19 replies to this topic

[bokica71]

Pazi sad 'vamo!

Moj trinaestogodisnji sin mi je trazio kao poklon za svoj rodjendan "mamu koja vise ne pusi".

E, sad, sve je to krasno: ja vec duze vreme razmisljam intenzivno o tome da prestanem, znam da ne bih u zivotu nasla bolji motiv od obecanja detetu, jer to shvatam vrlo ozbiljno, a i u uzrastu u kome se nalazi to bi bio bas dobar pedagoski potez.

Medjutim, stvari naravno mogu poci i naopako. Veoma sam "tezak" slucaj pusaca, pokusavala sam nekoliko puta do sada (mada znam da je retko ko ostavio iz prve) i jednostavno me je strah. Znam da ova prethodna recenica moze da se protumaci i kao trazenje opravdanja unapred, svesna sam svih odbrambenih mehanizama skopcanih sa ovom vrstom zavisnosti. .

Elem, moje pitanje glasi: Cinjenica je da treba da prestanem da pusim, i zaista se pripremam da to uradim. Medjutim, da li je prema detetu posteno da ga uvlacim u to cak i bez obzira na ishod cele price? Da li da gledam na ovo kao na dobru (najbolju do sada) priliku da se ratosiljam te gadne navike, ili da dete ostavim na miru, a ja to sama sa sobom resim, a ne da koristim njega kao neku protezu?

Vrlo je moguce da trazim opravdanje za sebe da mu ne obecam samo zato sto znam sto ako NJEMU obecam, onda je STVARNO gotovo... Ili ipak neko vidi bolje razloge za i protiv?

[Glorfindel]

Reci da ces se potruditi, ali da ne mozes da obecas zato sto to nije jednostavno da se uradi.
A jeste, samo droga je droga. Kad mogu ovisnicic o heroinu, mogu i o nikotinu. Jednostavno prestani i kupi sebi neki od proizvoda za odvikavanje od pusenja. Oni deluju (proverile duvanske kompanije), pa samo napred.

[Vesna]

Vrlo je moguce da trazim opravdanje za sebe da mu ne obecam samo zato sto znam sto ako NJEMU obecam, onda je STVARNO gotovo...

ako zaista želiš da prestaneš da pušiš, ako je rečenica koju sam citirala tačna (vidi boldovani deo), onda nemoj da tražiš izgovor u detetu nego mu obećaj.


više koristi ćeš imati ti nego dete.

[bokica71]

Hvala Vam,

slažu mi se lagano kockice u glavi. Biće ipak da sam se uzentala od cele priče i od konačnosti koju donosi obećanje detetu. Mislim da ću mu obećati. Dete je veoma zrelo i ne bi prihvatio odgovor tipa "pokušaću" - odmah bi mi rekao da tražim izgovor za neuspeh. Dakle, nema mi druge. Bojim se i radujem unapred.


Hvala još jednom!

[Gogy]

Ako si čvrsto rešila, onda mu obećaj.
A da ti malo podignem moral - ne pušim sada več skoro godinu i po dana. Nakon 15 godina pušenja (prosečno dve kutije na dan) prošlog jula sam rešio da se otkaćim od toga. Do sada nijednom nisam imao krizu pošto mi se izgleda nešto 'pomaklo' u glavi pa mi dođe, ko da nikad ni nisam pušio. Nit da pomislim o makar jednom dimu. A rešio da prestanem samo zbog finansijskog aspekta...
Ili, kao što neko jednom reće - najteže je odlućiti prestati. Posle je lako.

Edited by Gogy, 28 November 2007 - 15:43.

[cyberwor/L/d]

S jedne strane bi volela da prestanes sa pusenjem (svi nikotinisti zele istu stvar) i volela bi da mozes da ispunis zelju detetu (razum kaze sasvim ispravno). Problem je ono sto je s druge strane - nisi (jos) spremna. Zato ja ne bih uvlacila dete u taj projekat da sam na tvom mestu.

Sa pusenjem se prestaje SAMO kada motivacija dodje iznutra iz sve snage. Obecanje ne moze nikako biti motivacija. Ali moze recimo da prestanes da pusis a da nisi nista obecala i da ti unutrasnja motivacija bude ta da ce dete da ti bude srecno.

[maski]

NE USTUKNI! danas mali prst, sutra shaka a preksutra ko zna!

tko su ONI da NAMA brane da pushimo! pushim shto ochu i shto volim i branim svoje pravo zzivotom!



edit: btw, od kad je 13g dete? aj mali pali i beri svoju brigu! a mustachi, a zzenidba!

Edited by maski, 28 November 2007 - 21:40.

[@lekstina]

Nisam pušač, pa možda moje mišljenje nije relevanto, ali. Pušenje je jedna stvarno gadna navika i štetna iz više razloga, koje sve znaš napamet. Mislim da tvoj motiv treba da bude rešavanje od štetne navike, donošenje krupne odluke u životu ili makar promena na bolje. Šta god od toga odabereš kao svoj pokretač mislim da ćeš uspeti. Nemoj težište da prebacuješ na dete, jer to nije fer ni prema njemu, ni prema tebi. Treba da razmisliš o tome zašto je dete to od tebe tražilo a ne samo da je tražilo, ako se razumemo. Obećanja mogu da postanu teret, posebno ako nisi načisto sama sa sobom. U situaciji kada treba da prestaneš sa pušenjem, a kažeš da ti je to teško, ne treba ti još jedan balast. Odluka mora da bude tvoja, moraš da budeš sigurna da radiš pravu stvar i da budeš uporna. Želim ti puno uspeha.

[sanjanvm]

Pre skoro pet godina i ja sam tako prestala da pušim, samo što je moja ćerkica tada imala pet godina. Baš joj je smetao dim, zimsko vreme, ne može da se izvetri nikako...I pošto sam im (deci), naravno, uvek pričala kako je to ružno i štetno, ona me zamolila da prestanem da pušim zbog nje. Nije mi bilo lako, ali ajde, sramota me bilo od dece da ne mogu da se izborim s tim. I rekla sam samo još ovu paklicu da završim i gotovo. Tako je i bilo i baš sam srećna zbog toga. Jeste da sam malo dobila na kilaži, ali kasnije se sve vratilo na staro.
Sad kad god neko pomene pušenje ona sva ponosna i hepi ispriča kako sam ja ostavila cigarete zbog nje!
Uradi to i zbog sebe i zbog sina. Tako ćeš mu dati odličan primer kako i sam može da se reši neke loše navike i da prevaziđe neki problem uz jaku volju (i moj stariji sin ima 13 godina, znam kakvi su ).
Srećno!

[Dunadan]

ako nemash pravu zelju da prestanesh, teshko da ce te na to navesti obecanje detetu. svaki zavisnik ce maximalno izvitoperiti svaku situaciju i prilagoditi je sebi.
ja prestala iz chistog straha od bolesti. da znam da mi se u buducnosti nishta nece desiti zbog pushenja, pushila bih 3 kutije dnevno. obozavam cigarete.

btw, mislila sam da se ovde in general pricha o obecanjima koja se daju deci. kad ono, muke pushachke

[Igor_Swe]

Ocito da si zavisna o cigarete i ja sam bio do pre nekih par meseci.

Ali obecanje je obecanje a rec je rec

Prestao sam iz dva razloga , zdravlje i moje preseljenje u Svedsku zemlju u kojoj se ne pusi u zatvorenim prostorima.
Nisam zeleo da pijem kafu napolju,da trcim na pauze dok me sef gleda i da pocnem i sam sebe da dozivljavam kao narkomana.Da se skrivam i smrzavam iza coska i tome slicno, to mi nije gust.

Ovo mi nije ni prvi put, ali je verovatno poslednji. Prvi put je bilo za vreme bombardovanja.Pogadjate nisam zeleo da stojim ceo dan u redu za jednu kutiju neke krdze.Propusio sam par meseci posle bombardovanja kad sam se povratio i finansiski.

Doduse ovog puta je zbog nekih drugih motiva a i zreliji sam.
Obecaj nego sta i ja sam obecavao i to javno- pa nek pukne bruka.
Da svi a i ti sama vidis od kakvog si materijala stvorena i koliko si na sebi radila.

[bokica71]

Svecano izjavljujem da sam na rodjendan svog deteta, 26. decembra 2007. godine prestala da pusim, i da istrajavam u tome!

Klinac mi je pobenavio od srece, skroz je ponosan na kevu.

Bilo mi je grozno prva dva dana, prilikom kriza sam imala porive da ukradem od nekog cigaru i odem da pusim gde me niko ne vidi

Rezultat: kuca mi se sija ko nikad, ormani preslozeni, arhiva na poslu sredjena unazad tri godine, sve tastature od racunara rastavljene, oprane i ponovo sastavljene


A JA I DALJE NE PUSIM!!!

[BeatrisDal]

svaka čast...ako možeš, probaj da ne piješ ni kafu, kofein i nikotin izazivaju međusobnu zavisnost ( tako kažu na seminarima za odvikavanje od pušenja, umesto kafe daju zamenu- biljku lincuru )

ako zapadneš u iskušenje možeš da se prijaviš na neki od tih kurseva.

Edited by BeatrisDal, 07 January 2008 - 11:50.

[Lift Going Up..]

Svecano izjavljujem da sam na rodjendan svog deteta, 26. decembra 2007. godine prestala da pusim, i da istrajavam u tome!

Klinac mi je pobenavio od srece, skroz je ponosan na kevu.

Bilo mi je grozno prva dva dana, prilikom kriza sam imala porive da ukradem od nekog cigaru i odem da pusim gde me niko ne vidi

Rezultat: kuca mi se sija ko nikad, ormani preslozeni, arhiva na poslu sredjena unazad tri godine, sve tastature od racunara rastavljene, oprane i ponovo sastavljene


A JA I DALJE NE PUSIM!!!

i kako se zavrsilo, posle 2 god?

Edited by Lift Going Up.., 15 February 2010 - 16:12.

[Jeanne d'Arc]

Nisam od onih majki koje obecaju detetu pa uvek ispune obecanje. Nije za pohvalu, ali je tako. Postoje okolnosti koje su me sprecavale ( objektivne ) a postoje i moja olako data obecanja. Bolelo me je razocaranje moga deteta, ali tako je bilo i tako se desavalo ne bas nebrojeno, ali vise puta...da.
Najteze od svega mi je palo moje neispunjeno obecanje da cu mu pokazati sliku njegovog oca, koga nikada nije video a danas moj sin ima 16 godina.
Necu pisati o okolnostima koje su do toga dovele, reci cu samo da znam, da sam potpuno sigurna u to, da sam izlazeci iz kuce njegovog oca, ja stavila malu sliku ( za LK ) u svoj novcanik. To znam. Uzela sam je, kao da sam osecala da se njih dvojica nikada nece videti, zagrliti, u oci pogledati, niti razmeniti jednu jedinu rec. Osecaj me nije prevario.
Moj sin je imao 4 godine kada smo poceli da razgovaramo o njegovom ocu, odnosno, kada je poceo da postavlja malo ozbiljnija pitanja od onih "Zasto Nemanja ima tatu, a ja nemam "..."Zasto Nikolu i Andjelu tata vodi na pecanje, a ti vodis mene..."..."Zastooo...?"
Razgovarali smo i ja sam mu rekla da cu mu pokazii ocevu sliku, ja sam obecala da cu mu pokazati sliku ujutru, kada se probudi. Po hiljaditi put sam mu ispricala omiljenu bajku za laku noc, poljubila ga i zaspao je.
Sigurna da znam gde je slika, ustala sam i otvorila stari album sa slikama. Slika njegovog oca je bila na prvoj stranici albuma ispod moje slike iz detinjstva. Ja sam je tu stavila cim sam, u trecem mesecu trudnoce, dosla svojoj kuci. Stavila je tu da je jednom pokazem mom detetu.
Slike nije bilo. Panika koju sam osetila ne moze se recima opisati, ni bol dok su suze kapale niz moje lice.

Ovo nije Eksn Men...nije ovo lopta...ovo nije odlazak kod drugara...sve drugo sam mogla da obecam pa da iz onog ili ovog razloga ne ispunim...nema slike !

Panicno sam prevrtala sve albume, novcanik iz kojeg sam sliku izvadila, trazila po knjigama, mojim kutijicama za "tajne" iz mladosti...slike nema !

Bolelo je jako.

Boli me i sad pogled njegovih okica, kada se probudio i prvo sto je upitao bilo je "Mogu li da vidim tatinu sliku ?" a ja kroz suze rekla...."Sine, slike nema"...Jos me bole suzice mog deteta, njegova bezgranicna tuga, taj pogled suzama zamucenih okica, koji je upirao u mene... JA OBECANJE NISAM ISPUNILA !

Boli jos uvek. Moj sin ima 16 godina i nije video ocev lik cak ni na toj maloj slici. Oni su stranci.