1164 replies to this topic

[perkos]

Petnaest godina od ubistva 14 srpskih žetelaca u selu Staro Gracko, u opštini Lipljan na Kosovu i Metohiji, biće obeleženo danas parastosom u tom selu.




Parastos, ispred spomen ploče u centru sela, služiće episkop raško-prizrenski Teodosije, a prisustvovaće i direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Ðurić i ministar za povratak u kosovskoj Vladi Dalibor Jevtić.


Na njivama u selu Staro Gracko, 23. jula 1999. godine, iz zasede je ubijeno 14 Srba. Najmlađi od njih imao je 17 godina.

Ubijeni su Milovan Jovanović, Jovica i Rade Živić, Andrija Odalović, Slobodan, Mile, Novica i Momir Janićijević, Stanimir i Boško Dekić, Saša i Ljubiša Cvejić, Nikola Stojanović i Miodrag Tepšić.

UNMIK policija je u oktobru 2007. godine uhapsila Mazljuma Bitićija, iz sela Veliki Alas kod Lipljana zbog sumnje da je učestvovao u tom ubistvu. Bitići je, posle dva meseca, usled nedostatka dokaza pušten iz pritvora.

Ekstremisti su u više navrata skrnavili i minirali groblje u Starom Gracku na kome su sahranjeni i stradali srpski žeteoci, što je razlog iz koga Srbi nerado odlaze na groblje.

Porodice ubijenih i dalje čekaju da se zločinci privedu pravdi.
 

[Kinik]

...

 

 

http://www.e-novine....rinu.html?print

 

>> ... 22.07.2014 - 18:00
Filmski dokumenti užasa (3): Srpski genocid nad Bošnjacima
Svedok otmice u Sjeverinu
Pripremile: e-Novine

Kad je nedavno Milorad Dodik izjavio da su „Mladić i Karadžić ljudi koji su u jednom istorijskom trenutku bili na čelu pokreta koji se borio za slobodu, pre svega, srpskog naroda i u tom pogledu srpski narod će u budućnosti morati i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i plejadi mnogih da oda određeno priznanje i da se oduži na pristojan način za njihov doprinos“, bilo je jasno da se, u stvari, negira genocid nad bošnjačkim narodom. Isti Dodik je odmah u narednoj rečenici to potvrdio: „Da li su oni prekršili međunarodno pravo i da li su počinili zločine to tek treba da utvrdi sud, mada smo imali brojne situacije gde smo se uverili da sud radi veoma selektivno. Ne može se verovati odlukama suda koji očigledne zločine nad Srbima nikada nije procesuirao ili osudio ili koji Antu Gotovinu prvostepenom presudom osudi na višegodišnju kaznu zatvora, a samo nekoliko meseci nakon toga, uz očigledno lobiranje i značajnu podršku hrvatske države, oslobodi te kazne. U pravdu te vrste apsolutno se ne može verovati“. Za razliku od Dodika, e-novine veruju u pravdu; verujemo da se zločini i masakri ne smeju zaboraviti – baš zato, čitaocima ćemo predstavljati filmove o genocidu nad Bošnjacima, da u ovim još uvek turbulentnim vremenima od zaborava otrgnemo ono što se pokušava sakriti, slagati ili demantovati. Zločincima se nikad ne sme oprostiti!

Dokumentarni film "Otmica" reditelja Ivana Markova govori o otmici 16 Muslimana iz Sjeverina i predstavlja jedan mogući odgovor na pitanje o sudbini nestalih radnika pribojskih preduzeća koji su ujutro, 22. oktobra1992, godine pošli na posao. "Otmica" je potresna priča o komšijama, o rađanju mržnje i dubokoj patnji koju je izazvala. "Otmica" je priča o prvom masovnom ratnom zločinu nad građanima SRJ, koji su počinili pripadnici takozvane paravojne formacije pod komandom Milana Lukića iz Višegrada. Zločinu o kojem u "Otmici" svedoči slucajno preživeli svedok ovog događaja. Zločinu koji je mogao da bude sprečen. ... <<

 

...

[Pristevac]

Filmski dokumenti užasa (4): Srpski genocid nad Bošnjacima Na Drini krvavi Višegrad

Pripremile: e-Novine

 

 

Kad je nedavno Milorad Dodik izjavio da su „Mladić i Karadžić ljudi koji su u jednom istorijskom trenutku bili na čelu pokreta koji se borio za slobodu, pre svega, srpskog naroda i u tom pogledu srpski narod će u budućnosti morati i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i plejadi mnogih da oda određeno priznanje i da se oduži na pristojan način za njihov doprinos“, bilo je jasno da se, u stvari, negira genocid nad bošnjačkim narodom. Isti Dodik je odmah u narednoj rečenici to potvrdio: „Da li su oni prekršili međunarodno pravo i da li su počinili zločine to tek treba da utvrdi sud, mada smo imali brojne situacije gde smo se uverili da sud radi veoma selektivno. Ne može se verovati odlukama suda koji očigledne zločine nad Srbima nikada nije procesuirao ili osudio ili koji Antu Gotovinu prvostepenom presudom osudi na višegodišnju kaznu zatvora, a samo nekoliko meseci nakon toga, uz očigledno lobiranje i značajnu podršku hrvatske države, oslobodi te kazne. U pravdu te vrste apsolutno se ne može verovati“. Za razliku od Dodika, e-novine veruju u pravdu; verujemo da se zločini i masakri ne smeju zaboraviti – baš zato, čitaocima ćemo predstavljati filmove o genocidu nad Bošnjacima, da u ovim još uvek turbulentnim vremenima od zaborava otrgnemo ono što se pokušava sakriti, slagati ili demantovati. Zločincima se nikad ne sme oprostiti!

Dokumentarac “Na Drini krvavi Višegrad” koji je režirao Avdo Huseinović govori o stradanju Bošnjaka u Višegradu, ne samo u proteklom ratu, nego i stolećima kroz istoriju. Reč je o hronološkoj priči o zločinima koji su izvršeni nad Bošnjacima Višegrada od Prvog srpskog ustanka, preko dva svetska rata, sve do poslednje agresije na BiH od 1992. do 1995. godine.

"Zamolio bih vas da zapamtite ovo ime. Hasan Tufekčić. To je čovjek kojem su četnici pod vođstvom Draže Mihailovića 1943. godine u Višegradu ubili 10 djece. Nepunih 50 godina kasnije, 1992. godine, Hasanu su četnici ubili još troje djece u Višegradu, dakle u dva rata su mu ubili 13 djece. Ovaj film posvećujem Hasanu Tufekčiću i svim bošnjačkim Hasanima", rekao je reditelj Huseinović na premijeri filma u aprilu 2014. godine u Sarajevu.

 

 

Edited by Pristevac, 27 July 2014 - 18:11.

[Симо]

 

Житељи Велике јуче су обиљежили 70 година од фашистичког геноцида, када су 28.јула 1944. године за само два сата звјерски убијени, заклани или живи у ватру бачени, колико се поуздано зна, више од 500 дјеце, жена и стараца овог села и најближе околине. Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана 1943. од истих фашистичких јединица, сматра једним од најтежих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире.

Говорећи о геноциду у Велици, владика Јоаникије истакао је да боле „те ране и да оне крваре до дана данашњега, али и Господ даје утјеху, снагу и наду”.

Сјећамо се побијене дјеце њих преко 100 поименично, до сада познатих, и на десетине жена трудница, које су такође побијене, а њихове утробе бајонетима распаране да би тако злочин био већи. Сјећамо се и оних стараца и немоћних људи ненаоружаних, који нијесу имали могућности тога дана да се бране од злочиначке нацистичке Принц Еуген дивизије, Скендер бег дивизије, балиста с Косова и муслиманске милиције из Ругове, Плава и Гусиња -рекао је Јоаникије.

Поглавар Српске православне цркве, патријарх Иринеј поручио је на обиљежавању 70 година од геноцида над Величанима у Плаву „да је једно што се десио страшан злочин, те да је горе што је послератна власт чинила све да ово преда забораву, не само овдје него свуда гдје су се злочини дешавали”.

 

[Kinik]

...

 

http://www.e-novine....doru.html?print

 

>> ... 29.07.2014 - 16:44
Filmski dokumenti užasa (5): Srpski genocid nad Bošnjacima
Dani ubijanja u Prijedoru
Pripremile: e-Novine

Kad je nedavno Milorad Dodik izjavio da su „Mladić i Karadžić ljudi koji su u jednom istorijskom trenutku bili na čelu pokreta koji se borio za slobodu, pre svega, srpskog naroda i u tom pogledu srpski narod će u budućnosti morati i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i plejadi mnogih da oda određeno priznanje i da se oduži na pristojan način za njihov doprinos“, bilo je jasno da se, u stvari, negira genocid nad bošnjačkim narodom. Isti Dodik je odmah u narednoj rečenici to potvrdio: „Da li su oni prekršili međunarodno pravo i da li su počinili zločine to tek treba da utvrdi sud, mada smo imali brojne situacije gde smo se uverili da sud radi veoma selektivno. Ne može se verovati odlukama suda koji očigledne zločine nad Srbima nikada nije procesuirao ili osudio ili koji Antu Gotovinu prvostepenom presudom osudi na višegodišnju kaznu zatvora, a samo nekoliko meseci nakon toga, uz očigledno lobiranje i značajnu podršku hrvatske države, oslobodi te kazne. U pravdu te vrste apsolutno se ne može verovati“. Za razliku od Dodika, e-novine veruju u pravdu; verujemo da se zločini i masakri ne smeju zaboraviti – baš zato, čitaocima ćemo predstavljati filmove o genocidu nad Bošnjacima, da u ovim još uvek turbulentnim vremenima od zaborava otrgnemo ono što se pokušava sakriti, slagati ili demantovati. Zločincima se nikad ne sme oprostiti!

 

U dokumentarnom filmu "Dani ubijanja - Prijedor" (Al Jazeera Balkans) prvi put su emitovani snimci Službe javne bezbjednosti Prijedor snimljene 4. septembra 1992. na Korićanskim stijenama. Na snimcima se vidi kako pripadnici policije RS uz pomoć Civilne zaštite iz Skender-Vakufa/Kneževa dizalicom uklanjaju tijela Bošnjaka i Hrvata kako bi sakrili tragove zločina izvršenog 21. augusta iste godine kada je na tom mestu, na rubu provalije, policija RS strijeljala više od 200 prijedorskih civila.

Pre 22 godina srpske vlasti u Prijedoru su uz podršku JNA izdale naredbu prema kojoj su svi Bošnjaci i Hrvati svoje kuće morali da obeleže belim plahtama, kao i ruke belim trakama. Potom su usledili progoni i ubistva. Prema procenama specijalne komisije UN-a na području opštine Prijedor ubijeno je i nestalo najmanje 3.227 osoba, među kojima 256 žena i 102 dece. Ono što se desilo u Prijedoru smatra se jednim od najvećih zločina učinjenih na prostoru BiH. ... <<

 

...

[perkos]

Sutra se navršava 11 godina od kada su nepoznate osobe pucale iz automatskog oružja na srpsku decu iz Goraždevca koja su se kupala na Bistirici. Tada su poginuli Pantelija Dakić (12) i Ivan Jovović (19), a teško ranjeni Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12), Dragan Srbljak (13) i DJorđe Ugrenović (20).

 

[Kinik]

...

>> ... Zločini na Kosovu 1999. god. - Šakali

U nastavku suđenja pripadnicima paravojne formacije Šakali, rezervnog sastava policije i Teritorijalne odbrane zbog ratnih zločina u selu Ćuška, zaštićeni svedok PS, bivši Šakal, zatražio je ove nedelje da svedoči imenom i prezimenom, u prisustvu javnosti. Zoran Rašković – PS – bio je očevidac zločina.

Kao zaštićeni svedok PS Rašković je govorio: „Kada sam napunio osamnaest godina, prijavio sam se za vojsku, jer sam iz patrijarhalne sredine. Napravljen mi je ispraćaj, znate ono „Rado ide Srbin u vojnike“. Bio sam u vojnoj policiji od 1997. do 1998. Ja sam bio sa časnim ljudima i časno sam se borio 1998. Te godine, krajem decembra sam se vratio u Peć, onog dana kada je bila sahrana šestorice mladića, koje su š## izrešetali u kafiću Panda. Pokojni patrijarh Pavle je držao opelo mrtvima. Onda je usledila „kristalna noć“. Srbi su polupali sve š## izloge koje su mogli“.

Svedok nastavlja: „Ja sam se zaposlio u kafani kao naoružani čuvar. Tu sam upoznao Nebojšu Minića, zvanog Mrtvi (komandant Šakala, umro nekažnjen u Argentini 2006). Njegova devojka Rada je živela u zgradi gde i ja sa svojim roditeljima. Mrtvi me upoznao sa Rankom Momićem. Obojica su mi imponovali i zaposlili su me da im budem vozač. Ja sam ih vozio u razbojništvo. Š## kuće su nasumično pljačkane. Sa nama je bio i Mišić Siniša. Sećam se da je Ranko Momić prisilio jednu albansku snajku ... dok se vršila pljačka. Mrtvi je petnaest godina bio na robiji, bio je i na Golom otoku, on je imao samo trinaest godina kada je ubio š##. On je bio u ličnom obezbeđenju Bori Vlahoviću, predsedniku opštine Peć, kadru SPS, koji je čuven jer je ukrao glasove Srpskoj radikalnoj stranci. On bi jedne noći išao u pljačku š## kuća, a sutradan bi sedeo u policijskoj stanici i uzimao izjavu od nekog š## koji je došao da prijavi pljačku. Smejao mu se u lice.

Kada je počelo bombardovanje, Mrtvi nas je pozvao da razbijemo jednu š## diskoteku. Odatle je on uzeo sve što se moglo uzeti. Onda mi je rekao da idemo u SUP, pa u kasarnu. Tu se sastao sa kapetanom Toplicom Miladinovićem. Tu je preuzeo dvadeset kalašnjikova i oko četrdeset bombi. U kafani Stari most okupio je desetak ljudi. Tako su nastali Šakali. Tu su bili: Ranko Momić, koji se hvalio da je bio u Tigrovima kod Arkana, da je prošao celu Bosnu i Srebrenicu; Zoran Obradović Buba, neki lokalni lik; Siniša Mišić, koji je ubrzo imao za sebe vilu nekog ...a; Nikolić Milojko Šumadija, koji je bio ratnik u Munjama u Bosni; Srećko Popović, koji je od prvog dana bio sa nama; Kastratović je bio tu, on je imao bradu. Mrtvi nam je rekao da smo potrebni državi, da smo vojna formacija, da smo legalni. Više smo ličili na ekipu, nego na formaciju. Mrtvi je postao vođa. Prvo veče smo terali neke š## kod pijace. Svi iz ekipe su se već uselili po š## kućama. Dobili smo naoružanje, uniforme. Bilo je para, džipova. Mrtvi je na svaka vrata u gradu ulazio nogom. On je bio bitan u gradu, čulo se za njega.

Pre sela Ćuške, desili su se zločini u Bražaniku (predgrađe Peći) i selu Ljubenić (opština Peć, gde je 1. aprila 1999. ubijeno 66 albanskih civila, ali to nije predmet optužnice). Dana 14. maja 1999. u 8.00, u kući nekog imućnog š## koji je proteran, bio je sastanak štaba. Mrtvi mi je rekao da ga vozim kod Toplice Miladinovića. Kada smo se vratili, rekao je: „Pokret. Love se Nemci“. Mi smo se namazali garom iz auspuha i imalinom. Većina nas nije znala gde idemo. Oko 9.00, nas između 25 i 30, u 7 do 10 vozila, krenuli smo putem Peć-Priština. Na 3 do 4 km se nalazilo selo Ćuška sa desne strane. To je š## selo, ono nema trg, nego neko proširenje. Tu se nalazilo desetak pripadnika rezervnog sastava Teritorijalne odbrane i policije. Krenulo se po ustaljenom. Nikada se nije znalo dokle će se ići. Mislim na ubijanje. Podelili smo se u četiri grupe. Prvu je vodio Mrtvi, u drugoj su bili: Vampir, Ćale (Srećko Popović), Bulat (ne znam zašto on nije u optužnici, jer je on sa nama bio i u Ljubeniću), Zoran Obradović Buba, Boban, a u trećoj su bili: Ranko Bosanac, Mlađo Vuković i Memo (on nikog nije ubio, bio je mlad); u četvrtoj grupi su bili: Šumadija, Bata Lekić, Vuk. Grupe su otišle u četiri pravca. Mrtvi je krenuo pravcem kojim smo došli. Ja sam ostao kod vozila kao i uvek.

Kada su ušli u selo Ćuška, iz jedne kapije izlaze dva starija š## sa podignutim rukama i pitaju da li nešto treba. Tada su ih sasekli Mrtvi i Vampir. Niko nije pucao na nas. Nigde nisam video teroristu. Onda su se razišli po selu. Počinje ratište. Prvo se čuju rafali sa svih strana. Onda su se videle paljevine, kuće su gorele. Tada kreću žene, deca i starci, izbeglice. Deca pište. Ne mogu da vam dočaram tu scenu jer je niste doživeli. To vam je bilo kao na filmovima o vijetnamskom ratu, kada Amerikanci teraju one Azijate. Sve se tera za Albaniju. Tu je Zoran Obradović Buba dovezao neki auto koji je ukrao. Onda je Mrtvi izrešetao taj auto. Buba je pao u nemilost jer je ubio neko š## dete na putu Peć-Kula-Rožaje. I najveći egzekutori u jedinici su se zgražavali nad tim. On mi je objašnjavao kako se „kreči“. Albancu se priđe s leđa, pod tačno određenim uglom mu se puca u glavu i onda se lepo vidi kako mu lobanja i mozak lete u vazduh. Bata Lekić je kidao zlatne lančiće, tražio pare. Teranje š## je trajalo. Onda se vođe grupa vraćaju sa vojskom, kuće gore, progon traje. Mrtvi je umeo da kaže „pobiti sve od dvanaest do sedamdeset sedam“. Tu je Ćale Srećko Popović streljao trojicu š## uza zid, „za Srbiju“. On je uvek pucao za Srbiju. Tu je bila jedna kolona muškaraca civila š##. Bilo ih je oko petnaest. Ranko Bosanac im je rekao da se ne plaše, da će doći autobus i da će ih odvesti u SUP u Peć. Rekao im je da izbace sve iz džepova, satove, narukvice, prstenje, lične karte. Mrtvi je rekao jednom detetu da to skupi. Ja ne mogu da vam opišem taj strah tog deteta. ... Vampir mu je stavio cev kalašnjikova na glavu. Mrtvi je rekao: „Pusti ga, neka neko ostane da š##.“ Tada su Ranko, Šumadija i Mlađo Vuković ušli u jednu kuću. Začuli su se rafali. Onda je Šumadija istrčao iz kuće uz njegovu čuvenu psovku „Jebem ti džamiju i džamijski orkestar.“ Mlađo je kuću zapalio. Onda smo napravili pauzu i otišli da se osvežimo. Tada je Mrtvi naredio da krenemo dalje, da se „tera gamad“.

Krenuli smo ka Pavljanu i Zahaću. Tu smo se rasporedili u dve grupe, nas petnaest do dvadeset. U prvoj grupi su bili Ćale i Šumadija, a u drugoj Mrtvi i Bosanac. Na putu je sedeo jedan starac š##, koga su pitali što nije otišao, on je rekao da je to njegova kuća i oni su ga ubili. Video sam Bubu da ubija i paščad. U Pavljanu sam video Ranka Bosanca kako vrši snošaj nad jednom Albankom ... Kada je završio, ... a onda je gurnuo kalašnjikov u nju i pucao. Ja sam napravio reformu svoje svesti. Ne može da bude opravdanje – i oni su nama. Zlikovac je zlikovac. Onda smo stigli u Zahać. Tu je jedan dečko iz Kragujevca jahao magare i pucao kalašnjikovim. Srećko Popović mi je rekao: „Ma pusti momka, daje oduška“. U Ćuški je bilo organizovano, u Zahaću je bilo kud koji mili moji. Zapaljeno je tridesetak kuća, pljačkaju se ljudi i isteruju, ali nisam video nikakvo masovno ubistvo. Tu su se posvađali Mrtvi i Ranko oko toga kako š## najbrže progovori. Mrtvi je rekao da on kad uključi peglu i onako vrelu je stavi na š##, a pegla počne da peče, on progovara. A Ranko je tvrdio da š## brže progovori kada ga udara kundakom u glavu, dok mu mozak igra, i kosu mu guli s glave. U toj jedinici nisu svi ljudi činili zločine.

Tu smo bili do 15.00. Odatle smo pošli sa oko dvadesetak ukradenih automobila. Ranko Bosanac je imao blanko uverenje koje su potpisivali š## da mu poklanjaju auto samo da ih ne ubije. Srećko Popović je sa Šumadijom kod jednog ambara ubio dvojicu š##. Kada smo se vratili, vratili smo se uz pesmu, sa podignuta tri prsta. Kasnije sam saznao da je pravi razlog odlaska u selo bio Agim Čeku. Tada sam čuo Sinišu kako kaže Mrtvom: „Alal ti ... kume, kako si ga zaklao, nisam ni morao da ga ubijam.“ Onda sam Mrtvog odvezao u štab kod Toplice Miladinovića. To se desilo tog dana, tome sam lično prisustvovao i to sam video.“

Roditeljima zaštićenog svedoka se pretilo uoči suđenja. Tužiocu za ratne zločine Srbije Vladimiru Vukčeviću početkom oktobra razbijena su stakla na službenom automobilu, što se dovodilo u vezu sa početkom suđenja za zločin u selu Ćuška. ... <<

 

Sa jednog 4uma.

Nesto sam cenzurisao, neki uzas skroz obrisao.

 

Napomena: zlocin u kaficu 'Panda' je delo srpske policije / DBa.

...

Edited by Kinik, 12 August 2014 - 15:49.

[kronostime]

Neka je pokoj duse ubijenima u Gorazdevcu

[ZločestiSusjed]

Zanimljiv blog o jednom od više desetaka koncentracijskih logora u Srbiji u devedesetima, Stajićevu, koji i potkraj 2014. godine "nisu postojali":

 

http://blog.vecernji...3000-ljudi-3422

 

 

A ovo je sve što sam uspjela o tom logoru izvući iz mog tate, koji je iz Stajićevo izašao u razmjeni i svake godine na Dan logoraša ili godišnjicu njegovog izlaska objavljujem na ovom blogu - da se nikad ne zaboravi:

 

Mrak.

Spavam li ili ne?

Nisam siguran.

Čujem tihi žamor, jecaje, plač…

Otvaram oči, ništa osim boli.

Protrljam desno oko, osjetim nešto vlažno, ne mogu ocjeniti što bi moglo biti.

I s lijevim, isto...

Pipam oko sebe.

Nečije noge, pipam dalje – opet noge!

Čujem nečiji glas: ‘Osvjestio se!’

Pokušavam ustati…

Uspjevam.

Ne mogu otvoriti oči...

Pokušam rukom podići kapke i – uspjevam!

Vidim na lijevo oko.

Držim kapak i gledam oko sebe.

Skužim da sam u busu, u masi ljudi.

Masa me polako nosi prema izlazu.

Mozak mi konačno počne funkcionirati.

Gdje smo – pomislih nažalost naglas.

‘Ma šta gde si, mamu ti ustašku! U Zrenjaninu, i to ćeš zapamtit dok si živ!" – raspalio me netko pendrekom preko leđa.

Zapeklo me od vrata do peta.

Udarali su me pendrekom i prije (‘naša milicija’), ali nikad tako "dušmanski"...

On ljut, a ja sretan!

Pa nisu nas valjda vozili 250 kilometara da nas ubiju?!

Konačno mi proradi instinkt o samoodržanju.

Pokušavam prokužiti što se događa.

Na udaljenosti od tridesetak metara vidi se kvadrat svjetla.

I svi koji izađu iz autobusa nestaju u tom svjetlu.

Bilo mi je čudno što iz busa izlaze uspravno, a u ‘svjetleći kvadrat’ ulaze trčeći, pužući, a neki uz pomoć drugih.

Izlazim konačno i ja...

Vani me dočeka jaukanje.

Jeziva vriska ljudi i tupi udarci za koje sam znao od čega potječu, jer sam to već prošao u Vukovaru.

Tada sam ih ugledao.

Špalir od pedesetak, nazovimo ih – ljudi…

Civili, milicajci, rezervisti…

Bradati četnici, vojnici JNA sa zvijezdom petokrakom na kapi.

Znao sam da ako padnem neću više ustati.

Zazvao sam Boga i krenuo...

Pljuštalo je sa svih strana.

Ponavljao sam u sebi: ‘Hodaj, hodaj, još malo, još malo…’

I evo ga… konačno u ‘svjetlosnom kvadratu’.

Ulazim unutra, kad ono - štala!

Uska, dugačka štala.

Kroz sredinu prolaz oko 2 metra.

Sa svake strane kanalići za mokraću i prostor gdje su nekad spavale krave.

Do zida jasle.

U štali dvadesetak ljudi.

Instiktivno krećem prema sredini i sjedam pored jednog čovjeka.

Tek tada vidim da je to Beco, moj poznanik i prijatelj iz djetinjstva kojeg jako dugo nisam vidio.

Kako mi je lice bilo smrskano do neprepoznatljivosti shvatio je da sam to ja tek kad sam progovorio.

Prokomentirali smo naš položaj i zaključili da je ovaj tren najvažnije da smo živi.

A dalje kako bude...

Prilazi nam jedan civil.

Poučen lošim iskustvom iz vana pomislim: – ‘Koji vrag ovaj hoće?!?

- ‘Sad će nas opet porazbijati…!’

- ‘Beco diži se i prelazi u drugu prostoriju” – obrati se mom poznaniku.

Tada sam ga prepoznao.

Čovjek je bio "manipulant" u pogonu moje supruge u tvornici Borovo.

Ona mu je bila šefica.

Dvoumio sam se par sekundi i kad se pridošlica već okrenuo i krenuo prema izlazu zapitao sam ga:

‘A ja?’

Okrenuo se i tada me prepoznao:

“Rudi, pa to ste vi, pređite i vi tamo…’

Tako sam i ja završio u malo ‘toplijim krajevima’…

[perkos]

na današnji dan pre 16 godina nestala je novinarska ekipa Radio Prištine u rejonu između Orahovca i Mališeva.

Nestali su i do dan danas nisu pronađeni Đuro Slavuj i Ranko Perenić

[Kinik]

...

Koricanske stijene, obiljezena godisnjica



...

[alberto.ascari]

Danas je 75. godišnjica početka najkrvavijeg konflikta u istoriji čovečanstva, drugog svetskog rata. Počelo je napadom Hitlerove Nemačke na Poljsku.

 

Na ovim prostorima se nikad nije mnogo o tome ni učilo ni pisalo, par dana kasnije je sovjetska armija, a sve u saglasnosti sa dogovorom Molotov - Ribbentrop, ušla u Poljsku sa istoka i završila podelu druge Poljske republike.

 

[alberto.ascari]

Da se ne zaboravi.

 

Svet više nikada neće biti isti.

 

 

[Rodoljub_SRB]

Ratni zločin na Koranskom mostu, 23 godine bez presude

http://novosti.rs/ve...ine-bez-presude

[Vjekoslav]

Ratni zločin na Koranskom mostu, 23 godine bez presude

http://novosti.rs/ve...ine-bez-presude

 

 

o ovom slucaju, kao uostalom i o svim drugim slucajevima ratnih zlocina u Hrvatskoj, ne treba "saznavati" od SAO Veritasa ili pak iz senzacionalistickih Novosti. postoje organizacije koje se tim pitanjima ozbiljno (i zbog buduceg mira i stabilnosti, a ne osvete i ratova) bave.

 

http://www.centar-za...oranskom-mostu/