Ja sam pročitao sve osim posledjeg Lagerkranza, ali taj je kupljen, samo još nije stigao na red.
Imam i sva 4 filma na DVD, 3 SWE, 1 USA.
Ne sećam se tačno, ali mislim da sam prvo čitao, pa gledao filmove, pisao sam ovde o tome pre par godina.
Samo mi je druga knjiga bila malo naporna za čitanje jer je Larsson ipak bio novinar a ne pisac.
Inače, sve za 5, preporučujem, dobro si kupio.
Završio pre neki dan i odmah proverio da li će izaći šesta knjiga u serijalu. Vidim pominje se 2019. godina. Stvarno pažnje vredan serijal. Malo sam osetio razliku u stilu pisanja na početku četvrte knjige pošto preuzeo drugi pisac ali sam se brzo navikao. Vidi se i da se Lagerkranc trudio da piše na sličan način kao Larson. Najveća razlika, odnosno moj lični utisak, je da su prve tri knjige napisane u dosta mračnijem i realnijem tonu od četvrte i pete. Ja sam uživao čitajući ih i sigurno ću kupovati knjige iz serijala dok god budu izlazile.
Stulicev prevod Tukididove Istrorije Peloponeskog rata. Bio sam skeptican, ali mislim da je uradio vrlo dobar posao ("obremenio" Tukidida, kako kaze ), knjiga je u formi stiha, dugacke i krasne barokne recenice, bas je citam sa uzivanjem (osim kada ispadne neka tipicna stulijevsina, kao npr. kada varvare kroz celu knjiga naziva "blejavci"). Legendarni uvod (sa sve blejavcima):
inace, vredi prikazati i korice, posto je to retka prilika da najprominentnije mesto zauzima ime prevodioca, a neko mora dobro da se pomuci da nadje ime autora (inace prevod je sa engleskog a ne sa grckog)
Počeo sinoć i pročitao prvih 40 strana, ali tek što sam pred nekoliko dana završio Lagercrantzov "The Girl in the Spider's Web", jučer dobio najnoviji prevod na hrvaštinu (u hardcopy varijanti) zadnjeg Lagercrantza: "Čovjek koji je lovio vlastitu sjenu" (Mannen som sökte sin skugga). Jedva čekam završiti s Cillom i Rolfom, pa na peti Millennium.
Lagercrantz uopće ne radi loš posao, poput Larssona i on je novinar, pa mi nije teško čitati taj stilski switch.
Uz to monografiju Antoni Gaudíja koju je napisala Maria Antonietta Crippa (Izdanje Taschen, na francuskom).
Na stranu moj poslovični animozitet prema Štuliću, nikad ni najmanje ne vjerujem prevodima iz treće ruke.
Najbolji prevod Tukidida je onaj Stjepana Telara: 'Povijest Peloponeskog rata" u redakturi Damira Salopeka (izdanje Matice hrvatske), a sigurno ne Štulićev prevod prevoda prevoda, u "baroknom" stilu, a u izdanju nekakve Balkanske partije rada .
"ZATOČENIK TAME" od Gorana Malbaše. Fantastičan triler o mračnoj strani čoveka, ljubavi, osveti i porodičnom prokletstvu. Planirala sam samo da počnem s čitanjem pošto sam imala zakazano kod frizera u 11 sati ali sam jednostavno morala da ga progutam u cugu. Sreća da sam stara mušterija pa se frizer ne ljuti :-) Knjiga ima i trejler, koji je takođe sjajno urađen. Evo linka:
Pol Oster, "Njujorška trilogija", "Mesećeva planina", "Knjiga opsena"......pročitala. I ništa....bilo mi je d o s a d n o. Početna zamisao vrlo originalna ali realizacija - traljava, mnogo priče o ničemu.... A opet, ako neko postane prijatelj sa mojim omiljenim autorom, Majklom Kucijem, taj ne može da bude - dosadan?
Tek sam počeo čitati i ne znam točno o čemu je je riječ (Zweiga dobro poznam, no ovu njegovu europsku eskapadu, malo manje.)
---------------------
The Distant War, 17 Perspectives on Afghanistan
Afghanistan poznajem daleko bolje nego ovu knjigu, naročito skandinavske autore koji uglavnom bleje; bijah tamo krajem sedamdesetih - početkom osamdesetih kao turist na putu za Indiju, odvratna zemlja, te pred 13 godina profesonalno i vojno.
Dobio sam i neku knjigu o Ukrajini; jedva čekam da čitam o svim tim mučenicima.
Pol Oster, "Njujorška trilogija", "Mesećeva planina", "Knjiga opsena"......pročitala. I ništa....bilo mi je d o s a d n o. Početna zamisao vrlo originalna ali realizacija - traljava, mnogo priče o ničemu.... A opet, ako neko postane prijatelj sa mojim omiljenim autorom, Majklom Kucijem, taj ne može da bude - dosadan?
Može! ......"Ovde i sada", Pisma 2008 - 2011, Samizdat....."Upečatljiv portret dva blistava uma....." i kupim knjigu i bude mi žao para.....osim što sam dobila uredan popis filmskih i drugih festivala na kojima su učestvovali kao članovi žirija (ne odbijajte pozive iz Italije, sve besplatno za vas i suprugu a na kraljevskom nivou) i mnogo bla, bla o bejzbolu, slomu berze 2008 i dugim sintnicama....odoh da prekopam e mail unazad 15 godina pa da objavim prepisku sa moje 2 prijateljice, tek da postavimo standard za "blistavost" uma i duha! Ljuta sam, izneverenih očekivanja....knjige ću da se rešim "pod odma"....šaljem je poštom pouzećem pa ko hoće nek izvoli.
Edited by highlanderka, 06 September 2018 - 10:19.
... secam se kompleta od 5 ili 6 knjiga Kazanovinih memoara sa fantastichnim ilustracijama iz tog doba koje su mi i danas u secanju... Kazanova je na mene ostavio utisak i dobrog pisca i pre svega filozofa...
... Niti sebe smatram nekakvim Kazanovom...
Delim tvoju zatravljenost ovom Knjigom iako je ni sam nisam procitao.
Ne mogu da kazem da sam, poput Hajnea, uzivao u svakoj recenici, ali sam bio veoma blizu, uprkos tome sto, opet slicno pesniku, cesto nisam bio odusevljen njihovim autorom.
Spoiler
Moram da izuzmem scenu (izuzimajuci konstantno lep stil) u kojoj Kazanova i majka njegove novootkrivene cerke, u koju se prethodno zaljubio, pokazuju devojci kako su je zaceli, dok ona pri tome ne da nije zanemeli posmatrac sa svecom, nego umalo i punopravan demonstrator u praktikumu. Utoliko pre i kratki deo sa drugom cerkom, devojcicom, gde je, srecom, sve ostalo na pomislima. Mozda i trodelni cin u buretu s vodom u kojem osim pisca nastupaju kabalom opsednuta stara francuska vojvotkinja (ili bese markiza) ciji je najvisi cilj da rodi sebe samu u muskom telu, te zanosna maloletnica, opticki izvor energije za tu nemogucu i materijalno unosnu operaciju. Pa ono sa stambolskim kupacicama na mesecini, od izvesne tacke...
Izgleda da sam upamtio nesrazmerno vise fragmenata koji mi se nisu svideli. Medju onima na suprotnoj strani je i rashladjujuca, kontrastna epizoda sa zenom Kazanovinog brata slikara, onoga (od dvojice takvih – obojica na Vikipediji) sto je bio herkulovskog stasa. Naime, izjadala se jednom ona Djakomu kako je sa svojim Djovanijem jos od prvoga dana ili noci bila u savrsenom kamamalosutra odnosu, ali je nosila svoju tesku muku, ne zeleci da ga napusti niti da potrazi utehu. Umrla je prerano, od susice, a po Djakomovom sudu, u osnovi od tuge.
Izgleda da je preovladala predrasuda da je ovaj izuzetni erudita i visestruko nadarena osoba tek cuveni 'zavodnik', odnosno da su njegove uspomene previse tematski ogranicene. Mogu da pretpostavim i da bi danasnjeg citaoca pre privukao pisac vulgarnijeg jezika, neko ko .zgode i nezgode intimnije prirode ne opisuje koncizno, lirski i izokolno, uz obilje (stilskih) figura. Jednom je, doduse, (i to sam upamtio) naveo latinske narodske izraze za dva komplementarna anatomska detalja* (ne ona sto ih medicinari koriste i cija su prvobitna znacenja kanije i, zalim slucaj, rep), no samo da bi ispricao kako je mali Djakomo objasnio razlicitost njihovog gramatickog i bioloskog roda. Stoga bi barem onu poduzu pripovest o maestralnom bekstvu iz tamnice u potkrovlju Duzdeve palate valjalo uvrstiti u skolsku lektiru. Napeto, zabavno i na vise nacina poucno.
Memoari, mada su memoari, meni su delovali vise kao razuzdana fikcija bez kraja, kojoj dodatnu draz, donekle i smisao, daje to sto zapravo nista bitno nije izmastano (naprotiv, Kazanova je, delom iz obzira prema braci zidarima, dosta toga precutao), a kako i ne bi izgledali nadrealno sa neverovatnim mnostvom dogodovstina i zapleta, sa svim onim fantasticnim pismima i dijalozima dostojnim ucenih besednika, s gondolama, maskama, raskosnim kocijama i otmenim salonima koji se smenjuju s groznim krcmama oko kojih se sunjaju secikese, lupezi opste prakse i mracne uhode, maltene kao danas oko stranackih opstinskih odbora. Ostao mi je utisak upada u – ne umem da to vernije predstavim – hibridni svet u kojem se ovaj nas ukrsta s gigantskim glokenspilom, grandioznom i po dimenzijama i po broju i raznovrsnosti figura i po trajanju. No medju tim figurama su i nesumnjivo realne znamenite licnosti, od raznih krunisanih glava, pa preko kralja varalica grofa Sen Zermena do D'Alambera i Voltera. Razlog vise da su Memoari i istorijski dragocen pogled na (pre svega plemicku) Evropu 18. veka, pomalo i nenamerno idealizovan. I premda njih nije pominjao, javlja mi se da su mu, u svojim izrazajnim domenima, veoma bliski Kanaleto i Z. F. Ramo. Ramo, Ramo, druze moj.
Sjajna je 'vest' da je Francuska drzavna biblioteka 2010. isplatila nekoliko miliona evra za Kazanovin manuskript (na francuskom, na prvoklasnom papiru i sa istim takvim mastilom), koji je ostao sacuvan najpre zahvaljujuci dalekovidim ljudima iz Brokhausa, a tokom Drugog svetskog rata pretezno nadnebeskim silama. Podstaknut citiranim podsecanjima (zaboravio sam gde je ono trece) doznao sam i da devetnaest sanduka s njegovom ostavstinom, navodno jos uvek nepotpuno istrazenom, leze u Pragu. Ipak, nemam velika ocekivanja da ce se pronaci dokazi o Kazanovinim susretima s Mocartom i o njegovom makar i nevelikom koautorstvu na libretu za Don Djovanija, cijoj je svetskoj premijeri u ovom gradu gotovo izvesno prisustvovao.
Osim na francuskom, na osnovu toga izvora objavljeno je pre neku godinu i ne moze biti integralnije izdanje Memoara na engleskom jeziku – ono je jednotomno, s veoma sitnim slovima; a verujem da se i sa slicicama cicijasilo. Dakle, nisam kupac. No avansno bih dao sto cekina onome tko bi odlucio da prosiri zagrebacko petoknjizje iz 1969: da medju onih 1700 stranica ubaci gde treba nekih 700-800 izostavljenih, a na kojima su i kompletna Rusija i Spanija; da ih prevede u istom duhu i ukrasi odgovarajucim brojem prigodnih reprodukcija, pri cemu bi se ponovo u svakom tomu nasle i dve-tri 'eksplicitnije' stare gravire. Jedina alternativa su galantna strana izdanja iz 1950-ih sacinjenih od dvanaest knjiga, ali nisam siguran nedostaje li stogod i njima. Konfuziju produbljuje izdanje koje je ponudjeno na Gutenbergu, a u kojem postoje i poglavlja koja su navodno naknadno otkrivena, ali ce pre biti da su dopisana tudjom rukom. Linija je u stvari mnogo duza: jos 1820-ih objavljen je prevod na nemacki, pa onda piratski francuski prevod sa nemackog, pa francuski original... ali ne znam u kojoj su meri bili cenzurisani. (Usput, Stefanu Cvajgu nije bilo dozvoljeno da pregleda rukopis, dok nekim drugima jeste.)
Jos nesto u vezi s 'onim' ilustracijama, koje su znacajno oblikovale moje dojmove. U Staroj pinakoteci u Minhenu izlozen je cuveni akt 'Lepa O'Morfi' (Marie-Louise O'Murphy), ciji je narucilac i prvi vlasnik bio upravo Kazanova. On je ostavio zapis o tome kako je Luj XV, snazno impresioniran slikom, tu veoma maloletnu devojku doveo k sebi (ili njemu) posto se, sluzeci se digitalnom tehnikom, ocas posla uverio u njeno dotadasnje uzorno vladanje. Tri godine kasnije O'Morfi(jeva) je, jos uvek veoma maloletnia, otperjala sa dvora sa sve podarenim joj kraljevicem (jednim iz nepreglednog niza takvih) posto je lanula nesto neoprostivo na racun Lujke, cija je cast za kralja bila iznad svega.
Prikaz duela s nadmenim poljskom grofom Branickim (i on je na Vikipediji), velikim majstorom pistolja, koji je vezbao tako sto bi polovio smrtonosne kuglice pogadjajuci ostricu noza, dat je i u jednoj zasebnoj knjizi/knjizici, pisanoj u trecem licu i izdatoj za Kazanovina zivota. Grof je izgubio, posto ga je protivnik, koji nikada nije vezbao, izveo iz mentalne ravnoteze... a potom su njegovi pajtasi pokusavali da se osvete inteligentnom Mlecaninu.
Sigurno bi ti se dopala Zagorkina 'Gricka vjestica'.
I tamo ima obilje podataka za istoricare.
A lika uzavrele maste / fantasta, mistifikatora i lazova najbolje je prikazao Felini.
Kao obicnog mehanickog lutana sa njegovom mehanickom pticicom.
Znas, valjda, sta u italijanskom slengu znaci 'ucello'.
A i to 'baronisanje' je samo proizvod ostarelog uma siromasnog bibliotekara - otud njegova 'enciklopedijska znanja' - a da je bio samo jedan od mnogih iz plejade slicnih skribomana.
>> ... Il n’y a que les choses qu’il prétend savoir qu’il ne sait pas: les règles de la danse, de la langue française, du goût, de l’usage du monde et du savoir-vivre. Il n’y a que ses comédies qui ne soient pas comiques; il n'y a que ses ouvrages philosophiques où il n’y ait point de philosophie: tous les autres en sont remplis ; il y a toujours du trait, du neuf, du piquant et du profond. C’est un puits de science; mais il cite si souvent Homère et Horace, que c’est de quoi en dégoûter. Sa tournure d' esprit et ses saillies sont un extrait de sel attique. Il est sensible et reconnaissant; mais pour peu qu’on lui déplaise, il est méchant, hargneux et détestable… Il ne croit à rien, excepté ce qui est le moins croyable, étant superstitieux sur tout plein d’objets. Heureusement qu’il a de l’honneur et de la délicatesse… Il aime. Il convoite tout… Il est fier, parce qu'il n'est rien et qu'il n'a rien… ne lui dites jamais qui vous savez l'histoire qu'il va vous conter; ayez l'air de l'entendre pour la premiere fois… Ne manquez pas de lui faire la révérence, car un rien vous en fera un ennemi… / Charles Joseph de Ligne. Mémoires et mélanges historiques et littéraires, t. 4. — Paris, 1828 .. <<
), knjiga je u formi stiha, dugacke i krasne barokne recenice, bas je citam sa uzivanjem (osim kada ispadne neka tipicna stulijevsina, kao npr. kada varvare kroz celu knjiga naziva "blejavci"). Legendarni uvod (sa sve blejavcima):
.
