Slow je napisao :
kad si već postovao slike sveštenika koji su podržali nacizam red bi bio da pronađeš slike sveštenika koji su završili u koncentracionim logorima.Vjekoslav je napisao :
ja ti pak mogu samo ponoviti rijeci moje pokojne bake, Madjarice u jednom selu pokraj Vukovara, a tamo negdje s proljeca 1990. godine - Srbi krenuli u Crkvu, nece izaci na dobro. -------------------------------------
Slow ,
dobar covjek je , jednostavno , dobar covjek bez obzira na to je li pop ili nije . Odgovorno tvrdim da je moj komsija mnogo kvalitetnija osoba nego 80% pravoslavniih i katolickih popova koje ja licno poznajem a on niti ide u crkvu niti je vjernik . To sto covjek ima potrebu da pomogne drugom covjeku u nevolji nema nikakve veze sa mantijom .
Vjekoslave ,
Srbi su usli ponovo u crkvu 1991 a Hrvati nekih 50 godina ranije . Nemoj mi uzeti za zlo sto cu ti ponuditi ovaj citat koji se nastavlja na onaj iz proslog posta . Malo je duzi ali strasno pojasnjava stvari
Edmund Paris & Dr.Alberto Rivera kazu :Jedan drugi velikodostojnik Rimske Crkve, u susednoj zemlji, je mogao dati istovetnu izjavu kao i monsinjor Tiso. Jer, ako su temelji slovačke “Božje Države” bili mržnja i progon, šta bi se tek moglo reći o duboko katoličkoj Hrvatskoj, plodu saradnje između ubice Pavelića i monsinjora Stepinca, potpomognutim od strane papskog izaslanika Markonea (Marcone)!
Morali bismo da se vratimo unazad u vreme pohoda na Novi Svet, da obuhvatimo pustolovine Korteza i ništa manje krvoločnih monaha koji su preobraćivali domoroce, pa da nađemo nešto s čime bismo uporedili zverstva Ustaša, podržavanih, vođenih i podstrekivanih od strane fanatičnih sveštenika i redovnika. To što su ove “ubice u ime Božje”, kako ih je s pravom nazvao M. Herve Laurier, počinile za četiri godine rata, prevazilazi granice mašte, tako da im nema ravnih čak ni u istoriji Rimske Crkve, koja inače obiluje ovakvim slučajevima. Ima li potrebe da dodamo da je pristalica krvožednog Ante Pavelića bio monsinjor Stepinac, još jedan jezuita?
Hrvatska teroristička organizacija “Ustaše”, koju je vodio Pavelić, je dospela u žižu francuske javnosti zbog ubistva, u Marseju, kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog i našeg ministra spoljnih poslova Luja Bartua, 1934. godine. “Kako je Musolinijeva vlada očito bila umešana u zločin”,izručenje Pavelića, koji je pronašao utočište u Italiji, zatražila je francuska vlada; Duče naravno to nije dozvolio, i sud u Aix-en-Provence je morao da izrekne smrtnu presudu u odsustvu vođi Ustaša.
Ovaj teroristički “poglavnik”, Musolinijev najamnik, “radio” je u korist italijanske ekspanzije na jadranskoj obali. Kada su, 1941. godine Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju, postavili su ovog navodnog hrvatskog patriotu na čelo marionetske države koju su nazvali “Nezavisna Država Hrvatska”. 18. maja te iste godine, u Rimu, Pavelić je ponudio krunu te države Vojvodi od Spoleta koji je uzeo ime “Tomislav II”. Naravno, on je dobro pazio da nikad ne kroči nogom na krvlju natopljeno tlo njegovog lažnog kraljevstva. “Tog istog dana, papa Pije XII je primio u privatnu posetu Pavelića i njegove ‘prijatelje’, od kojih je jedan bio monsinjor Salis-Sewis, zamenik monsinjora Stepinca.” Dakle, Papa se nije plašio rukovanja sa osvedočenim ubicom, osuđenim na smrt zbog ubistva Kralja Aleksandra Prvog i Luja Bartua, terorističkim vođom koji je imao najužasnije zločine na svojoj savesti! U stvari, 18. maja 1941, kada je papa Pije XII sa zadovoljstvom primio Pavelića i njegovu družinu ubica, pokolj pravoslavnih stanovnika Hrvatske je dostigao svoj vrhunac, istovremeno s prisilnim preobraćenjima u katoličanstvo”.
Proganjali su srpsku manjinu, kako to Valter Hagen objašnjava: “Zahvaljujući ustašama, ta zemlja je brzo pretvorena u krvavi metež... Smrtonosna mržnja novih gospodara je bila usmerena prema Jevrejima i Srbima koji su zvanično stavljeni van zakona... Čitava sela, čak i oblasti su bile sistematski zatirane...” Pošto je Hrvatska poistovećivana s katoličanstvom, a Srbija s pravoslavljem, pravoslavci su bili prisiljeni da se pridruže Ka- toličkoj Crkvi. Ova prinudna preobraćenja su predstavljala završetak “kroatizacije”.
Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, je bio glavni organizator ovih pokolja i prinudnih konverzija; ali, dok je to radio, pazio je na moralnost svojih postupaka, prema svedoku koji je bio na visokom položaju.
I zaista, kada je jugoslovenska vlada zatražila njegovo izručenje iz Sjedinjenih Država gde je pobegao posle rata, neko je progovorio u njegovu korist: jezuita R. P. Lacković, koji je takođe prebivao u Sjedinjenim Državama, i bio sekretar monsinjoru Stepincu, Zagrebačkom nadbiskupu, tokom poslednjeg rata.
“Artuković”, navodi ovaj jezuita, “ bio je svetovni predstavnik monsinjora Stepinca. Između 1941. i 1945, nije bilo dana da ga nisam video u mojoj kancelariji ili da ja nisam otišao do njega. On je tražio savet od nadbiskupa za sve svoje akcije, što se tiče njihove moralne strane.”
Kada znamo kakve su “akcije” ovog krvnika bile, shvatamo kakve mu je “moralno uzdižuće” savete davao monsinjor Ste- pinac.
Pokolji i konverzije su se dešavali do oslobođenja, a naklo- nost Svetog Oca prema ubicama se nije nikad promenila.
Mogu se pročitati, u hrvatskim katoličkim novinama tog vremena, razmene komplimenata između pape Pija XII i Pavelića, “Poglavnika”, kome je monsinjor Šarić, sarajevski jezuitski nadbiskup i pesnik u slobodno vreme, posvetio stihove prožete zanosnim obožavanjem.
Ali ovo je bilo samo pokazivanje dobrih manira: “Monsinjor Stepinac postaje poslanik ustaškog Sabora.82 Nosi ustaška odlikovanja, prisutan je na svim važnim ustaškim svečanostima gde je čak i držao govore... Moramo li se onda pitati zašto je monsinjor Stepinac dobijao toliko poštovanja u marionetskoj državi Hrvatskoj? Ili zašto su o njemu pevane hvale u ustaškoj štampi? Veoma je očigledno da bez podrške monsinjora Stepinca, u oblasti vere i politike, Ante Pavelić ne bi nikad mogao da računa na saradnju katoličkih Hrvata u toj meri”.83
Da se shvate prave razmere te saradnje, treba čitati hrvatsku katoličku štampu, “Katolički Tjednik”, “Katolički List”, “Hrvatski Narod”, i mnogo drugih časopisa koji su se takmičili ko će više laskati krvavom “Poglavniku”; papa Pije XII je bio veoma srećan što je on “iskreni katolik”, tako da je papino uvažavanje Pavelića obuhvatilo čak i poduhvate ovog “velikog čoveka”.
"Osservatore Romano" nas obaveštava da je 22. jula 1941. papa primio stotinu pripadnika hrvatske Tajne Policije, predvođenih načelnikom Zagrebačke policije, Eugenom Kvaternikom – Didom. Ova grupa hrvatskog SS-a, najboljih krvnika i mučitelja koji su delovali u koncentracionim logorima, je predstavljena Svetom Ocu od strane onoga koji je počinio tako strašne zločine da mu je majka izvršila samoubistvo iz očaja.
Naklonost Njegove Svetosti pape Pija XII se lako objašnjava ako se uzme u obzir hrišćanska revnost ovih ubica. Jos jedan “iskreni katolik”, Mile Budak, ministar vera, izjavio je u avgustu 1941. godine, u Karlovcu: “Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Posao koji obavljamo počiva na našoj privrženosti veri i Katoličkoj Crkvi.”
Pored toga, 22. jula, u Gospiću, taj isti ministar vera je savršeno opisao ustaški posao: “Neke Srbe ćemo ubiti, neke proterati, a ostatak ćemo prinuditi da prihvati rimsku katoličku veru”.
Ovaj plan je sproveden do tančina. Kada je oslobođenje sta- vilo tačku na ovu tragediju, 300.000 Srba, Jevreja i Roma je bilo proterano, a više od 500.000 poklano. Na ovaj način je Katolička Crkva takođe proširila svoje stado za 240.000 pravoslavaca... koji su se brzo vratili veri svojih predaka kada su dobili natrag svoju slobodu.
Ali, kakvi su užasi zadesili tu nesrećnu zemlju da bi se došlo do tog neverovatnog ishoda! Treba pročitati, u knjizi M. Herve Laurierea, “Ubice u ime Božje”, detalje strašnih muka kojima su ovi ustaški iskreni katolici podvrgli svoje nesrećne žrtve.
Engleski novinar J. A. Vojt (Voigt) je napisao: “Hrvatska politika se sastojala od pokolja, progona i preobraćenja. Broj pobijenih dostiže nekoliko stotina hiljada. Pokolji su praćeni najzverskijim mučenjem. Ustaše su kopale oči svojim žrtvama i pravili ogrlice od njih, koje su nosili, ili poklanjali kao suvenire”.
“U Hrvatskoj, jezuiti su usadili politički klerikalizam”. To je dar koji čuveno Društvo bez izuzetka nudi državama koje ga prime u goste. Isti novinar dodaje: “Sa smrću hrvatskog narodnog tribuna, Radića, Hrvatska gubi svog najvećeg protivnika političkom klerikalizmu koji će prihvatiti misiju Katoličke Akcije kako ju je definisao Fridrih Mukerman (Friedrich Muckermann). Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog uspona, objasnio je tu misiju, 1928, u knjizi čiju je uvodnu reč napisao monsinjor Pačeli, u to vreme nuncije u Berlinu. Mukerman se izrazio sledećim rečima: ‘Papa se zalaže za novi krstaški rat Katoličke Akcije. On je stegonoša Hristovog Kraljevstva... Katolička Akcija znači okupljanje svetskog katoličanstva. Ono mora doživeti svoje herojsko doba... Nova Hristova epoha se može zadobiti samo po cenu krvi’.”88
Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište najgorih nedela te “nove epohe”.
Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propove- daonice, nego su neki čak i predvodili ubice.
Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.
Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Božidara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića i opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika Nikolu Bilogrivića, itd... I mnogobrojne Franjevce; jedan od najgorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja, upravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusnijeg pakla na zemlji.
Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali, mnogi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici, pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama kojima su bili od velike pomoći.
Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću velikog broja svojih sledbenika?
Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču obraćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnutim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela, prisvajali imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blagosiljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.
Njegova Svetost papa Pije XII je imao ličnog predstavnika u Zagrebu, redovnika R. P. Markonea. Ovaj "Sancti Sedis Legatus” (predstavnik Svete Stolice) zauzimao je počasno mesto na svim svečanostima ustaškog režima, i slikao se u kući vođe ubica – Pavelića – s njegovom porodicom koja ga je primila kao prijatelja. “Svaka ptica svome jatu leti”.
Znači, odnosi između ubica i sveštenstva su uvek bili srdačni – naravno, mnogi od tih sveštenika su bili i jedno i drugo, za šta nikad nisu snosili krivicu. “Cilj opravdava sredstva”.
Kada su Pavelić i njegovih 4000 ustaša – uključujući biskupa Šarića, jezuitu, biskupa Garića i 400 sveštenika – napustili mesto zločina i otišli prvo u Austriju, a onda u Italiju, ostavili su iza sebe deo svog “blaga”: filmove, fotografije, snimljene govore Anta Pavelića, kovčege pune dragog kamenja, zlatnog novca, zlata i platine iz zuba, narukvica, venčanog prstenja i delova proteza napravljenih od zlata i platine. Ovaj plen uzet od nesrećnika koji su pobijeni bio je sakriven u vladičanskom dvoru gde je i prona- đen.
Begunci su iskoristili usluge “Papske komisije za potporu”, napravljene prevashodno u cilju spasavanja ratnih zločinaca. Ova dobrotvorna ustanova ih je krila po samostanima, uglavnom u Austriji i Italiji, i obezbedila glavešinama lažne pasoše koji su im omogućili da otputuju u “prijateljske” zemlje gde su mogli da uživaju u svom pljačkaškom plenu na miru. Ovo je učinjeno za vreme Anta Pavelića, za čije se prisustvo u Argentini saznalo 1957. godine, posle pokušaja atentata na njega u kom je bio ranjen.
Posle toga, diktatorski režim u Buenos Airesu je pao. Kao i bivši predsednik Peron, njegov štićenik je morao da napusti Argentinu. Iz Paragvaja, gde je prvo došao, dospeo je u Španiju gde je umro 28. decembra 1959, u Nemačkoj bolnici u Madridu. Tom prilikom, francuska štampa se prisetila njegove krvave karijere i nešto stidljivije “moćnih zaštitnika” koji su mu pomogli da izbegne pravdu.
Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izručenje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz prošlosti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su, skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”.“Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroristi u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom samostanu u Madridu.”Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio svoj dug prirodi – ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.
Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”, ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo. Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mučenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete kohorte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga imenuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života koji zrači najčistijim sjajem”.
Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanja krvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca i Jevreja i drugih “niskorodnih”.
S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000 se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.
19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Ste- pinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa, u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17. Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski nadbiskup. Senator Ernest Pezet i prečasni otac Dragoun, nacionalni upravnik Hrvatske Misije u Francuskoj, će uzeti učešća. Njegova Ekselencija monsinjor Rup će održati misu i pričest”.
Ovako je kardinal Stepinac obogatio galeriju Velikih jezuita.
Drugi cilj ovog sastanka od 21. decembra 1958, u kripti Sainte-Odile-a, je reklama knjige napisane u odbranu zagrebačkog nadbiskupa, od strane R. P. Dragoun-a; monsinjor Rupp, pomoćnik kardinala Feltina, napisao je predgovor. Ne možemo izneti ovde analizu u celosti, ali reći ćemo ovo:
Naslov knjige je “Dosije kardinala Stepinca”, što bi obećavalo čitaocu nepristrasan prikaz suđenja u Zagrebu. U stvarnosti, u ovoj knjizi od 285 strana, nalazimo govore dva nadbiskupova advokata u celosti, praćenih napomenama pisca, ali, ni optužni- ca, ni govori tužilaca nisu čak ni spomenuti.
R. P. Dragoun izgleda nije čuo za francusku poslovicu "Qui n'entend qu'une cloche n'entend qu'un son" (Svaka priča ima dve strane), a možda ju je znao suviše dobro!
Bilo kako bilo, ovo sistematsko brisanje suprotne strane priče bilo bi dovoljno da zaključi raspravu.
Hajde da razmotrimo razloge zbog kojih se pozivalo na oslo- bođenje zagrebačkog nadbiskupa. Ali pre toga, jedno pitanje: Da li je monsinjor Stepinac stvarno bio mitropolit Hrvatske i Slavonije? Knjiga R. P. Dragoun-a ne odgovara na ovo pitanje. Na strani 142. te knjige, čitamo sledeće što se tiče primerka izveštaja monsinjora Stepinca, čija je verodostojnost bila osporavana od strane odbrane:
“U tom tekstu, nadbiskup je opisan kao ‘Metropolitan Croatiae et Slavoniae’, ali nadbiskup nije mitropolit i nikad se nije tako predstavljao.”
Ovo bi razjasnilo stvari da nismo pročitali, na strani 114, sledeće iz izjava pred sudom samog monsinjora Stepinca:
“Sveta Stolica je često naglašavala da mali narodi i nacionalne manjine imaju pravo biti slobodni. Zar ne mogu ja, kao ‘biskup i mitropolit’, imati pravo da o tome govorim?”
Što više čitamo, to manje razumemo! Nema veze! Kako nas stalno iznova podsećaju, monsinjor Stepinac nije mogao uticati ni na koji način na ponašanje njegove pastve i sveštenstva.
Onima koji navode članke u katoličkoj štampi u kojima se hvale dostignuća Pavelića i njegovih unajmljenih ubica, odgovor je: “Prosto je smešno smatrati monsinjora Stepinca odgovornim za to što su novine pisale”. Čak i kada je u pitanju “Katolički List”, najznačajnije katoličke novine u Zagrebu, dijecezi monsinjora Stepinca! U tom slučaju, nećemo govoriti ni o “Anđelu Čuvaru” koji pripada franjevcima, “Glasniku Sv. Ante”, “Katoličkom Tjedniku” koji je izdavao sarajevski biskup Šarić, niti, naravno, “Vjesniku Počasne Straže Srca Isusova”, koji pripada jezuitima.
Dakle, tvrdi se da monsinjor Stepinac, “sporni mitropolit”, nije imao nikakav uticaj na ove novine, kojima je bio nadređeni, i koje su se stalno takmičile u dodvoravanju Paveliću i njegovoj krvavoj vladi.
Niti je imao bilo kakvu vlast, kako oni kažu, nad ustaškim biskupima Šarićem, Garićem, Aksamovićem, Simrakom, itd, koji su obasipali pohvalama Pavelića i pozdravljali njegove zločine, ni nad “krstašima” Katoličke Akcije, ni nad franjevačkim ubicama, ni nad zagrebačkim opaticama koje su marširale, ruku podignutih na hitlerovski način. Kakva čudna “hijerarhija” u kojoj niko nema vlast ni nad kim i ni nad čim!
Činjenica da je sedeo, s deset drugih katoličkih sveštenika, u Saboru ne kompromituje nadbiskupa – ili bar, mi tako moramo pretpostaviti, jer je ta činjenica naprosto zanemarena.
Ne bi ga trebali osuditi ni za njegovo predsedavanje Biskupskim Konferencijama, ni Odborom za sprovođenje odluke koja se tiče pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. U ovoj apologiji, “humanitarni” izgovor za toliko mnogo nasilnih pokrštavanja, je vešto – i u potpunosti – iznesen. Čitamo sledeće, što se tiče “strašne nedoumice” s kojom se susreo monsinjor Stepinac:
“Njegova pastirska dužnost je bila da ne povredi kanonska načela, ali, na drugoj strani, otpadnici koji bi odbili da se pokatoliče bi bili ubijeni; stoga, on je ublažio strogost pravila.”
Postajemo još više zbunjeni ako nastavimo da čitamo: “Pokušao je da ukloni ovu dramatičnu alternativu u javnom pismu od 2. marta 1942, u kome je naredio sveštenicima da pripaze na motive za obraćenje.”
Ovo je zaista neobičan način “ublažavanja strogosti pravila” i uklanjanja “dramatične alternative”!
Da li je monsinjor Stepinac otvarao ili zatvarao vrata Rimske Crkve lažnim obraćenicima? To bi bilo potpuno nemoguće saznati ako se oslonimo samo na ovaj govor odbrane. Nadbis- kupove apologete izgleda biraju “zatvaranje vrata”, kad izjavljuju: “...Slučajevi pokrštavanja su bili veoma retki na teritoriji zagrebačke dijeceze.”
Nažalost, statistike nam govore nešto drugo, kao što smo rekli ranije: “...Samo u dijecezi Gornji Karlovac, delu zagrebačke nadbiskupije, 40.000 ljudi je bilo pokršteno”.
Očigledno je da je do takvog ishoda moglo doći samo putem masovnog pokrštavanja čitavih sela, kao što je Kamensko, u dijecezi monsinjora Stepinca, gde se 400 izgubljenih ovaca vratilo u rimsko stado u jednom danu, “svojevoljno i bez ikakvog pritiska od strane svetovnih i crkvenih vlasti”.
Zašto onda sakrivati ove brojke? Ako su one zaista bile posledica “milosrđa” hrvatskog katoličkog sveštenstva, a ne zbog ciničnog korišćenja terora, trebali su biti ponosni na njih. Istina je da je veo kojim se pokrivaju ove nečasne radnje u pokušaju da se sakriju providan i nedovoljno velik. Da bi se prikrio Stepinac, ostali moraju biti otkriveni: biskupi Šarić, Garić, Simrak, sveštenici Bilogrivić, Kamber, Bralo i njihovi saradnici – franjevci i jezuiti moraju biti otkriveni, i na kraju Sveta Stolica.
Možemo pustiti ovog čudnog nadbiskupa da uživa u svojoj “čistoj savesti”, ovog primasa Hrvatske navodno lišenog svake vlasti, koji se nazivao “mitropolitom”, iako to nije bio i koji je, da se zaključi ovaj paradoks, otvarao vrata kad ih je zatvarao. Ali, pored ovog sjajnog prelata, bio je tu još jedan, R. P. Markone, lični predstavnik pape Pija XII.
Da li je ovaj "Sancti Sedis legatus" takođe bio bez ikakvog uticaja na hrvatsko sveštenstvo? Niko ne zna! Jer tako dobro očišćen “dosije” ne pominje uopšte ovu značajnu osobu; mogli bismo biti potpuno nesvesni njenog postojanja da nemamo druge izvore, kao što su fotografije na kojima on služi misu u zagrebačkoj katedrali, stoji među ustaškim generalštabom, i večera s Pavelićevom porodicom.
Suočavajući se s takvim dokazom, nije iznenađujuće što je prisustvo papinog predstavnika “u tami”; mistici bi to nazvali “prosvetljujućom tamom”! Ali ovih nekoliko redova iz “dosijea” bacaju još više svetla:
“U optužnici se navodi ime vatikanskog državnog sekretara, kardinala Maglionea, koji je 1942. godine savetovao nadbiskupa Stepinca da uspostavi srdačnije i otvorenije odnose s ustaškim vlastima”.
Ovo je dovoljno da stavi tačku na svako dalje cepidlačenje.
Veza između Vatikana i ustaških ubica je dovoljno jasna. Sveta stolica je terala monsinjora Stepinca da sarađuje s njima, a lični predstavnik pape Pija XII, samim sedenjem za Pavelićevim stolom, doslovno je sprovodio papska uputstva: otvorenost i srdačnost u odnosima s ubicama pravoslavaca i Jevreja.
Ovo nas ne iznenađuje!
Ali šta jezuiti misle o svemu tome, budući da tvrdoglavo brane stav da je sveprisutna saradnja velikodostojnika Njegove Svetosti s diktatorima lična odluka, a nikako ne odluka Vatikana?
Kada je kardinal Maglione poslao prethodno pomenute preporuke zagrebačkom nadbiskupu, da li je on izrazio svoje” lično mišljenje”, s pečatom Državnog sekretara?
Dokaz o saradnji Vatikana i Ustaša koji je izneo R. P. Dragoun stavlja tačku na ovo poglavlje.
Ali evo nove potvrde hrišćanskih osećanja, još uvek jakih među hrvatskim katolicima prema pravoslavnim Srbima.
"Federation Ouvriere Croate en France" (Udruženje hrvat- skih radnika Francuske) poslalo je pozivnicu za svečanost koja se organizuje u nedelju, 19. aprila 1959. u prostorijama “Konfederacije hrišćanskih radnika”, u Parizu, povodom prosla- ve osamnaeste godišnjice osnivanja NDH.
Na pozivnici je pisalo: “Svečanost će početi služenjem svete mise u crkvi Notre-Dame-de-Lorette. Ali čitalac, posle ovakvog bogobojažljivog početka, ostaje preneražen kada spazi, malo dalje u tekstu, ovakvu krilaticu: “SMRT SRBIMA...!”93
Dakle, ovaj ne tako običan dokument izražava žaljenje što još te “braće u Hristu” nije pobijeno.
Knjiga R. P. Dragoun-a, upravnika Hrvatske Misije u Francuskoj, nagoveštava da dobrodošlica priređena hrvatskim iz- beglicama od strane francuskih katolika nije dovoljno topla. To nam je saopšteno na stranama 59 i 60, a na stranama 280 i 281, gde pisac spominje “gorko razočaranje” koje su ove izbeglice doživele “susrećući se s potpunim nedostatkom razumevanja od strane njihove braće po veri”.
Kada se uzme u obzir gore pomenuti dokument, ovaj “nedostatak razumevanja” je shvatljiv; drago nam je što naši sunarodnici pokazuju malo razumevanja za oblik pobožnosti gde poziv na ubistvo ide ruku pod ruku sa “svetom misom”, u najboljoj rimskoj i ustaškoj tradiciji. Bilo bi nam još više drago kad bi štampanje i rasturanje takvih krvožednih letaka bilo zabranjeno u Parizu.
10. februara 1960. zloglasni zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je umro u svom rodnom selu Karlovice. Njegova smrt je dala priliku Vatikanu da organizuje jednu od svojih spektakularnih manifestacija po kojima se ističe.
Tom prilikom, mnogo je toga trebalo biti urađeno jer mnogi katolici nisu imali iluzija u vezi Stepinca. Stoga je Sveta Stolica prevazišla samu sebe uveličavajući na sve načine ovo posvećenje. "Osservatore Romano" i sva katolička štampa su posvetili mnoge članke ushićenim hvalama “mučeniku”, njegovoj “duhovnoj zaostavštini”, i govorima Njegove Svetosti pape Jovana XXIII u kojima izražava “svoje poštovanje i veliku naklonost”; ovo su bili razlozi koji su ga naveli da za ovog kardinala koji nije bio deo Kurije održi svečanu službu u katedrali Svetog Petra u Rimu. A kao krunu proslave, štampa je najavila skori početak beatifikacije tog “sjajnog čoveka”.
Moramo priznati da je “zaslužio” toliku hvalu, čak i oreol, zato što je pokazao “svetu poslušnost”, i radio strogo po uputstvima Vatikana što se tiče njegovih “srdačnih i otvorenih” odnosa s Ustašama.
Ali, čak i među katolicima, nadamo se da će biti nekih koji će prozreti da, iza slavljenja ovog budućeg sveca, stoji pokušaj Vatikana da prikrije sopstveni zločin.------------
Evo , to pisu ljudi koji znaju malo vise od nas trojice zajedno .
Kada pitam ljude da mi ovo prokomentarisu onda cujem odgovore ON JE POKRSTAVAO DA BI IH SPASIO ili ON IH JE POKRSTAVAO JER BI NJEGA INACE UBILI . Po meni bi bilo pravedno dati zivot za takav jedan gest , pa zato si na kraju i pop , da se zrtvujes za svoje stado a i tako su ga proizveli u SANTO ALOJZIJE pa je to bar mogao zaraditi na pravi nacin . Na drugoj strani , da ne ostanem duzan velikom Velimirovicu , mislim da bi i on klao i ubijao samo da je iza sebe imao masineriju kao sto je vatikanska sto znaci da se rodio na pogresnoj strani . Ovakvih je prica puno na obije strane ali se nadam da o tome mozemo pricati otvoreno i realno , bez prebacivanja lopte na nacional-shovinisticke motive koji nas samo skrecu sa teme
.
