Početak romana:
„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом. Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!
****
Будим се.
Отварам очи.
"Komandant i Margita" - Roman
Started by
Grazia
, Apr 21 2010 13:44
33 replies to this topic
#2
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 21 April 2010 - 13:46
САПУНИЦА
КОМАНДАНТ И МАРГИТА
...Ја се зовем Пола Хорват љубила сам мртвог човјека...
(Џ. Б. Штулић: 3Н)
Замисли ти си ја
Замисли ја сам ти
(EKV Анестезија)
Твои глаза зеленые,
Твои слова обманные
И эта песня звонкая
Свели меня с ума.
(Руска романса)
Останите далеко, плава љубави - ми цјеливамо трак сунца - и сунце је живот, док му се не приближимо...
(Јанко Полић-Камов: Новеле / Жена)
Понекад се осећам као јунак петпарачког романа. Или као лик из тв серија, које називају “сапунске опере”. Популарни назив тог жанра је „сапуница“.
****
После увиђаја, у полицији, терају ме да све поновим, али смирено, по реду. Да се саберем и најзад им испричам како је одиста било.
Ја онда говорим, лагано, мукла гласа. Некако сам нашао снаге да причу обуздам и утерам у канал мирног, јасног приповедања.
-Вратио сам се из шетње, заправо, излета, са... Сергејем. Били су у соби. За рачунаром. Он куцао, она му диктирала. Гледао сам их неколико тренутака без речи, не одговарајући на њихов поздрав. Онда сам извадио пиштољ и испалио по четири хица у сваког од њих. Прво у њега, па у њу. После сам хтео и себе, али нисам имао више метака. Тад сам чуо страховити плач и поново се сетио Сергеја. Затим сам позвао полицију...
Заћутим, као да сам се много уморио од приче, уздахнем дубоко. Склопим очи, с муком прогутам. Онда, изнова окрепљен, отворим их, дигнем главу, и погледам иследника.
На крају, сасвим сталожено, одлучно, скоро с некаквим тихим, пркосом, поновим:
-Ја сам их убио. Ја сам једини виновник свега.
Истражни судија ме гледа сумњичаво, размишља.
-Полако, само полако. Смирите се, то је од шока. Самооптуживање. Догађа се, не ретко.
Тапше ме пријатељски по рамену с изразом у коме су мешани опрезност и саосећање.
Ја остајем стамено миран и озбиљан.
-Није самооптуживање. Одиста сам то учинио. Убио сам их. Хладнокрвно. Знате ли да сам својевремено био на ратишту? Нагледао се тамо хиљаду пута горих призора но што је овај који сте затекли тамо. Страхотно сам их волео... И сад их волим, још више. Али, не кајем се. Нема кајања.
Згледају се ћутке. Један ме осмотри мало дуже. Онда опет размени значајан поглед с колегом. Препознајем тај израз. Али, нека им. Ја ћу се држати своје приче. Она је, уосталом, једино што имам.
Доживим страховито олакшање кад око чланака осетим обгрљај металних обруча, и зачујем „клик“. Најзад, ослобођен слободе. Ослобођен пакла Избора. Упркос речима иследника:
-Ово је још крајње нејасно. Али ћемо вас морати задржати у притвору до даљег. Таква је процедура.
КОМАНДАНТ И МАРГИТА
...Ја се зовем Пола Хорват љубила сам мртвог човјека...
(Џ. Б. Штулић: 3Н)
Замисли ти си ја
Замисли ја сам ти
(EKV Анестезија)
Твои глаза зеленые,
Твои слова обманные
И эта песня звонкая
Свели меня с ума.
(Руска романса)
Останите далеко, плава љубави - ми цјеливамо трак сунца - и сунце је живот, док му се не приближимо...
(Јанко Полић-Камов: Новеле / Жена)
Понекад се осећам као јунак петпарачког романа. Или као лик из тв серија, које називају “сапунске опере”. Популарни назив тог жанра је „сапуница“.
****
После увиђаја, у полицији, терају ме да све поновим, али смирено, по реду. Да се саберем и најзад им испричам како је одиста било.
Ја онда говорим, лагано, мукла гласа. Некако сам нашао снаге да причу обуздам и утерам у канал мирног, јасног приповедања.
-Вратио сам се из шетње, заправо, излета, са... Сергејем. Били су у соби. За рачунаром. Он куцао, она му диктирала. Гледао сам их неколико тренутака без речи, не одговарајући на њихов поздрав. Онда сам извадио пиштољ и испалио по четири хица у сваког од њих. Прво у њега, па у њу. После сам хтео и себе, али нисам имао више метака. Тад сам чуо страховити плач и поново се сетио Сергеја. Затим сам позвао полицију...
Заћутим, као да сам се много уморио од приче, уздахнем дубоко. Склопим очи, с муком прогутам. Онда, изнова окрепљен, отворим их, дигнем главу, и погледам иследника.
На крају, сасвим сталожено, одлучно, скоро с некаквим тихим, пркосом, поновим:
-Ја сам их убио. Ја сам једини виновник свега.
Истражни судија ме гледа сумњичаво, размишља.
-Полако, само полако. Смирите се, то је од шока. Самооптуживање. Догађа се, не ретко.
Тапше ме пријатељски по рамену с изразом у коме су мешани опрезност и саосећање.
Ја остајем стамено миран и озбиљан.
-Није самооптуживање. Одиста сам то учинио. Убио сам их. Хладнокрвно. Знате ли да сам својевремено био на ратишту? Нагледао се тамо хиљаду пута горих призора но што је овај који сте затекли тамо. Страхотно сам их волео... И сад их волим, још више. Али, не кајем се. Нема кајања.
Згледају се ћутке. Један ме осмотри мало дуже. Онда опет размени значајан поглед с колегом. Препознајем тај израз. Али, нека им. Ја ћу се држати своје приче. Она је, уосталом, једино што имам.
Доживим страховито олакшање кад око чланака осетим обгрљај металних обруча, и зачујем „клик“. Најзад, ослобођен слободе. Ослобођен пакла Избора. Упркос речима иследника:
-Ово је још крајње нејасно. Али ћемо вас морати задржати у притвору до даљег. Таква је процедура.
#4
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 22 April 2010 - 04:52
A cemu konkretno sluzi ovaj topic? Mislim, koja mu je svrha?
#5
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 23 April 2010 - 12:51
А која би сврха требала бити било ког топика овде?
Пише у поднаслову. Одломци из романа.
I
1.
-Чуј стари - рекла ми је једног дана Матилда, вративши ми рукопис - ја не знам што си ти с овим хтио, но ваљда си и сам свјестан да је то далеко од озбиљне литературе. Јест, лијепо ти је то све, питко, лако за прочитати, „клизи“ низ мождане вијуге. И дотиче се срца, морам признати. Али се не би никако смјело сврстати у добру књижевност. По емоцијама би, доиста, могло и проћ. Али, скоро све друго... Наивна фабула, ликови прилично папирнати. Као да ниси био на ратишту и видио да се не може тек тако неког „спасити од метка“ или бомбе, као Мирко и Славко. Фали и философије, контемплације. Не мислим, дакако, да ју треба експлицитно стављати, но, мора извирати из текста, а тога код тебе - нема. Недостају и унутарњи монолози. А већ и лекторски, сасма недотјерано. Што ће ти, на примјер, онолике троточке, и углавном гдје им мјесто уопће није? Мислим, немој криво схватити. Има ту “штофа”. Идеја није лоша, као и то, помирба двију зараћених страна. И како је тај рат био велика пријевара, умјетно изазван. Порука ти је добра, да је требала остати Југославија, она наша, од Триглава до Вардара. Премда је то сада веома омражено тамо. Но, има још пуно оних, међу које и Давид и ја спадамо, који и данас, послије свега, мисле како је та варијанта ипак била најбоља, и заправо једина за све нас ондје. Везе међу људима и народима биле су дубље но што се то можда на први поглед чинило. Земља је зато и гурнута у рат, да би пала крв, другачије ју не би никад растурили… Но, да, ето, то ти је моје мишљење о рукопису. Ако би вриједно још порадио на тому могло би постати на крају и сасма добар роман. Ако се снабдеш стрпљењем, постојаношћу, темељношћу, особинама које те баш, немој се љутит, не красе пуно. Роман није пјесма. Пјесме су ти доиста феноменалне. Хм, ако баш хоћеш, питат ћу те, најотвореније: што ти је уопће пало на памет писати прозу? Мој би ти савјет био држати се поезије. Без увреде. За роман, сем талента, дакако, треба стрпљења, вредноће, овладавања техником. Унутарње сталожености неке. Мислим да ће ти и Давид исто рећи.
Пише у поднаслову. Одломци из романа.
I
1.
-Чуј стари - рекла ми је једног дана Матилда, вративши ми рукопис - ја не знам што си ти с овим хтио, но ваљда си и сам свјестан да је то далеко од озбиљне литературе. Јест, лијепо ти је то све, питко, лако за прочитати, „клизи“ низ мождане вијуге. И дотиче се срца, морам признати. Али се не би никако смјело сврстати у добру књижевност. По емоцијама би, доиста, могло и проћ. Али, скоро све друго... Наивна фабула, ликови прилично папирнати. Као да ниси био на ратишту и видио да се не може тек тако неког „спасити од метка“ или бомбе, као Мирко и Славко. Фали и философије, контемплације. Не мислим, дакако, да ју треба експлицитно стављати, но, мора извирати из текста, а тога код тебе - нема. Недостају и унутарњи монолози. А већ и лекторски, сасма недотјерано. Што ће ти, на примјер, онолике троточке, и углавном гдје им мјесто уопће није? Мислим, немој криво схватити. Има ту “штофа”. Идеја није лоша, као и то, помирба двију зараћених страна. И како је тај рат био велика пријевара, умјетно изазван. Порука ти је добра, да је требала остати Југославија, она наша, од Триглава до Вардара. Премда је то сада веома омражено тамо. Но, има још пуно оних, међу које и Давид и ја спадамо, који и данас, послије свега, мисле како је та варијанта ипак била најбоља, и заправо једина за све нас ондје. Везе међу људима и народима биле су дубље но што се то можда на први поглед чинило. Земља је зато и гурнута у рат, да би пала крв, другачије ју не би никад растурили… Но, да, ето, то ти је моје мишљење о рукопису. Ако би вриједно још порадио на тому могло би постати на крају и сасма добар роман. Ако се снабдеш стрпљењем, постојаношћу, темељношћу, особинама које те баш, немој се љутит, не красе пуно. Роман није пјесма. Пјесме су ти доиста феноменалне. Хм, ако баш хоћеш, питат ћу те, најотвореније: што ти је уопће пало на памет писати прозу? Мој би ти савјет био држати се поезије. Без увреде. За роман, сем талента, дакако, треба стрпљења, вредноће, овладавања техником. Унутарње сталожености неке. Мислим да ће ти и Давид исто рећи.
#6
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 23 April 2010 - 12:55
2.
-Наратор и ликови не би требало да ти се изражавају на идентичан начин. И уопште, ликови би морали да се међусобно разликују у говору, не само по националном и социјалном пореклу и образовању, него по разликама у самој личности. Даље, код управног говора, исувише „објашњаваш“. Остави читаоцу, сам ће схватити. А промашио си и пуку фактографију, изгубио осећање за проток времена. Они код тебе и даље ратују, а после Вуковара војна дејства су у Хрватској престала.
То ми је рекао Давид. И још више ме спустио из мојих заноса. Додао је:
-Често имаш дугу и компликовану реченицу. Понекад се изгубиш у њој. Не владаш. Све ово ти говорим као обични читалац. Као захтевни, могао бих ти казати још много тога, али, мислим да ти је ионако Матилда већ доста тога рекла, па не бих понављао. Не кажем, има ту нечег, поготово кад би се порадило на томе, али, ја бих другачије писао.
-Па, што не пишеш – узвратим, као да га мало и „изазивам”, што он мени толико „објашњава”.
-Ето, не пишем. У ствари, писао сам, у гимназији, онако, као већина. Ту и тамо, која песма објављена по школским листовима и књижевним часописима. Није то било лоше, говорили су. А покушавао сам и некакву прозу. Али живот ме је после одвео на другу страну…
Остане у тишини неко време,размишљајући. Онда каже:
-У ствари, можда су и непримерени ови наши савети. Све, на крају, зависи од тебе.
-Понекад се питам да ли зависи само од мене.
-А од кога ће? Можда, уистину, неки токови повуку својом „логиком“. Али, опет, све варијанте радње, и особине јунака, поставио си - ти. А ако каткад изгледа као да се „одмећу“, опет је, у ствари, твоје. Идеје, које стално нове излазе. Да, морам ти одати признање, имаш врло развијену машту. Наши ликови, а и прилике у које си их ставио, доста се разликују од нас реалних. Уопште није лоше кад се писац „одлепи“ од суве реалности. Заправо је глупо кад „преписује“ догађаје из сопственог или живота ближњих, кад није у стању да сам створи један читав мали универзум. Сем тога, размисли: Је ли за добро књижевно дело довољно што радња почиње у лето 1991. године, на рушевинама Југославије у рату? Да ли би се могао направити упечатљив драмски конфликт да се сусрет збио, рецимо, 1961, и да главни јунаци нису из две различите, па још зараћене нације?
Поћути.
-Е, да, оволико ти „доцирам“... – дометне - А можда си у праву. Можда би и ја требало да почнем. Није искључено да једном решим, и седнем…
****
Но, дакле, ту је мој роман. Али и ове белешке. И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
Да ли, да променим свет до краја песме? Не знам, тек, записујем…
-Наратор и ликови не би требало да ти се изражавају на идентичан начин. И уопште, ликови би морали да се међусобно разликују у говору, не само по националном и социјалном пореклу и образовању, него по разликама у самој личности. Даље, код управног говора, исувише „објашњаваш“. Остави читаоцу, сам ће схватити. А промашио си и пуку фактографију, изгубио осећање за проток времена. Они код тебе и даље ратују, а после Вуковара војна дејства су у Хрватској престала.
То ми је рекао Давид. И још више ме спустио из мојих заноса. Додао је:
-Често имаш дугу и компликовану реченицу. Понекад се изгубиш у њој. Не владаш. Све ово ти говорим као обични читалац. Као захтевни, могао бих ти казати још много тога, али, мислим да ти је ионако Матилда већ доста тога рекла, па не бих понављао. Не кажем, има ту нечег, поготово кад би се порадило на томе, али, ја бих другачије писао.
-Па, што не пишеш – узвратим, као да га мало и „изазивам”, што он мени толико „објашњава”.
-Ето, не пишем. У ствари, писао сам, у гимназији, онако, као већина. Ту и тамо, која песма објављена по школским листовима и књижевним часописима. Није то било лоше, говорили су. А покушавао сам и некакву прозу. Али живот ме је после одвео на другу страну…
Остане у тишини неко време,размишљајући. Онда каже:
-У ствари, можда су и непримерени ови наши савети. Све, на крају, зависи од тебе.
-Понекад се питам да ли зависи само од мене.
-А од кога ће? Можда, уистину, неки токови повуку својом „логиком“. Али, опет, све варијанте радње, и особине јунака, поставио си - ти. А ако каткад изгледа као да се „одмећу“, опет је, у ствари, твоје. Идеје, које стално нове излазе. Да, морам ти одати признање, имаш врло развијену машту. Наши ликови, а и прилике у које си их ставио, доста се разликују од нас реалних. Уопште није лоше кад се писац „одлепи“ од суве реалности. Заправо је глупо кад „преписује“ догађаје из сопственог или живота ближњих, кад није у стању да сам створи један читав мали универзум. Сем тога, размисли: Је ли за добро књижевно дело довољно што радња почиње у лето 1991. године, на рушевинама Југославије у рату? Да ли би се могао направити упечатљив драмски конфликт да се сусрет збио, рецимо, 1961, и да главни јунаци нису из две различите, па још зараћене нације?
Поћути.
-Е, да, оволико ти „доцирам“... – дометне - А можда си у праву. Можда би и ја требало да почнем. Није искључено да једном решим, и седнем…
****
Но, дакле, ту је мој роман. Али и ове белешке. И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
Да ли, да променим свет до краја песме? Не знам, тек, записујем…
#7
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 23 April 2010 - 16:59
А која би сврха требала бити било ког топика овде?
Svrha foruma, pa tako i svih topica je diskusija.
И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
Koga pitas; sebe ili nas? Da li je ovaj topic zamisljen kao tvoj blog, a onda si definitivno promasila adresu, ili ocekujes kritiku, ili nesto trece?
Ponovo pitam - cemu sluzi tvoj topic?
#8
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 23 April 2010 - 18:45
Колико ја знам, сврха форума није само дискусија, и реакције у виду постова...Svrha foruma, pa tako i svih topica je diskusija.
Koga pitas; sebe ili nas? Da li je ovaj topic zamisljen kao tvoj blog, a onda si definitivno promasila adresu, ili ocekujes kritiku, ili nesto trece?
Ponovo pitam - cemu sluzi tvoj topic?
На форумима се остављају и одломци из романа, песме, а остали могу, али и не морају да дискутују о томе.
Ја сам овде остављала раније и одломке из другог романа, и то никоме није сметало.
Који ти проблем заправо имаш са свим овим?
#9
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 23 April 2010 - 18:52
Ако, можда, није било јасно: И ово је део текста самог романа, не некаква моја напомена.****
Но, дакле, ту је мој роман. Али и ове белешке. И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
Да ли, да променим свет до краја песме? Не знам, тек, записујем…
#10
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 24 April 2010 - 11:37
Колико ја знам, сврха форума није само дискусија, и реакције у виду постова...
Lose si informirana.
Ја сам овде остављала раније и одломке из другог романа, и то никоме није сметало.
Vjerojatno zato sto nitko nije citao. A inace, nesto slicno je radila i CrnaBombarderka koja je svoju "poeziju" maestralno izvodila na deponiji. Mislim da ni ti nisi daleko od toga da zavrsis na smetlistu.
Који ти проблем заправо имаш са свим овим?
Uglavnom taj sto nesuvislo zauzimas forumski prostor. Za eksperimente koje ti ovdje izvodis sama sa sobom sluzi blog a ne forum.
Btw, trebala si se bar potruditi da naslovu svog romana das originalniji naslov. Ne cini li ti se da "Komandant i Margita" zvuci isuvise ukradeno?
Ili, ne daj Boze, mozda mislis da si napisala remek djelo ravno "Majstoru i Margariti".
Edited by Ziza, 24 April 2010 - 11:43.
#11
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 24 April 2010 - 13:16
Добро, схватила сам.Lose si informirana.
Vjerojatno zato sto nitko nije citao. A inace, nesto slicno je radila i CrnaBombarderka koja je svoju "poeziju" maestralno izvodila na deponiji. Mislim da ni ti nisi daleko od toga da zavrsis na smetlistu.
Uglavnom taj sto nesuvislo zauzimas forumski prostor. Za eksperimente koje ti ovdje izvodis sama sa sobom sluzi blog a ne forum.
Btw, trebala si se bar potruditi da naslovu svog romana das originalniji naslov. Ne cini li ti se da "Komandant i Margita" zvuci isuvise ukradeno?
Ili, ne daj Boze, mozda mislis da si napisala remek djelo ravno "Majstoru i Margariti".
Ти само провоцираш и вређаш, намерно, то је тако очигледно, те ти више нећу одговарати.
#12
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 24 April 2010 - 13:17
II
1.
Име и презиме. Шифра, без решења, којом се распознајемо, формално, од других.
Бранибор Никодијевић, кинооператер. И власник оног што званично зову „Салон за масажу и пословну пратњу“. Песник четири књиге песама, од којих су две награђене, тзв. “престижним” наградама. Романсијер у покушају. С предумишљајем.
Место боравка Рим. Roma, Italia.
Статус: Привремена дозвола боравка, и радна дозвола, које се продужују у недоглед, у очекивању држављанства.
Пре тога, живео такође у Риму, код брата, снахе и њихово двоје деце.
****
Стиснувши срце, али, истински решено, једног дана брат ми је коначно рекао:
-Овако више не иде. Или прихвати озбиљан посао, или се сели одавде. Стварно више нема смисла. Ево, управо сам разговарао с ортаком. Угледан ресторан. Касније, кад се уходаш, а верујем да коначно хоћеш... молим те да нађеш себи стан. Још толико смо спремни да помогнемо.
1.
Име и презиме. Шифра, без решења, којом се распознајемо, формално, од других.
Бранибор Никодијевић, кинооператер. И власник оног што званично зову „Салон за масажу и пословну пратњу“. Песник четири књиге песама, од којих су две награђене, тзв. “престижним” наградама. Романсијер у покушају. С предумишљајем.
Место боравка Рим. Roma, Italia.
Статус: Привремена дозвола боравка, и радна дозвола, које се продужују у недоглед, у очекивању држављанства.
Пре тога, живео такође у Риму, код брата, снахе и њихово двоје деце.
****
Стиснувши срце, али, истински решено, једног дана брат ми је коначно рекао:
-Овако више не иде. Или прихвати озбиљан посао, или се сели одавде. Стварно више нема смисла. Ево, управо сам разговарао с ортаком. Угледан ресторан. Касније, кад се уходаш, а верујем да коначно хоћеш... молим те да нађеш себи стан. Још толико смо спремни да помогнемо.
#13
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 26 April 2010 - 13:46
Добро, схватила сам.
Ти само провоцираш и вређаш, намерно, то је тако очигледно, те ти више нећу одговарати.
Ne, uopce ne vrijedjam, samo sam iskrena. Da li ti je draza opcija da ti ljudi lažu, tapkaju po ramenu a u sebi misle da si "kreten"? - figurativno receno.
Prva i kljucna stvar
Ako si napisala roman koji zelis objaviti, pa makar i putem foruma, moras biti spremna na kritike. I ne smijes ih nuzno shvacati kao lose.
Ako objavljujes roman na forumu, opet moras biti spremna na kritike jer oni koji citaju (ako citaju) imaju potrebu s tobom komunicirati.
Ukoliko zaista zelis da netko primjeti tvoj rad, onda ne bi bilo lose da prije nego sto nam (forumasima) prezentiras svoje djelo, napises kraci uvod; zasto si ga napisala, zasto si ga postala na forum, itd. - dakle daj ljudima MOTIV da ga procitaju i kazu svoj sud.
Ako nisi spremna na negativne kritike, pametnije je da svoja djela ne objavljujes na ovaj nacin.
I na kraju, koliko god ti mislila da te provociram, (a u pravu si, ali ne radim to u zloj namjeri) za tebe je daleko bolje i bezbolnije da ti Ziza kaze da ti je naslov cisti plagijat, nego da ti to u lice kaze urednik izdavacke kuce.
Savjet - pokusaj se obratiti forumskoj publici jednostavnim i iskrenim rijecima - "ljudi, nesto sam napisala, molim vas recite da li vam se svidja" - dakle bitno je da uspostavis kontakt.
Jer na ovakav suhoparan nacin gdje ljudi ne znaju cemu topic sluzi osim sto vide kilometarske plahte od postova, neces postici nista, a najmanje čitanost.
#14
Grazia
-
- Members
- 2,714 posts
Posted 27 April 2010 - 17:44
2.
Уместо крвав, донео сам госту печен бифтек. У журби, узео с кухињског стола погрешан. И поред мог извињења није хтео да га прихвати. Инсистирао је да му донесем какав је наручио. А ја, уместо да вратим овај у кухињу, кренух да госта убеђујем да га узме. Одједном ми се учинило апсурдним да се враћа. У мени се пробуди некакав чудновати пркос. И упорно сам настојао да гост узме баш овај бифтек. Он је онда захтевао да дође власник.
Шта ће му фалити да поједе овакав бифтек, рекох му, а он одговори да му ништа не би фалило, али да баш хоће онај који је наручио.
-Уосталом - рече - како могу уопште да запошљавају овакве конобаре...?
Не доврши, али ме погледа тако, да је из мене просто излетело:
-Са страним акцентом, дрвеним ногама... – Србе! Да, Србин сам!
Гласно сам рекао, да се на трен читав ресторан окренуо к мени, преставши да једе, а и анимир музика утихну.
-Шта мислиш, одакле ми ова нога - заврнувши ногавицу, и лупивши по протези, унех му се у лице с неким помереним поносом. Део мене говорио ми је да се зауставим, али неки други Бранибор ме је гонио да наставим:
-Нећу да вас услужим! - рекао сам још гласније, затим надодах:
-Ратовао сам да одбраним свој народ од вас, који сте подржавали његове убице!
Не знам зашто сам тако реаговао, јер се у том часу ни најмање нисам осећао као некакав “бранилац српства”, напротив.
Како год било, коначно и неопозиво, одбио сам да услужим госта новим бифтеком, и демонстративно отишао у кухињу. Колеге су ме молиле да се не играм с тешко стеченим радним местом, али нисам прихватио.
Газда је само бесно прошао крај мене, рекавши:
-Вечерас, по завршетку радног времена, да сте у мојој канцеларији.
Уместо крвав, донео сам госту печен бифтек. У журби, узео с кухињског стола погрешан. И поред мог извињења није хтео да га прихвати. Инсистирао је да му донесем какав је наручио. А ја, уместо да вратим овај у кухињу, кренух да госта убеђујем да га узме. Одједном ми се учинило апсурдним да се враћа. У мени се пробуди некакав чудновати пркос. И упорно сам настојао да гост узме баш овај бифтек. Он је онда захтевао да дође власник.
Шта ће му фалити да поједе овакав бифтек, рекох му, а он одговори да му ништа не би фалило, али да баш хоће онај који је наручио.
-Уосталом - рече - како могу уопште да запошљавају овакве конобаре...?
Не доврши, али ме погледа тако, да је из мене просто излетело:
-Са страним акцентом, дрвеним ногама... – Србе! Да, Србин сам!
Гласно сам рекао, да се на трен читав ресторан окренуо к мени, преставши да једе, а и анимир музика утихну.
-Шта мислиш, одакле ми ова нога - заврнувши ногавицу, и лупивши по протези, унех му се у лице с неким помереним поносом. Део мене говорио ми је да се зауставим, али неки други Бранибор ме је гонио да наставим:
-Нећу да вас услужим! - рекао сам још гласније, затим надодах:
-Ратовао сам да одбраним свој народ од вас, који сте подржавали његове убице!
Не знам зашто сам тако реаговао, јер се у том часу ни најмање нисам осећао као некакав “бранилац српства”, напротив.
Како год било, коначно и неопозиво, одбио сам да услужим госта новим бифтеком, и демонстративно отишао у кухињу. Колеге су ме молиле да се не играм с тешко стеченим радним местом, али нисам прихватио.
Газда је само бесно прошао крај мене, рекавши:
-Вечерас, по завршетку радног времена, да сте у мојој канцеларији.
