SFRJ je bila frižider balkanskih nerešenih konflikata koji su se vukli još iz ww2, pa i ranije. 45te je došlo do dubokog zamrzavanja.
У основним цртама се слажем: друга Југославија је функционисала докле год су разни неразрешени конфликти унутар њених граница били (силом) замрзнути, а отапање леда је донело распад земље. Том отапању леда је увелико допринео и стихијски уплив демократије у Југославију, по принципу "
а сад да се народ мало пита".
Треба овде рећи пар речи у вези саме тактике замрзавања конфликта, у општем смислу, као форме привременог или трајног "не-решавања". Мудрији у политици су спремни да прихвате и чињеницу да је одређена питања заиста
немогуће правично решити. Тада настају два основна избора: први је пустити филм да истече, односно дозволити да се конфликт на терену догоди и сам од себе "реши" овако или онако. Свестан парадокса, назваћу ово "лакшим путем". Други избор је "замрзавање": превентивно, рано, док Рубикон још није пређен - ако треба и уз ограничену примену силе - зауставити филм док још шпица није ни кренула. Потом, држати конфликт у замрзнутом стању докле год је то могуће или докле год се ствари на терену суштински не промене.
Идеја другог избора је, дакле, следећа: ништа није решено, али се живот ипак наставља даље. Не-решење изгледа као вештачко стање ствари, и ово је свима јасно, али уместо да се пуца људи ипак иду на посао а деца у школу; Aко замрзавање довољно дуго траје могуће је и цео живот провести потпуно нормално у оваквом сценарију. Увек постоји нада да ће се временом, кроз овакво замрзавање, конфликт "испувати", односно остарити и превазићи. Верски и национални конфликти су ноторно дугорочни; Идеолошки конфликти су краћи - сам си поменуо пример грађанског рата (1941-1948.) између самих Срба ("Партизани vs. Четници"), који је данас редуциран са отвореног пуцања на размену псовки.
Друга Југославија је, након Другог Светског Рата, користила технику дугорочног замрзавања; Пост-Дејтонска БиХ је (била?) модеран пример ове технике, а исти сценарио је могао да буде примењен и на данашњем Косову (у односу на Србију) да се хтело.
Komunizam je bio freon u tom frižideru.
Да, али је у југословенском фрижидеру фреон био погрешне марке. За југословенски фрижидер једини исправан фреон је могао да буде
југословенство - не комунизам.
КПЈ (од 1958. године СКЈ) је имала један шизофреничан однос према југословенству као идеологији, иако је неприкосновено владала Југославијом након 1945. године. Оптерећена наслеђем међуратног периода, током кога је КПЈ изједначавала југословенство као идеологију са бауком "великосрпске хегемоније", партија је зазирала од овог јединог реалног "лепка" који је могао да целину држи заједно након 1945. године. Још 1957. године је Едвард Кардељ, у новом предговору за своју књигу "
Развој словеначког националног питања" (ново издање које је цензурисано 20 година) критиковао тенденције интегралног југословенства и афирмацију југословенске нације у (тада) ФНРЈ као "бирократско-центристичке појаве повезане са остацима великосрпског национализма". Иако је књига својевремено била цензурисана, ипак је представљала добру илустрацију мишљења које је однело превагу у СКЈ након 1963. године. Ово је практично значило стално удаљавање од југословенства, могуће југословенске нације и даље југословенске државне интеграције, што се манифестовало након 1963. године путем из федерације у конфедерацију (и успутном федерализацијом саме Србије као републике). На овај начин, СКЈ је дугорочно пуцао у сопствене ноге.
uterivanje pripadnika armije na silu u "generalsku partiju" - SK - pokret za Jugoslaviju
СК-ПЈ је био слепа улица у сваком смислу, пре свега идеолошком. Радило се о покушају враћања на "стара добра времена", са идејом да СК-ПЈ замени СКЈ у распаду. Комунизам није био адекватна платформа за очување Југославије (то је могло да буде само југословенство - без икаквих идеолошких предрасуда), и несхватање ове чињенице је био један од главних хендикепа генералског кадра ЈНА.
o "funkcionisanju zemlje" - koliko dugo je zemlja funkcionisala bez Tita? 10 godina? Ajde da oduzmemo i zadnjih 5 godina Titovog zivota, pa da kazemo - 15?
Jugoslavija je mogla jedino da funkcionise kao unitarna drzava u kome bi vlast prala mozak svim svojim podanicima i na kraju ih ubedila da su oni jedna nacija,
Тито је могао да игра улогу "неутралног арбитра" у Југославији док је био жив - колико је он то заиста био, посебна је расправа.
Већ сам поменуо изнад да је у (КПЈ) СКЈ након 1963. године Југославију скренуо са колосека унитарне државе (федерације) на колосек конфедерације (трансформација ФНРЈ у СФРЈ). Ово је означило победу струје (чији је Кардељ био поклоник) која је зазирала од југословенства и интеграција.
Овде се поставља питање Титове улоге у целој причи. Тито је често истицао како су југословенски народи у Другом Светском Рату пролили "море крви" зарад васпостављања Југославије 1945. године. Ако је у то био искрено уверен, због чега је дозволио да свега 20 година након краја рата почне процес њене разградње? Постоји мишљење да је Тито остарио, да су га израдили - као један пример се користи Титов faux pas из 1978. године, када је јавно рекао пар речи о тзв. Мартовским преговорима из 1943. године (када је партизанско руководство са швапским генералима село за заједнички сто у Загребу да направи уговор о уништавању снага Драже Михаиловића на Неретви). Многи су тада скочили, тврдивши да је "
Стари посенилио!" и да прича глупости (иначе, све што је Тито рекао је накнадно потврђено када су се архиве отвориле).
Edited by Hadrian, 08 December 2007 - 21:08.
