Jump to content


Photo
- - - - -

Efekti globalne ekonomske krize u Srbiji


  • Please log in to reply
21 replies to this topic

#1 rory

rory
  • Members
  • 2,989 posts

Posted 17 February 2009 - 12:21

Ok strani ekonomisti se nisu bas iskazali pa da malo pogledamo kako stoje stvari kod kuce. Ove teme ne izazivaju veliko interesovanje ali ipak ocekujem bar neki komentar poteza vladinih strucnjaka i predloga alternativnih.

Prokopijevic na sajtu pescanika
Od kada je počela snažnije da se oseća ekonomska kriza članovi Vlade Srbije sve više podsećaju na „Veselo veče“. Najpre su nas razgaljivali izjavama kako kriza predstavlja šansu za Srbiju. Kriza ni za koga nije šansa, posebno ne za nerazvijenu zemlju sa slabom privredom. I protagonisti Miloševićevog režima su verovali da su sankcije 1990-ih šansa, a videli smo šta je bilo.

Potom su ministri ove Vlade govorili kako nas kriza neće dotaći. To je najpre nekonzistentno sa prvim, da je to šansa. Ali je gledano za sebe i naivno, jer je izrečeno bez ikakve analize krize u svetu, njenih uticaja na Srbiju i internih slabosti srpske privrede, koji su još opasniji od onoga što dolazi iz sveta. U skladu sa ovim pristupom „lako ćemo“, napravljen je i budžet, 10% veći od prošlogodišnjeg, uz pretpostavku da će privredni rast biti 3,5%. U međuvremenu privredni rast, izvoz i uvoz i budžetski prihodi strmoglavo padaju. Zbog takve temeljnosti, koliko za mesec-dva će se raditi rebalans. Nečuveno je da se mora raditi rebalans samo mesec-dva pošto je budžet počeo da se izvodi. To ukazuje koliko su procene Vlade o krizi bile loše i koliko budžet nema veze s realnošću.

Zatim smo čuli da će kriza imati slabiji uticaj na Srbiju, zato što Srbija ima slabiji privatni sektor od razvijenih zemalja. Ministar koji je ovo rekao se verovatno kandidovao za neku šaljivu antologiju, a da mi to ne znamo. Jer, u ekonomiji važi obrnuto od onog što je ministar rekao – što je privatni sektor slabiji, zemlja je osetljivija i povredljivija. Jer, privatni sektor je ekonomski efikasniji i robustniji od državnog, pa bolje odoleva krizi. Zato slabiji privatni sektor znači veće, a ne manje ekonomske teškoće.

Dakle, Vlada je prešla put od toga da je kriza šansa, do toga da nas neće dotaći i na kraju da će nas ipak dotaći, ali da ćemo bolje proći zbog slabog privatnog sektora. Još nismo došli do ocene kakva je stvarno kriza i kako će nas pogoditi. Pa onda, šta bi eventualno moglo da se uradi, da se njeno delovanje ublaži.

Bez obzira što u vezi sa krizom luta bez ikakve orijentacije, Vlada stalno najavljuje i donosi neke „mere“. Pošto nema pojma o čemu se radi, možemo zamisliti koliko su mere kvalitetne. Dosadašnje konkretne mere Vlade Srbije razmotriću u dva teksta, ovom i sledećem, da bi se izbegla opširnost.

Vlada mere u odgovoru na krizu najavljuje od septembra 2008. Donosila ih je sa zakašnjenjem u odnosu na najave i bez ikakve ozbiljnije ekonomske analize. Da ironija sa analizom bude potpuna, tek kada je najavila najnovije mere, Vlada je izabrala petočlanu „stručnu grupu“. Ova petorka valjda naknadno treba da aminuje ono što je politički već odlučeno. Kada „stručnjaci“ prihvate takvo naknadno imenovanje oni pokazuju da nemaju ni moralni ni stučni integritet. Oni pristaju da budu krpa za sve, time što za loše i nekonzistentne mere treba da post festum budu pokriće. Naravno, to ne govori dobro ni o Vladi koja se na takve oslanja.

Šta je to Vlada konkretno uradila. Evo kratkog spiska. Prvo, garantovala je uloge u bankama do 50.000 evra. Drugo, ukinula je porez na kapitalnu dobit od štednje i trgovine hartijma od vrednosti. Treće, donela je tzv. program od 122 milijarde dinara. Četvrto, prodala je 51% NIS-a Rusima za 400 miliona evra. Peto, sklopila je sporazum sa Fijatom za kragujevačku fabriku automobila. Šesto, sklopila je ugovor sa MMF na oko 400 miliona evra. Sedmo, najavljuju se radovi na koridoru 10 u vrednosti od skoro 500 miliona evra. Deveto, emitovala je državne dužničke hartije da bi prikupila novac, iako neki ministri kažu da u budžetu ima dovoljno novca i da emisija nije izvedena zbog budžetskih teškoća. Deseto, NBS je snizila referentnu kamatnu stopu sa 17,75% na 16,5%.

Pogledajmo ukratko šta svaka od navedenih mera znači. Garantiju štednih uloga od 50.000 evra Vlada je napravila tako da nigde u budžetu nije rezervisala sredstva za tu svrhu. Svaka garantija košta, pa bi morala i ova. Ako sredstava nema, garantija je čisto verbalna, dakle, vredi koliko i kredibilnost Vlade. A tu je tek problem. Takve garantije su neozbiljne i ne d’o Bog da garantija bude morala da se aktivira. Bilo bi, „eto, samo smo se malo šalili“. Ili bi se preko noći tražio neki izvor sredstava. Ili bi i ova štednja postala „stara“, pa bi se vraćala narednih deset godina.

Ukidanje poreza na kapitalnu dobit je jedina smislena mera od svih dosadašnjih. Svako ko hoće da se razvija, treba da podstiče štednju i ulaganja i ovo je korak u tom pravcu. Problem je što je i ova mera manjkava, jer se porez na kapitalnu dobit za trgovinu hartijama od vrednosti ukida od početka februara do kraja decembra 2009. Ako i bude uticala na povećanu trgovinu hartijama tokom godine, na kraju godine će mnogi želeti da se oslobode hartija, što će dovesti do novog pada berze. Dakle, Vlada bi brzo trebalo da ovu meru da učini stalnom, da je učini vremenski neograničenom.

Program od 122 milijarde je zapravo čist mit. Režimska štampa ga neštedimice veliča i prikriva prave iznose i prirodu projekta, ali se to ne može sakriti. Prvo, Vlada ne daje 122, već samo 8 milijardi dinara. Sa ekonomskog gledišta to je sreća, jer manje sredstava će se spiskati. Šest milijardi se daje za razvojne i kredite likvidnosti firmama, ali uz uslov da ne otpuštaju radnike. Po jedna milijarda se daje za kreditiranje kupovine Punta i ostale domaće robe. Sva ostala sredstva treba da obezbede komercijalne banke. Među bankama je takvo oduševljenje projektom da se od 34 koje rade na srpskom tržištu prijavilo samo 5 da administriraju te kredite. Ne treba da nas interesuje tih 114 milijardi, to je privatni kapital, neka o tome misle vlasnici i njihovi menadžeri.

Zanima nas samo onih 8 milijardi koje osigurava Vlada. Vlada ih daje kako bi snizila kamate, pod kojima banke daju kredite. Oni ne bi smeli biti u nekim slučajevima iznad 4,5%, u drugima ne iznad 6%. Time Vlada ulazi u monetarnu politiku, a to nije njen posao, već NBS. Da li ste čuli i reč protesta zbog toga iz NBS? Naravno da ne, ćute kao zaliveni, što pokazuje koliko je NBS nezavisna. Drugo, to je pogrešan način da se administrativno ograniče kamate na tržištu. Treće, to je prelivanje sredstava poreskih obveznika u džepove vlasnika banaka, i kupaca u inostranstvu i Srbiji. Tako siromašni građani Srbije subvencionišu bogate i imućne i to ne samo u zemlji nego i u inostranstvu (deo subvencionisanih proizvoda će se izvesti). Konačno, ove mere treba da podstiču potrošnju, dok mere za ukidanje poreza na kapitalnu dobit treba da podstiču štednju. Dakle, jednim merama u klin, drugima u ploču. Toliko o konzistentnosti paketa Vladinih mera. Videćemo da nekonzistentnosti ima još.

O prodaji NIS-a Gaspromu, već je bilo mnogo reči. Niko ni u jednom času nije mogao da pokaže da je to ekonomski dobar posao. To znači da je prodaja obavljena iz nekih drugih, recimo političkih razloga. Tako bi sada trebalo da verujemo da ono što je ekonomski loš može biti politički dobar posao. Teško da takvih stvari ima. Verovatnije je da će se posle nekog vremena videti da je to i politički loš posao.
U prošlom delu sam započeo analizu mera Vlade Srbije vezanih za ekonomsku krizu. Bilo je reči o intelektualnoj konfuziji izjava ministara i Vlade o ekonomskom značaju mera. Specifično je bila reč o garantiji bankarskih uloga do 50.000 evra, ukidanju poreza na kapitalnu dobit, programu od tzv. 122 milijade dinara i prodaji 51% NIS-a. U ovom nastavku će biti reči o poslu sa Fijatom, zajmu od MMF, najavi radova na koridoru 10, emitovanju dužničkih hartija države i snižavanju referentne kamatne stope NBS.

Posao sa Fijatom se može okarakterisati kao dobar za Kragujevac, a loš za Srbiju. Za Kragujevac je dobar jer bi nastalo par hiljada radnih mesta, a onda bi profitirali i drugi sektori, ugostiteljstvo, trgovina, stanogradnja, dakle bilo bi lokalnih efekata agregatne tražnje, lokalne javne finansije bi bile ojačane itd. Posao je međutim loš za Srbiju, jer njene poreske platiše sa nekoliko stotina miliona evra treba da subvencionišu ovaj posao, inače ga ne bi ni bilo. Pregovori o poslu su se odvijali u proleće 2008, kada je Fijat imao relativno manji pad prodaje svojih automobila, ali na početku 2009. taj pad se povećao i Fijat je odlučio da odloži ovaj posao za neka bolja vremena. To je racionalan potez, jer ulazak u ulaganje i proizvodnja automobila za lager ne bi bili rešenje. Problem je u tome što srpske vlasti nemaju snage da priznaju odluku Fijata, nego i dalje šire optimizam po sistemu „samo što nije“. Da bi se stvar još više zamaglila, Vlada je donela odluku da subvencioniše prodaju modela Punto. Ako je to ekonomski dobar potez, zašto Vlada ne subvencioniše i zamenu frižidera, televizora, klima uređaja, drugih modela automobila i druge trajnije potrošne robe? Naravno da to ne radi, jer bi to bilo ekonomski besmisleno, kao što je i subvencija Punta ekonomski besmislena i politički nepravična. Njen smisao je u demagogiji, da se pokušaju malo zamajati interesne grupe oko Kragujevca, dok Fijat nekako ne odmrzne svoju odluku. Do tada, siromašne poreske platiše u Srbiji će subvencionisati bolje stojeći deo građana koji su u stanju da kupi novi Punto. Ako prodaja i uz ovu pomoć uopšte bude išla.

Pregovori sa MMF su vođeni u vreme kada su u i oko Vlade prevladavala ubeđenja da nam kriza ne može ništa. Pa je Vlada od MMF tražila samo oko 400 miliona evra. U međuvremenu su vlasti samo u tri zadnja meseca 2008. potrošile oko 1,4 milijarde evra na odbranu kursa dinara, a u januaru 2009. još oko 400. Dakle, to što su tražili od MMF je dovoljno za oko mesec dana odbrane kursa. Ideja da se kurs brani nije posebno uverljiva. (U međuvremenu je stiglo priznanje da je raniji aranžman nedovoljan i to i sa strane MMF i sa strane Vlade.) Usput, efekat trošenja deviza je samo odlaganje neminovnog – pada vrednosti dinara. To doduše akterima na domaćem tržištu pruža priliku da se prilagode, tj. oslobode dinara, ali je cena te pogodnosti dosta visoka.

Najava radova na koridoru 10 u vrednosti od skoro 500 miliona evra je skoro za Riplija. Tih najava je i proteklih godina bilo mnogo, a urađeno je jako malo, ispod 10% od onoga što je ostalo da se uradi, a to je bar još 300 kilometara. Tako i ovo može ostati samo jedna od mnogih najava, dakle prazne reči koje ne prate dela. Ono što je vredno pažnje je da se takvo obećanje daje sada, kada je cena zaduživanja mnogo viša nego proteklih godina. A od promena 2000. je proteklo osam godina, kada su prilike za zaduživanje bile povoljnije nego danas. Kao da nešto mora da se radi onda kada je najskuplje, tj. najmanje isplativo. Naravno, opet se ništa neće raditi, ali i puka deklaracija da se želi raditi sada nije dobra.

U svetlu prethodnog i mnogih drugih najava Vlade da će se baciti u potrošnju na raznim stranama, posebno je zanimljiv naredni potez. Šestog februara država je počela da prodaje svoje zapise uz kamatu od 16% na godišnjem nivou. Zanimljivo je da su tih dana kada su emitovane ove dužničke hartije neki ministri ponavljali u medijima da u budžetu ima dovoljno novca i da emisija nije izvedena zbog budžetskih teškoća. Ako je tačno da u budžetu ima dovoljno novca i bez emisije, onda je emisija besmislica, čista šteta za javne finansije, zbog koje bi neko morao da odgovara. Jer zašto bi država plaćala 16% kamate, ako tako prikupljena sredstva neće da iskoristi. Bojim se da je istina obrnuta. Izgleda da su budžetski prihodi dramatično pali poslednjih nedelja i da Vlada ovaj novac čeka kao ozebao sunce. U međuvremenu je probala sa štampanjem novca, pa je u prvoj polovini januara kurs evra u odnosu na dinar naglo porastao, a upravo doznajemo da je jedna od posledica emisije i vrlo visoka inflacija u januaru – čak 3%. To na godišnjem nivou daje skoro 50%. Dakle, ako je novca bilo i bez emisije zapisa, onda nas neko laže. Biće da je istina sasvim drugačija, da budžet vapi za sredstvima.

Deseto, NBS je snizila referentnu kamatnu stopu sa 17,75% na 16,5%. Tako je referentna kamatna stopa viša od kamate koja se daje na državne zapise. NBS je malo snizila kamatnu stopu da bi oslabila pritisak pod kojim je bila, da bi omogućila veće sniženje. Veće sniženje je teško napraviti u situaciji kada je inflacija na godišnjem nivou dvocifrena i u porastu. Da je stvarno nezavisna, NBS bi morala da još podigne referentnu stopu, a ne da je snizi. Snižavanje kamatne stope vodi NBS u nekonzistentnost, jer time slabi dinar, dok na drugoj strani pokušava da ga jača, time što ga kupuje na tržištu i time sprečava njegov brži pad. A dalje snižavanje kamatne stope je nekonzistentno sa ukidanjem poreza na kapitalnu dobit od štednje. Prva mera destimuliše, a druga stimuliše štednju. Da ne pominjem da subvencije koje država daje deluju inflatorno, a NBS pokušava da vodi antiinflatornu politiku.

Dakle, ako se baci pogled na mere koje je Vlada povukla da bi ublažila delovanje krize, onda postaje jasno nekoliko stvari. Prvo, te mere su povučene, a da prethodno nije napravljena dijagnoza o tome šta je problem i koje su njegove dimenzije. Drugo, mere su uglavnom populističke, tek da se nešto uradi. Treće, suština ogromne većine mera je besomučna državna potrošnja. Ona je besmislena, jer država umesto da radi reforme i tako „privlači“ ulaganja u privatni sektor, naduvava državnu potrošnju da bi kompenzovala pad privatnog sektora. Ta kompenzacija ne funkcioniše, jer su efikasnost i sistem podsticaja u privatnom i državnom sektoru različiti. Time će država samo potpirivati inflaciju i zaduživati se u vreme kada je cena kapitala visoka. To je čista štetočninska politika, ali tu su režimski mediji i vladin petočlani „tim stručnjaka“ da sve to opravdaju. Oni će, kao kod Laze Lazarevića, reći da će „sve to narod pozlatiti“. Četvrto, mere su jako slabe. One neće imati očekivane pozitivne efekte, nego se svode na uzimanje jednima da bi se dalo drugima, tj. na preraspodelu siromaštva. Japan je u poslednje dve decenije, da bi se vratio na put rasta asfaltirao i poslednju stazu u zemlji, potrošio 6300 milijardi dolara u poslednjih 17 godina na javna ulaganja i dogurao javni dug na neverovatnih 180% od BDP, ali se ekonomija nije pokrenula. Da li Obama i naši lokalni likovi žele da se uvere da isti recept neće raditi ni u SAD, ni u Srbiji? (Da Obamin paket može da da neke rezultate, berza bi rastom to već signalizirala.) Peto, neke mere su međusobno kontradiktorne, jedne deluju u jednom, druge u drugom pravcu. To navodi na pomisao da vlasti ne znaju šta rade ni kuda bi trebalo da idu. Naravno, to im dalje obara autoritet, koji ionako nije veliki.

Možda će neko na kraju reći. „Dobro, analiza je možda u redu, ali to je samo kritika“. Šta bi bilo smisleno da se uradi? O tome ću nešto reći u narednom tekstu.


U protekla dva nastavka (Vlada dezorijentisana u krizi I, II) bilo je govora o većini važnijih poteza koje su vlasti u Srbiji povukle da bi navodno ublažile delovanje ekonomske krize na Srbiju. Te mere su donošene od prilike do prilike, bez ikakve ozbiljne analize uticaja krize iz sveta na Srbiju i internih slabosti same srpske privrede. Neke od mera su međusobno kontradiktorne, druge nisu praćene ozbiljnim garantijama, treće povlašćuju neke firme i interesne grupe. Ali ako treba tražiti osnovni ton mera srpskih vlasti, onda on može da se opiše u par reči – besomučna državna potrošnja.

To je višestruko pogrešno. Prvo, dva glavna kanala preko kojih svetska kriza utiče na srpsku privredu su skuplji novac i otežan izvoz. Pojačana državna potrošnja ne može da ublaži ni jedno ni drugo. Vlasti subvencijama postižu samo to da se novac siromašnih ovdašnjih poreskih obveznika seli u džepove bogatijih potrošača i vlasnika firmi u svetu. Drugo, vlasti ne shvataju da su naši problemi (koji su nezavisni od svetskih) rezultat loših institucionalnih rešenja. Dakle, i bekstvo investitora i kriza nelikvidnosti i problemi sa kursom (i ono što odatle sledi). Ti problemi se ne mogu rešavati ili ublažavati povećanom državnom potrošnjom, nego promenom sistema podsticaja. A to znači promenom pravila igre, to jest reformama.

Kada shvatimo šta je pogrešno u merama srpskih vlasti, lakše je videti šta bi zapravo trebalo uraditi. Prvo, potrebne su reforme, a ne povećana državna potrošnja u okviru jednog lošeg poretka. Drugo, potrebna je štednja, a ne rasipanje na strani države. Treće, posebno je potrebno izvesti one promene koje jačaju vlasnička prava i privatni sektor. Evo ukratko obrazloženja za svaku od tri pobrojane stvari.

Država trenutno rasipa novac na nereformisani sistem, umesto da reformom poboljša poslovno okruženje i tako privuče ulaganja. Ona daje kredite firmama, pod uslovom da ove ne otpuštaju zaposlene, što se svodi na održavanje neracionalne veličine firmi (podnošenje nepotrebnih troškova) i finansiranje proizvodnje za zalihe. Reforma bi podstakla privatne investitore na ulaganja, a time bi se povećao i broj radnih mesta, i to ne veštačkih, nego onih koja se mogu potvrditi na tržištu.

Drugo, svojim programima država rasipa novac, umesto da ga štedi. Ono što je u krizi potrebno nije državno, nego privatno rasipanje (potrošnja). Fizička lica i firme, naravno, vode računa o svojim sredstvima, jer je gotovina glavni adut u krizi. Paradoksalno je da su se u merama vlade našle i kompenzacije za kamate, što nije dobro (a sem toga monetarna politika nije stvar vlade nego NBS), dakle, tu je ono što država ne može, a nema onoga što država može – a to je smanjenje javne potrošnje. Država bi trebalo da štedi tako što bi otpustila ogromne viškove zaposlenih, smanjila nerazumne troškove, a opštine i gradove uputila na municipalne obveznice, umesto na grantove i transfere. Ukupna potrošnja države na svim nivoima plus fondovi treba da se smanji sa oko 50% od BDP, na najviše 30%. Podrazumeva se dovršenje privatizacije u realnom, javnom i javnom komunalnom sektoru, racionalizacija i privatizacija dela obrazovanja i zdravstva, kao i fiskalna decentralizacija.

Treće, potrebno je najpre povući one poteze koje privatni sektor najviše uvažava, to jest koji najpodsticajnije deluju. U njih spadaju:

* hitna denacionalizacija za nepravedno oduzetu imovinu fizičkim licima i firmama, povraćaj imovine crkava i opština;

* privatizacija gradskog građevinskog zemljišta, poljoprivrednog zemljišta i šuma (onoga što je preostalo posle denacionalizacije);

* nezavisno i funkcionalno sudstvo;

* zaštita vlasničkih prava u svim oblicima i poštovanje slobode ugovora;

* snižavanje poreza;

* pojednostavljivanje administrativnih postupaka (deo njih je naveden u programu NALED, ali se vlasti oglušuju o primenu sugestija);

* oslobađanje domaćeg tržišta administrativnih kontrola;

* ekonomsko otvaranje zemlje;

* trenutno i potpuno oslobađanje tekućih i kapitalnih transakcija;

* slobodan ulazak u svaku ekonomsku delatnost od strane domaćih i stranih firmi, kao najefikasnija verzija antimonopolske politike;

* denominovanje cena u dinaru i evru;

* stvarna nezavisnost tzv. agencija za kontrolu pojedinih sektora (NBS, Komisija za hartije od vrednosti, Komisija za prenosne mreže, Poverenik za javne informacije, Nezavisna državna revizorska ustanova, Revizorski sud (za oditorske kuće), Nezavisna agencija za osiguranje, itd.);

* Demonopolizacija svih državnih ustanova sa komercijalnom namenom (berza, centralni registar, itd.)

Ima još stvari koje treba uraditi, ali ovo su neke od najvažnijih u ekonomskom sektoru. Važnih stvari ima i u drugim sektorima, kao što su prelazak na većinski dvokružni sistem, promena zakona o finansiranju stranaka, antikorupcijske mere.

U nastavku ću se pozabaviti sa par prigovora promeni politike koja je ovde sugerisana.

Prvo, neko može da kaže: dobro, to je lepo, ali te mere će tek posle nekog vremena dati rezultate, a nama su potrebna hitna rešenja. Taj prigovor je jači na prvi, nego na drugi pogled. Njegova pretpostavka je da će mere koje su vlasti predložile i sprovele dati rezultate. O tome nema govora, te mere su čisto razbacivanje para i neće dati nijedan od željenih rezultata. S druge strane, ako bi počela da se sprovodi duboka, brza i konzistentna reforma, privatni investitori bi reagovali. I u vremenima kriza investitori dolaze u zemlje koje se reformišu i u kojima su ulaganja isplativija.

Drugo, neko može da kaže da se reforma ne sprovodi u doba krize. Takav prigovor je evidentno pogrešan. Margaret Tačer je radila reformu krajem 70-ih upravo zato što je Britanija bila u krizi. Vlade Novog Zelanda i Australije su radile reforme zbog izuzetno duboke lokalne krize, posebno na Novom Zelandu. Reforme u Argentini su takođe rađene u vrlo teškoj ekonomskoj situaciji. Mart Lar je sproveo najbolje reforme u istočnoj Evropi u skoro neverovatnoj situaciji. Kada je Lar počeo reforme, inflacija je bila oko 1000%, cene nafte i gasa su bile porasle 10.000%, rafovi radnji su bili prazni, kao i državni budžet. U Srbiji situacija nije tako teška kao što je bila na Novom Zelandu, Argentini, Estoniji. Dakle, može se uraditi reforma, samo ako se to želi.

Treće, moguć je i prigovor da ovakvi predlozi iziskuju preveliki zaokret. To je tačno, ali moramo priznati da posle 2000. nije bilo ozbiljnih reformi i da su mnoge stvari pogrešno rađene, recimo makroekonomska stabilizacija je na staklenim nogama i obiće nam se o glavu, korupcija cveta, vlasti su potpuno neogovorne, politika je prerasla u otvorenu pljačku, monopolisti deru kupce, itd. Promeniti pogrešne stvari nije ništa strašno.

Konačno, četvrto, neko može reći da postojeće vlasti i politička elita oko njih niti razume situaciju i reformu, niti misli da je reforma dobra, niti zna da je izvede. Sve je to verovatno tačno. Ali ovu vlast nam nisu doneli Marsovci, nego smo je sami birali. Ako kao većina ne želimo ozbiljne reforme i vladu koja može da se nosi sa ozbiljnim situacijama, onda nismo ni zaslužili ništa bolje od ovoga što imamo. A imamo neozbiljnu i nesposobnu vlast koja je ogrezla u korupciji i čija se sva veština sastoji u tome da muti vodu kako bi izgledalo da je duboka, pri čemu vlast stoji u toj dubini.

Možda će nas kriza malo otrezniti, pa ćemo konačno naći nekog boljeg. Vanredne okolnosti znaju da sahrane čitavu političku elitu čak i u uređenijim državama, kao što se dogodilo početkom 90-ih u Italiji. Možda bi nam okolnosti mogle pomoći, kada već sami nemamo snage da prelomimo u ispravnom pravcu.


Edited by rory, 18 February 2009 - 02:12.


#2 headhunter

headhunter
  • Members
  • 6,645 posts

Posted 17 February 2009 - 21:45

Srbija je opterećena drugim,prvenstveno političkim pitanjima zanemarila suštinsku reformu u mnogim oblastima ekonomskog razvoja.Izbijanjem ekonomske krize na globalnom nivou,kreatori ekonomske politike su uzeli u obzir da neće biti dovoljnih finansijskih sredstava za potrebe finansiranja budžeta i korisnika istih i da je mogući scenario kolaps sistema ako kriza potraje.

Priliv stranih direktnih investicija opada,prodaja preduzeća u vlasništvu države je onemogućena smanjenom potražnjom i nižom cenom od predviđenih,izvoz domaćih proizvoda je neizvesna povodom smanjenja tražnje ino-partnera.Kada se uzme u obzir da usled smanjenja obima trgovine opada broj zaposlenih pored velikog broja nezaposlenih perspektive po društvo su veoma pesimistične.

Moram da napomenem da situacija nije nepovoljna samo po srpsko društvo već i zemalja u okruženju.Np Mađarska,Hrvatska....
i da ne smatram da ev.novi izbori mogu rešiti nešto po tom pitanju.

Smatram da u novonastalim uslovima,kao društvo moramo prihvatiti da je u toku jedna elementarna nepogoda i postupati u skladu sa njom.Smanjenjem državne potrošnje,redukcijom ministarstava i državnog aparata...

Drugi nivo je stvaranje pretpostavke da se suštinski reformiše društvo,zdravstvo i penzioni sistem kao i promovisanje preduzetništva ali nametima koji ne opterećuju supstancu malih privatnih preduzimača,smanjenjem poreza i doprinosa koji bi relaksirali taj sektor a i društvo u celini.Ovo je bio uvodni tekst bez čitanja Prokopijevića...

Očekujem i vaše viđenje

#3 MAGRIPA65

MAGRIPA65
  • Members
  • 20,706 posts

Posted 17 February 2009 - 22:59

Uz ogradu da mi je nesto promaklo u izjavama politicara ja ne vidim sta su oni to uradili u cilju ubllazavanja krize.Moj je utisak da se jedino brinu o budzetskom deficitu jer ove godine tesko da ce moci da ga popune prihodima od privatizacije.A vala naviklo se zadnjih godina da se zivi rasipnicki kao da ta privatizacija ima da traje u nedogled.
Sto je najgore novac od privatizacije je otisao na plate i penzije umesto da se potrosio na infrastrukturu ili neke stimulanse koji bi vodili razvoju male privrede.

#4 Schmeling

Schmeling
  • Banned
  • 4,275 posts

Posted 17 February 2009 - 23:07

Meni je ostao u secanju apel Mirka Cvetkovica gradjanima da "shtede". On je valjda jedini premijer na svetu koji je pozvao na shtednju u situaciji gde svi ostali vrishte na potroshace da ne menjaju svoje navike.

#5 headhunter

headhunter
  • Members
  • 6,645 posts

Posted 17 February 2009 - 23:25

Meni je ostao u secanju apel Mirka Cvetkovica gradjanima da "shtede". On je valjda jedini premijer na svetu koji je pozvao na shtednju u situaciji gde svi ostali vrishte na potroshace da ne menjaju svoje navike.

Ako je i postojao taj vapaj na štednju,prilično je neprimereno za društvo da se štedi na individualnoj potrošnji koja kod građana koji ostvaruju niske prihode jednostavno nisu u mogućnosti da ostvare štednju.Štednja se jedino može ostvariti smanjenjem nadležnosti države i njine potrošnje.Individualna potrošnja/potrošnja građana/bi se trebala stimulisati u cilju opstanka proizvođača.Tu nema spora Schmelinže.

Nedavno je i el gobernatore narodne banke pričao kako je zvanična valuta ove države dinar i da je poželjno podići kredite u dinarima ali problem je što kurs varira iz dana u dan i nema se predstave o nekoj dugoročnoj stabilnosti iste.Građani,ipak imaju elementarnu logiku vs.apela funcionisanih.

#6 No7

No7
  • Members
  • 3,108 posts

Posted 17 February 2009 - 23:40

Meni je ostao u secanju apel Mirka Cvetkovica gradjanima da "shtede". On je valjda jedini premijer na svetu koji je pozvao na shtednju u situaciji gde svi ostali vrishte na potroshace da ne menjaju svoje navike.


Pa Srbija u globalu, drzava i narod, treba da vise stedi tj. da manje trosi jer ce u suprotnom da pukne jer ta potrosnja nije zasnovana na realnim osnovama. To sto u SAD neki, uglavnom vlast, pozivaju da se vise trosi ne znaci da su oni u pravu i da ce to biti na kraju dobro, kao sto se na kraju pokazalo i sa kreditima gde je stimulisana potrosnja od strane drzave u nekretnine preko kredita.

Edited by No7, 17 February 2009 - 23:41.


#7 Schmeling

Schmeling
  • Banned
  • 4,275 posts

Posted 17 February 2009 - 23:59

Pa Srbija u globalu, drzava i narod, treba da vise stedi tj. da manje trosi jer ce u suprotnom da pukne jer ta potrosnja nije zasnovana na realnim osnovama. To sto u SAD neki, uglavnom vlast, pozivaju da se vise trosi ne znaci da su oni u pravu i da ce to biti na kraju dobro, kao sto se na kraju pokazalo i sa kreditima gde je stimulisana potrosnja od strane drzave u nekretnine preko kredita.


Cekaj lave, pa shto mislish da se ovi u SAD i Zap. Evropi ubishe od poruka gradjanima da ne smanjuju potroshnju? Cvetkovic se, btw, izricito obracao gradjanima kad je ovo rekao. Smanjenje potrosnje ce samo produbiti krizu, ne znam na koji nacin bi moglo pomoci? Ako potroshachi ne kupuju, 10 firmi propada, bez posla ostaje 100 ljudi, shto znachi da ce potroshnja biti josh manja, a broj firmi koje propadaju josh veci; i tako dalje. A shta mislish na cija pleca idu ovi novonastali nezaposleni? Drzavna, tacno.
Ne znam, ja to tako vidim. Zasto ti mislis da bi smanjenje potrosnje moglo biti dobar potez?

#8 Krosh

Krosh
  • Members
  • 2,546 posts

Posted 18 February 2009 - 00:07

Ni Amerikanci vise ne pozivaju na potrosnju. Poziv na potrosnju ima smisla da bi se sprecio ulazak u recesiju. Kod nas nema smisla uopste.

#9 MAGRIPA65

MAGRIPA65
  • Members
  • 20,706 posts

Posted 18 February 2009 - 00:11

Ni Amerikanci vise ne pozivaju na potrosnju. Poziv na potrosnju ima smisla da bi se sprecio ulazak u recesiju. Kod nas nema smisla uopste.

Izvini ali kako zamisljas ekonomsku ekspanziju bez potrosnje.ne mislim bukvalno na kupovinu novog TV-a nego recimo firme.Kako da povecas proizvodnju i kreiras nova radna mesta bez ulaganja?

#10 No7

No7
  • Members
  • 3,108 posts

Posted 18 February 2009 - 00:12

Cekaj lave, pa shto mislish da se ovi u SAD i Zap. Evropi ubishe od poruka gradjanima da ne smanjuju potroshnju? Cvetkovic se, btw, izricito obracao gradjanima kad je ovo rekao. Smanjenje potrosnje ce samo produbiti krizu, ne znam na koji nacin bi moglo pomoci? Ako potroshachi ne kupuju, 10 firmi propada, bez posla ostaje 100 ljudi, shto znachi da ce potroshnja biti josh manja, a broj firmi koje propadaju josh veci; i tako dalje. A shta mislish na cija pleca idu ovi novonastali nezaposleni? Drzavna, tacno.
Ne znam, ja to tako vidim. Zasto ti mislis da bi smanjenje potrosnje moglo biti dobar potez?


A sta ti mislis zasto oni to govore?
Propasti mora ono sto ne valja sa ovakvim ponasanjem i pojacanom potrosnjom koje se zasniva na povecavanju duga ce se stvoriti veci problem i dugorocno sa novim balonom npr. u obveznicama koji bi mogao da izgleda kao tajfun u poredjenju sa ovim do sada. Problem kredita je upravo nastao zbog povecane potrosnje od strane FED-a i to je stimulisano od strane njih narocito pojacano posle pucanja dot kom balona.
Zamisli da imas firmu koja je neprofitabilna i da stalno vise trosi nego sto zaradjuje ali to stalno pokrivas novim zaduzivanjem i tako 10 godina i doslo je vreme da se plate racuni. Sta ce se desiti? Ti mislis da mozes da lose radis a da ne osetis posledice toga, pa to nigde nikada nije bilo. Ako ne osetis sada osetis ces jos gore u buducnosti jer se problemi ne resavaju nego uvecavaju.

#11 No7

No7
  • Members
  • 3,108 posts

Posted 18 February 2009 - 00:14

Nova radna mesta ce se stvoriti kada se ekonomija dovede na realan nivo i krene ponovo gore sa realnih osnova i to mnogo brze ce se otvarati. Naravno ovo je problem za politicare da saopste ljudima jer su oni birani sa suprotnim planovima, uglavnom glupostima ispricanim u kampanji.

Edited by No7, 18 February 2009 - 00:25.


#12 Krosh

Krosh
  • Members
  • 2,546 posts

Posted 18 February 2009 - 00:15

Izvini ali kako zamisljas ekonomsku ekspanziju bez potrosnje.ne mislim bukvalno na kupovinu novog TV-a nego recimo firme.Kako da povecas proizvodnju i kreiras nova radna mesta bez ulaganja?


Mislis li na Ameriku ili na nas?

Edit: No7 ti je delimicno odgovorio, poenta je uspostavljanja novog dna, tj. nivoa gde ce biti uspostavljena ravnoteza izmedju zaposlenosti i potrosnje. Da li ce to biti 10%, 20%, 30% nize od peak-a, to ostaje da se vidi.

Edited by Krosh, 18 February 2009 - 00:18.


#13 MAGRIPA65

MAGRIPA65
  • Members
  • 20,706 posts

Posted 18 February 2009 - 00:18

Mislis li na Ameriku ili na nas?

Generalno.Francuska ili Spanija nije bitno.Kako mozes da ostvaris neku ekonomsku ekspanziju bez ulaganja?

#14 Krosh

Krosh
  • Members
  • 2,546 posts

Posted 18 February 2009 - 00:25

Generalno.Francuska ili Spanija nije bitno.Kako mozes da ostvaris neku ekonomsku ekspanziju bez ulaganja?


Pa ne mozes. Samo pozivi se odnose na consumer spending, a ne na ulaganje.

#15 Schmeling

Schmeling
  • Banned
  • 4,275 posts

Posted 18 February 2009 - 00:38

A sta ti mislis zasto oni to govore?
Propasti mora ono sto ne valja sa ovakvim ponasanjem i pojacanom potrosnjom koje se zasniva na povecavanju duga ce se stvoriti veci problem i dugorocno sa novim balonom npr. u obveznicama koji bi mogao da izgleda kao tajfun u poredjenju sa ovim do sada. Problem kredita je upravo nastao zbog povecane potrosnje od strane FED-a i to je stimulisano od strane njih narocito pojacano posle pucanja dot kom balona.
Zamisli da imas firmu koja je neprofitabilna i da stalno vise trosi nego sto zaradjuje ali to stalno pokrivas novim zaduzivanjem i tako 10 godina i doslo je vreme da se plate racuni. Sta ce se desiti? Ti mislis da mozes da lose radis a da ne osetis posledice toga, pa to nigde nikada nije bilo. Ako ne osetis sada osetis ces jos gore u buducnosti jer se problemi ne resavaju nego uvecavaju.

Da, cuo sam i ja to za bonds... Zastrasujuce, zaista. No, vratimo se na nas; to shto prichash je sasvim ok u okviru neke teorije liberalizma (da pukne shto ne valja), ali nikako ne shvatam kako konkretno u Srbiji 2009. smanjenje potroshnje gradjana moze dovesti do ikakvog boljitka. Govorish kao da ovde zaista postoji neko trziste, kao da zaista postoji konkurencija, kao da postoje zaista profitabilne i zaista neprofitabilne firme. Ovde ce gubitak svakog radnog mesta dovesti do velikih problema, jer ne postoji mogucnost da se trziste rada konsoliduje. Kako zamisljas da Laissez-faire funkcionise u drzavi u kojoj su ekonomija i politika u incestoidnoj zajednici? Hocu da kazem, ako krene da pada, odosmo svi u, ostace samo oni jako bliski vlasti... Ne razumem, kakva korist od udzbenika chovekove anatomije ako operishesh krokodila? Laissez-faire moze da vazi u slucaju neke zdrave ekonomije, i to u nekom svetu kako ga liberali zamisljaju (shto je druga tema), no traziti postovanje tog principa u Srbiji 2009, to je sasvim druga stvar. Srbija nema zdravu privrednu osnovu, pa da, ako balon pukne, mozemo da gradimo na necemu; ovde nista osim tog balona i ne postoji. Shta mi proizvodimo? Nishta. Kolika nam je korumpiranost? Apsolutna. Imamo li trzhishte? Nemamo.