Dubravka Stojanović: Evo, kao što vidimo, Draža Mihajlović će biti rehabilitovan vrlo skoro. Znači, opet treba po hiljaditi put da ponavljamo tih nekoliko podataka. Prvi podatak je taj čin kolaboracije, koja je nedvosmislena od novembra 1941. u Srbiji. Ta kolaboracija je neprekidna i sve vreme što se tiče Bosne i Hercegovine, što se tiče Crne Gore i Hrvatske, uglavnom sa italijanskim snagama, ali i sa bilo kim, ko god se nađe. Uvek treba ponavljati da su četnici bili sa okupacionim snagama i u bici na Neretvi i u bici na Sutjesci i uvek treba ponavljati da su se oni našli sa svim jedinicama okupatora, dakle i Nemcima i Bugarima i nedićevcima i ljotićevcima, 1944. kada su partizanske jedinice prešle iz Bosne i Hercegovine u Srbiju.
Ono što je takođe potpuno nesporno, to su ratni zločini i naravno da se ovim činom rehabilitacije ponovo otvara pitanje tih ratnih zločina i ponovo se kopaju ti rovovi. Ti rovovi se kopaju u Srbiji, prema svima onima koji su bili njihove žrtve, pre svega od samih Srba. Dalje se kopaju prema Bošnjacima u Srbiji, dakle mi stvaramo dodatan problem u Sandžaku, kao da nam je malo problema koje imamo. Mi stvaramo problem sa svim susednim narodima zato što su svi susedni narodi bili žrtve četničkog klanja, počevši od Bosne i Hercegovine, sa naglaskom na istočnu Bosnu, dakle odmah preko puta Drine. U Hrvatskoj, pogotovu u Dalmaciji, i u Crnoj Gori. Prema tome, tim gestom mi ne samo da pravimo užasan problem Srbiji, na šta ćemo se kasnije vratiti, nego mi ponovo otvaramo taj problem prema svim susedima.
Sada, da ja ne bih stalno ponavljala ove iste stvari, dakle pod 1. kolaboraciju, pod 2. ratne zločine, mislim da je najbolje da sad uzmem da čitam neke dokumente, možda će to zvučati strašnije od onoga što govorim, dakle prvo što bih volela da čitam, to su instrukcije Draže Mihajlovića Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću u Crnoj Gori. To su instrukcije iz decembra 1941.godine, dakle taman kad je krenula kolaboracija, kreću i ti ratni zločini i dakle, ta instrukcija lično Draže Mihajlovića je sledeća, piše: Ciljevi naših odreda jesu: 1. borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom njegovog veličanstva Kralja Petra. Pod 2. Stvoriti Veliku Jugoslaviju i u njoj Veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke. Pod 3. Borba za uključenje u naš državni život i svih neoslobođenih slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima, dakle do granice Trst, Gorica, Istra, Koruška, kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom. Dakle, to je ta država. Pod 4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. Pod 5. Sa komunistima, partizanima, ne može biti nikakve saradnje jer se oni bore protiv Dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije. I na kraju piše postupak: sa arnautima, muslimanima i ustašama, koje se podrazumeva da je to sinonim za Hrvate, prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema našem življu, to jest iste treba prepustiti narodnom sudu. Prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana, postupiti prema njihovom držanju u datom trenutku. Dakle to je ta naredba i posle te naredbe, u februaru 1943. godine stiže izveštaj Pavla Đurišića, da vidimo kako se to rešilo i kako se postupilo prema naredbi i izveštaj koji je lično pisan Draži Mihajloviću, dakle nema nikakve dileme i onih čuvenih rečenica možda on nije znao i ono što njegovi obožavaoci često koriste, on nije mogao da kontroliše celo ratište ili kao, to su nezavisni, pogotovo ti Đurišićevi četnici, oni su nezavisno klali.
Nisu klali nezavisno, evo izveštaja iz februara 1943. godine, gde Pavle Đurišić javlja Mihajloviću da je uspešno ovo sproveo i evo čitam, kaže, sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena, sem stoke, žita i sena, koje su naravno poneli sa sobom. Za vreme operacije se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti.
To su recimo dva dokumenta. Nisu to jedini dokumenti, ali to su recimo dokumenti koje smo mi stavili u ove zajedničke čitanke i pogotovo ovaj Đurišićev dokument, pošto sad pripremamo crnogorsko izdanje istorijskih čitanki, to je sada dodato.
Nedavno sam imala razgovor sa predstavnicima diplomatskog kora u Beogradu i bilo mi je zanimljivo kad sam iznela ove probleme, govoreći o tome da Srbija samim tim prelazi na stranu poraženih, da Srbija potire svoj antifašizam. Oni su bili veoma iznenađeni zato što oni u susretu sa našim političarima, ako se potegne to pitanje odnosa prema Drugom svetskom ratu, oni dobiju određene odgovore, koji su njih smirili. A odgovore koje su dobili od naših vlasti, bili su da je general Mihajlović dobio orden od Šarla De Gola i da je kasnije dobio od Trumana. E sada, to je zaista za predstavnike, pogotovo zapadnih država, potpuno u redu jer su to dva nesporna imena, De Gol i Truman, za njih sigurno niko ne bi rekao da su fašisti i da su sarađivali sa fašistima. Međutim, oni naravno ne dobiju celu informaciju. Ono što je ključno prećutano, to je što je De Golov orden dodeljen u februaru 1943. godine. Prva britanska misija je došla u maju 1943. godine sa Viljemom Dikinom kod partizana. Prema tome, pre maja 1943. godine, nije bilo ozbiljnih informacija o stanju na terenu, pogotovo što je to Bosna u tom trenutku i ko sad ima tačne informacije šta se tamo događa i tek su prve informacije o partizanskoj borbi i o stvarnom ponašanju četnika, počele da stižu od tog leta 1943. godine.
Prema tome, svaka čast De Golu. De Gol je imao stare informacije koje je on, pre svega dobijao od Vlade u Londonu koja je podržavala Dražu Mihajlovića i koja je saopštavala o tome da on tu drži prikovane nemačke jedinice i da zato otprilike saveznici dobijaju rat. Prema tome, De Gol je prosto postupio po tome, ali informacije treba da stignu tek na leto 1943. i tek je zapravo Konferencija u Teheranu u novembru 1943. raspravila ozbiljnije to pitanje. Počelo je da se sagledava zapravo da realnu borbu vode partizani. To je prvo. Drugi orden, koji se tu pominje uvek i čime se opravdava Draža Mihajlović, to je Trumanov orden koji je iz marta 1948. godine, koji je potpuno iz jednog drugog političkog konteksta i Truman mu to dodeljuje u trenutku kada je već jasno potpuno da je počeo Hladni rat, u trenutku kada je jasno da Jugoslavija još uvek, u martu 1948. pripada sovjetskom bloku i on, naravno čovek nagrađuje suprotnu stranu, na taj način podrivajući zapravo ovdašnju situaciju, ali to se može samo razumeti iz konteksta Hladnog rata i poteza koji je zapravo antisovjetski potez i protiv Crvene armije i protiv svega toga. Dakle, to je nešto što se ne može izbeći. Međutim, ovde se to tako kaže, a šta, Degol, Truman i time se zapuše usta.
Više puta smo, naravno, pričali šta znači takav odnos prema četnicima. Ono što mislim da još jednom mora da se kaže, to je da je samo jedan dokaz o tome da je ta ideologija u Srbiji pobedila. I ta ideologija jeste u Srbiji pobedila mnogo pre dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Ona je nedvosmisleno većinu dobila već negde od 1985. godine, od kad kreću one desetine hiljada tiraža Knjige o Milutinu. Tada je već javno mnjenje potpuno prešlo na četničku stranu, da tako kažemo, već od 1985. godine. Slobodan Milošević je došao na već formiran i primljen program, prosto kao njegov egzekutor i mislim da je to ključno o čemu treba da govorimo, da ne treba da se sada pecamo sa nekim detaljima iz Drugog svetskog rata ili sa nekim datumima, pa će sad ovi njegovi obožavaoci da izvuku odjednom neki datum i da kažu da su četnici, evo majke mi, ubili tog jednog Nemca. Dakle, to nije nivo razgovora na koji treba ikada pristajati.
Nivo osnovnih razgovora treba uvek da se vraća na kolaboraciju i na ratne zločine i pre svega na tu ideologiju. Dakle, to je za mene uvek ključno pitanje. Ideologija je ovo što smo pročitali sad malo pre u ovim smernicama. To je ta, koju su oni zvali Velika Jugoslavija u kojoj je Velika Srbija etnički homogena ili etnički čista, zavisi koji su izraz koristili, koja obuhvata i opet onu nesrećnu severnu Albaniju, sada vidimo i Bugarsku, dakle nema kraja tim granicama i to je taj program koji je sada na delu. On se silom prilika, što bi rekli današnji rukovodioci, privremeno primirio pa je sad trenutno smanjen na teritoriju Republike Srpske i severa Kosova, ali ja verujem da se oni nadaju da će se to vratiti na te stare ideje, stare granice i zbog toga ovu rehabilitaciju ja vidim kao logičnu. Ona je jedan kraj jednog procesa. Taj proces je započeo osamdesetih, prvo je rehabilitovana ideologija, a onda se krenulo kroz različite nivoe od tih skupštinskih odluka, gde je skupština donosila odluke o istoriji, što je zaista skandalozno i pripada samo vrlo smešnim i autoritarnim državama, a onda su naravno, ono o čemu takođe neprekidno govorimo u Peščaniku, promenjeni udžbenici 2002. godine. Mi stalno o tome govorimo. Deset generacija, sad ravno deset generacija je na taj način obrazovano i ova rehabilitacija je jedan prosto završni čin jednog logičnog puta.
