158 replies to this topic

[Dragan]

Zile su mi se skupljale
ponovo su se sirile
predosecao sam nesto

I taj pred-osecaj me nije prevario
Dosla je zanosno njisuci kukovima
I rekla
Ti si moj
Ti si zauvek moj

[tera]

Taknuo mi meki vjetar
meku ruku u mom snu

[tera]

Taknuo mi meki vjetar
meku ruku u mom snu

otjerao oštru sjenu
otjerao prema dnu

[tera]

Taknuo mi meki vjetar
meku ruku u mom snu

otjerao oštru sjenu
otjerao prema dnu

u duboke moje usne
zaronio meki dah

[tera]

Taknuo mi meki vjetar
meku ruku u mom snu

otjerao oštru sjenu
otjerao prema dnu

u duboke moje usne
zaronio meki dah

blagi vjetre vjetre blagi
pa ni tebe nije strah.

[tera]

Na zelenoj livadi punoj maslačka, skočio sam da otkinem list topole.
Evo ga, Tera, kažem, i pružim joj list.
Ona iskosa pruži ruku ka meni, otvori stisnutu šaku i pokaže mi list topole na dlanu.

198...neke

[tera]

Bio si nekada krajem decembra među drvećem?
Oko dva popodne? Gazio smrznutu zemlju? Došao do zaleđene vode? Bacio kamenčić na led? Čuo si zvuk? Zapamtio ga? Bilo je oblačno? Grane tamne i gole? Ništa nije imalo senku? Sve je ličilo na senku? Naslonio si se leđima na stablo? Duboko udahnuo i raširio se po celoj šumi? Pritisnuo si dlanove na koru drveta? Jako? Pogledao tragove utisnute u kožu? Sećaš se mirisa zimskog zraka? Bila je tišina? Čuo si je?

198...neke

[tera]

SICUT ERAT IN PRINCIPIO ET NUNC ET SEMPER ET IN SAECULA SAECULORUM

U svesci na prvoj stranici ispisan je naslov, velikim, urednim slovima, podvučen ravnom linijom. Ispod je rimsko jedan, ispod je arapsko jedan, ispod je malo 'a' sa zagradom.
To Tera počinje učenje nečega od samog početka.
Prve reči su obično: Ono što nam je poznato o najdavnijem ili Posežući u daleku prošlost ili Prvi tragovi.
Tera čita knjigu i iz nje prepisuje ono što mora znati. Ali već na početku naiđe rečenica iz koje se vidi da ovo najdavnije ima ispred sebe još davnije, da su prvi tragovi to samo možda, da je duboka prošlost plitka prema onoj prošlosti koja je bila pre duboke prošlosti.
Onda Tera traži knjigu sa dubljim vremenom, uzima novu svesku, piše naslov i podvlači ga, piše I, 1 i a) i ponovo nađe reč zbog koje ni nova knjiga nije ono što je tražila.
Sveske sa ispisanom prvom stranicom nalaze se svuda i podsećaju Teru da ne zna ništa.

Antun kaže kako bi veličanstveno bilo samo videti čoveka koji potpuno poznaje jednu nauku.
Kako to jednu nauku? kaže Tera, kada su sve jedna.
Pa nisu, kaže Antun, moraju biti izdeljene jer čovekov mozak, znaš i sama.
U tome i jeste nesreća, kaže Tera.
U tome je sreća, kaže Antun.
Dobro, kaže Tera, govorimo o istom.
Ne, kaže Antun, o potpuno različitom.
Isto i različito su jedno, kaže Tera.
Tako sigurnim glasom? kaže Antun.
To nije moj glas, kaže Tera.

Edited by tera, 19 December 2004 - 11:14.

[tera]

198...neke

Ulica ima lampe koje spuštaju trouglove svetlosti. Trouglovi se poslušno smanjuju u daljini (paralelne prave seku se u nedogledima, to je tako jasno, zar ne? - udžbenik perspektive).

Naravno, stojim na uglu. Na ulasku u moju ulicu. Daleko napred je kuća u kojoj živim. Stojim pod najvećim trouglom i nije trougao nego kupa.
Pater, to je skoro okrutno. Zašto ne bi moglo: telo ili slika? Pa, slikar sam!
Zamisli, uvek ću biti pod kupom, jer dok dođem do trougla, on je već kupa.
Nemoguće je spustiti se na Sunce, zamotati Vreme je nemoguće, i odmotati. Čak se govorka i za trisekciju ugla da je nemoguća.

Po čemu mogu znati da je moguće živeti? Za nemoguće bi morala postojati vremenska odrednica - sada. Sada je nemoguće - prija. Ako je već sve, baš sve od iste materije-nematerije.

Jednog dana kada mi dojadi, uzeću olovku i oivičiti četiri ili pet ili šest milijardi dece, žena i muškaraca, da ih vidim i da oni vide mene. Slepilo je tužna bolest. Kada su oči zdrave.

Tako Tera svira bez žica (pre nekoliko stoleća nameravala je da obrne redosled žica na gitari, ali jedino ih je skinula). Svira i prolazi kraj trouglova svetlosti koji se smanjuju i pred njenom kućom vise sa kočića kao dijagonalno presavijene maramice. Sagne se, uzme maramicu sa lampe, savije je još jednom i stavi u džep. Izvadi ključ, potraži ključaonicu a cela kuća manja od kutije za pakovanje cipela.

Posle se ispostavilo da je na dobro izašlo: cipele su bile nepromočive, proveravala ih je u mnogo provala oblaka i potopa. Ni kap!

[tera]

Dječak ide u vrtić

- Kako je u vrtiću?
- Pa, dobro. Nije loše. Tamo nas uče pjesmice, no, ja odmah zaboravim.
- Kako to zaboraviš?
- Takav sam ja dečko.

[tera]

I am here.
You are there.
Where are we?


1
Ja sam ovde.
Ti si tamo.
Gde smo mi?


2
Ja sam ovde.
Vi ste tamo.
Gde smo mi?

[tera]

Knjiga nema korice. Počinje sedamdeset prvom stranicom, završava sedamsto devedeset četvrtom. Tera ne zna koliko nedostaje do kraja. Po koncima kojima je knjiga šivena i koji se slobodno kovrčaju, možda je bilo još desetak tabaka.
Nigde nema imena pisca ni naslova.
Junaci se množe velikom brzinom. Na svakoj idućoj stranici, Tera čita pet ili devet novih imena, koja se više ne ponavljaju.
Pisac je energičan čovek: narodi sveta spretno šetaju Zemljom ne priznajući rastojanja i u dva retka prelaze sa Arktika na Antarktik kao da su prešli ulicu. Gospodin Ahil bere lale na Grenlandu i vozeći bicikl jednom rukom jer u drugoj steže cveće, za manje od pola sata spušta buket na barokni stočić gospođe Tere u Austriji.

[tera]

JEDNOM...

Kada ćeš? JEDNOM...
Kada si? JEDNOM...
Hoćeš li? JEDNOM....
Zar nećeš? JEDNOM...
Možeš li? JEDNOM...

JEDNOM je dobra reč. JEDNOM kao NIKADA, JEDNOM kao MOŽDA, JEDNOM kao U JANUARU, JEDNOM kao UVEK, JEDNOM kao PROŠLO, JEDNOM kao BIĆE, JEDNOM kao JEDNOM.

[tera]

Bjesomučno sam zvonio
ne uzbunu
visoko u crkvenom tornju
i kada se mnogo ljudi
okupilo
i tiskalo podamnom
čekajući
da čuje o čemu je riječ
više nisam znao
što sam im htio reći.

Što sam im htio reći!?

[mango]

Taknuo mi meki vjetar
meku ruku u mom snu

otjerao oštru sjenu
otjerao prema dnu

u duboke moje usne
zaronio meki dah

blagi vjetre vjetre blagi
pa ni tebe nije strah.

cija je ovo pesma?

dobra je. prve dve strofe, posebno.