1234 replies to this topic

[DASUBO]

1936. god. pripada Auto Unionu i pogotovu njihovom izuzetnom vozaču Berndu Rozmajeru, tako da Mercedes nije imao mnogo izbora i napušta već pomalo prevaziđeni W25 i okreće se novoj šasiji za 1937. god. treba napomenuti da je za ovu sezonu jedno od retkih ograničenja predstavljala maksimalna masa vozila od 850 kg (povećanje za 100 kg u odnosu na predhodnu sezonu), dok nije bilo apsolutno nikakvih ograničenja po pitanju snage i konstrukcije motora. Kakva fantastična regulativa!
Ovo naravno nije moglo ostati neiskorišćeno i ubrzo je svetlost dana ugledao monstruozni W125, kreacija novo pridošlog Rudolfa Uhlenhauta, perspektivnog tridesetogodišnjeg direktora trkačkog odeljenja Mercedesa. Kakva je ličnost bio Rudolf govori istinita priča da je sam testirao prototipove W125 na Nurburgringu i uskoro je postizao vremena koja su bila vrlo blizu rezultatima Karačole i Braunhiča! Zamislite samo na šta bi ličio jedan krug danas Norberta Hauga u W01 recimo na Hokenhajmu. Stvarno ne bi bilo za gledanje, a i aparati za reanimaciju bi verovatno bili u punom pogonu...


Mercedes W125 iz 1937. god.


Mercedes W125


Motor W125 (redni osmocilindrični motor zapremine 5660 cc, snage 442 kw pri 5800 o/min, dovoljno za 322 km/h!)


Sa leva na desno: Rudolf Uhlenhaut, Manfrd von Brauchitsch, Rudolf Caracciola, John Richard Beattie Seaman, Max Sailer, Alfred Neubauer

Koliko je ova šasija bila izbalansirana, za razliku od divljih Auto Uniona, govori podatak da je na jednom testiranju Rudolfu otpao zadnji točak pri punoj brzini. Po rečima Uhlenhauta, auto je nastavio da ide pravo, a on je imao osećaj da vozi motorcikl sa prikolicom...

Bilo bi šteta ne pomenuti specijalnu verziju ovog automobila spremljenu za ultrabrzi Avus, W125 Rekordwagen. Ovaj monstrum sa specijalno podešenim motorom od 726 ks i gorivom koje se sastojalo od mešavine metanola je postigao brzinu od 432,7 km/h! Iako su već bile slike ovog izuzetnog automobila na ovom topicu, jednostavno nije u redu preskočiti ga.



W125 Rekordwagen iz 1938. god.

Ovako temeljan i pasionirani razvoj nije mogao a da ne donese odlične rezultate. Pogotovu što je auto bio izuzetno pouzdan, što baš i nije bio slučaj sa W25. Ono što je jako interesantno je to da W125 "igrao" samo jednu sezonu i to već pomenutu 1937. god. gde su osvojene sledeće trke:

Jul25/37 German GP-N?rburgring, Rudolf Caracciola
Aug08/37 Monaco GP-Monte Carlo, M. v. Brauchitsch
Aug22/37 Swiss GP-Bremgarten, Rudolf Caracciola
Sep12/37 Italian GP-Livorno, Rudolf Caracciola
Sep26/37 Masaryk GP-Brno, Rudolf Caracciola

Sledeća 1938. god. donosi novo ograničenje, ali ovaj put u zapremini motora, tako da fantastični W125 odlazi sa GP takmičenja. Ali iz Štutgarta stiže novi monstrum...

Edited by DASUBO, 07 June 2010 - 20:04.

[Louis Chiron]

Dasubo
Obnavljamo gradivo.
1931:Francuski GP.Montlhery-Pobednik:LOUIS CHIRON-Achille Varzi==BUGATTI T51==
1931:Belgiski GP.SPA-Pobednik:William Grover Williams-Caberto Conelli==BUGATTI T51==

[Rad-oh-yeah?]

Odlican vebsajt o predratnim granpri trkama:

http://www.kolumbus.fi/leif.snellman/

[alpiner]

Fenomenalni tekstovi DASUBO, uživancija čitati i gledati!!!

[DASUBO]

Auto Union tip C i Bernd Rozemajer su bili ubitačna kombinacija te 1936. god koja je iznedrila timsku i vozačku titulu te sezone, okončala dominaciju Mercedesa W25 iz 1935. god. i uslovila nastanak titanskog W125.
Bilo bi šteta da malo ne zavirimo pod nemirnu šasiju ovog izuzetnog automobila...



Bernd Rozemajer u akciji sa svojim Auto Unionom tip C 1936. god.

Ovaj auto koji je osvoji šest pobeda te sezone je bio treća evolucija dr Poršea na temu postavljenu tipom A. Motor je bio ponovo sa 16 cilindara zapremine 6005cc, sa 2 ventila po cilindru, natpunjen Roots-ovim kompresorom i snage 520ks pri 5000 o/min. Ovo je bilo dovoljno za čitavih 314km/h, ali suluda brzina nije bila najveći problem (pomislite samo na krhke doboš kočnice koje su trebale da zaustave ovo čude i biće vam jasno zašto kažem da je brzina problem). Mnogo veća muka je bilo vrlo izraženo preupravljanje koje je direktana posledica neizbalansirane karoserije, prevelikog odnosa snage i težine i tipa oslanjanja koje je Ferdinad izabrao (gibanj pozadi u kombinaciji sa torzinom oprugom i frikcionim amortizerima). Trebalo je imati neverovatan osećaj pa pogoditi na koju će stranu krenuti rep ovog automobila (hm, hm, ne podseća li vas to na prve verzije Porsche-a 911?).


Demoliranje guma na Tipu C je bila redovna pojava


Hans Štuk u aerodinamički unapređenom tipu C u Monci

Priča o tipu C bi bila nepotpuna bez osvrta na Auto Union Tip C streamliner, kojim je Bernd 1937. god. za tri dana postavio 15 svetskih rekorda u brzini, a gde bi drugde, nego na Avusu. Odlazeći sa Avusa, u blizini Frankfurta, Rozemajer na autoputu postiže neverovatnih 407 km/h. Samo je već pomenuti Rekordwagen bio brži.


Auto Union Tip C streamliner

Prava tragedija se desila 28. januara 1938. god. kada u pokušaju ponovnog obaranja svetskog rekorda u brzini gine tada 28-godišnji Bernd Rozemajer. Nesreća se dogodila pri brzini većoj od 440 km/h na autoputu od Frankfurta do Darmštata. Prosto je jezivo šta je ostalo od streamliner-a, što slika i ilustruje...



Vest je izazvala pravi šok i to ne samo u nemačkoj javnosti, već i u čitavoj Evropi. Bernd je bio izuzetno popularan i omiljen vozač iz više razloga. Jedan od njih je bio i brak sa Elly Beinhorn, čuvenom po svom neustrašivom letenju na dugim relacijama.


Bernd sa suprugom u društvu dr Poršea

Nacisti jednostavno nisu mogli da propuste ovakav medijski potencijal bračnog para Bernd-Eli i Himler naređuje Rozemejeru da pristupi SS-u. Bernd je do svoje smrti vrlo uspešno izbegavao povezivanje svojih uspeha sa nacistima i nikada nije obukao tu odvratnu odoru. Za razliku od svih ostalih nemačkih vozača tog perioda...
Skrhana bolom Beinhorn traži skromnu ceremoniju sahrane za svog muža, ali to nacisti ne dozvoljavaju, držeći pompezne i besmislene govore na sprovodu. Uvređena do srži, Eli demonstrativno napušta sahranu velikog Rozmajera.

Postoji jedan bizaran podatak vezan za ovog vozača. Naime, duboko je verovao da mu broj 13 donosi sreću pa se tako oženio 13. jula 1936. god, da bi 13 dana kasnije osvojio Nemački GP na Nürburgring-u. Svoju poslednju pobedu na "zelenom paklu" postiže 13. juna 1937. god. poslednju pobedu u karijeri postiže na Donigton parku i to u 13. startu 1937. god.

[DASUBO]

"Gospodar magle"

"...vožnja na tri točka i zadnja pobeda"

"...the end"


"Tajna slobode počiva u hrabrosti."
Ivo Andrić

[Rad-oh-yeah?]

Interesantna stvar oko ovog tragicnog Rozemajerovog pokusaja obaranja rekorda je to sto je taj strimlajner kojeg je tada vozio bio jos dodatno opremljen nekom primitivnom verzijom venturi tunela da gi koristio efekte tla.



Kazu da su upravo ti aerodinamicki nadodaci izazvali udes, da nizu bili zanitovani kako treba i da je, kad je Rozemajer morao naglo da koriguje putanju prilikom bocnog udara vetra, doslo do prenaprezanja te dodate oplate, nitne su popucale, pri brzini od skoro 430 na sat to je sve pootpadalo i zbog poremecene aerodinamicke ravnoteze bolid se isprevrtao i uleteo u sumu kraj puta.

Rozemajer je ispao negde na pola puta, stotinjak metara od inicijalnog mesta udesa i otprilike isto toliko daleko od konacnog polozaja olupine njegovog Auto-Uniona.


spomen obelezje na mestu pogibije Bernda Rozemajera

Inace, vrlo je zanimljiv bio rivalitet izmedju Mercedesovog asa Rudija Karacole koji je bio nesto poput Sumahera predratne ere, ziva legenda, covek sa najvise pobeda i sampionskih titula, i "mladog lava" Rozemajera koji je bio zvezda u usponu i od koga se ocekivalo da ce da dostigne pa cak i da nadmasi Karacoline rekorde.

Rozemajerova supruga Eli Bajnhof je jedina zena koja je ikada sela u neku od "srebrnih strela" - jednom prilikom je odvezla krug oko Monce u Berndovom bolidu. Ona je dozivela duboku starost, umrla je pre nepune 3 godine.

[DASUBO]

Ko je bio Rudolf Caracciola? Najboji i najtrofejniji predratni vozač? Zagriženi nacista? Neverovatni perfekcionista izuzetne mentalne snage i inteligencije? Odgovor na ova pitanja traži detaljniji osvrt na ovog izuzetnog vozača, možda i najvećeg svih vremena ako uzmete u obzir kakve je monstruozne automobile vozio. Ali krenimo redom...

Otto Wilhelm Rudolf Caracciola, poznatiji pod imenom Rudi Karačola (ili za prijatelje samo Rudi) se rodio kao četvrto dete Maksimilijana i Matilde Karačola 30. januara 1901. god u Remagenu u Nemačkoj. Interesantno je napomenuti da se porodica Karačola doselila u Nemačku iz Napulja za vreme tridesetogodišnjeg rata (1618-1648. god) i da ima aristokratsko poreklo čiji rodoslov seže čak 780. god.


Prvi čovek koji je poneo laskavi nadimak Regenmeister ("Kišni čovek"), Rudolf Rudi Karačola

Karačola započinje svoju trkačku karijeru kao praktikant u fabrici automobila Fafnir iz Ahena. Svoje prve pobede je zabeležio vozeći Nsu motorcikle na trkama izdržljivosti. Kada je Fafnir preorjentisao svoju proizvodnju na automobile, Rudi 1922. god na Avusu sa njihovim prvim automobilom zauzima četvrto mesto u generalnom poretku, a prvo u svojoj klasi. Postoji jedna anegdota o Karačolinim radu kao prodavca automobila u Fahnir-u (zanimanje koje će ga pratiti čitavog života). Za sve vreme rada u toj fabrici uspeo je da proda samo jedan automobil i pošto je Nemačku razdirala ogromna inflacija u to doba, dok je doneo novac u fabriku, za to jedva da je mogao da se kupe farovi i sirena automobila koji je upravo prodao!
Zbog tuče sa vojnikom belgijskih okupacionih snaga seli se iz Ahena u Drezden ged se 1923. godine zapošljava kao prodavac u novo stvorenoj kompaniji Mercedes Benz. Na novom radnom mestu nastavlja sa "vikend trkanjem", jer mu poslodavac nije dozvoljavao da učestvuje na trkama koje su bile previše udaljene od Drezdena! Uprkos takvom ograničenju, te 1923. god osvaja četiri od osam trka na kojima je učestvovao sa Mercedesom 6/25/40 HP.
Sledeće, 1924. god osvaja 15 pobeda na brdskim trkama sa novim automobilom pogonjenim motorom od 1500 cc sa kompresorom.

Pravi proboj u trkačkoj karijeri i konačno profesionalni angažman donosi maestralna pobeda 11. jula 1926. god. na prvom, zvaničnom nemačkom GP voženom po teškom pljusku na Avusu.


Rudijev pobednički krug na prvom osvojenom GP u karijeri

Fascinantan je način na koji je Karačola pobedio u ovoj trci. Naime, na samom startu Rudiju se gasi auto i njegov mehaničar Otto Salzar je morao da izađe iz kola i da ga pred 500 000 ljudi koji su se grohotom smejali gura sa starta ne bi li nekako upalio motor. Posle gomile muka, motor se najzad oglasio i Karačola sa poslednjeg mesta se uključuje u trku na kojoj je startovalo 44 posade. Međutim, ubrzo počinje jaka kiša i takmičari počinju redom da izleću sa staze. Jedan auto je čak usmrtio nesrećnog redara pored staze. Publika je šokirana gledala kako jedan golobradi vozač vikend trka uskoro preuzima vođstvo. Ali, sreća im uskoro okreće leđa i auto počinje sve više da "preskače" u radu ukazujući da nešto sa paljenjem ozbiljno nije u redu. Po tadašnjim pravilima, Rudi staje i box i sam počinje da vadi i menja jednu po jednu usijanu svećicu. Naravno, kako to obično biva, problem je bio u poslednjoj, osmoj. Iako je sve izgledalo potpuno izgubljeno, Rudi ne obraćajući pažnju na to, vođen osećanjem lojalnosti prema fabrici koja mu je konačno ukazala šansu, nastavlja da vozi kao pomahnitao po stazi. Kiša konačno staje i posle skoro tri sata i 392,3 km potpuno iscrpljeni Karačola prolazi kroz cilj po magli i ne znajući da je upravo pobedio!
Ovaj njegov prvi GP upravo u potpunosti oslikava njegovu trkačku prirodu. Tokom čitave svoje karijere je pokazivao veliku odlučnost, hrabrost, manijakalnu posvećenost detaljima, veliko umeće u kontoli automobila po klizavoj podlozi (hm, hm na koga li to podseća?), izuzetnu upornost. Ova pobeda mu donosi nadimak Regenmeister (prvi "kišni čovek" u istoriji auto sporta) i 17000 maraka koji ulaže u sopstveno predstavništvo za prodaju mercedesovih automobila u elitnom predgrađu Berlina.


Mercedes "Monza car" pobednik prvog GP Nemačke

Sledeće 1927. god. ne uspeva da ponovi uspeh na trci koja mu je donela toliku slavu, ali zato osvaja 11 takmičenja prevashodno u modelu S, čedu dr Ferdinada Poršea. Ovaj auto je prvi u nizu čuvenih "belih slonova", kako su, sa određenom dozom zavisti, ostali trkači zvali modele Mrecedesa od S do SSKL koji su prosto demolirali konkurenciju krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka. Ovi automobili su bilo toliko snažni, ali i teški za vožnju što pokazuje i anegdota sa jedne od mnogobrojnih trka koje je Rudi vozio tih godina po planinskim putevima. Vozeći vratolomnom brzinom na jednoj takvoj trci po očajnom putu, Kračola prednjim točkom udara kamen. Silina udarca je bila tolika da je Rudiju volan iščašio rame i potpuno polomio točak. Skoro onesvešćen od bolova zajedno sa mehaničarem menja točak i vozi još čitavih 150 km do cilja takav auto sa jednom rukom! Eto, od takvog matirajala su bili sazdani nekadašnji trkači u poređenju sa ovim manekenima i tatinim sinovima danas...


Fernando Alonso vozi Mercedes tip S kojim je Karačola pokušao da osvoji Avus 1927. god. Društvo mu pravi Luis Hamilton. Uzdržaću se od svakog komentara...

1928. god. mu donosi novi niz uspeha, uključujići ponovno osvajanje trke na Avusu, sa novim modelom SS. Trba napomenuti da je i Mercedes kao i mnogi drugi proizvođači često zanemarivao regulativu AIACR-a (Association Internationale des Automobile Clubs Reconnus ), preteče mile nam i drage FIA-e. Mahom su se koncentrisali na konstruisanje sportskih automobila, a ne na prave GP mašine. Zato su se mahom takmičili u klasi Formula Libre, odnosno u klasi automobila bez ikakvih ograničenja po pitanju snage i zapremine motora, ako i težine vozila. Otud i ime "slonovi"...


Karačola u Mercedesu SSKL na brdskoj tci 1000 milja Breše 1931. god.

Uspesi se nastavljaju i 1929. i 1930. god. sa modelima SSK i SSKL (K-kurz, kratka verzija, L-licht, lakša verzija), ali ekonomska kriza razara i Nemačku. Mercedes zatvara svoje fabričko trkačko odeljenje 1931. god i Nojbauer stvara "privatni tim" sa Karačolom i još nekolicinom vozača. Koliko su tanke bile finansije pokazuje činjenica da se samo jedan Mercedes SSKL sa Rudijem za volanom pojavio na startu GP Monaka 1931. god. I ta trka se neslavno završila zbog otkaza kvačila.

Crni dani se nadvijaju ne samo nad Karačolom i Mercedesom, nego i nad čitavom Evropom...

(nastaviće se)

[DASUBO]

Velika ekonomska kriza uzrokuje kolaps Rudijevog predstavništva Mercedesa u Berlinu i uz potpuno povlačenje Mercedesa iz trkanja 1932. god. predstavlja jedan od razloga priključivanja Karačole timu Alfa Romea pomenute godine. Ovaj transfer nije protekao ni glatko ni lako. Rudiju je "zvezda" itekako ležala na srcu i čvrsto je obećao Nojbaueru da će se vratiti u tim istog trenutka kada Mercedes počne sa fabričkom ekipom da učstvuje na GP takmičenjima. Sa druge strane vozači Alfe su ga dočekali "na nož" i apsolutno nisu verovali da će se posle "belih slonova" snaći u hitrim, laganim Alfama.


Karačola ispred svog belog (a ne crvenog) Alfa Romea P3 na Avusu 1932. god.

Da stvar bude gora po Rudija, na prvoj trci sa Alfom, čuvenoj Mille Miglia, klip "stiže" ventil na njegovoj Alfi 8C i on biva prinuđen da odustane iako je trku vodio. U fabrici ga je dočekao Kampari sa osmehom koji je, po Rudolfovim rečima, izražavao raspoloženje tipa "...zar vam nisam rekao da neće uspeti"
Boreći se i sa autom i sa nepoverenjem tima Karačola ipak uspeva da osvoji nekoliko brdskih trka kao i GP u Poljskoj i u Monci. Na svakoj trci je pravio velike probleme Nuvolariju, prvom vozaču Scuderie. Te godine gubi trku na Avusu od jedinog Mercedesa na stazi koga je privatno vozio Manfred von Braunhič. Domaća publika je burno pozdravilo ovu pobedu Braunhiča koji istog trenutka postaje nacionalni heroj, gurajući mnogo veće Karačolino ime u stranu i to zbog pripadnosti fabričkom timu Alfe.

Ipak, i Alfa se vrlo brzo zvanično povlači iz trka i Rudi ponovo ostaje bez posla. Još jedan veliki vozač, Rudijev prijatelj, Louis Chiron dobija otkaz u Bugatti-ju i njih dvojica u Švajcarskoj osnivaju privatni tim Scuderia C. C. ( Caracciola-Chiron).
Kupuju tri automobila Alfa Romeo 8C, a Mercedes im donira kamion za prevoz. Širon boji svoj auto u plavo sa belom prugom, dok Rudi bira belu (nemačku tradicionalnu trkačku boju pre pojave "srebrnih strela") sa plavom prugom.
Prvi GP na kome su se okušali, bio je GP Monaka 1933. god. Ali na trningu dolazi do katastrofe. Želeći da svom prijatelju Šironu pokaže kako Alfu treba voziti u Monte Karlu, Rudiju otkazuju kočnice u krivini Tabak. Imao je težak izbor: ili u zid ili u more. instiktivno bira ono prvo i doživljava višestruki prelom desne noge. U prvi mah, doktori su sumnjali da će se ikada vratiti trkanju. Koliko je povreda bila teška govori podataka da čitavih 6 meseci Karačola nije mogao da skine udlage sa noge.


Paralisan od bolova, Kračola sedi u stolici, dok ga gledaoci nose u bolnicu posle udesa u Monaku 1933. god.

U novembru 1933. god. Nojbauer dolazi u posetu Rudolfu u njegovo prebivalište u Lugano želeći da se uveri u kakvom je stanju njegov prijatelj. Nojbaueru je bio potreban takav vozač imajući u vidu već opisana dešavanja oko Auto Uniona i Mercedesa 1933. god. Iako se Rudi upinjao da izgleda opušteno i veselo, stari lisac se nije dao prevariti, Karačola još uvek nije bio spreman. Ipak, održao je datu reč i ponudio Rudiju ugovor koji on potpisuje u Štutgartu januara 1934. god. Koliko je Rudi bio rovit govori podatak da ga je taj put toliko iscrpeo da je sve vreme boravka u Nemačkoj proveo u hotelu odmarajući se.
Nesreća nikada ne dolazi sama i Rudijeva supruga šarlota, gine početkom februara 1934. god od snežne lavine u švajcarskim Alpima. Potpuno skrhan od bola, Rudolf se povlači u potpunu izolaciju i skoro da se odriče trkačke karijere.


Rudolf i Šarlot Karačola (u sredini)

Njegov prijatelj Širon dolazi da ga poseti i jedva ga nagovara da odveze počasni krug u Monaku te 1934. god. Tragedijom potisnuta strast ipak prevladava u tom krugu i on odlučuje da ipak ode na testiranje novog Mercedesa W25.


Luj Širon, veliki vozač i tadašnji veliki Rudijev prijatelj

Česti, nesnosni bolovi u desnoj nozi koja je bila kraća 5 cm od leve i česti problemi sa pouzdanošću novog W25 su uzrokovali mršave rezultate te 1934. god. Najbolji plasman je bilo drugo mesto na GP Španije i pobeda na jednoj brdskoj trci.


Karačola posle pobede u Tripoliju 1935. god

1935. god. donosi potpuni fizički oporavak i pobedu na tri GP-ja (GP Belgije, Švajcarske i Španije) od pet bodovanih za šampionat i to je bilo dovoljno za njegovu prvu šampionsku titulu. Pored toga pobeđuje na politički važnom GP Libije u Tripoliju, tik ispred Varcija i Nuvolarija i to na maestralan način. Po sopstvenim rečima tek na ovoj trci je shvatio da se potpuno fizički oporavio od tragičnog udesa u Monaku dve godine ranije.

1936. god. ni Rudi nije mogao da omogući W25 neki značajniji uspeh, jer je Rozemajer u Auto Unionu bio jednostavno prebrz. Uvidevši to , Nojbauer povlači kompletan tim na pola sezone, ostavivši Auto Unionu da se "prošeta" do kraja šampionata. te godine započinje veliko rivalstvo Karačola-Rozemajer koje je trajalo sve do Berndove tragične smrti 1938. god.

1937. god donosi još jednu šampionsku titulu za Karačolu izvojevanu novim, monstruoznim Mercedesom W125. prva velika pobeda je izvojevana na modifikovanom Avusu (po Hitlerovom predlogu jedna "U" krivina je pretvorena u oval, kako se ne bi gubilo na brzini) pred 300 000 ljudi i to tik ispred Rozemajera vozeći prosečnom brzinom koja je bila veća od 250 km/h.


Rudi ispred Bernda na "Hitlerovom ovalu", Avus 1937. god.

Pored ove trke osvaja i velike nagrade Nemačke ("Zeleni pakao"), Švajcarske i Italije (Livorno). GP Belgije propušta zbog Vanderbilt kupa u Americi, kao i čitav Mercedes, ali na toj trci odustaje zbog kvara kompresora. Pored šampionske titule te godine, rešava stvari i na privatnom planu stupajući u brak sa Alice Hoffman-Trobeck, članicom trkačkog tima Mercedesa. Upoznao je 1932. god. kao ljubavnicu svog prijatelja Širona (iako je bila udata za švajcarskog industrijalca Alfred Hoffman-Trobecka). Nakon Šarlotine smrti, pruzima brigu o njemu i svoju vezu ozvaničavaju brakom u julu 1937. god. neposredno pred Rudijev put u ameriku. Postoji neproverena priča da to Širon i nije baš najbolje podneo...

(nastaviće se)

[DASUBO]

okači neke slike

Sorry druže, ali iz razloga poznatih Alpineru rešio sam da se ubacim u mod "ilegalca"

Pomagao sam prijatelju da "namesti" auto posle restauracije/izgradnje za jednu trku "veterana" u Evropi na treminu iznajmljenom na Hungaroringu. Posle svega "preživljenog" još čvršće sam ubeđen da ovu stazu treba zatvoriti!


Neukrotiva zver sa "lutajućim repom", replika/original Shelby Cobra 427 iz 1967. god.

Pozdrav "Slavetu Regaconiju"

Izvinjavam se na off-u, nastavak priče o Rudiju Karačoli sledi...

[DASUBO]

1938. god. se ponovo menjaju pravila u GP šampionatu i monstrumi Mercedesa i Auto Uniona odlaze u istoriju. Ukidaju se ograničenja u masi auta i umesto toga donose se propisi koji ograničavaju radnu zapreminu motora. Motori bez kompresora su ograničeni na 4500 cc, a oni sa kompresorima na 3000 cc.

Mercedes i Rudolf Uhlenhaut su na ovaj izazov odgovorili bolidom W154 koji je uveliko bio baziran na predhodniku W125. Temeljni kakvi jesu, u fabrici su isprobali obe varijante motora sa i bez kompresora i došli do zaključka da je varijanta o sa V 12 motorom od 3000 cc i sa kompresorom pravo rešenje.


Mercedes W154 iz 1938. god., sa rezervoarom od 400 litara, podeljenim na dva dela (jedna između vozača i motra, drugi u "repu" auta), a sve zbog potrošnje 1km=1 litar


Kokpit W154 gde se vidi otvor za dosipanje goriva sastavljenog od smeše metil-alkohola, nitrobenzena, acetona i etra. Kardansko vratilo prolazi pored vozača kako bi se snizilo sedište vozača, odnosno težište automobila


V 12 sa uglom između cilindara od 60 stepeni, 2926 cc, 4 ventila po cilindru, 425 ks pri 8000 o/min, dva Roots-ova kompresora, 9 (devet) pumpi za ulje!

Da je ova varijanta bila pravi izbor dokazuje i titula koju Rudi Karačola osvaja 1938. god. Ovo će biti njegova treća i poslednja titula svetskog šampiona. Ali, stvari, naravno nisu tekle tako glatko na samom početku.
W154 je debitovao na trci Pau Grand Prix aprila 1938. god. koja se nije bodovala za šampionat. Pored Rudija, drugi W154 je vozio Herman Lang koji se na treningu slupao sa svojim automobilom. Karačola vozi jedini mercedes na toj trci i na početku uspeva da povede trku. Ali, nesnosni bolovi u povređenoj nozi ga primoravaju da auto prepusti Langu koji gubi trku zbog problema sa svećicom i užasne potrošnje goriva W154 od René Dreyfus-a u predivnom Delahaye.

Grand Prix de Pau - 1938

Na sledećoj trci u Tripoliju (koja se opet nije bodovala za šampionat) W154 je zabeležio mnogo bolji rezultat u vidu trostruke pobede. Prvi je stigao von Brauchitsch, drugi Rudi, a treći Lang. Uprkos tehničkim problemima koji su ponovo imali mercedesi, Rudi je stigao osam minuta ispred četvrtoplasiranog u trci!
Prva zvanična trka tog šampionata je bio francuski GP vožen na stazi Reims-Gueux. Start trke je bio dosta tužan, jer se na gridu pojavilo svega devet automobila. Nojbauer je "velikodušno" ponudio organizatoru da uvede i četvrti W154 sa Richard (Dick)Seaman-om, ali su francuzi insistirali da je max tri automobila po timu. Pored mercedesa Karačole, Braunhiča i Langa, na startu su se pojavila dva Auto Uniona sa Christian Kautz-om i Rudolf Hasse-om i tri Talbot-a. Trku završavaju sva tri mercedesa u rasporedu Braunhič-Karačola-Lang i Talbot René Carrièrè-a sa deset krugova zaostatka. Da je trka malo duže potrajala, verovatno je niko ne bi završio, jer su sva tri W154 radila na 11 umesto na 12 cilindara, a Talbot se jedva dovukao do cilja. Tužno...
Dick Seaman je dobio priliku na sledećem GP koji se bodovao u tom šampionatu i to ni manje ni više nego u Nemačkoj. Na toj čudnoj trci su ponovo mercedesi imali glavnu reč. Zašto čudnoj? Prvo je poveo Lang, da bi posle tri kruga otkazala svećica što je uzrokovalo neplanirani box. Braunhič preuzima vodstvo, a Lang uprkos tome što se vratio u trku, morao je po naređenju Nojbauera da prepusti volan svog auta rezervnom vozaču tima Walter Bäumer-u! Zamislite koliko bi bilo dreke, da Brown tako nešto naredi Šumaheru i "kvik Nik" uskoči u kokpit W01.
Elem, Karačola pritisnut jezivim bolovima dovozi svoj W154 u pit i predaje svoj auto Langu u desetom krugu trke. Braunhič u 16 krugu ulazi sa prvog mesta u box na drugi redovni pit praćen Simanom na drugom mestu. Prilikom servisa mehaničar proliva gorivo po Braunhičevom auto koje se ubrzo pali varnicom iz auspuha. Ovaj bizarni incident dozvoljava britancu Simanu da preuzme vođstvo na GP usred nacističke Nemačke sa sve "voljenim firerom" na tribinama. Braunhič po gašenju požara besan izlazi iz box-a da bi samo par krivina slupao "nagoreli" auto. Siman ostvaruje sjajnu pobedu praćen Langom u Karačolinom W154, dok je Baumer u Langovom automobilu u međuvremenu odustao.


24.07.1938. god. nemački GP: sa leva na desno Manfred von Brauchitsch, Alfred Neubauer, Richard Seaman, Hermann Lang i Rudolf Caracciola


"buzdovan" pored Simana, kome je očigledno malo neprijatno, na pobedničkom postolju na nemačkom GP 1938. god.

Grand Prix´s 1938. 1. deo

Grand Prix´s 1938. 2. deo

Priča o Simanu će se na žalost završiti sledeće godine, ali o tome malo kasnije...

Na sledećoj trci održanoj u Švajcarskoj, stvari dolaze na mesto. Rudi pobeđuje maestralnom vožnjom po kiši i tako sa dve pobede (Coppa Acerbo, švajcarski GP), tri druga mesta (francuski, nemački GP i Pau Grands Prix) i dva treća mesta (Tripoli i Monca) osvaja titulu te sezone.

Mračna 1939. god se nadvija nad Evropom...

[4_Webber]

Hm, sad sam naisao na nesto sto do sada pojma nisam imao i sto me je stvarno iznenadilo. Da je Kolin Cepmen navodno rezirao sopstvenu smrt da ne zaglavio u zatvoru zbog ogromnih dugova i da 1982. nije umro vec su mu uradili plasticnu operaciju i promenio je identitet.

edit: evo linka ako nekog interesuje http://f1racing.com....o...a&Itemid=88

Edited by 4_Weber, 03 August 2010 - 01:24.

[Rad-oh-yeah?]

Da, eno ga sa Elvisom i Kenedijem drzi mali bic bar za turiste na Kajmanima...

[EunosCosmo]

Ne bi me čudilo da je tu priču pustio De Lorean!

[DASUBO]

Jeziva količina obaveza na poslu, lutanje po Jadranu i jedan fantastičan hirurg sa VMA koji me je rešio dugogodišnje bede su odgovorni za to što je pisak Rootsovih kompresora za neko vreme otišao u drugi plan. Pa da nadoknadimo...

1939. god nije obećavala ništa dobro. Minhenska kriza 1938. god i sramna okupacija Čehoslovačke pokazala je svu nemoć civilizovanog sveta da se odupre nejvećem zlu u istoriji ljudskog roda. Japan je uveliko komadao Kinu, Lord Čembrlen je pokušavao uporno da sa "đavolom tikve sadi", Francuska se bavila eksploatisanjem kolonija i "guranjem glave u pesak" ohrabrena besmislenom Mažino linijom, dok je Amerika bila potpuno zaokupljena sobom. Kada čovek samo na sekund pomisli na to užasavajuće zatišije pred najevću tragediju ikada, ne može da se ne zapita kako je uopšte bilo moguće da se iko bavi trkama. A ne da je bilo moguće, nego je šampionat 1939. god kako tako održan.

Na samom startu Mercedes je arogantnom italijanskom maršalu Balbu priredio vrlo neprijatno iznenađenje. Italijani su ograničili max zapreminu motora za trku u Tripoliju na 1500 ccm želeći na taj način da favorizuju Alfu i Maseratija koji su bili neprikosnoveni u malim kubikažama. Iako se ova trka nija bodovala za svetski šampionat, nacistička uprava za auto moto sport jednostavno nije želela da Musoliniju pokloni ovu pobedu. U najvećoj tajnosti razvijen je W165 sa 8 cilindričnim motorom od 1500 ccm i 254 ks pri 8250 o/min. Koliko je rad na ovom automobilu bio grozničav govori podatak da je razvijen i napravljan za samo 8 meseci u poređenju sa 18 meseci koliko je tada u proseku bilo potrebno za razvijanje i proizvodnju vrhunskog trkačkog automobila. Auto Union je takođe pokušao da razvije svoj auto za ovu trku, ali nije uspeo. Zli jezici tvrde da je jedan od razloga iznenadno "prelivanje" kadrova u Štutgart...


Mercedes W165

W165 sa izuzetkom motora koji je nanovo razvijen je bio u stvari uspešni W154. Smanjenjem dimenzija i to u razmeri 4:5 stvorili su auto koji je jednostavno demolirao Alfe i Maseratije na ovoj trci i to od samog starta. Proizvedena su samo dva komada pre ww2 i jedina trka na kojoj su pre rata učestvovali je bila upravo u Tripoliju. Međutim, priča o ovom automobilu se ne završava u Libiji, ali o tome nekom drugom prilikom.


W165 sa Hermanom Langom za upravljačem prolazi kao prvi u Tripoliju 1939 god. Kuriozitet je da Lang nije želeo da prestigne Karačolu u drugom w165, pa je čitav krug vozio polako iza njega ne bi li ostali u istom krugu. Zadnjoj Alfi u trci je trebalo pola sata iza Langa da prođe kroz cilj.


Maserati 4CL-1500, glavni konkurent W165 u Tripoliju sa predivnim aerodinamičkim kitom


Herman Lang pobedom na "zelenom paklu" u W154 ističe kandidaturu za šampionski naslov. U tom ubeđenju kompletan fabrički tim Mercesa dolazi u Belgiju. Kiša je padala tokom čitave trke i to bi ranijih godina značilo sigurnu pobedu Rudija Karačole, ali danak uzima stara povreda noge koja nikada i nije prestala da ga muči i on se okreće na stazi i odustaje. Šansa se iznenada ukazala mladom Simanu koji uprkos startu sa šestog mesta sada vodi tku. Ponesem time, svakim krugom uvećava svoju prednost da bi se ona u 12. krugu popela na 31s ispred drugoplasiranog Langa. I baša kada su svi mislili da će britanac sigurno privesti trku kraju, desila se tragedija, Pri brzini od 200 km/h Simanov auto se zaneo i bočno otklizao sa staze udarivši u drvo pored staze. Udarac je prekinuo dovod goriva i iako Siman nije bio ozbiljno povređen od udara, gorivo koje teklo u potocima se zapalilo i nanelo tešeke opekotine mladom englezu. Ošamućen od udara nije mogao na vreme da se izvuče iz buktećeg w154 i tek hrabri belgijski redar ga je nekako izvukao rizikujući sopstveni život.


Olupina Simanovog mercedesa w154 koji gori u Spa 1939. god

Trka nije prekinuta i Lang je zabeležio još jednu pobedu. Međutim nije bilo radosti ni slavlja na pobedničkom postolju. Samo nekoliko sati posle udesa preminuo je Ričard Dick Siman od silnih opekotina. Velika tuga i šok su zavladali u box-ovima jer je Dick bio internacionalno popularan vozač. Mnogi koji su voleli mercedese, a nisu naciste, iz sve snage su navijali za talentovanog britanca. Iz pijeteta prema Simanu uzdržaću se od nezgodnih paralela sa današnjom situacijom u F1 i Mercedesom...
Dik Siman je bio prilično sujeveran i bizarno je to što je nastradao u 13. krugu trke koja je imala 26 krugova u blizini 13. km staze u automobilu br. 26 u 26. godini života.

Kraj nečega što je tek počelo

Priča o uspesima Rudolfa Rudija Karačole na trkama završava se na GP Nemačke 1939. god kada po šesti put osvaja ovu trku. Da li treba uopšte i spomenuti da se trka održala po kišovitom vremenu... Rudi je čitav rat proveo u egzilu u svom domu u Luganu u Švajcarskoj. Čak i posle rata strast prema trkanju ga je natarela da par puta sedne u trkački auto, ali to više nije bio onaj "Regenmaister". Umro je u 58 godini života 1959 god. Čitavog života ga je mučila kostobolja stečena delimično uzrokovana povredom u Monaku 1934. god. 35 godina je Rudi odolevao đavolu koji ga je povukao za rukav u krivini Tabak...


Spomenik Rudolfu Karačoli u rodnom mestu Remegen

1939 Nurburgring GP

Grand Prix´s 1939

Ovo je bila poslednja trka koja se bodovala u šampionatu i Herman Lang je proglašen Šampionom. Interesantno je to što je Manfred von Braunhič imao više bodova, ali je Lang Imao više pobeda. Barem je to bilo pravo objašnjenje, dok neki tvrde da Lan favorizovan od strane nacista, jer se von Brauhič i nije baš najbolje uklapao u Gebelsovu propagadnu mašineriju.

Zašto je to tako bilo, videće se najlepše na na najvažnijem auto moto događaju koji je ikada održan u Beogradu samo nekoliko dana kasnije. Ali ovaj događaj je toliko važan za balkanski auto sport da sigurno zaslužuje poseban post...