu temu. Nisi ni pročitala dobro moj prethodni komentar, i osvrnula se na najbitnije u njemu. Ne bi bilo loše da se zapitaš šta ti radiš kad podržavaš uskraćenje hormonske terapije transseksualnim adolescentima, čak i po cenu samoubistva što oni mogu da vide kao jedini spas od razvoja u muškarca. Bez ljutnje, ali bez najosnovnijeg obrazovanja i upućenosti u ovu temu, zaista ni nemaš osnova da je razumeš na pravi način. Zato me tvoj stav ne iznenađuje i ne pogađa, kao ni drugih neupućenih ljudi kojih naravno ima jako mnogo jer je ovo uskostručna tema, koju osim stručnjaka eventualno samo pojedinci mogu da razumeju, koji imaju u okruženju transseksualnu osobu.
Transseksualne devojke širom sveta, ako ne dobiju pomoć struke u vidu hormonske terapije same nabavljaju hormone ilegalno i uzimaju ih, da bi “spasile na svom telu od testosterona šta se spasiti može“, kako bi mogle da imaju normalan ženski glas i telo, a ne da budu “nakaze“, pošto testosteron doživljavaju kao “pretnju“, “razaranje sopstvenog tela“, “silovanje“. S obzirom na te činjenice naravno da je besmislica uplitati farmaceutsku industriju i njihove interese u pitanje hormonske terapije (i ako postoji on je sasvim nebitan za interes transseksualnih osoba). Ove devojke se same bore za sebe, za svoj spas i život. To zna svako ko se bar malo bavi ovom temom. Da li ti želiš da transseksualne žene ne liče ni na šta i da zvuče kao muškarci, jer to je neizbežna posledica uskraćenja hormonske terapije od 12. godine. Moja prijateljica kao suštinski devojka, nije mogla da podnese razvoj u muškarca što je i sasvim logično za transseksualnu devojku, pa je upravo ZBOG TOGA trpela najgoru psihičku traumu koju opisuje kao “dugogodišnje silovanje svog tela testosteronom”. Pritom joj ništa nije pomogla sva podrška svih iz okoline zbog promena na telu koje je doživljavala kao “užasno dugogodišnje silovanje”. Samim tim je razumljiva opravdanost i svrsishodnost hormonske terapije od 12., da bi sprečila te nepopravljive ozbiljne posledice pre svega na psihu.
Tvoj strah je što si koketiranje tvog brata i učenika tvoje mame u detinjstvu sa ženskim ponašanjem, potpuno pogrešno povezala sa transseksualizmom. Objasnila sam ti u prethodnom komentaru da to nema veze sa transseksualizmom, jer u adolescenciji kod njih uopšte nije došlo do transseksualne krize, depresije, već naprotiv. Širom sveta postoje stručnjaci koji se desetinama godina bave medicinskim tretmanom transseksualne dece i odraslih, i složićeš se da oni imaju osnova da znaju bolje kakva pomoć je transseksualnim adolescentima potrebna. Oni najpre znaju da jasno prepoznaju ko jeste, a ko nije transseksualna osoba. Na osnovu iskustva i stručnosti su osim toga shvatili da je kod nekih transseksualnih osoba neophodna hormonska terapija od 12. godine. Ne ceni se bez razloga stručno obrazovanje, višedecenijsko iskustvo i upućenost u temu. Zato se u nemalom broju slučajeva i sprovodi ta terapija, što sam i obrazložila, dakle sa ozbiljnim razlozima. Da li i njima želiš, kao neko ko se interesuje za ovu temu, da poručiš, da nije normalno što pomažu adolescentima da ne polude od traume kroz koju prolaze, time što će tu traumu ukloniti na jedini moguć način- hormonskom terapijom? Život je pokazao da sva podrška bez hormonske terapije, kojom se sprečava “propadanje tela” zbog ireverzibilne- bezpovratne maskulinizacije- razvoja u muškarca, ništa nije olakšala muke mojoj prijateljici. Ona je jedan primer transseksualnih osoba kojima je hormonska terapija u adolescenciji neophodna. Koliko je cinično govoriti o saosećanju i sažaljenju nad sudbinom žene kojoj je uskraćena hormonska terapija u adolescenciji za kojom je vapila, ako se i sami protivimo toj jedinoj pomoći, koja bi je spasila trauma u tom periodu, i svih psihičkih posledica u budućnosti.
Poručuješ roditeljima da čuvaju decu. Ja im to kažem, roditelji pazite svoju decu da se ne nalaze na ivici samoubistva i da ga ne počine, spasite ih od nepopravljivih posledica po dušu i telo. Pre svega po dušu. Mislite na njihovu budućnost, potrudite se da im je omogućite sa što manje trauma, što manje ožiljaka na duši, kada imaju ozbiljnu prepreku na svom životnom putu, zbog transseksualizma. Ti ustvari zagovaraš onaj vid ophođenja koji je moja prijateljica i doživela: “puno prihvatanje“ i “puno razumevanje“, ali bez hormonske terapije kao nečeg što je za nju bilo najosnovnije. Ona danas zbog te “umerene brige“ ima tako ozbiljne traume, i da neko uporno misli da je to ispravno, uprkos svim dokazima da je potpuno pogrešno i razorno... Kad neko ne uči ni iz grešaka... Kad je umerenost samo ime...
Za nastavak diskusije slobodno idi na forum B92 društvo, temu "Problemi transrodnih osoba u Srbiji", nije korektno prema sajtu da ovde dalje komuniciramo. Nadam se da će i moderator to uvažiti, i ovim komentarom završiti polemisanje svih učesnika na ovom mestu o temi „terapija transseksualnosti u adolescenciji“, koju si pokrenula.
Međutim moderator koji je dozvolio pisanje teksta nevezanog za vest koja je objavljena, koji je dozvolio vređanje mene lično i moje prijateljice, sada ne dozvoljava čak ni da se vidi moj odgovor na sve to, tamo gde se to i dogodilo.
Nakon ove neprijatnosti, ne mogu da se ne zapitam koliko su moderatori komentara na vesti sajta B92 preopterećeni pri obavljanju svog posla, i koliko dobro ili loše obavljaju taj posao?
Edited by mariah, 12 June 2011 - 16:53.
