95 replies to this topic

[Grazia]

Odlomak, (zapravo, sam početak) iz mog tek objavljenog romana "Povratak košave u Beograd":


***
Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.


«8. јуни 1993.»
Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:
Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?
Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?
Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:


14. септембар 1993.
Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.
У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.
А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».

[Grazia]

Evo ga, u knjižari "Belić", pored "Kolarca":

[odmor]

Zvuci lepo, postuj jos delova.

[Grazia]

Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:
-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?
-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.
-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?
-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.
-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.
-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?
-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...


***
Враћам се неколико страница дневника.
9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...

[Grazia]

И поново, на овај 14. септембар.

Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.
-Да, Грејс... - објашњава - њен портрет можете посматрати годинама, а да не досади. Ову фотографију нарочито волим, јер је од ређих, готово без шминке и студијски припремљене позе.
Помније осмотрим фотос.
Грејс седи, заваљена у софу. Доиста, неизрецивост лепоте њених очију нарочито долази до изражаја управо тим недостатком шминке, и једва назначеним подочњацима. Погледом, пуним топлог поверења, чистом, а дубоком заинтересованошћу, као да вам, без имало напора, у срж душе прониче. Те очи. На чудан начин истовремено дирљиво рањиве, и непоколебљиво одлучне.
Дуго смо разговарали. Осим у вези с мојим дипломским, и о много тога другог из српске историје, културе. Задивило ме је колико Јанко зна.
Јанко, више словенски него јужњачки тип. Коса коврџава, светло-смеђа, над високим челом. Очи морско плаве, дубоко усађене. Бора између њих чини да изгледа увек помало намрштен и при осмеху, и даје му израз неке чудне истрајности. Има густе, лепо неговане бркове. Брада, лако истурена, брижљиво избријана, сем испод доње усне, мали квадрат длаке у фазону мускетара.
На крају, упитам Јанка можемо ли да одиграмо у дворишту. Опасно игра, једну ме победи, другу добијем.

[makaronee]

pisanje knjige se ne mora ciniti necim znacajnim,
ali zaustavljanje na vreme, u meru, ispred stamparske makine,
to jeste (znacajno).

uzdravlju.

[Grazia]

Док се враћамо у кућу, упитам Јанка за «Хонду».
-Ксенија, моја супруга, вози - одврати - још је у Београду, «Јамаху 500 ДТ». Али често иде и пешке, ради рекреације, као данас. Кола немамо, ја не возим.
-Мени су одувек само мотори били, оно, ни ја не возим кола - одговорим.
Онда, у једној полици запазим сложене плоче. Добијам дозволу и за ту «инспекцију».
Доста класике, евергрина, али највише џеза, блуза...
-Душко Гојковић, Belgrade Blues, ово знам, супер је, и ретко... - убацим, прегледајући - Шта је ово - две плоче? Ја знам само једну, ову, „црно-белу“.
-Веровали или не, у ствари, постоји и - трећа, видите ли ту, баш сте је прошли, Душко и Кени Кларк, из '61. Затим, '66, то је ова, како кажете, „црно-бела“. А, ПГП РТБ је'73. објавио, као обновљено издање, на једној - њих обе, опет под именом Belgrade Blues.
Захвалим на објашњењу и наставим преглед, баш има много плоча...
-Долфи! - викнем одједном, скоро уплашим Јанка - Far Cry! И њега имате?
-Зашто не бисмо имали? - осмехне се - Он је одличан. Геније.
-Имате ли га још? - питам кад испрегледам до краја.
-Плоча, не. На касетама, понешто. Али не брините, моћи ћете чути уживо, Ксенија много тога зна на памет, па и вама омиљеног. Одлично свира на клавиру - каже Јанко с поносом.
-А вама, није омиљен? Рекосте, геније...
-Ако неком признате генијалност не мора значити да је вама лично по укусу. Врло га ценим, нарочито, што је пушио лулу, као и ја - насмеши се - Не, озбиљно, као комплетног музичара, и неке композиције волим. Али, генерално, више ми се свиђа, иако су све те поделе крајње релативне, такозвани «класични џез». Највише, Дјук, Картер, Јанг, на пример. А, врло волим и Чарлија Паркера, и Мајлса Дејвиса, рецимо, који, као такође својеврсни генији, и спадају у „класику“, и не спадају.
-У, да, они су супер, „Птицу“ и Мајлса баш и ја готивим. А, извините, могу ли да чујем сад Долфија? Имам на касети само три ствари с ове плоче. Феноменална, и остали, све сами мајстори!
-На жалост, немамо грамофон. - Видевши да сам се баш наложио, Јанко ме погледа саосећајно. И благонаклоно покровитељски, као старији брат или профан. - Позајмићу вам плочу, да слушате и преснимите, и ову и друге, што год немате.
-Хвала много, доиста. А могу и вама, на касете.
-Ако вам то није деранжирање бићемо благодарни.
-Ма, какви, ионако ортацима снимам. Док још стари грамофон шљака. Кад премине, не узимам више. Стигле су нове технологије, CD-и преплавиће све. И касете ће изумрети...
-Само полако, немојте тако искључиво - добронамерни осмех - Стигле су. Али, ништа није као стара, добра грамофонска плоча. Но, биће и нама драго, да опет чујемо... Ех, ово нисмо слушали од Београда. Дакле, ако бисте нам већ преснимавали, онда, молим вас, прво овог Душка...
-Значи, понели сте - само плоче оданде, тек онако? - зачудим се. А он:
-Да. Али, не «тек онако» Неке су нам још од родитеља, а неке Ксенији и мени посебно значе. Но, дакле, ту је Ксенија, те ћемо много тога моћи да чујемо уживо.
-Да, ја и снимке највише готивим с концерата. А, до скора, само сам тешки рок, метал... Џез ми је био ужасно сморан. Изгледао као чисти хаос, терор за нервни систем. Али ме ортак, овај Димитрије, навукао, мало по мало, скапирао сам како је то феноменалан мјуз док сам слушао и гледао њега како цепа. На усној хармоници просто - разбија, а доста добро свира и гитару.
-Да, управо тако је најбољи начин. Ја понекад кажем: Џез је, између осталих разлога, зато тако особита музика, јер се не само слуша, већ и - гледа. Посматрати ове музичаре док свирају посебан је доживљај. А, вероватно, и с годинама то дође. За истинско уживање у тој музици потребна је зрелост. Толико је инвентивна и слободоумна да јој нема равне. То је она права слобода, која подразумева одговорност. И способност за истински дијалог, усклађивање разноликости... Да не замарам сад...
-Аха, тако каже и Димитрије. Џез = слобода. Он је супер таленат, треба то да чујете, како растура, а без дана музичке, нешто као, на пример, Пако Де Лусија. Само, што оде у тај рат. Ех, он вам је прави онај, Србенда. Али, бићу искрен... Добровољац, капирам ја све то. Ваљда. Али, ипак...
-Ја сам, видите, исто размишљао, чим је почело, да одем. Али схватио да ће бити узалудно. Само кланица заведених недужних људи. Рат поведен, не да би се добио, већ ради неких других интереса. Него шаљемо помоћ одавде. Но, опет, добро разумем и вашег пријатеља. Свако чини како мисли да је најбоље помоћи свом народу. Само нека се он жив и здрав оданде врати. Кога има од породице?
-Кћерку, са бившом му у Холандији. Мајка и буразер у Канади. Ма, да, што кажете, само нек се врати. Нек већ једном сво то зло стане!
Тек што ово изговорим, зачује се отварање врата. То стиже кући Ксенија.

[Grazia]

Након што ме Јанко представи, она каже:
-А, ви сте тај, дакле, хватач нам честица расејаних. Ех, како ствари теку, изгледа да ћемо ускоро постојати само у дијаспори. А да није таквих попут вас, или Јанка, не би ни тако.
Одмах установи:
-Видим, толико сте се занели темом, да се нисте сетили... Верујем да нису пропустили споменути вам нашу ракију. Или сте можда за вино, све из нашег винограда?
-Споменули су ми, како не. Ракију, молим. Имате, значи, виноград овде?
-У Забрђу - одврати Јанко - Кад смо приспели овамо, нисмо се хтели одрећи породичне традиције. Имамо виноград и у Србији, на Фрушкој Гори, већи, дакако, него овај овде, и кућу, одржавају нам комшије. Једва чекамо прилику да опет одемо.
Кад Ксенија донесе, наздравимо.
Сконтам зашто сам у њу дуже загледан. Некако, подсетила ме управо на Грејс са фотке.
-Ви, свакако, остајете на вечери? - прене ме Јанко - Не можете нас одбити. Ја ћу зато сад да одем до подрума по још вина и пршут.
Испије чашицу. Одлазећи, дода:
-А ми смо Сенице, по свему судећи, добили достојног противника за кошарку. Одличан је.
-Играли сте у дворишту код нас? - упита Ксенија - Играте, иначе, кошарку?
-Кад год могу! Тренирао сам у подмлатку «Лотоматике».
-А овде у «Стефанелу»?
-Мало. А сад више и немам толико времена - одговорим. Али се одмах некако осетим дужним пуне искрености - а ни превише воље. Редовни тренинзи ме притискају. Више волим с ортацима.
-Значи, од оних сте што боље играју кад то није обавеза - насмеши се. - Али сте, ето, стигли до дипломског, са...?
-20. 21, пуним у децембру.
-Честитам. А ето, и то је обавеза, не мала.
-Код мене, више - стицај околности. Да су ми родитељи живи, вероватно бих то дуже развлачио. Иако баш волим ове студије.
Погледа ме с нарочитим разумевањем. Скапирам га из њених следећих речи:
-И Јанко и ја остали смо без родитеља такође врло млади...
Али, не настави о томе. Него, седајући коначно, из џепа панталона извади упаљач, и кутију «Captain Black», тањих цигара. Понуди прво мени.
-Хвала, не пушим - одвратим, а Ксенија, запаливши цигару, каже:
-Да. За ваш рад нисте могли никог бољег пронаћи. Јанку ће бити нарочито драго. Вероватно сте већ видели колико се он уноси у све то. Утажује му жеђ за отаџбином.
-Да. Биће и мени, велика част. Хвала. Е, да - повуче ме нестрпљење - а рече ми, и да супер свирате...
Испричам укратко за плоче, и мог „љубимца“. А Ксенија на то:
-Нисам сигурна је ли баш - «супер». И да ли сам уопште дорасла тој музици. Мени су највише «на срцу» Бејси и Ђанго, од „новијих“, особито Петручани. И, наравно, наш Душко Гојковић. Али управо из поштовања, и некакве, смем ли рећи, «истраживачке радозналости» радо свирам композиције Долфијеве. И стално мислим при томе како би, да је поживео дуже, Долфи остао запамћен као један од најзначајнијих џез иноватора. Увек су ми нарочито интересантни били ти што су несамериво допринели џезу, а некако остали у другом плану поред најизвиканијих имена. Сви помињу Колтрејна, Мингуса... А већина не зна да их вероватно, таквих, без Долфија не би било...
У то се Јанко врати, носећи боцу и пршут, и надовеже:
-Е сад, хајде, Сенице. Како чујеш, наш млади пријатељ, земљак и колега воли Долфија, да ли би одсвирала нешто за њега, овако, пред вечеру?
-Наравно. Хајдемо...
И пођемо за Ксенијом у њену радну собу.
-Имате ли неку посебну музичку жељу? - упита седајући за клавир.
-Што год ви одаберете биће океј, готивим све од Долфија.
-Баш све? Добро... - размисли мало, и започне. The Prophet.
Убрзо сконтам, стварно, растура. Свака част.

[Grazia]

9. октобар 1993.

Димитрије ми се данас јавио из Торонта. Изишао пре два месеца из пакленог босанског лонца, али, све им јебем, непокретан. Није му жао, каже, што је остао инвалид, него што не може даље да се бори. Морао код буразера у Канаду. За мене то је све Гомила несклада. Али, хвала Коме Год, жив.


***
Листам дневник мало уназад.


1. август 1992.

Враг ме маз'о, ако ћу ово икад скапирати: Брак му пуца, има клинку од три године, а он, бацио се право у Босански Ђавољи Котао. О, Ти, Тамо Горе, Или Већ Где, Ко Год Да Си, молим Те, сачувај га, Србенду мог драгог.
Нашег учу за баскет, и остале забаве. Присетим се како сам у Београду прву женску, он ми набацио.
Био ми у много чему баш My Driving Wheel.

[Grazia]

4. јануар 1994.

Сретнемо се на улазу у факс ујутро, пре шљаке. Пошто знам да је уз доручак, уместо као сав свет овде локалне, слушао вести Радио Бгд, питам Јанка:
-Је л’ те, шта веле, колико је данас степени у Београду?
Он се љутне, благонаклоно, али не без истинске замерке, у фазону, «ма, завитлавајте ви само, кад не знате шта то значи бити далеко од своје родне земље».
-Минус 6. Сунчано - одвраћа, хладно, као тај минус. Мислим, у, је, претерао сам, сад ће ме учтиво отерати до врага.
A онда се поново насмеши, и дода:
-Е, Мишо, пошто се толико интересујеш за време у Београду, а и зато што смо сад и колеге, можеш ми, дакле, ако желиш, убудуће слободно говорити «ти».
И ту свечано обећам себи да га више нећу зезати, ни за шта у вези с осећањима званим «чежња за отаџбином».
Emotional Weather Report.

[Grazia]

...

Док тако контам, скоро да ни не приметим како је поново извела исти фазон. Неосетно, прешла у:
-…Кажу да негде ипак постоји град
под заставом кише изнад кровова…
Слушам. Све више капирајући како и ово добро скида. Допада ми се - више него кад сам чуо у оригиналу, од тих, да, и даље тврдим - мрачних, и тешких, Милана и Маргите. Штавише, ово је сасвим допадљиво. Не. Како се тонови све више расипају собом, одбијају од зидова и враћају, учини ми се на трен, да су, као каквом чаролијом, ови звуци оживели и сам постер Маргите на зиду, па она, својом свирком, одговара Ксенији. Као да чујем - два клавира. А нисам ни пио, нити дувао. Све, само од мјузе. Или ће пре бити - од ове изведбе? Како год, до краја је - феноменално. Ошамућујуће.
Завршетак, врати ме у стварност. Отме ми се спонтано аплауз. Не штедим похвале. А она:
-Хвала. Али захвалити треба прво - EKV-у. Ех, да, можда је делом и због тога... Памтим добро, то је био - први графит у Београду. Почетком осамдесетих, возила сам се тролејбусом сваки дан на факултет, једнога јутра на згради у Макензијевој освануо je графит, помало надреалног, и, за мене, тад тајанственог текста: „Маргита je дечак!“ (Ћирилицом!). Заинтересовала сам се, распитала и сазнала први пут за њу. Од тада их пратим. Маги, први пут у КСТ-у, како свира на класичном клавиру, несвакидашње лепоте и покрета, без шминке, само јој оне очи вире из замршених праменова. Такође, њена основна професија, архитектура, и ликовни таленат „чују“ се у овој музици. И у ствари је таква - магично-мистична (дакле оно „Маги“ јој савршено одговара). Нестварна. Девојка која се игра за клавијатурама, по њима плеше. Недокучива тајновитост и посвећеност музици... А, Миланова слова „р“,“. ш“, „ч“ и „ж“. То су најбоље певана/изговарана слова, која се, вероватно, некима не допадају, али због тих „р“, „ш“, „ч“ и „ж“ они су ми, да баш тако кажем - „најбеоградскија“ група.

[Grazia]

9. јуни 1994.

Кафић. Уочим, за једним столом.
Сама, женска. Црнка, немирно распуштене дуге косе. Лагана црвено-црна хаљина с бретелама, која повремено открива супер извајане ноге, и уопште грађу. У погледу нешто, пробија као стрела.
Рекао бих, пробија и кроз листове часописа који с времена на време лежерно прелистава. Управо - “Musica Jazz“. Хм… Beer drinking woman.
Гледам је повремено, док пијем пиво. Густирам га полако, као што бих њу. Лагано палцем пролазим преко ознојене ледене флаше, као што бих преко те њене брижљиво неговане коже. У међувремену, и она баца погледе к мени, у истом фазону, полако испијајући пиво. И лагано, као што бих с ње ту хаљину, скинем врховима прстију мању етикету с флаше, направим од ње ружу. Устанем, приђем њеном столу, испружим пред њу длан с ружом. Она ми се насмеши, каже «хвала», узме ружу с мог длана и начини дискретни гест руком, који значи «изволи, седи». Што, наравно, одмах учиним.

[Grazia]

24. јуни 1994.

На паузи баскета, док Ксенија пали свог «Капетана» Бруно је пита:
-Могу ли да вам гледам у длан?
-У длан? - Не. Знате, Бруно, да не верујем у такве ствари.
-Чуо сам. Aл’ ипак, зашто не?
-Једино, ако бисте нешто из моје будућности желели да сазнате - ви.
Погледа га с добронамерном иронијом. На трен је збуњен. Aли се онда поврати стари Бруно.
-Не бих желео - одговара - ипак, Ксенија, зашто не бисте?
-Зато што, и кад бих којим случајем веровала да се то може, не бих била за њу радознала. Чему откривати будућност? Драж и јесте управо у неизвесности.
-Е, сад га ви баш смористе, Ксенија. Па ја сам и рекао - онако, не преозбиљно. И, стварно нећете? Ни из зезања?
-Не, Бруно. Не вреди вам сав труд, како не видите? - каже му с осмехом, благо покровитељским, али одлучним.
Он уздахне, и најзад спушта борбену заставу. Ипак, каже:
-Ви мора да сте у хороскопу Шкорпија.
-Не знам, верујте.
Бруно (а богме и ја), силно затечен. Он после кратке ћутње каже:
-Не знате? Да ли је могуће? Зар има неко ко не зна свој хороскопски знак?
-Ето, ја. Зашто не би било могуће? И што је то тако важно знати?
-Ако није тајна, ког сте дана и месеца рођени? – наставља Бруно.
-Није тајна, у свим је документима и неким биографијама. 12. новембра 1964.
-Ето, јесам ли рекао? Шкорпија. Хе, да, и то баш, знате ли, истог датума је Грејс Кели.
-Стварно? - опет благонаклона иронија - ни то нисам знала.
-А шкорпија је, ето још занимљивости, само пар дана касније, 16. и Дајана Крал.
-Јел' тако? Баш лепо. Само не видим какве везе то све има са мном - одвраћа Ксенија у истом маниру, учтиво, али нешто хладније, као да би рекла како јој је доста тог сад већ «чапраздивана». Бруно коначно одустане:
-Па, заправо, и нема... Да ли сте овако строги и као професорица?
-Ја нисам професорица. Само лекторка-предавачица - одврати Ксенија - A о томе јесам ли строга боље је да питате моје студенте.

-Јадни ти студенти - каже после, док се враћамо кући, Бруно. - Помера им дупе, осећам.
-Овако, кад је видиш на ходнику, рекао би - једна од њих. Одвоји жваку с њима, нуди их цигарама. Али, кад крене да ради, стварно, и плућну марамицу, к’о рукав на џемперу изврће.
-A - одвраћа Бруно - оно ли је: «Само Бог зна за 10, ја за 9 и 8, ви, болиди, можда за 7 и 6. A 5 вам ионако следује.»
-Није, уопште. Баш поштује студенте. Цени труд. Aли не прашта лењост, извлачење.
-И, обожавају је, осећам, к’о Ђаво крстионицу - наставља Бруно по своме. A ја на то:
-Обожавају, да знаш. A био нам ономад и директор једне средње школе. Рече, како би нам само требала једна оваква. За нека одељења која нико није успео да доведе у ред.
Deed I Do.

[Grazia]

26. август 1994.
Увиђам каква је у ствари ово мјуза. Откривам EKV. То јест, Милана М. и Маргиту С. Не само због Ксенијиних сјајних интерпретација, него их управо чуо и први пут уживо пре неки дан у Будви!
И текстови. Једно с другим у савршеном складу и хаосу тог посебнога свемира. Ово је - да, као и Долфи у џезу, потпуно - с друге планете. То је онај живот, где сам пао и ја. С невиних даљина, са очима звезда… А, опет, стовремено, тако и дубоко везан за земљу што животу служи. Ту земљу, о којој Милан пева: У земљи видим спас.
Можда сам се и ја, као многи, до сад плашио, одбијао да признам и прихватим тај позив за силазак у себе самог. Покушај силаска, заправо.
На прво слушање, и даље суморно, напорно, мучно, смео бих рећи. У ствари, тај први корак је најтежи. Уопште одлучити се да закорачиш у тај звук. Али, кад једном покупиш вољу, и снагу… И, потом, што више слушаш, капираш да те осваја, увлачи у свој свет. Споро улази, али кад уђе, рашири се свуда, и не може више изићи.
Као магија, бајалица. Понављање које није досадно, напротив. Него - баца у занос. Да ли да кажем и - транс? Продужимо транс у... Трансцедент. С ону страну звука. Добра и зла. Није то магија крви и патње, нека мазохистичка, како на први поглед је деловало. Не, уопште. Него, борбе, произишле из потребе да се нешто учини, промени. Управо - непристајање.
А, и даље - Сфинга. Загонетка се стално изнова задаје. Никако да их прокужиш. Таман кад помислиш да си ухватио, изненади те нечим новим. И тако стално. Као Ахил, који никад не може стићи корњачу.
Али ваљда је баш у том и јесте драж, како рече оно Ксенија.
Не, то стварно није само рокенрол. Личи и на блуз, и на џез, у неким тренуцима. Али је заправо доиста сасвим своја и непоновљива. Неупоредива с било којом. То је - EKV.
Савршено одговара оним шареним, раскуштраним визуелизацијама из „Виндоус медија плејера“. Преливи, игре боја и облика. Слично калеидоскопу. Ко их је видео, укапираће о чему говорим.
Чудесно, неодољиво привлачно. Као… заспати у снегу, као корак с ону страну огледала.
Продорни Миланов глас, у исти мах сентименталан и нежан и једнако револуционаран и директан, узнемирујући.
Не пева. Он то - живи. И, као да у свакој песми - умире. Сагори на сцени. А онда - од те исте песме, сопственог пепела, наново се роди. Феникс. Не знаш како, ни шта. То се не капира то се - осећа. Та немогућа енергија. То прелази, хвата и носи.
Пловиш на тој мјузи, у њој, кроз њу. Можда, и као кроз неку јако добру рибу. Нпр... Алиду.
(Иако не баш као Алида, и Маргита је, мора се признати, добра риба).

[Grazia]

3. август 1995.

На вратима ми Димитрије. У инвалидским колицима.
Обојица се неко време немо гледамо.
A онда, нахрупимо један другом у загрљај.
-'Де, си мали Мишо, кућо стара! - први се он огласи. И уфурава у моју гајбу.
-Кофери ће стићи - дометне. - Па, да видимо 'де си. A, ха, гајбица, лепо, у сред «Трст је наш».
И хуји тако у колицима, по собама, кујни. Коментарише, успут:
-A, баш си се лепо скоцкао, мали, јебо те миш.
Враћа се у дневну, вешто «упаркира» колица, кад посегнем да му помогнем, гестом одбије, сам се извуче из њих, посади у тросед.
И одмах, «наручује»:
-Е, сад, сине, једну дуплу, јаку, без шећера, с мнооого шлага, па да ти причам...
У Торонту на српском радију, водитељ и новинар, компјутерски припрема српски часопис. Његова екипа у баскету за инвалиде растура у њиховој лиги. A може да игра и с нама, само треба мало да прилагодимо правила.
Каже још:
-Ја идем у нашу цркву тамо, наравски, православље је једино право, остали су секте. Aл' морам да признам да ми се опако допала служба код Црња, јебеш ми све, не сећам се која им је то од цркви, има их, и ха, одвео ме ортак е, да, чамуге су ми после наших и жабара најбољи ортаци јебем им миша. A у баскету су цареви. Једино наши могу да их мазну. Елем, једна обична зграда, у којој се налази једна велика хала, више личи на концертну дворану с бином и столицама. Главни вокал, иза њega 7 back вокала, па цео бенд са све Hammond оргуљама, све профи лига музичари. Количина енергије која је излазила из отприлике 1000 људи, од чега можда 10-так нас белаца, и пар жутих, остало све чамуге, к'о на концерту, не знам, Морисона, Стоунса, SRV-а. Који доживљај!
Прича даље, био и у Холандији код кћери. Покаже ми фотке.
-Јебем ти, дете ми расте у земљи где се педери венчавају, вутра легална, курве у излозима, а од ветра, коса свима штрчи у вис. Све равница у пичку материну, убија. Aсфалт, сув и кад je киша, којих ли перверзњака. С мојом Симонидом мор'о сам на енглеском, не зна ни реч српски. Ону њену мајку, пизду издајничку, боли уво да је научи.
A ја у себи контам: е замлато моја, што ниси о томе мислио на време. Кад си се с њом зезао, није ти била «пизда издајничка». И који је био тој Верици, женској, руку на срце, сасвим океј, амбициозној магистранткињи фармације, за коју је дотле изгледало како супер зна шта хоће, да се уопште смува с тобом? Затрескани, прво радите, па онда мислите...
Е, стој, моралисто надобудни, кажем себи. A ти си, као, бољи. Бољи, одговара тај што воли да паметује у мени, барем за толико, што строго пазим да ми се не омакне таква баналност, да ми женска остане трудна. Баналност? A после, највећа фрка у животу. Одгајање клинаца. Који ништа нису криви, а плаћају непромишљеност родитеља. Romantic warrior…? Хм... Не, ипак. Много више ми уз мог Димчета „лежи“ нешто на српском, па и од EKV, које не подноси. Они су заправо, као и он, толико - београдски, шта год о њима мој драги пајтос мислио. А ово ионако неће читати.
…Моје време до сада, моје време од сада…?