171 replies to this topic

[acajou]

Kod nas se vecina ljudi barem u moje vreme odnosila prema psima kao prema potrosnoj robi a oni koji su zaista drzali pse is ljubavi su smatrani za osinute.Ja ni danas ne mogu da ubedim roditelje koji su neki yebeni intelektualci da mi ne pada na pamet da pse drzim u dvoristu na minus 30 ili plus 40 posto u njihovom mozgu ker je za napolje a ne za krevet ili kauc.

Nema to veze sa obrazovanjem...moja baba koja je zena imala nesto malo vise od osnovne uvek je volela i drzala pse [u stanu,u Beogradu],pa onda i neka od njene dece,dok je ostatak familije sa druge strane [obrazovani deo] bio uzasnut i od ribica a kamoli psa u kuci.
Skoro svako seosko domacinstvo u unutrasnjosti za mene je primer zlostavljanja pasa.Oni naravno smatraju da je to normalno,i da je pas za dvoriste.Lanac je kao deo koze,pa zasto bi pas uopste bio pusten?s druge strane macke imaju kraljevske povlastice,valjda i zato sto su "korisne".Iz nekog razloga ljudi za macke smatraju da su "kucne zivotinje"mada su one veliki skitaci,dok psi koji imaju stalnu potrebu za ljudskim prisustvom bivaju udaljeni od njih.Malo je sredina vezanih za Balkan gde je odnos prema psima dobar,mozda samo u velikim gradovima.

[Rahel]

Priča o Đoletu Klempi

 Djole.jpg   259.86KB   36 downloads

Rekli su mi da se zovem Đole Klempa i da sam najšarmantniji lajavac u Zemunu. Imao sam ’’bogato’’ životno iskustvo već sa nepuna 4 meseca starosti. Osetio sam na svojoj dlaci onu narodnu ’’dabogda imao, pa nemao’’.

Živeo sam u jednoj finoj porodici, imao svoju kućicu, hranu, decu, redovno kupanje, četkanje, maženje, bio sam prava ’’igračka’’ koja se voli i čuva.

Taman sam se navikao na sve te blagodeti života kao iz bajke, opustio...kada me je moj gazda poveo sa sobom kolima. Radovao sam se, nadajući se da opet idemo u kupovinu i da ću dobiti moju omiljenu poslasticu.....kada je usledilo iznenadjenje. Obično kada mi otvore vrata istrčim veselo mašući repom i dozivajući moje ukućane da požure. Ovog puta, nešto mi se nije dalo...nešto me je steglo oko srca...neki loš predosećaj.

Nakon par usiljenih poziva ’’hajde’’, ’’hop-hop’’, moj gazda me je uzeo u naručje u kojem nisam više osećao onu staru toplinu i sigurnost...bilo je nekako hladno, čudno, strano. Odjednom sam se našao na trotoaru, sedeo pored ulice, zbunjen i zurio u registarsku tablicu koja je nestajala u daljini. Nije se čak ni okrenuo...verovatno mu je bilo žao...ili se ja to samo tešim.

Mnogo mi je trebalo vremena da shvatim šta mi se desilo, a još uvek ne znam razlog zašto? Gde sam pogrešio? Možda sam izrastao više nego što je očekivao? Možda su mi uši malo klempavije? .... A možda sam im jednostavno dosadio i zamenili su me sa novom, originalnom ’’licenciranom’’ igračkom, koja ima svoj Rodovnik sa poreklom.

Šetajući tako, razmišljajući šta me je snašlo, savladao me je umor i zaspao sam negde usput. Koliko je to trajalo...ne znam...samo sam se obradovao kada sam se probudio i osetio da sam opet u toplom naručju. Pomislio sam da je sve ovo bio samo ružan san...ali to su bile neke druge oči, novo lice, nepoznato mesto i bio sam sav mokar. Neke fine devojke, pokupile su me sa ulice, pored kontejnera kada se upravo spremala oluja.
Osećam da sam im drag i da me mnogo vole...ali ne smem ponovo da se opustim i da verujem bezrezervno ljudima...opet bi mogli da me povrede. Moju tužnu životnu priču su shvatile, kad su videle kako mi je meka i negovana dlaka, kako sam lepo vaspitan i kako imam prelepu modernu ogrlicu sa cirkonima.

Družimo se već par dana, navikao sam se na njih, ali ih čekam po ceo dan, da bi uveče došle da mi prave malo društvo. Dogovorili smo se da probaju da mi nađu ponovo topli dom i vrate sjaj u očima i ljubav koja mi mnogo nedostaje. Moj jedini uslov u tom našem ’’ugovoru’’ je da mogu povremeno da ih vidim ili čujem, da mogu da im kažem koliko mi nedostaju i kako sam opet povratio veru u ljude.

Ipak sam ja rođen po srećnom zvezdom i znam da ima nade za mene.

Lepi Đole


P.S. Ukoliko neko od vas koji pročitate moju priču, poželi da me ima za prijatelja, neka mi se javi na 064 82 35 674 (Kolinda će mi preneti vaše poruke)

 Djole2.jpg   210.11KB   37 downloads

[kapetanm]

Nekim rasama je medveđa usluga držanje u kući, pada im imunitet, neprirodna im je sredina i gube svoje korisne navike, propada krzno, itd. O psihičkom aspektu da i ne govorim. Sad imam pudlu, i normalno je da je u kući, uglavnom.
Prethodni pas koga sam imao, bio je nemački ovčar, i od svog trećeg meseca boravio je na snegu ( oštenjen u decembru), suncu, kiši, vetru. Imao je kućicu i boks. kad god je moglo trčao je po dvorištu. I seljački psi, koje neko pomenu, su radni, za seljake, korisni za domaćinstvo, a ne ležanje na tepihu. I nikad nikom ništa nije falilo.

[Rahel]

JUDŽIN O'NIL


TESTAMENT JEDNOG UGLEDNOG PSA



Ja, Silverdin Emblem O´ Nil (familijarno poznat u porodici i među prijateljima kao Blemi), osećajući kako me teret mojih godina pritiska, i prihvatajući da je kraj mog života blizu, ovim zaključujem poslednje zaveštanje mom voljenom Gospodaru. Znaće za njega tek kad umrem. Onda će, setivši se mene u svojoj usamljenosti, biti obavešten o ovom testamentu, i molim ga, da ga posveti kao spomen meni.
Imam malo materijalnih stvari da ostavim iza sebe. Psi su mudriji od ljudi. Ne nagomilavaju stvari. Ne traće svoje vreme gomilajući bogatstvo. Ne uništavaju svoj san brinući o stvarima koje imaju, i ne opterećuju se stvarima koje nemaju. Nemam ništa vredno da zaveštam osim moje ljubavi i vernosti. Ovo ostavljam onima koji su me voleli, mom Gospodaru i Gospodarici, za koje znam da će najviše tugovati za mnom, Frimenu koji je bio tako dobar prema meni, Sin i Roju i Viliju i Naomi i – ali ako bih nabrajao sve one koji su me voleli, za to bi mi trebala cela knjiga. Verovatno je to moja uobraženost da se hvalim kada sam tako blizu smrti, ali oduvek sam bio veoma voljen pas.
Želim da me se Gospodar i Gospodarica uvek sećaju, ali da ne tuguju predugo za mnom. Celog života sam se trudio da ih utešim u tuzi, i da se radujem sa njima u njihovoj sreći. Za mene je bolno da mislim da ću im čak i u smrti prouzrokovati bol. Želim da pamte da nijedan pas nije imao srećniji život (i ovo dugujem njihovoj ljubavi i brizi). Sada sam skoro oslepeo, ogluveo i oćopavio, čak me i moje čulo mirisa vara tako da čak i zec može proći tik ispred mog nosa a da ja ne znam. Moj ponos je srozan. Vreme je da kažem zbogom, pre nego što postanem isuviše bolestan i mučan i sebi i onima koji me vole.
Žao mi je da ih ostavim, ali nije mi žao da umrem. Psi se ne plaše smrti kao ljudi. Mi je prihvatamo kao deo života, a ne kao nešto užasno što uništava život. Šta dolazi posle smrti, ko zna? Volim da verujem da je to Raj, gde si uvek mlad, gde zečeva ima kao peska u pustinji, koji jure brzo ali ne prebrzo, gde je svakog sata vreme za obrok, gde u dugim večerima postoji milion ognjišta sa panjevima koji zauvek gore.
Plašim se da je ovo previše čak i za ovakvog psa kakav sam ja. Ali, mir je izvestan. Mir i dug odmor za istrošeno srce, glavu i udove, i večni san u zemlji koju sam toliko voleo. Možda je, ipak, ovako najbolje.
Još jedan poslednji zahtev. Čuo sam kako moja Gospodarica kaže „ Kada Blemi umre nikad više ne smemo imati drugog psa. Toliko ga volim da više nikad neću moći da volim ijednog.“ Sada je molim, za moju ljubav, da ima drugog. To bi bio užasan danak mojoj uspomeni nikad više nemati psa. Kako bih se osećao, kada bi ona živela bez psa. Nikad u duši nisam bio ljubomoran. Uvek sam smatrao da su većina pasa dobri (i jedna crna mačka, sa kojom sam večerima delio dnevni boravak). Neki psi su, naravno, bolji od drugih. Dalmatinci su, prirodno, kako svi znaju, najbolji.
Tako da predlažem Dalmatinca kao svog zamenika. On će se teško tako lepo vladati i biti tako zgodan kao što sam ja bio. Ali daće sve od sebe, siguran sam. Namenjujem mu moju ogrlicu, kaiš, ogrtač i kišnu kabanicu. On ih nikad neće nositi sa istom ugladjenošću kao što sam ja, šetajući oko Vendoma, ili kasnije kroz Park Aveniju, sa očima zadivljeno fiksiranim na meni, ali siguran sam da će dati sve od sebe da se ne prikaže kao provincijalni pas. Ovde na ranču, možda će se dokazati kao pas vredan poređenja sa mnom. I, na kraju, ovim mu želim sreću, koju znam da će dobiti u mom starom domu.
Još jedna poslednja reč oproštaja, dragi Gospodaru i Gospodarice. Kad god posetite moj grob, recite sebi sa tugom ali i sa srećom u vašim srcima, kao sećanje na moj dugi, srećni život sa vama: „ovde leži onaj koji nas je voleo i koga smo voleli.“ Koliko god moj san bio dubok, ja ću vas čuti, i sve moći smrti neće me zadržati da još jednom zahvalno mahnem repom.

Prevela sa engleskog Ana Dobrojević

[Rahel]

Priča o Đoletu Klempi

Zamolio me Đole da prenesem:

Srećno se smestio u jednoj porodici koja ga obožava!

[Rahel]

Pseća ljubav jača od vremena

Kuja Dijana svakodnevno pohodi grob svog gospodara

Već 18 meseci trogodišnja kuja upućuje se svakoga dana na groblje da obiđe grob svog gazde. "Dijana zna da je njen gazda umro", kaže stručnjak za životinje Barbara Galikijo, "i dolazi na njegov grob iz zahvalnosti. To joj pomaže da lakše podnese bol."

Odmah posle smrti gazde Dijanino ponašanje se promenilo. Ljubav i odanost prema gazdi Mariju Perziji, kome je bila vrlo privržena, ustupili su mesto bolu. Izgledalo je kao da se i Dijana odlučila za smrt. Odmah posle sahrane gazde donela je drastičnu odluku. Odbijajući ljubav ostalih članova porodice, otišla je od kuće i skrivajući se danju u šumi, uveče je odlazila na gazdin grob i tu ostajala po celu noć. Takav život je mesecima uništavao, tako da je ličila na skelet.
Konačno, udovica Marija Perzije uspela je da "umoli" Dijanu da se vrati kući, ali se ona nije odrekla navike da svakog jutra odlazi na groblje udaljeno tri kilometra. Barbara Galikijo, veterinar, koja se već godinama bavi psihologijom pasa, pokušala je da da odgovor na ovakvo Dijanino ponašanje.
- Pas oseća potrebu za fizičkim i moralnim odnosom sa čovekom više nego za hranom. Kada taj odnos nestane, kao što je u ovom slučaju zbog smrti gazde, psa obuzima strašna patnja. To je najveća tragedija koja mu se može dogoditi. Vrlo često, prepuštajući se očaju, odbija hranu i tako umire od gladi ili beži od kuće.
Dijana nije prisustvovala sahrani svog gazde, tako da nije znala gde je sahranjen. međutim, psi imaju čulo mirisa šest-sedam miliona puta snažnije nego kod čoveka.
Evo slika koje ilustruju ovu priču:

 Dijana1.jpg   112.55KB   11 downloads

JUTRO JE I IZLAZI IZ KUĆE
Svakoga dana, Dijana, simpatična kuja, izlazi iz kuće u ranu zoru i upućuje se na groblje.

 Dijana2.jpg   112.22KB   17 downloads

SILAZI
Neopaženo silazi niz stepenice da ne bi pravila buku. Grob gde je sahranjen njen gazda Mario Perzija udaljen je nekoliko kilometara. Svakoga dana, već 18 meseci, ide istim putem.

 Dijana3.jpg   78.63KB   14 downloads

PRELAZI ULICU
Dijana napušta kuću gde živi porodica preminulog gazde i kreće ka groblju pažljivo prelazeći ulicu.

 Dijana4.jpg   68.53KB   10 downloads

ISPRED GROBA
Nastupaju emocije i evo je ispred spomenika sa slikom gazde. Toliko je pažljiva da nikad ne obori vazu sa cvećem.

 Dijana5.jpg   88.24KB   17 downloads

GLEDA U SLIKU I PATI
Mario je s Dijanom proveo dosta srećnih trenutaka, naučio je i da lovi još dok je bila štene

 Dijana6.jpg   207.34KB   19 downloads

KAO DA KAŽE
Dijana se nežno približava slici Marija Perzije dodirujući njuškom njegovu sliku. Na ovoj slici Dijana oseća miris sinova i udovice preminulog gazde koja, kada dolazi na grob, ljubi sliku preminulog muža. Osećajući tako porodični miris, Dijana je sigurna da se tu nalazi telo osobe za koju je bila mnogo vezana. Njen pogled kao da govori: "Mnogo te volim".


P.S. Ovu priču sam prepisala, a slike skenirala iz nekih veoma starih novina. Nažalost, nigde se ne vidi koje su novine u pitanju, a slike su prilično lošeg kvaliteta. No, nadam se da to neće umanjiti lepotu ove pričice.

[ucesnik]

Predivne i neverovatne priče o psima.
Ovo što je moj prilog nije priča,
nego izraz iskrenog poštovanja prema tom dragom stvorenju.



ŠTA MOŽEMO NAUČITI OD JEDNOG PSA

Nikad ne propusti priliku da radosno istrčiš u šetnju.
Dopusti da doživiš čistu radost
što ti svež vazduh i vetar miluju lice.
Kad oni koje voliš dođu kući, uvek istrči da ih pozdraviš.
Stavi drugima do znanja kad su prekoračili tvoj prostor!
Dremkaj i proteži se pre nego što ustaneš.
Trči, skači i igraj se svakog dana.
Jedi sa guštom i oduševljenjem.
Budi lojalan.
Nikad se ne pretvaraj da si ono što nisi.
Ako je ono što želiš zakopano duoko, kopaj dok ga ne nađeš.
Kad je neko imao težak dan, budi tih, sedi blizu
i nežno ga mazi (njuškom).
Traži pažnju i dopusti da te ljudi dodiruju.
Izbegavaj da ujedaš kad je dovoljno da zarežiš.
Kad je vrućina, pij dosta vode i izležavaj se u hladu.
Kad si srećan, pleši i vrti celim telom.
Bez obzira koliko te često grdili
ne pecaj se u osećanje krivice i jada,
nego pohrli u susret i ponašaj se prijateljski.
Vezuj se za one koji su ti po volji.
Uživaj u čistoj radosti duge šetnje.

Nepoznati autor

[Rahel]

ODI, PAS SA TRI NOGE

Čeka na vašu pomoć!


Nađen je na Banovom Brdu, na autobuskoj stanici. Pas neizmerno crne sjajne dlake sa belim obeležjem na vratu i belim čarapicama. Pun neke neobične energije, veselja za svakoga ko bi mu prišao, ali i nemira koji kao da ga je primoravao da se kreće i kreće bez prestanka. Prilazio je ljudima sa potpunim poverenjem, išavši od jednog do drugog nadajući se nekom parčetu kifle, ili drugog slasnog pa makar i jednog zalogaja hrane koju su ljudi toga jutra kupili sebi za doručak. Nažalost bez uspeha, i on bi žurno krenuo dalje, a na moje zaprepašćenje, koja sam sve to gledala izdaleka polako se približavajući stanici, za njim je ostajao krvavo crni trag. Trag prednje nogice koja se mučno izobličila izgubivši prvobitni oblik i pretvarajući se u bezobličnu masu mesa, kostiju i dlaka. Ostala sam zatečena. Svi smo mi stajali lepo obučeni, spremni da odemo na svoje poslove, popijemo toplu jutarnju kafu, a pored nas je prolazilo biće takve topline i dobrote, trpeći verovatno velike bolove, ali takvom stoičkom snagom i željom za opstankom da su meni oči zasuzile.

Odijeva sudbina, kako sam ga ja nazvala prema svom davno uginulom mačku, je nadalje išla svojim tokom. Jedna operacija noge, druga operacija i amputacija pa je Odi ostao, pas invalid, nesavršeno biće, pas sa tri nogice. U početku smo mislili da će mu biti teško da se navikne na ovo životno iskušenje, ali on je kao i pre toga pokazao neverovatnu volju za životom prilagođavajući se novonastaloj situaciji i bivajući zahvalan samo zato što je živ.

Od tada, pa nadalje krenula je moja druga borba, borba za njegovo udomljavanje, jer sam ja kao podstanar, imajući već jednog psa, bila u situaciji da ne mogu da mu pružim trajan dom. Organizovali smo se i uključili ga u emisiju na Studiju B, pa na B92, oglašavali ga u novinama, i ... ništa. Osim što je ostao živ, njegove šanse za udomljavanje, bez jedne noge, budući da je i mešanac, pas bez pedigrea, pas sa ulice, su bile minimalne.

Tada smo krenuli sa privremenim smeštajem, po dva meseca ovde ili onde, tamo tri, ovde šest i tako pune dve godine. I sada je kraj. Nema više privremenih mogućnosti, nema trajnog smeštaja, nema milosti za tronožnog psa.

Ova priča, i moj apel je naša poslednja šansa, posle toga Odi se vraća na ulicu. Kod sadašnjih staratelja je već šest meseci, i to je maksimum oko koga smo se dogovorili. Obraćam se najširem auditorijumu, ljudima koji imaju osećaj za bića u nevolji i upućujem poziv za udomljavanje. USVOJITE ODIJA!

Tamara: 064/27 44 249 ili 065/303 00 36

 odi.jpg   20.09KB   32 downloads

[Rahel]

IPAK POSTOJI SAVRŠENA!!!!



Ovo je jedan od najboljih oglasa u rubrici Poznanstva koji su ikada bili štampani. Izašao je u Americi u Atlanta Journal-u.





Poznanstva:



Crna, osamljena ONA traži muško društvo. Etnička pripadnost nije važna. Ja sam prijatna cura koja voli da se igra. Volim duge šetnje po šumi, vožnje automobilom, lov, ribolov i kampovanje. U dugim zimskim noćima volim da ležim ispred kamina, a uz svjetlost sveća ću ti iz ruke jesti. Čekaću te pred vratima kad dođeš s posla i nosiću samo ono što mi je majka priroda dala.



Nazovi broj (404) 8... i pitaj za Daisy.



Čekam te ...........






 dejzi.gif   209.62KB   17 downloads


Više od 15.000 muškaraca je moralo konstatovati, da su nazvali prihvatilište za životinje u Atlanti......

[leone]

Umrla najstarija kuja

Šanel, ženka tekela koja je važila za najstarijeg psa na svijetu, uginula je u 21. godini, što odgovara ljudskoj starosti od 147 godina.

Šanel je uginula prirodnom smrću u kući svojih vlasnika u Port Džefersonu, 80 kilometara istočno od Njujorka.

Prošlog maja Ginisova knjiga rekorda je za kujin 21. rođendan organizovala veliko slavlje u luksuznom hotelu za pse.

Bračni par Deniz i Karl Šonesi su Šanel usvojili iz jednog prihvatilišta za pse u Virdžiniji kada joj je bilo svega šest nedjelja.

Šanel je posljednjih godina morala da nosi naočare zbog katarakte i džempere, jer je bila jako osjetljiva na hladnoću.

[Ridjis]

Све приче су дивне, док сам их читао сузе су ми кретале

[Ridjis]

Не знам да ли је раније на неком од топика помињана књига "Марли и ја", ја сам је прочитао пре 2 дана и заиста је оставила утисак на мене, посебно јер и ја имам Лабрадора и при читању неких делова као да сам читао о моме псу

[Rahel]

Не знам да ли је раније на неком од топика помињана књига "Марли и ја", ја сам је прочитао пре 2 дана и заиста је оставила утисак на мене, посебно јер и ја имам Лабрадора и при читању неких делова као да сам читао о моме псу

Ja sam "zaljubljena" u Marlija. Iako moj ljubimac nije labrador, neki opisani momenti me neverovatno podsećaju na mog blesavka i naše zajedničke doživljaje. Reks se doduše ne boji toliko grmljavine, ali kad duva vetar, po celu noć pokušava bukvalno da se zalepi za nekoga od nas, ne bi li savladao strah. Takođe i oni trenuci, hoće-neće ... ma neće, nije valjda toliko lud ... jao, ipak jeste ... slika su i prilika mog ljubimca.

U svakom slučaju, priča o Marliju je divna, film sam se plašila da gledam, da ne pokvarim utisak

Edited by Rahel, 17 November 2009 - 19:38.

[Ridjis]

Ja sam "zaljubljena" u Marlija. Iako moj ljubimac nije labrador, neki opisani momenti me neverovatno podsećaju na mog blesavka i naše zajedničke doživljaje. Reks se doduše ne boji toliko grmljavine, ali kad duva vetar, po celu noć pokušava bukvalno da se zalepi za nekoga od nas, ne bi li savladao strah. Takođe i oni trenuci, hoće-neće ... ma neće, nije valjda toliko lud ... jao, ipak jeste ... slika su i prilika mog ljubimca.

U svakom slučaju, priča o Marliju je divna, film sam se plašila da gledam, da ne pokvarim utisak

Мој Алфи се не боји ничега сличног али рецимо са Марлијем је идентичан у погледу хиперактивности и непресушне енергије, такође и прождирања а баш као и Марли не може да се угоји
Као мали је пронашао кесу са храном у којој је било 20ак витаминских таблета, наравно од кесе ни трага ни гласа, можда је зато и тако хиперактиван

Хехе и ја имам филм на харду али још се не усуђујем да га гледам

[acajou]

U svakom slučaju, priča o Marliju je divna, film sam se plašila da gledam, da ne pokvarim utisak

Citala knjigu,gledala film.Film se bez problema moze propustiti,knjiga nikako.
Preporucujem knjigu Tajni zivot pasa.Fascinantna.Nimalo zasecerena.Potpuno posebna,kao i psi.