Jump to content


Photo
- - - - -

Priče o psima


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
171 replies to this topic

#31 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 10 February 2009 - 01:41

Jeste malo bajato, još iz 2007. godine, ali ...

Pas prisvojio troje mladunčadi tigra

U zoološkom vrtu "Jinan Paomaling Animal World" u kineskoj provinciji Shanddong, tigrica je odbacila troje svojih mladih tako da ih sada hrani pas.

Pas Huani prisvojio je troje mladih tigrića po imenu "One", "Two" i "Three" i doji ih već mesec dana.

Huani je već jednom odgajala nekoliko odbačenih tigrića tako da ima dosta iskustva sa ovim životinjama.

Attached File  Huani.jpg   14.11KB   43 downloads

#32 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 10 February 2009 - 01:44

Najbolji policijski pas u državi, 4-godišnji belgijski ovčar Chip, zbog teške je ozljede koju je nedavno zadobio na treningu, pred završetkom službene karijere u MUP-u, i kad dočeka rješenje, postat će najmlađi umirovljenik u MUP-u.

Šampion u ljepoti

Taj omiljeni pas svim policajcima iz PU vukovarsko-srijemske ima uspješno završenu Policijsku akademiju i dvije godine rada u službi, a u civilnom se životu okitio titulama prvaka Hrvatske i šampiona u ljepoti u kategorijama mladih i zrelih pasa. Perspektivnu mu je karijeru na detekciji eksploziva naprasno prekinula teška ozljeda stražnje desne noge.

Sportska ozljeda

Zlatno-smeđi Chip von Turda, kako mu glasi cijelo ime, ozljedu je zadobio nezgodno se poskliznuvši dok je trčao za lopticom na jednom od svakodnevnih, čak četiri sata dugih, radnih treninga na poligonu Kinološko-sportskog kluba Cibalia u Ivankovu nedaleko od Vinkovaca.

- Na žalost, Chip je zadobio profesionalnu ozljedu, sličnu onima kakve se znaju dogoditi i aktivnim sportašima. Uslijed nagle promjene pravca i podloge previše je opteretio nogu, pa mu je zbog pritiska pod inercijom puknuo ligament. Obavili smo i kompliciranu operaciju, no njegovo je tijelo odbacilo ugrađeni žičani implantat, pa sada vuče nogu i izgubljen je za policijski posao - objasnio nam je, s primjetnim prizvukom tuge u glasu, njegov vodič, policajac Stipa Stanković zvani Ćipa iz Odjela protueksplozijske zaštite PU vukovarsko-srijemske, gdje je Chip donedavno bio zaposlen.
- Tog sam psa osobno kupio kao štene iz najpoznatije hrvatske uzgajivačnice vinkovačke obitelji Turda i poklonio ga MUP-u koji je financirao devetomjesečnu obuku na Policijskoj akademiji. Školovanje takvog psa za obavljanje posla detekcije eksploziva iznimno je skupo i stoji oko 75.000 kuna. Belgijski su ovčari najpogodniji za obučavanje jer nisu toliko razigrani i imaju veliku volju za učenjem, pa je njihovu veliku energiju potrebno samo usmjeriti u dobrom pravcu - priča Ćipa koji tvrdi da se više neće baviti poslom vodiča pasa. - Mislim da ne bih imao snage ponovno proći tolike godine obuke i rada s novim psom. Želio sam ove godine Chipa odvesti na svjetsko prvenstvo u Sloveniju, gdje bi on bio prvi službeni pas iz Hrvatske koji se pojavio na takvom natjecanju, a kvalitetom je mogao i do titule. Na žalost, sada nema ništa od toga - ispričao je Ćipa, sliježući ramenima dok je u nevjerici gledao šepavog Chipa koji ipak nije izgubio živost i razigranost po kojoj je bio poznat svima. Njih su dvojicu ljudi mogli vidjeti na svim važnijim događajima na istoku Hrvatske jer su radni kolege Chip i Ćipa marljivo obilazili sve, pa i najskrovitije kutke dvorana, stadiona, hotelskih predvorja, restorana i drugih objekata koje su tijekom boravka u Vukovarsko-srijemskoj županiji posjećivale štićene osobe ili su se na tim prostorima održavali veliki koncerti.

Kako nanjušiti tumor

- Podnio sam zahtjev za Chipovo udomljenje, a MUP bi mu do kraja života trebao osigurati krov nad glavom, hranu i veterinarsku pomoć. Ipak, iako je u mirovini, Chip neće sjediti skrštenih šapa jer sam razgovarao s liječnicima iz Opće bolnice u Vinkovcima, gdje ćemo pokušati s treninzima na uvježbavanju prepoznavanja ranih faza tumora kod ljudi.Naime, u svijetu je poznata tehnika korištenja pasa koji, zahvaljujući svom oštrom njuhu, mogu kod ljudi otkriti rak prostate ili pluća u početnoj fazi, kada je mogućnost izlječenja čak 98 posto. Zahvaljujući iskustvu na otkrivanju eksploziva, novu tehniku koja ne zahtijeva mnogo kretanja Chip bi trebao usvojiti veoma brzo, a jedini je problem što vinkovačka bolnica nije sveučilišna, pa ne raspolaže nastavnim odjelima, gdje bismo mogli eksperimentirati i vježbati - objašnjava Ćipa.

Prema njegovim riječima, psi mogu po mirisu urina registrirati prisustvo stanica tumora prostate, dok kod tumora pluća za detekciju koriste pacijentov dah. Ako ta zanimljiva ideja zaživi, Chip bi tako svoje prepoznatljive plave policijske uprtače s oznakom MUP-a, uskoro na novom humanitarnom zadatku mogao zamijeniti bijelim, liječničkim.

Attached File  Chip.jpg   10.43KB   46 downloads

#33 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 10 February 2009 - 23:29

Pas spasao dečaka od napada zmije otrovnice

Autor: FoNet | Foto:thedaily.com.au | 16.11.2008. - 22:00

Trogodišnji Dru i hrabri pas Dizel Attached File  dog_vr.gif   55.97KB   44 downloads

Pas mešanac po imenu Dizel dobio je kao nagradu za hrabrost najveću kosku iz lokalne mesare pošto je spasio trogodišnjeg dečaka od napada zmije otrovnice.

Videvši da je se zmija sprema da skoči na dečaka koji se igrao u travi, pas je skočio izmedju njih i primio dva ujeda.
Nakon što je izujedala psa, dva metra duga australijska smedja zmija se udaljila, a Dizel se srušio i počeo da se previja.
"Dizel je skočio izmedju njih u trenutku kad je zmija spremala da ugrize dečaka. To mu je spasilo život, jer je zmija bila ogromna i njen ujed bi bio smrtonosan", rekao je dečakov deda.

Mešanac Dizel, težak 23 kilograma, kolabirao je nakon herojskog čina, ali se oporavio kada je primio dve doze protivotrova i proveo dva dana u veterinarskoj klinici.
Više od polovine smrtonosnih zmijskih ujeda u Australiji pripisuje se smeđoj zmiji.

#34 leone

leone
  • Members
  • 3,608 posts

Posted 12 February 2009 - 00:57

Nesto sa domacih terena:

Mark iz Papardnika



Načuo sam nešto o tom šarplanincu od čovjeka u čije se poznavanje pasa nije moglo sumnjati. Osim što je bio ,,…ogroman, krupne glave i vrlo lijep” i što je imao ime kakvo nikada ranije nisam čuo da nosi bilo koji šarplaninac, moj poznanik mi je spomenuo i da je to pas koji ,,…pomaže ne samo svog domaćina, nego i sve druge životinje, nećeš vjerovati kad vidiš šta sve radi!”.
U to sam vrijeme imao ambiciju da lično vidim sve šarplanince i ovčarske izvorne pse u Makedoniji i na Ko sovu. Pas koji se zvao Mark, probudio je moju znatiželju i samim šturim opisom dimenzija i izgleda. Već sam bio navikao na pretjerivanja; više nego jednom desilo se da ,,ogromni psi, u pričama veliki kao magare”, ,,visoki metar i više“ u hrbatu, a teški ,,107” ili ,,112 kila” (zanimljivo je da su visinu opisivali figurativno, ali su težinu uvijek navodili precizno u kilogram!), sasvim prosječni primjerci ne viši od 70 centimetara, teški oko 45 kilograma.
Ali, Mark je zaista bio nešto drugo! U svakom pogledu, a posebno u osobini da se brine o svim slabim ili bolesnim, bilo da su ljudi ili životinje, sa usrdnošću kakvu nikada, ni prije ni poslije, nisam sreo. Ni kod ljudi ni kod životinja.
U selu Golem Papradnik, blizu Debra, zatekli smo Ahmeta i njegovog šarplaninaca Marka. Pas je bio zaista izuzetan primjerak, pravi kapitalac. Visok 83 centimetra, skladno i snažno građen, boje livadskog meda, opštim utiskom, beskrpijekornom konstitucijom, savršeno uravnoteženim držanjem, Mark bi mogao osvojiti titulu svjetskog prvaka na najjačoj izložbi. Ali, njegov Ahmet je bio – slijep. Fasciniran pričom da ga Mark vodi sam do bačila u planini Stogovo, udaljenog preko 12 kilometara, i da se baš spremaju da pođu, odlučio sam da krenem sa njima i vidim šta će se desiti.
Mark je to i učinio. Ahmet ga je cijelim putem držao za rep, a pas je birao najlakši i najprohodniji teren. Na par mjesta, gdje je uska staza strmo zalazila u guste drijenove šibljike, a grane se spuštale sasvim nisko, Mark je lajao i na za kratko zastajao. Tu bi se Ahmet saginjao i spuštao gla vu, štiteći lice drugom rukom. Na izlasku iz grmlja, Mark je opet zastajao i lavežom označio da je opa­snost prošla.
Na bacilo smo stigli za isto vrijeme koje bi bilo potrebno i dobrom pješaku sa odličnim vidom. Tu su Ahmeta pozdravili njegovi rođaci, a Marka su doslovno pozdravile dvije mazge, desetak štenadi i tuce kokošiju, a pas ih je sve ponaosob dugo njušio kao da provjerava jesu li zdravi. Zapanjen, i još više oduševljen, malo kasnije sam uzeo komad mesa sa sofre koju je postavio domaćin, pozvao Marka i dao mu ga – da nagradim njegovu plemenitost. Bez dvoumljenja, Mark je uzeo meso i ponijeo ga u zubima prema jednom sjenovi­tom mjestu u blizini. Tek tada sam ugledao jednu kerušu koja je legla u visoku travu i dojila nekoliko štenadi. Kada je spustio meso pred kerušu, Mark je ljubazno liznuo po njušci i mašući veselo repom, gurnuo ga njuškom sasvim do njenih usta – da ne bi prekidala dojenje!!
Ljudi sa bacila su mi rekli da im je Mark jednom doni jeo divljeg zečica, kog je odbranio od ovčarskih pasa, i da je cijelim putem budno pazio na njega, dok ga je jedan ovčar nosio nazad u šumu, sutradan kada su psi otišli sa stadom visoko u planinu.
Koliko god psi bili beskrajno plemeniti, bio sam spreman povjerovati da nikada i nigdje nije bilo psa sličnog Marku. Dok nisam naišao na knjigu bestseler Džjemsa Heriota, Priče o psima i pročitao priču Džudi, pseća dadilja. Pretpostavljam da je i Heriot pisao o Džudi iz istog razloga, zbog kojeg ja pišem o Marku. Ako mi ljudi ne možemo biti toliko požrtvovani, nesebični i plemeniti kao Mark i Džudi, dobro je znati koliko još mnogo prostora ima za postajanje boljim nego što jesmo.

Ferid MUHIĆ

#35 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 13 February 2009 - 18:28

Donovan

Donovan nije bio jedan od onih pasa heroja koji se pojavljuju na naslovnim stranicama novina. Nikada nije spasao dete iz reke. Nikada nije lavežom uzbunio porodicu za vreme požara. Nije bio šampion na izložbama ili radnim takmičenjima. Donovan je bio sasvim običan pas.

I njegovi vlasnici su bili sasvim obični ljudi: porodica sa dvoje dece i nekoliko mačaka, koja je odlučila da nabavi i psa. Roditelji su verovali da će se deca obradovati. I tako je stigao - mali mešanac sa klempavim ušima i vlažne njuškice.

Otac je napravio malenu kuću i smestio je u zadnjem dvorištu. Kupio je za Donovana i nov lanac. Složio se sa ženom da će psu biti sasvim dobro i napolju. A tako bar neće morati da brinu o šteti koju štene napravi u kući i neće imati dlake po nameštaju.

I tako, kada dolaze gosti, oni ne znaju da porodica ima psa. Kako bi i znali, kada je stalno vezan pozadi u dvorištu. Kao da ne postoji. Deca nisu mogla da se sete da li su ga poslednji put šetala prošle nedelje, ili nedelje pre.

Donovan je živeo na dva metra dugačkom lancu. Kopao je rupe da bi nekako otklonio dosadu. Kopao je i kopao u svom malom delu dvorista, koliko god je kratki lanac mogao da se ispruži.

Oh, ali oni su dobro brinuli o njemu. Gospođa je coktala i vrtela glavom, pričajuci kako neki ljudi zlostavljaju svoje pse. Ona nije mogla da razume kako neki ljudi umeju da budu okrutni. “Mi nikada ne izgladnjujemo našeg Donovana”, govorila je ponosno, i to je bila istina - nije bio totalno zapostavljen. Dobro su ga hranili. I nije tačno da su ga stalno ignorisali - kad god bi zalajao, neko bi izašao da viče na njega.

Četrnaest godina je Donovan živeo u zadnjem dvorištu, vezan za kratak lanac. Dobijao je svoje obroke svake noći, ali uvek je bio gladan ljubavi. I jednog dana uspeo je da pobegne iz tog sveta u kojem postoje samo lanac, i kućica, i rupe, i da otputuje u pseći raj.

Donovan, nažalost, nije izmišljen lik. Niti su to njegovi vlasnici. Nedugo nakon njegove smrti, otišli su u lokalni azil da se raspitaju o mogucnosti dobijanja novog psa. Kažu, nedostaje im njihov Donovan.


Napisala: Angelina Meringer
Preuzeto iz časopisa: SHOW DOG REVIEW


@leone
Mnogo lepa priča - ima li još toga tamo gde si je pronašao? I kako ja da dođem do toga :ph34r: ?

#36 leone

leone
  • Members
  • 3,608 posts

Posted 14 February 2009 - 17:40

@leone
Mnogo lepa priča - ima li još toga tamo gde si je pronašao? I kako ja da dođem do toga ?

Nazalost nema, preneseno iz crnogorskog politickog magazina Monitor - monitor.cg.yu - Muhic tu ima 2-nedeljnu kolumnu gdje obicno pise o prirodi i sl.

No, ako naletim bilo gdje na nesto vezano za ovu temu postavit cu.

#37 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 16 February 2009 - 01:00

Nazalost nema, preneseno iz crnogorskog politickog magazina Monitor - monitor.cg.yu - Muhic tu ima 2-nedeljnu kolumnu gdje obicno pise o prirodi i sl.

No, ako naletim bilo gdje na nesto vezano za ovu temu postavit cu.

Zahvaljujem unapred :ph34r:

Zauzvrat nudim pomenutu priču o Džudi :) (za sve one koji nisu imali priliku da pročitaju Priče o psima Džejmsa Heriota).

Džudi, pseća dadilja

Prvi put sam sreo ovčarku Džudi dok sam lečio Erikovog vola od „drvenog jezika“ (actinobacillosis – bolest koja najčešće napada krave i ovce, a za koju je specifično oticanje mekih tkiva glave i vrata, izazvano gram-negativnom bakterijom actinobacillus ligniersi). Vo je bio vrlo mlad i farmer je snuždeno priznao da ga je prosto zanemario – a on je izgledao kao skelet koji hoda.
„Do đavola!“ – gunđao je Erik. „Iš’o je na ispašu s celom onom gomilom na udaljena polja i mora bit’ da mi je promak’o. Nisam mog’o ni sanjat’ da će doći u vak’o stanje.“
Kada aktinobaciloza napadne jezik, mora da se počne sa lečenjem čim se pojave prvi simptomi pojačanog izlučivanja pljuvačke i oteklina ispod vilica. Inače, jezik postaje sve tvrđi i tvrđi, dok konačno ne počne da štrči iz usta, nepokoran kao drvo po kome je ova bolest i dobila svoje starinsko ime.
A ovo mršavo malo stvorenje već je došlo u to stanje, tako da ne samo da je izgledao jadno već i pomalo komično, kao da mi se podrugivalo. Sa takvim jezikom, on jednostavno nije mogao da jedee i bukvalno je umirao od gladi. Samo je ležao, kao da mu ni do čega nije bilo stalo.
„Jedna stvar je dobra, Eriče“ – rekao sam. „Lako ćemo mu ubrizgati intravensku injekciju. Nema snage da se opire.“
U to vreme pojavio se čudesan lek sodijum jodid koji se davao direktno u venu – što je bilo moderno i spektakularno. Ranije su farmeri mazali jezik tinkturom joda, što je dosadan postupak koji je nekad delovao, a nekad nije. Sodijum jodid je poput magije davao rezultate već posle nekoliko dana. Ubrizgao sam iglu u vratnu žilu i prevrnuo bocu sa providnom tečnošću. Obično sam rastvarao 8g jodida na 3 dl destilovane vode, pa nije trajalo dugo. U stvari, boca se skoro ispraznila kad sam primetio Džudi.
Sve vreme sam bio svestan velikog psa koji je sedeo u mojoj blizini, ali kako sam se primicao kraju injekcije, crna njuška se sve više približavala, dok nije gotovo dodirnula iglu. Onda se njuška pomerala duž gumenog creva sve do boce i natrag, njuškajući krajnje usredsređeno. Kad sam izvadio iglu, njuška je počela pažljivo da ispituje samo mesto uboda. A onda se pojavio jezik i počeo metodično da liže volovski vrat.
Čičnuo sam na pete i stao da posmatram. Ovo je bilo nešto više od obične radoznalosti; sve je u ponašanju ovog psa ukazivalo na veliku brižnost.
„Znaš, Eriče - rekao sam – „imam utisak da me ovaj pas nije samo posmatrao. Kao da je nadzirao čitav posao.“
Farmer se nasmejao. „U pravu ste. Džudi je neobična stara keruša – k’o neka dadilja. Kad god nešt’ nije u redu, ona je na dužnosti. Nema šanse da je sklonite.“
Džudi je brzo digla pogled pri pomenu svog imena. Bila je to lepa životinja; neuobičajene boje: šarena, žutomrka sa talasastim linijama smeđe i sive koje su se mešale sa normalnom belom i crnom bojom farmerskih kolija. Možda je tu došlo do kakvog ukrštanja, ali rezultata je bio vrlo atraktivan, a efekat je bio pojačan njenim sjajnim očima i dobroćudnim nasmejanim ustima.
Pružio sam ruku i zagolicao je iza ušiju, a ona se snažno zanjihala – ne samo repom, već čitavim zadnjim delom. „Rekao bih da je dobre naravi.“
„Jest'“ – odgovori farmer. „Al’ mije samo to. Zvuči budalasto, al’ ja mislim da Džudi oseća odgovornos' prema svim životinjama na farmi.“
Klimnuo sam glavom. „Verujem vam. U svakom slučaju, hajde da okrenemo ovu životinju na prsa.“
Spustili smo se na slamu, postavili ruke ispod kičme i okretali vola sve dok nije legao na grudnu kost. Tamo smo ga uravnotežili sa balama sena sa obe strane, a onda ga pokrili prekrivačem za konje.
U tom položaju nije delovao onako beznadežno, ali omršala glava sa beskorisnim jezikom koji je mlitavo štrčao klatila se na ramenima, nekontrolisano baleći na seno. Pitao sam se da li ću ga ponovo zateći živog.
Džudi, pak, kao da nije delila moj pesimizam. Posle pažljivog njuškanja prekrivača i bala sena, pomerila se napred, spustila ohrabrujući jezik na rutavo čelo, a onda udobno smestila ispred vola, baš kao kakva noćna bolničarka koja čuva svog pacijenta.
„Hoće li ostati tamo?“ – zatvorio sam poluvrata i još jednom pogledao unutra.
Ah, ništ’ je ne more pomerit’, dok ne umre il’ dok ne ozdravi“ – odgovori Erik. „Sad je u svom elementu.“
„Pa, nikad se ne zna, možda će mu povratiti volju za životom, samo sedeći tamo. Njemu je svakako potrebna pomoć. Morate ga održavati u životu uz pomoć mleka ili retke kaše dok injekcija ne počne da deluje. Ako bude hteo da pije, to će mu pomoći, ali ako ne, moraćete to da uradite uz pomoć flaše. Pazite samo da ga ne ugušite.“
Ovaj slučaj je za mene bio više od obične fascinacije jer sam upotrebio lek koji je stvarno delovao – nešto što se u to vreme nije dešavalo baš često. Stoga sam jedva čekao da ponovo odem i vidim da li sam bio u stanju da vola povratim iz mrtvih. Ali znao sam da treba leku da dam vremena i da se sklonim nekoliko dana.
Dok sam išao preko dvorišta prema staji, znao sam da više neću biti u nedoumici. Vo će biti ili mrtav ili na putu ka ozdravljenju.
Bat mojih koraka po kaldrmi nije ostao neprimećen. Džudina glava, sa podignutim ušima, pojavila se iznad poluvrata. Ispunio me blagi osećaj trijumfa. Ako je dadilja još uvek bila na dužnosti, onda mora da je pacijent još uvek bio živ. A postao sam još sigurniji u to kad je veliki pas nestao na sekund, a onda se bez ikakvog napora vinuo preko vrata i skočio na mene, oduševljeno vijugajući svojim zadnjim delom. Izgledalo je da se iz sve snage trudi da mi kaže da je sve u redu.
Kad sam ušao u staju, vo je još uvek ležao, ali se okrenuo da me pogleda, i mogao sam da primetim da mu iz usta viri pregršt sena. Sam jezik je nestao iza usana.
„Izgleda da ćemo pobedit’?“ – Erik Ebot je ušao iz dvorišta.
„Bez sumnje“ – rekao sam. „Jezik je mnogo mekši i vidim da pokušava da jede seno.“
„Da, ne uspeva mu još, ali pijucka mleko i kašu ko pravi. Čak se pridig’o jedared il’ dvared, al’ je još vrlo klimav na nogama.“
Izvadio sam još jednu bocu sodijum jodida i ponovio injekciju, a Džudina njuška je opet gotovo dodirivala iglu dok je prilježno njuškala. Oči su joj bile potpuno usredsređene na mesto injekcije i toliko napeto je iščekivala kraj da je povremeno oštro duvala kroz nos, a onda opet počela svoje ispitivanje.
Kad sam završio, ponovo je zauzela svoje mesto napred; dok sam se spremao da pođem primetio sam njihanje njenih kukova koji su bili uvučeni u seno. Bio sam malo zbunjen dok nisam shvatio da je ona mahala repom u sedećem položaju.
„Pa, Džudi se raduje kako se stvari odvijaju“ – rekao sam.
Farmer je klimnuo glavom. „Da, tako je. Voli da bude na dužnosti. Znate l’ da svako novorođeno tele dobro oliže čim dođe na svet, a isto se dešava kad god se neka od naših mačaka omaci.“
„Neka vrsta babice?“
„Tako nekako. A druga neobična stvar je da ona živi sa stokom u njihovim zgradama. Ima lepu toplu kućicu, al' za nju ne haje – spava sa životinjama na slami svako veče.“
Ponovo sam obišao vola nedelju dana kasnije i ovoga puta on je galopirao po staji poput trkačkog konja. Kad sam ga konačno priterao uza zid i uhvatio ga za njušku, bio sam bez daha, ali srećan. Gurnuo sam mu prste u usta; jezik mu je bio savitljiv i gotovo normalan.
„Još jedna injekcija, Eriče – rekao sam. „Drveni jezik je đavolja bolest i može ponovo da se vrati, ako se ne izleči do kraja.“ Počeo sam da odvijam gumeno crevo. „Uzgred, ne vidim Džudi.“
„Oh, sigurno misli da je on sad zdrav, a ionako od jutros ima puno posla. Vidite l’ je?“
Pogledao sam kroz vrata. Džudi je hodala sva važna kroz dvorište. Imala je nešto u ustima – žutu, debeljuškastu stvar.
Malo sam ispružio vrat. „Šta to nosi?“
„Pile.“
„Pile?“
„Da, čitavo leglo trčkara okolo. Imaju samo mesec dana i stara keruša misli da im je bolje u štali. Napravila im je tamo krevet i uporno pokušava da se sklupča oko njih. Ali mališani ne pristaju na to.“
Gledao sam Džudi kako nestaje u štali. Uskoro je izašla, kaskajući za jednom grupom sićušnih pilića koji su veselo kljucali između oblutaka, i nežno pokupila jednog. Brzo se vratila u štalu, ali čim je ušla, prethodno pile se pojavilo na vratima i zagegalo se u pravcu svojih prijatelja.
Bilo joj je teško, ali znao sam da će ustrajati jer je prosto bila takva.
Džudi, pas dadilja još uvek je bila na dužnosti.

* * *

Instinkt brižnosti kod životinja najjasnije se očituje u pokazivanju materinskih osećanja, što je svakako jedna od najmoćnijih i najčešće proučavanih osobina, ali Džudi je jedina životinja koju sam ikada upoznao koja je brižno grlila sav svoj rod. Kao što Erik Ebot reče, ona je bila u svom elementu kad god bi neka od njegovih životinja bila bolesna. Bila je prirodna pseća dadilja, toliko jedinstvena u mojoj praksi, da sam se često pitao da li je iko ikada sreo još jednu takvu.

Edited by Rahel, 16 February 2009 - 01:10.


#38 Schmeling

Schmeling
  • Banned
  • 4,275 posts

Posted 16 February 2009 - 01:12

Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao kore hljeba i hranio se tako. Nikada se Bobilj nije razdvajao od svoga kučeta, i imalo je ono od milošte nadimak Drug. Pođe Bobilj kroz selo, lupa ispod prozora, a Drug stoji kraj njega, repom maše. Kao da čeka svoj dio. Reknu Bobilju ljudi: "Bolje da makneš, Bobilje, svoje pseto, jer se ni sam ne možeš prehraniti". Pogleda Bobilj svojim tužnim ocima, pogleda - ništa ne kaže. Vikne svoga Druga, otiđe od prozora i ne uzme koricu hljeba.
Sumoran je bio Bobilj, rijetko je sa kim razgovarao.
Otpočne zima, dune srdita mećava, zakruži sniježna prašina, nabreknu debeli smetovi.
Ide Bobilj po smetovima, poštapa se, probija od kuće do kuće, a Drug trči uz njega. Pripija se uz Bobilja, gleda ga samilosno u lice i kao da hoće da izusti:"Nikome mi nijesmo potrebni, niko nas neće prigrliti, sami smo ja i ti". Pogleda Bobilj psa, pogleda - kao da pogađa njegove misli - i tiho, tiho rekne: -Samo ti, Druže, mene ne ostavi.
Korača Bobilj s kučetom, dogega se do svoje kolibe, a ona stara, negrijana. Pogleda zemljanu peć, pogled prošara po svakom kutku, a drva - ni ćepanice. Pogleda Bobilj Druga, a ovaj stoji - čeka šta ce reći domaćin. A Bobilj će tek nježno: Upregnuću te, Druže, u sanke pa ćemo poći u šumu, nabraćemo tamo granja i pruća, pa ćemo dovući. založicemo kolibu, ugrijaćemo se nas dvoje kraj pripećka.
Upregne Bobilj Druga u sanke, dovuče granja i pruća, ugrije legalo, zagrli Druga, pomazi. Zamisli se Bobilj kraj pripeka, počne se sjećati prošlosti. Ispriča starac Drugu svoj život. Ispriča o sebi tužnu povijest i s bolom doda:"Ti, Druže, ništa ne odgovaraš, ne zboriš ni riječi, ali tvoje su sive oči pametne...Znam,znam... ti sve razumiješ“.
Umori se mećava od jaukanja. Prorijede se vijavice, zašumi kaplja sa krova. Tope se snjegovi, slivaju. Vidi Bobilj - prolazi zima, vidi i s Drugom razgovara:"Živnućemo , Druže, s proljeća“.

Zaigra crveno sunce, požure odmah potoci-praporci. Gleda Bobilj s prozora, pod prozorom se već zemlja crni. Nabreknu na drveću pupoljci, zamiriše na proljeće. Samo godine Bobilja varaju, samo vlaga proljećna starca probija. Počeše noge njegove klecati, kašalj je grudi gušio, krsta su boljela, čupala, a oči su se već sasvim zamutile. Otopi se snijeg. Zemlja se osuši. Pod prozorom se razlista bijela vrba. Samo je starac rjeđe izlazio. Ležao je na krevetu, nije mogao sići. Silazi Bobilj s mukom, siđe, zakašlje se, zatuži, Drugu kaže: „Rano smo, Druže, ja i ti onda nagađali. Skoro će, bogme, i smrt moja; samo umrijet, tebe ostaviti - najteže mi je“.
Zanemogne Bobilj, ne ustaje, ne silazi, a Drug od kreveta ne miče. Osjeća starac - smrt se približava, osjeća to. Druga grli, gorko plače: "Kome, Druže, da te ostavim. Ljudi su nam svi tuđi. Živjeli smo ja i ti...cijeli život zajedno proveli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druže moj dragi, osjecam da se približava smrt, dah se i grudi lede. Zbogom...pa izađi na gorb, sjeti se svoga starog prijatelja“.
Zagrli Bobilj druga oko vrata, čvrsto ga pritisnu na grudi, zadrhta i duša se vinu. Mrtav Bobilj leži na krevetu. Shvatio je Drug da mu je gospodar umro. Ide Drug iz kuta u kut - ide, tuži. Priđe Drug, onjuši umrlog - onjuši - žalosno zalaje.
Počeše ljudi govoriti među sobom: što li to Bobilj ne izlazi? Sporazumijevši se, dođoše - viđeše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krvetu, u kolibi zadah mrtvački - kužni. Na krevetu sjedi pas, šćućuren.
Uzeše ljudi mrtvaca, spremiše, okupaše - u kovčeg staviše, a pas od umrlog ne odmiče. Poniješe mrtvaca u crkvu, Drug pored njega. Ćeraju psa od crkve, ćeraju u hram ne puštaju. Probija se Drug, valja se na crkvenom pragu, zavija od tuge i gladi, na nogama se ljulja.
Doniješe mrtvaca na groblje, doniješe - u zemlju zakopaše.Umro je svima nepotrebni Bobilj i niko za njim ne zaplaka.
Zavija Dug na groblju, zavija - šapama zemlju razgrće. Hoće Drug da otkopa svog starog prijatelja, da otkopa i da s njim zajedno legne. Ne silazi pas s groba, ne jede, tuži. Izdade Druga snaga, ne diže se, ustati ne može, drhtaj mu prođe niz leđa,opušti Drug glavu, opušti, tiho uzdrhta i precrče na grobu....
Zašaptaše na huci cvjetovi, ispričaše pticama divnu povijest o prijateljstvu. Doleće na grob kukavica, sjede na žalosnu vrbu. Sjeđela je kukavica, tužeci žalosno nad grobom...

#39 leone

leone
  • Members
  • 3,608 posts

Posted 24 February 2009 - 22:42

U nedostatku teksta evo video price:



Edited by leone, 24 February 2009 - 22:44.


#40 Uma

Uma
  • Banned
  • 3,320 posts

Posted 08 March 2009 - 21:04

Mislim da ovo nije bilo, ako jeste, izvinjavam se.
KAKO je otišao iz dvorišta porodice Daskalović u Šapcu, obreo se usred Zagreba, dobio dvojno državljanstvo i posle pola godine se vratio kući - sve to bi jazavičar Žuća objasnio, samo kad bi umeo da govori. Ovaj umiljati mešanac nestao je u junu prošle godine u Mačvi, a pronađen je 16. decembra na Bijeničkoj cesti, u glavnom gradu Hrvatske. Zahvaljujući mikročipu, saradnji između naše “Orke” i hrvatskog Udruženja za zaštitu životinja “Suza”, ali ponajviše nalazačima, mladom bračnom paru Tanji Vukmanić i Borisu Ristaru, pošto je video Hrvatsku - vratio se kući.
Daskalovići - Aleksa i Ivana i njihov trogodišnji sin Vuk - jedva da mogu da poveruju šta se desilo njima i njihovom ljubimcu.
- Odavno smo oplakali Žuću, a onda je jednog dana zazvonio telefon. Ljudi iz organizacije “Orka” rekli su nam da je pas nađen u centru Zagreba. Naravno da nisam verovao - priča Aleksa Daskalović. - Muzičar sam, pa sam u prvi mah pomislio da me neko od kolega zavitlava, jer znaju koliko smo bili vezani za psa.
Žućino putovanje počelo je sredinom juna, kada je otišao iz dvorišta.
- Bio je nestašan i pre, stalno se provlačio kroz ogradu i nestajao na po nekoliko dana. Dva puta smo ga spasavali iz kafilerije. Zato smo odlučili da ga čipujemo, što nam ga je, na kraju, i vratilo - priča Aleksa Daskalović. - Nestao je u junu, pa smo mislili da će se vratiti. Ipak, to se nije desilo. Pomišljali
smo da su ga pregazila kola i bili ubeđeni da ga više nikada nećemo videti. Najviše je nedostajao malom Vuku.
Za to vreme, Žuća se šetao po Zagrebu, sve dok ga - izgladnelog, umornog i ofucane dlake - na Bijeničkoj cesti nije opazio mladi bračni par Boris (31) i Tanja (30).
- Uveli su ga u stan, okupali, doterali, nahranili. A on je bio toliko umiljat da su odlučili da ga zadrže - priča Aleksa. - Žuća bi bio veoma nesrećan kada bi oni odlazili iz stana, pa su ga vodili na planinarenje u Sloveniju, ali i na posao. Ipak, to je postajao sve veći problem, jer Boris radi kao trener u veslačkom klubu, a Tanja kao restaurator.
Dok su ga jednog popodneva mazili, njegove nove gazde primetile su da Žuća ima čip. Osetili su grižu savesti i odveli ga veterinaru. Ni oni ni lekar nisu mogli da veruju, ali mikročip je bio uporan - pas je bio Šapčanin. Pozvali su udruženje “Suza”, a oni “Orku”. Kontakt sa gazdama je uspostavljen.
Avaj, tu nije bio kraj peripetijama. Zbog propisa našeg Ministarstva poljoprivrde, puna dva meseca, od 20. januara, Žuća nije mogao da pređe granicu. Zato je morao da dobije - dvojno državljanstvo.
- Dogovorili smo susret u Šidu, a onda nam se, kao pravim Srbima, na autoputu pokvario automobil - uglas se smeju Daskalovići. - Zamolili smo ih da produže do nas i da budu naši gosti. Žuća je izleteo iz automobila, prepoznao svoje dvorište i nas. Sreći nije bilo kraja.

POSLEDNJE LEGLO
RETKI su psi koji odu toliko daleko. Ivana Daskalović “krivi” činjenicu da je Žuća jako umiljat.
- Verovatno je ušao u nečija kola da se mazi, pa su ga ljudi poveli sa sobom. Teško mi je da zamislim da je mogao na svoje četiri noge da stigne do Zagreba - priča Ivana.
Dok je bio odsutan, Žuća je ostao bez majke. Stara ljubimica Daskalovića umrla je u dubokoj starosti, u 15. godini. Žuća je bio najumiljatiji pas iz njenog poslednjeg legla.
Posted Image
DENA
PRIČA s kraja 1997. obletela je svet: keruša Dena, posle četiri meseca i 15 dana i posle prevaljenih 500 kilometara od Petrinje, našla je svoje vlasnike u Rumi - Milana i Dušanku Radanović i njihovu decu

#41 leone

leone
  • Members
  • 3,608 posts

Posted 07 April 2009 - 20:17

Australian canine castaway found


Pet dog Sophie Tucker was found on a remote Australian island

A pet dog which was washed overboard and believed drowned has been found four months later - as a castaway on a remote Australian island.
Sophie Tucker - named after the famous US entertainer - vanished as Jan and Dave Griffith sailed through stormy waters off Queensland last November.
But unknown to her grieving owners, the plucky dog survived a long swim across shark-infested waters to an island.
There she lived on a diet of baby goats until being found by visiting rangers.
The Griffiths were amazed to hear of the discovery and have now been reunited with their pet.

FROM THE TODAY PROGRAMME


"She surprised us all," said Jan Griffith.
"She was a house dog and look what she's done, she has swum over five nautical miles, she has managed to live off the land all on her own. We wish she could talk, we truly do."
Sailing holiday
The Griffiths had been on a sailing holiday off the north-east Queensland coast when Sophie Tucker - an Australian cattle dog - was lost overboard.
"We hit a rough patch and when we turned around the dog was gone," Mrs Griffith said.
"We were able to back-track to look for her, but because it was a grey day, we just couldn't find her and we searched for well over an hour.
"We thought that once she had hit the water she would have been gone because the wake from the boat was so big."

Namesake - the original Sophie Tucker was a singer and comedian
But the hardy dog had swum five nautical miles to be washed up on the largely uninhabited St Bees Island.
There, Sophie Tucker survived on a diet of baby goats until rangers, who patrol the island, spotted her.
They eventually captured her, believing her to be a wild dog until they were contacted by the Griffiths.
"She was seen on St Bees looking pretty poor and then all of a sudden she started to look good and that was when they discovered she was eating baby goats," Mrs Griffith said.
"She had become quite wild and vicious. She wouldn't let anyone go near her or touch her. She wouldn't take food from anyone."
There was an emotional reunion when the Griffiths met the rangers' boat bringing Sophie Tucker to the mainland.
"We called the dog and she started whimpering and banging the cage and when they let her out she just about flattened us," Mrs Griffith told the AAP news agency.
Mrs Griffith added that Sophie Tucker had been quick to readjust to the comforts of home.

#42 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 27 May 2009 - 22:36

DENA
PRIČA s kraja 1997. obletela je svet: keruša Dena, posle četiri meseca i 15 dana i posle prevaljenih 500 kilometara od Petrinje, našla je svoje vlasnike u Rumi - Milana i Dušanku Radanović i njihovu decu


DENA JE USPELA
KERUŠA Dena, o kojoj se pisalo i pričalo dve godine posle "Oluje", znala je da nađe put do svojih vlasnika. Posle četiri meseca i 15 dana, tokom kojih je prevalila 500 kilometara od Petrinje, u Rumi je našla Milana i Dušanku Radanović i njihovu decu. Podjednaka je bila sreća i Denina i Radanovića. U Rumi je keruša oštenila petoro malenih, za koje su se grabili ljubitelji pasa. Ali, u Rumi nije završena priča o čuvenoj Deni, već - u Kanadi. Tamo je, kako nam je javio nekadašnji dopisnik "Večernjih novosti" Vojo Mačar, Dena preminula pre dve godine. Radanovići njen pepeo čuvaju u vitrini.


M. PETROVIĆ, 26.05.2009 Objavljeno u Večernjim Novostima

#43 Rahel

Rahel
  • Members
  • 5,435 posts

Posted 27 May 2009 - 22:45

Pas koji je verovao

Attached File  pas_koji_je_verovao.jpg   78.94KB   37 downloads

Još čeka i nada se


Tik uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od novobeogradskog Bloka 28 već godinu dana čeka jedan braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i zagađenim vazduhom prometne saobraćajnice. Nikada ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz autoput on čeka i veruje da će se oni koji su ga baš tu ostavili, vratiti.

Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.
Zov prirode ga ne mami, pa ostale "drugare" i ne miriše.

Prema rečima stanarke iz obližnje zgrade, penzionerke Verice Edbauer, pre godinu dana "neki ljudi" izbacili su ga iz automobila sa registarskim tablama Rume.

- Bio je lep, čist i rundave dlake, zato sam ga ja prozvala Lepi - priseća se Verica. - Prvih nekoliko meseci mogla sam da mu priđem bliže i dam mu hranu, a onda je počeo da se povlači. Nemoguće mu je približiti se ni na nekoliko metara. Sad ostavim vodu i hranu u travi i sklonim se da bi se vratio i pojeo nešto.

Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.

Prezimeo je ovogodišnji mraz, ali kako Verica primećuje, ofucao se i propao.

- Najžalije mi je što je toliko tužan - kaže ona. - Mada su neke komšije htele da ga uzmu, to je neizvodljivo, jer on beži od svih.

U to su se uverili i reporteri "Novosti", koji su čitav sat pokušavali da mu se približe. Sklanjao se i od naših pogleda, tromim hodom i spuštene glave. Nije izgledao uplašeno, već nevoljno i nezainteresovano. Na kraju, ne zna se ko je odustao - da li on koji je nadvožnjakom prešao autoput povijenog repa, ili mi kojima je okrenuo leđa.

Stanari koji ga vole i hrane strahuju da ne izleti na ulicu dok se sklanja od drugih pasa ili prolaznika. Sumnjaju čak i da je ogluveo, jer je mesto njegovog stanovanja konstantno ispunjeno bukom.

Tuga ga je toliko ophrvala, da kako njegova "hraniteljka" objašnjava, nikada ni za jednom ženkom nije pošao. U tom kraju ima često pasa lutalica, ali ni oni čak nisu uspeli da mu priđu. Odabrao je samoću, u tišini, pa ga nikada nisu čuli ni da je zalajao ili zarežao. Ima samo snage da čeka... On još veruje.


Izvor: Večernje novosti (M. Petrović)

#44 kapetanm

kapetanm
  • Members
  • 3,153 posts

Posted 27 May 2009 - 23:00

Nikad nisam mogao da shvatim ljude koji tako odbace pse. Pseća ljubav je bezmerna i tu malu tragediju oni proživljavaju dublje nego čovek. Tuga me uhvati kad prošetam kod mene po zvezdarskoj šumi - koliko se tu rasnih pasa, napuštenih moževideti, od rotvajlera do ruskih hrtova. I svi deluju povučeno, uplašeno.

#45 MAGRIPA65

MAGRIPA65
  • Members
  • 20,706 posts

Posted 28 May 2009 - 01:40

Nikad nisam mogao da shvatim ljude koji tako odbace pse. Pseća ljubav je bezmerna i tu malu tragediju oni proživljavaju dublje nego čovek. Tuga me uhvati kad prošetam kod mene po zvezdarskoj šumi - koliko se tu rasnih pasa, napuštenih moževideti, od rotvajlera do ruskih hrtova. I svi deluju povučeno, uplašeno.

To je zato sto skotovi kupe psa misleci da je to igracka za decu pa onda im dodje do mozga da isti zahteva paznju kao da imas bebu u kuci.Takvih slucajeva imas i u Americi gde je kultura drzanja pasa daleko veca nego u Srbiji ali na svu srecu postoji i zakon koji kaznjava skotove koji psa samo puste na ulicu kada im dosadi.
Kod nas se vecina ljudi barem u moje vreme odnosila prema psima kao prema potrosnoj robi a oni koji su zaista drzali pse is ljubavi su smatrani za osinute.Ja ni danas ne mogu da ubedim roditelje koji su neki yebeni intelektualci da mi ne pada na pamet da pse drzim u dvoristu na minus 30 ili plus 40 posto u njihovom mozgu ker je za napolje a ne za krevet ili kauc.