lepo si ovo napisao.
Da li mogao da u ovu analizu ubacis i uticaj crkve: pravoslavne i katoličke.
pre svega me interesuje tvoje mišljenje o uticaju katoličke crkve i njene mržnje (možda nije prava reč, ali sad ne umem da nadjem bolju) prema pravoslavnoj, na mržnju hrvata prema srbima.
Sve religije koje promovišu pravila ponašanja, zbog izazvanog licemerstva imaju potrebu za neprijateljima na kojima će da se prazne. Ateista je čak u nešto boljoj poziciji, jer on preko savesti zna da su sebičnost, ponositost, telesnost, itd, gresi, i može lako da se za njih pokaje. Medjutim, kada čovek postane religiozan, posebno ako postane katolik ili musliman, on promeni predstavu o dobru i zlu, pa mu ja važnije pitanje da li držiš neka pravila ponašanja (čak i ona koja su moralno spolja ispravna), nego da li u srcu ima sebičnost, sujetu, mržnju, itd. U srpskom pravoslavlju je to malo drugačije pod jakim uticajem plemenske svesti: važnije je pitanje ko si (kome pripadaš), nego kakav si. Dakle, kada se čovek optereti religioznim pravilima, sada govorimo o katoličanstvu, on se više ne bori protiv loših motiva svoga srca (na primer, mržnje), već mu je važnije pitanje forme ponašanja (na primer, abortus). On će da se iskreno pokaje zato što je na primer rekao neke grube reči, ali se neće pokajati što je takav. Kako je u biti ostao isti, ostala je i krivica. Katolička crkva živi od toga što vernicima pruža psihološku satisfakciju za osećanje krivice kroz ispovesti, i razne rituale (pričest ima magijsku funkciju). Licemerno je što katoličko sveštenstvo citira vernicima Hristove reči o ljubavi prema neprijatelju, kada te iste vernike opterećuje krivicom. Kada je čovek opterećen krivicom on je prirodni generator paranoidnog straha od drugih ljudi koji navodno hoce da ga groze i da mu nanesu zlo. On štaviše ima potrebu za pražnjenjem, pa nađe uvek neke nemoralne da se njima bavi da bi se pred njima osećao moralno uzvisenije i ispravnije. Dakle, nema potrebe da katolički sveštenik otvoreno širi neprijateljstvo i sumnjičenje, ali on to proizvodi čim ljude optereti krivicom kao motivom religiozne revnosti. A krivica nastaje (ostaje) kada se kaješ za formu ponašanja, a ne za loše pobude.
naravno, interesuje me obrnut slučaj: uticaj odnosa pravoslavne crkve prema katoličkoj na odnos srba na hrvate.
Isto je licemerno kada te neko otruje ponositošću i gordošću (pričom o precima, srpstvui, korenima, tebi samom) a onda kaže: "Ljubi neprijatelje!" Onaj ko je dobar i religiozan iz gordosti, on je prirodno zbog te gordosti uvredljiv i sklon sukobima i izlivima mrznje.
Svestenstvo manipulise ljudskim slabostima. Kada bi ljudi pobedili svoje slabosti, ne bi mogli biti izmanipulisani.
ovde bi se kao specijalan slučaj mogli izdvojiti pokatoličeni srbi i njihov odnos prema hrvatima i srbima. kao i gubitak srpskog etničkog prostora pokatoličavanjem... samo, možda to može biti previše za ovu temu.
Onda samo ovo na tu temu: O tome kako oni koji su promenili veru najvise preziru pripadnike svoje prethodne vere imas dobro objasnjenje u ovoj knjizi:
"Pojedinac u društvu" udžbenik socijalne psihologije, By David Krech, Richard S. Crutchfield, Egerton L. Ballachey, Dobrivoje Uštević, Nenad Havelka
Published by Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije, 1972
Zamisli šta se desilo sa našim narodom kada se u srednjem veku odrekao paganske vere svojih otaca i prihvatio hrišćanstvo (pa postao gori katolik od pape tj. pravoslavac od patrijarha), ili šta se desilo padom komunizma krajem osemdesetih godina prošlog veka. Ljudi imaju potrebu da kritikuju ono što im je po duhu slično, a po formi različito.
