49 replies to this topic

[cyberwor/L/d]

Eto, slucajno smo se uverili da je nekad lakse provaliti shrinkove nego njihove pacijente.
Hocu reci, imaju manje maste od svojih pacijenata.

Edited by cyberwor/L/d, 28 October 2011 - 15:12.

[Eddard]

ove su besplatne, sta li?

Kapitalizam, bato .

[psihoterapeut]

Izgleda da je koincidencija jer nismo bas toliko nemastoviti A i ne slazem se da su psihijatri (lekari) kvalitetniji od obucenih terapeuta iz drugih profesija... a nisam ni psihijatar pa bi prethodni post bio antireklama...

Al da ne davim sa tim...

Sajt koji je postavljan prosto odgovara na vecinu pitanja koja su ljudi ovde postavljali: sta je licencirani psihoterapeut, kako radi psihoterapija, koliko je uspesna, da li moze da steti, koji modaliteti postoje kod nas itd. To mu je primarna namena kako bi se ljudi obavestili i pronasli ono sto im treba ako im treba...ili odlucili da im to ne treba kad vide sta terapija moze da ponudi...
A ni ja ovde nisam potpisana... stvar je samo u tome da ljudima na jednom mestu budu dostupne tacne i kvalitetne informacije o tome kako radi psihoterapija kako bi se u potpunosti informisali i upravo to cini 90% sadrzaja sajta... Takodje, sajt je neprofitan (besplatan- za terapeute u bazi podataka), ali cini mi se da su svi koji se nalaze tamo iz privatne prakse (dakle, naplacuju usluge klijentima).

Sajt medjutim sadrzi informacije o tome kako se moze doci do jeftinije psihoterapije (a da ona i dalje bude od strane kvalitetnih i kvalifikovanih strucnjaka). Evo nekih nacina:

- u drzavnim institucijama (domovi zdravlja, Palmoticeva, VMA itd.) postoje i edukovani psihoterapeuti kod kojih se moze otici preko uputa (dakle ne placa se ili neki mozda placaju onu participaciju)
- u nekim nevladinim organizacijama postoje edukovani psihoterapeuti kojima klijent ne placa nista
- postoje udruzenja koja organizuju grupe samopomoci (npr. za osobe koje se bore sa depresijom) i razne treninge, opet besplatno (jedno je npr. udruzenje Herc)
- u nekim psihoterapijskim udruzenjima njihovi edukanti pod supervizijom pruzaju usluge koje su ili besplatne ili se placaju manje od uobicajene cene terapije u privatnoj praksi pa se moze raspitati kod njih
- odredjeni broj psihoterapeuta pruza usluge po nizoj ili nekoj bas simbolicnoj ceni odredjenom broju klijenata (tj. prilagodjava svoj cenovnik)
- u Domu omladine postoje radionice, a postajala je i opcija (ne znam da li jos uvek radi) individualnog vidjanja sa psihoterapeutima- besplatno
itd.

E sad, obicno se ove opcije cuvaju za one klijente kojima je zaista potrebna pomoc a nisu u mogucnosti da plate. U svakom slucaju, bez obzira gde se trazi, treba se raspitati da li je doticni (psihijatar, psiholog) i edukovani terapeut ili ne.

Nazalost, iako veliki broj njih zeli da radi u drzavnim institucijama, drzava ih cesto ne zaposljava (mnogi stari su otisli u penziju, a danas terapijska edukacija se ne smatra prednoscu prilikom zaposljavanja psihijatara, lekara, psihologa itd.)...ne znam zasto...moguce je da terapiju ne vide kao nesto sto je nuzno, vec kao neku vrstu luksuza pa zato smanjuju njen obim u drzavnim zdravstvenim institucijama. Ali, kao sto sam rekla, i dalje ima dosta edukovanih terapeuta i savetnika i u drzavnim institucijama.

A posto je pomenut kapitalizam, imam potrebu da napisem- svako ko je upucen u to koliko dugo traje i koliko kosta terapijska edukacija (5-7 godina nakon zavrsenog fakulteta, sto je takodje detaljno opisano na sajtu) vrlo dobro zna da je ona mnogo skuplja od onoga sto moze da se zaradi u privatnoj praksi...za razliku od situacije u nekim zapadnim zemljama, ovde se ljudi terapijom bave iz licnog entuzijazma i osim par slucajeva zapravo ona donosi jako malo prihoda.

Eto, toliko od mene...a i dalje sam tu odgovorim na sva pitanja koja ljudi imaju o psihoterapiji...i necu se potpisivati niti upucivati na svoj sajt...verujem u psihoterapiju kao oblast koja u nekim slucajevima moze zaista da bude od velike pomoci, kao i da ce dobro informisani klijenti na osnovu dobrih informacija lako pronaci ono sto im je potrebno- ako im je uopste potrebno...(nekad su zaista dovoljni prijatelji, kucni ljubimac, duga setnja ili vec nesto...) A kad nisu, onda se dobro treba raspitati i doneti odluku na osnovu pravih informacija...

[Vesna]

E sad, obicno se ove opcije cuvaju za one klijente kojima je zaista potrebna pomoc a nisu u mogucnosti da plate.

zanima me kako se odredjuju klijenti kojima je zaista potrebna pomoć?

[mrd]

zanima me kako se odredjuju klijenti kojima je zaista potrebna pomoć?

Pa ako ne prezive suicide onda im je zaista potrebna pomoc.

[psihoterapeut]

zanima me kako se odredjuju klijenti kojima je zaista potrebna pomoć?

Hm...dobro pitanje...al' kompleksno...ovo sigurno nece biti potpuni odgovor ali hajde da probam da odgovorim:

- prvo, neophodno je da problem bude terapijski indikovan tj. da ga je moguce resiti ili znacajno ublaziti putem psihoterapije (ili drugog vida psiholoske podrske). O ovome se moze konsultovati sa terapeutom ili drugim strucnjakom koji poznaje ovu oblast.

- drugo, neophodno je da klijent bude motivisan da ga resava terapijskim putem (jer ponekad moze trajati duze i zahteva ozbiljno ulaganje energije, emocija i prorade raznih ozbiljnih tema)

E sad...kome za "zaista" potrebna pomoc...npr. lekar opste prakse ili skolski psiholog ili vec neko strucno lice predlozi osobi da se zbog odredjenog problema obrati terapeutu (jer procenjuje da mu je takva pomoc potrebna zato sto druge metode nisu dale rezultate), a porodica je u teskoj materijalnoj situaciji i ne moze da priusti punu cenu privatne prakse...

Takodje, ako neko sam procenjuje da ima ozbiljan problem, za pocetak moze da se raspita o tome da li je indikovan za psihoterapiju, a ako nema mogucnosti da plati privatnog terapeuta, mnogi od njih ce moci da ga upute na neku opciju koja mu je dostupna.

Sad, svesna sam da ovo nije bas potpun odgovor, ali je takav prilicno tesko dati. Nadam se da ovo bar malo razjasnjava stvari...

[Vesna]

ono što sam htela da kažem je da je svakome njegov problem najteži, naravno ako je uopšte svestan činjenice da ima problem.

zar nije delotvorniji (a samim tim i svrsishodniji) rad sa pacijentom koji je svestan svog problema (iako ne mora da bude psihološki indikovan) i koji je spreman da saradjuje od terapijskog rada sa pacijentom koji je prisilno "priveden" i odbija saradnju?

[psihoterapeut]

ono što sam htela da kažem je da je svakome njegov problem najteži, naravno ako je uopšte svestan činjenice da ima problem.

zar nije delotvorniji (a samim tim i svrsishodniji) rad sa pacijentom koji je svestan svog problema (iako ne mora da bude psihološki indikovan) i koji je spreman da saradjuje od terapijskog rada sa pacijentom koji je prisilno "priveden" i odbija saradnju?

Pa mora da bude indikovan za psihoterapiju da bi mu ona pomogla... npr. psihoterapija ne moze da izleci rak (ali moze da pomogne nekom da se lakse suoci sa dijagnozom i pomogne mu da donese neke odluke oko tretmana). Taj neko moze da bude svestan problema koji ima, ali psihoterapija ga nece izleciti sama. Bilo bi neeticno od terapeuta da mu obeca mogucnost izlecenja (osim ako se ne dogovore oko cilja koji jeste terapijski- a to je da se uspesnije nosi sa stresom, donese odluke, prosiri mrezu podrske itd.)

A koliko mi je poznato, s obzirom da kod nas ima manjka kadra i za one koji zele pomoc, ne praktikuju da "privode" i prisiljavaju ljude na lecenje psihoterapijom (niti bi to bilo moguce bez saradnje i motivisanosti klijenta). Postoji nesto sto se zove prisilna hospitalizacija, ali se radi jako retko (toliko retko da je ne praktikuju ni kad je potrebna). Obicno se radi u slucajevima kada je neko jako ozbiljno opasan po druge ili po sebe, pa se nakratko hospitalizuje dok se stanje ne stabilizuje uz pomoc lekova (posto ako su ozbiljno poremeceni kontakt sa realnoscu ili kontrola impulsa- terapija nije ni moguca dok se stanje malo ne stabilizuje). Ali kao sto sam rekla, to je vrlo, vrlo retko.

[Vesna]

Pa mora da bude indikovan za psihoterapiju da bi mu ona pomogla... npr. psihoterapija ne moze da izleci rak (ali moze da pomogne nekom da se lakse suoci sa dijagnozom i pomogne mu da donese neke odluke oko tretmana). Taj neko moze da bude svestan problema koji ima, ali psihoterapija ga nece izleciti sama. Bilo bi neeticno od terapeuta da mu obeca mogucnost izlecenja (osim ako se ne dogovore oko cilja koji jeste terapijski- a to je da se uspesnije nosi sa stresom, donese odluke, prosiri mrezu podrske itd.)

A koliko mi je poznato, s obzirom da kod nas ima manjka kadra i za one koji zele pomoc, ne praktikuju da "privode" i prisiljavaju ljude na lecenje psihoterapijom (niti bi to bilo moguce bez saradnje i motivisanosti klijenta). Postoji nesto sto se zove prisilna hospitalizacija, ali se radi jako retko (toliko retko da je ne praktikuju ni kad je potrebna). Obicno se radi u slucajevima kada je neko jako ozbiljno opasan po druge ili po sebe, pa se nakratko hospitalizuje dok se stanje ne stabilizuje uz pomoc lekova (posto ako su ozbiljno poremeceni kontakt sa realnoscu ili kontrola impulsa- terapija nije ni moguca dok se stanje malo ne stabilizuje). Ali kao sto sam rekla, to je vrlo, vrlo retko.

mislim da se nismo razumeli (očito nisam bila jasna u prethodnom postu).

a "prisilna" (ne baš bukvalno prisilna) terapija postoji, pretpostavljam, u vojsci.

[XXL]

Eto, toliko od mene...a i dalje sam tu odgovorim na sva pitanja koja ljudi imaju o psihoterapiji...i necu se potpisivati niti upucivati na svoj sajt...verujem u psihoterapiju kao oblast koja u nekim slucajevima moze zaista da bude od velike pomoci, kao i da ce dobro informisani klijenti na osnovu dobrih informacija lako pronaci ono sto im je potrebno- ako im je uopste potrebno...(nekad su zaista dovoljni prijatelji, kucni ljubimac, duga setnja ili vec nesto...) A kad nisu, onda se dobro treba raspitati i doneti odluku na osnovu pravih informacija...

Shio mi ga Djura suplja prica. Barem u regionu siromasnih zemalja ex Yu. Najveci problem nedovoljno novca za normalan zivot, sto opet za sobom povlaci niz drugih stvari, nervozu medju ljudima, kratak fitilj, psovke, a i cesto fizicke obracune. Ja i sam imam dijagnosticiran PTSS. A skoro procitam neki clanak da je u Sarajevo dosla neka koliko se sjecam irska(?) psihoterapetkinja, koja ce odrzavati neke seminare od par mjeseci i pripremiti odredjeni broj ljudi da pomazu drugima kao psihoterapeuti. U razgovoru sa nekoliko desetina ljudi skontala ta zena da maltene svi u BiH pate od PTSS. Pa kako ce onda pomoci ti priuceni psihoterapeuti? A para ni na vidiku. I sjetim se situacije iz rata. Sjedi nas nekolicina u jednoj prostoriji, koja je u ratu pretvorena u ambulantu. Prije rata tu bili neki poker aparati, video igre i sl. A na zidu stajala uramljena, uvecana fotka novcanice od 1000DM. Bilo zimsko doba, svi izgubili na kilazi, pola nesto bolesno, zale se na ovo i na ono. U jednom momentu jedan moj drug, ludak, kaze: ma jebo ti sve tablete, da mi je guta ovih gutenberga, pa da mi ih priviju, sve bi mi izvuklo. Smijali se mi, ali kasnije se to pokaza ko prilicno tacno. Zapravo, jako tacno. Ko je god poslije rata zakacio dobar posao, uredio stan, kupio neki autic i ko redovno svake godine ide na godisnji odmor itekako je lakse izasao i iz psiholoskih problema. Na njima se skoro pa nista ne vidi. Ovi drugi, koji jedva sastavljaju kraj s krajem, bogami im slabo i psiholog pomaze. Sta da im kaze? ''Nema veze sto jedete solo pasulj 10 dana u mjesecu, cesto nemate ni za cigara, djeci nemate uslova obezbjediti ono osnovno, to sve nije vazno, to je samo materijalno''? Zamislite psihologa sa platom od 200€ mjesecno kako pomaze ljudima koji nemaju ni toliko. Ne moze mi psiholog pomoci da nahranim klince, odvedem ih na odmor i sta sl, pa kako ce me to onda on navesti da se osmjehujem? Cemu da se osmjehujem? Bez novcane inekcije mrka kapa od te terapije. To je super za ljude koji ustvari i ne znaju sta su pravi problemi. Uginula mu pudlica, ostavila ga treba ili zena, nju ostavio muz u krizi srednjih godina, sef te nasekirao na poslu itd, itd. Neko ko je imao ozbiljne traume, a na to sve mu se jos nakacila i materijalna neimastina, e tu bih ja volio vidjeti psihologa da takve navedu na osmijeh.

[psihoterapeut]

Tacno, psihoterapija ti ne moze pomoci da nahranis klince ako nemate sta da jedete...(u razvijenim zemljama bi mogla da ti pomogne da se povezes sa institucijama koje se bave socijalnim pitanjima, ali u siromasnim drzavama kao sto su nase, taj sektor cesto, nazlost, ne funkcionise)...tako da tu nema mesta za terapiju i tu se slazemo...I nije joj cilj da ljude navede na osmeh, vec da pomogne u resavanju psihickih problema. Nekad psihicki jesu posledica drugih egzistencijalnih problema (ali u tim slucajevima se resavaju prvenstveno egzistencijalni, jer kad se rese oni, nestace i psihicki). Medjutim, ogroman broj ljudi se soucava sa teskocama iako nema tako drasticnih egzistencijalnih problema, pa se tu javlja potreba za podrskom.

Kad pomenu PTSP, u zemljama u regionu je obucen odredjeni broj terapeuta, uglavnom zaposlenih u drzavnim institucijama (dakle, besplatno za pacijente) obucenih za jednu metodu koja se zove EMDR i moze jako efikasno i relativno brzo da pomogne kod PTSP (a ovo moze da ima za posledicu da osoba koja je patila od PTSP zbog cega mozda nije mogla da radi- sada postane funkcionalna, oslobodi se simptoma i bude u mogucnosti da se zaposli). Tako u nekim slucajevima odredjeni vid psiholoske podrske moze posredno osobi da pomogne da resi i egzistecijalne probleme.

Kao sto sam rekla u prethodnim postovima, psihoterapija nije lek za sve i ne moze da pomogne u svemu svakome. Zato treba znati za sta je. Ali nekad su ljudima naravno potrebni drugi vidovi pomoci i onda se svakako nece obracati psihoterapeutu. Zato i kazem da se treba dobro informisati u cemu moze da nam pomogne, pre nego sto se u nju upustimo...

E sad...u gornjem tekstu postoji jos jedna vazna dimenzija, a to je kritika psihoterapije kao politicke prakse. Da ne duzim, sustina te kritike je u tome da terapija posredno odrzava status quo i navodi ljude da prihvate realnost pre nego da je menjaju. Postoji masa negativnih implikacija koje ovo ima- postavlja se pitanje opravdanja toga da li ljude treba da navodimo da budu mirni i srecni u drustvu koje je lose... Ovo je tema koja me licno zanima i o kojoj planiram da pisem jos...

Praktican odgovor bi mogao da bude da ovo gore nije bas tacan opis onoga sto terapija radi. Naime, ona pomaze ljudima da osveste koje stvari mogu da promene , a koje ne i izgrade realisticne planove i pokrenu promene na individualnom nivou. A da one stvari koje ne mogu da promene- da nauce da se nose sa njima sa manje stresa i patnje... I ovo se naravno ne odnosi na situaciju u kojoj neko nema sta da jede, pa mu kao terapeut pomogne da to lakse prihvati (naravno da nijednom terapeutu to ne bi ni palo napamet!)...kao sto sam rekla, u slucaju egzistencijalnih problema, neophodno je resiti prvo njih.

Pored ovoga, veliki broj terapeuta se bavi nekom vrstom drustvenog aktivizma i na razlicite nacine aktivno radi na menjanju realnosti koja je losa. Tako da nije sve bas tako jednostavno i crno-belo.

Terapeuti su kao i svi vrlo dobro svesni realnih teskoca sa kojima godinama zivimo u ovim regionima, kao i toga da ne mogu svuda i svakome da pomognu...Ali izvesnom broju ljudi svakako mogu da pomognu u realnosti kakva jeste i tu je njeno mesto. Nista vise.
Sad, velikom broju ljudi naravno ne treba psihoterapija nego nesto drugo. Slazemo se. Ja samo pisem onima koji su se raspitivali o psihoterapiji i tome kako ona radi i gde moze da pomogne.

[psihoterapeut]

mislim da se nismo razumeli (očito nisam bila jasna u prethodnom postu).

a "prisilna" (ne baš bukvalno prisilna) terapija postoji, pretpostavljam, u vojsci.

Hm...pa postoje druge vrste prisilnog psihijatrijskog lecenja...psihoterapija je metod pomoci koji ne moze da bude prisilan jer zavisi od saradnje s klijentom. I ne sprovodi se u vojsci. Tamo rade neka psiholoska testiranja, procene, neke krizne intervencije i druge metode lecenja, ali ne i psihoterapiju.

[XXL]

Tacno, psihoterapija ti ne moze pomoci da nahranis klince ako nemate sta da jedete...(u razvijenim zemljama bi mogla da ti pomogne da se povezes sa institucijama koje se bave socijalnim pitanjima, ali u siromasnim drzavama kao sto su nase, taj sektor cesto, nazlost, ne funkcionise)...tako da tu nema mesta za terapiju i tu se slazemo...I nije joj cilj da ljude navede na osmeh, vec da pomogne u resavanju psihickih problema. Nekad psihicki jesu posledica drugih egzistencijalnih problema (ali u tim slucajevima se resavaju prvenstveno egzistencijalni, jer kad se rese oni, nestace i psihicki). Medjutim, ogroman broj ljudi se soucava sa teskocama iako nema tako drasticnih egzistencijalnih problema, pa se tu javlja potreba za podrskom.

Kad pomenu PTSP, u zemljama u regionu je obucen odredjeni broj terapeuta, uglavnom zaposlenih u drzavnim institucijama (dakle, besplatno za pacijente) obucenih za jednu metodu koja se zove EMDR i moze jako efikasno i relativno brzo da pomogne kod PTSP (a ovo moze da ima za posledicu da osoba koja je patila od PTSP zbog cega mozda nije mogla da radi- sada postane funkcionalna, oslobodi se simptoma i bude u mogucnosti da se zaposli). Tako u nekim slucajevima odredjeni vid psiholoske podrske moze posredno osobi da pomogne da resi i egzistecijalne probleme.

da pogadjam? nemas vise od 24-25 godina? plafon 27. zato tebi zivot i izgleda kao izguzvana kosulja, pa se da ispeglati.

[psihoterapeut]

da pogadjam? nemas vise od 24-25 godina? plafon 27. zato tebi zivot i izgleda kao izguzvana kosulja, pa se da ispeglati.

Pa to bi bio kompliment da ne implicira nerazumevanje i manjak iskustva... Al hajde...imam vise godina i dosta iskustva i dosta licenci...a posto se vec godinama bavim dosta teskim temama u psihoterapiji, trenutno sam bliza metafori iscepane kosulje...i cesto sam razmisljala da emigriram... mada, nosimo sebe gde god da odemo...nisam sigurna da bi islo bas tako lako...ali se takodje godinama bavim i drustvenim aktivizmom i znam da se stvari mogu menjati...doduse, jako sporo...al jos uvek nisam izgubila strpljenje i znam da ima smisla ovo sto radim...i zato ostajem...i zahvalna sam sto uopste imam taj izbor...to je tacno...samo, sve to nema veze sa poentom o tome cime se bavi psihoterapija...a posto kod nas mnogi ne znaju tacno sta je i kako funkcionise pa ima raznih zloupotreba, ne odustajem od ideje da pokusam to da objasnim ljudima koji su zainteresovani za ovu temu...

...na drugim frontovima se bavim drugim temema i bijem druge bitke...

Pozdrav

[XXL]

Pa to bi bio kompliment da ne implicira nerazumevanje i manjak iskustva... Al hajde...imam vise godina i dosta iskustva i dosta licenci...a posto se vec godinama bavim dosta teskim temama u psihoterapiji, trenutno sam bliza metafori iscepane kosulje...i cesto sam razmisljala da emigriram... mada, nosimo sebe gde god da odemo...nisam sigurna da bi islo bas tako lako...ali se takodje godinama bavim i drustvenim aktivizmom i znam da se stvari mogu menjati...doduse, jako sporo...al jos uvek nisam izgubila strpljenje i znam da ima smisla ovo sto radim...i zato ostajem...i zahvalna sam sto uopste imam taj izbor...to je tacno...samo, sve to nema veze sa poentom o tome cime se bavi psihoterapija...a posto kod nas mnogi ne znaju tacno sta je i kako funkcionise pa ima raznih zloupotreba, ne odustajem od ideje da pokusam to da objasnim ljudima koji su zainteresovani za ovu temu...

...na drugim frontovima se bavim drugim temema i bijem druge bitke...

Pozdrav

Ok. Da bi covjek ''odabrao'' pravog psihologa treba da ga psiholog necim privuce, to sam ja zapravo izmedju redova htio poruciti. Ja sam radio ovdje sa komada tri. Sa jednim, poodavno prije nekih 10-11 godina i sa njim sam imao strasnu, divnu relaciju terapeut - covjek ''sa problemima'' (dakle moja malenkost). U to doba su poceli napadi panike. Poslije nekoliko godina odem da malo opet porazgovaram sa njima i cvrc, potpuni promasaj. Prvog sam s oprostenjem odjebao odmah nakon prve ''seanse'' i skontao da bih ja njemu trebao pomoci, a ne obrnuto. A s drugim, jednom engleskinjom nisam ni pokusao nakon uvodnog razgovora. One njihove sablonske metode sam izucio i nicim me nisu zainteresovali. To bi se pretvorilo u ''pricam ti pricu'', ispricanu desetine puta. Po cemu si ti bolja od njih? Pitam ozbiljno, ne provociram. Pozdrav i tebi.