Also sprach Otto:
NAUKA I RELIGIJA
(Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja:
sami ne uđoste, a koji htedoše da uđu, zabraniste im.)
Jevanđelje po Luki 11, 52
Koji položaj nauci po pravu pripada u celini kulturnih svrha, to je pitanje koje ovde treba da bude istraženo. Šta je nauka, šta ona može da bude i šta treba da bude?
Suština nauke
Nemačka reč za nauku, Wissenschaft, dolazi od reči Wissen, znanje. S pojmom znanja, kad se primeni na svet, odmah proističe pitanje: koliko čovek može znati? Pothvat nauke kaže, i misao koja se u njoj nalazi glasi: čovek može sve znati. On to može, jer to hoće. U ideji nauke, kao i u svim istorijskim pokušajima da se ona ostvari, uvek se, besno i naivno, ili nepokolebljivo i sa svešću o cilju, sa detinjskom smelošću ili sa muževnim prkosom, nalazi zahtev: sve ili ništa. Tako i Gete individualno za Fausta postavlja problem: moći znati sve ili ništa. Pojam znanja nauka ne istražuje, ne ispituje ga. On je njena pretpostavka, njen uslov, koji ne može staviti u pitanje. Ona samo pita da bi potvrdila znanje, ne da bi ga stavila u pitanje. Sokrat i Kant, koji zapinju već pri pitanju šta je znanje, nisu njeni ljudi. Ona juriša napred, i cilj joj je dat. Jer ona ima jednog neprijatelja, a to je vera, vera u najširem značenju. Neko činjenično stanje može se potvrditi na dva načina: putem znanja i putem vere. Ako potvrdujem neki sud u obliku znanja, ja time njegovu sadržinu činim nezavisnom od sebe. Na taj način u prirodi takoreći postavljam pismo koje svako na isti način mora čitati. Postavljam jednu cinjenicu, kao poziciju koja nije uslovljena mojom egzistencijom; objektivišem nešto čemu ću kao i drugi zauvek morati da se priklanjam, ali čemu svi mi nećemo više biti potrebni. Nasuprot tome, ako nešto verujem, ja stavljam svoju ličnost na mesto te objektivnosti, te opštevažeće egzistencije; slobodnim činom dajem pristanak za neku mo-gućnost, zalažem sebe za neki problematičan sud. Izvesnost saz-natog nezavisna je od mog znanja, izvesnost nekog verskog stava zasniva se na tome što verujem u njega. Vera nije ništa bez zajednice koja veruje u nju. Izvesnost da ću se izlečiti dodirnuvši neku relikviju postoji zajedno s mojom verom u tu mogućnost. I ceo čovek može stajati i pasti sa svojom verom: to zavisi od toga koliko je u svoju veru uložio sebe. Ako je sebe potpuno uložio, posredi je život ili smrt. Pri tome se strogo razlikuje između vere i mišljenja. Mišljenje nekog naučnika da će u njegovoj oblasti nešto biti na odreden način tako i tako, hipoteza, nimalo se ne lišava obrazloženja; što se i logički karakter naučne verovatnoće, samo na osnovu zajedničkog elementa ne-znanja, toliko često stavlja na isti stupanj sa potpuno alogičnim karakterom vere, što se pretpo-stavljanje zaodeva imenom vere, to se svaki čas kao smetnja suprotstavlja načelnom razjašnjavanju pojma vere. Vera kao ta-kva, o kojoj bi se smelo govoriti jedino kao o takvoj, ako nećemo da isto ime pridamo nečemu iz osnova različitom, nema nikakve veze ni sa verovatnoćom. Njoj nije potrebna logika; dok se u svojoj najdubljoj osnovi logika ne može lišiti nje. Krajnji stavovi logike, stav o protivrečnosti i o identitetu, ne mogu se više znati, nego se u njih mora verovati. Kao što etika pretpoostavlja neki subjekat koji hoće, tako je i čistoj, formalnoj logici, čiji principi kao da u gordoj uzvišenosti i samodovršenosti stoluju nad glavama individua, potreban neki subjekat koji veruje. Da se etika mora hteti, da se moralna maksima obraća volji, da se moralna vrednost javlja sa zahtevom za stvaranje volje, to ćemo pre biti skloni da priznamo nego da teorijski stavovi logike treba da budu vezani za saglasnost individue. A to je ipak tako. Privid da se logika ne obraća autonomnoj individui kao kakav drugi kategorički imperativ, koji zahteva bezuslovnu poslušnost, i čiji izvor isto tako treba tražiti u našem inteligibilnom biću kao i izvor onog drugog imperativa, koji je Kant pogrešno smatrao za jedini, verovatno zato što su oba u osnovi jedno - taj privid nastaje otuda što etika hoće ostvarenje u vremenu, dok logika takoreći postoji pre svakog vremena. Etika kaže šta treba da postane, logika kaže šta jeste, da nešto jeste, da izvesni stavovi imaju važenje. Etika tako daje rodenju smisao s obzirom na smrt, logika oduzima umiranju njegovu besmislenost tako što polazeći od rođenja negira daje umiranju sve podložno. Ako ne bih hteo da priznam stav A = A, nego bih pokušao da ga opovrgnem, morao bih se poslužiti logikom, to jest upravo ovim stavom. Kad se na neki način ne bih upravljao prema njemu, reklo bi se da je moje izvodenje pogrešno. Sam taj stav je, dakle, kriterij za istinito i lažno, i već je merilo za moju dedukciju, norma koju joj sam pridajem čim počnem da dedukujem. Mogu, dakle, samo da odbijem svako izvodenje zaključaka, da se uzdržim od suda. Bilo da se poduhvatim toga da opovrgnem taj stav ili da ga dokažem, on bi oba puta u argumentaciji već bio pretpostavljen kao istinit, u oba slučaja bih do rezultata došao na nepošten način. Taj stav, dakle, ostaje teza, koja se ne može dokazati i ne može se opovrgnuti. Ja se mogu oko njega truditi, ali na to logički nisam vise obavezan, jer logika upravo vrhuni u sadržini ovog stava (i u njegova druga dva izražajna oblika, u stavovima o protivrečnosti i o isključenju trećega, u čija veća ili manja uzajanma preimućstva ovde neću ulaziti). Što se ne mogu odvojiti od tog stava, to može zanimati patološkog psihologa, a za raspravljanje o tom stavu nema nikakvog značaja; ja se ne mogu odvojiti ni od raznih drugih stvari, na primer od sebe samog. Logiku, dakle, nije mo-guće dokazati, nije moguće izvesti je iz nečeg drugog: što je trebalo dokazati. Mogu, prema tome, logiku priznati samo na osnovu slobodne volje, time što ću njome postaviti apsolutno merilo. Stav A = A jeste teza uopšte kao takva: činjenica merila, to jest, činjenica da merilo postoji, jeste moj slobodni čin. Kad bi princip identiteta imao neki nadređen stav, za njega bi važilo isto itd. Sa slobodom subjekta kao numena to se uopšte ne može drukčije spojiti: logika mu ne sme postavljati propise za koje bi se on morao vezivati. On može priznavati logiku tako što će je samostalno, najvišim činom spontanosti, načiniti normom sopstvenog mišljenja; ali nikad ne sme biti pokoren logikom. Svejedno da li postavljam logiku i uzimam je za sudiju o celokupnom svom budućem mišljenju, ili se lišavam nje, u oba slučaja postupam slobodno. Ko se lišava logike, taj se lišava mišljenja. Ko se lišava mišljenja, taj se po slobodnoj volji predaje proizvoljnosti. I logika se postavlja po slobodnoj volji, ali njome se ličnost vezuje u slobodi. Logička norma je "zakon slobode" ne manje nego moralna dužnost, prema onom Kantovom pojmu o zakonima, "koji kazuju šta treba da se desi, makar se nikad i ne desilo, i time se razlikuju od prirodnih zakona koji govore samo o onom što se dešava, zbog čega se nazivaju i praktični zakoni". (Kritika čistoga uma, Kanon čistoga uma, prvi odeljak.) Time je pokazano da se i logika obraća slobodnom biću, sa zahtevom da je ono načini obaveznom maksimom svoga mišlje-nja; kao što se i Kantov kategorički imperativ javlja sa zahtevom da bude načinjen jedinom bezuslovnom maksimom postupanja. Sa ovim dokazom da je logika spontano vezivanje inteligibilnog subjekta ostvarena je težnja za dopunom Kantove filozoflje. Dakle, namera ovog ispitivanja svakako neće biti pogrešno shvaćena. Ništa nije dalje od njega nego da i najmanje posumnja u apsolutnu logičnost svemira, kojom je prožeto isto onako kao i njegovom apsolutnom etičnošću. Ono što ja tvrdim jeste da se one ne mogu znati, nego se u njih može samo verovati.( Kant upotrebljava reč "ubeđenje" u ovom smislu verovanja. "Subjektivna dovoljnost zove se ubedenje (za mene samog), objektivna izvesnost (za svakoga)." {Kritika čistoga uma, str. 622, izdanje Kerbaha.))U pogledu logike i etike odnosi su potpuno isti. Nije moguće dokazati da čovek treba da čini ono što je dobro. Jer kad bi bilo moguće to još izvesti iz nečega, onda bi ideja o dobrome bila posledica nekog uzroka, pa bi, dakle, mogla postati i sredstvo za postizanje svrhe. Sto je dobro, to se, ako treba da bude učinjeno, mora učiniti radi njega samog, mora, dakle, biti identično s onim što apsolutno ne može postati posledica nekog razloga, apsolutno ne može postati sredstvo za postizanje svrhe. Ali isto tako ne mogu vise dokazati zašto istinito treba izabrati pre lažnoga; istina ne može vise svoj zahtev za pravom obrazlagati pred neistinitošću, pred zabludom i lažju, baš kao što ni Kant, u onom poglavlju svoje filozofije religije koje nosi naslov "O zahtevu za pravom dobrog principa pred zlim", nije bio kadar da ono što je dobro načini još i plauzi-bilnim. Protiv đavola se ne argumentiše.
Čovek se ili održi pred njim ili potpada pod njegovu vlast. Ovde se nalazi duboka opravdanost najdublje hrišcanske ideje, ideje milosti. Ko ne postavlja logiku, etiku, kome nije kao dan jasno da dobro treba izabrati pre zla, ko ovde bezuslovno nedvosmisleno, jednosmerno ne bira i ne odlučuje se, ko neće da se odbrani od davola i ko sumnja da li se od njega treba braniti, taj ne sudeluje u jednome: u milosti. Na njega nije sletela golubi-ca, on nije prožet onim svetim duhom koji odmah prihvata ono što je dobro i istinito. Možda ćemo sad razumeti i onu često navodenu Spinozinu reč: "Sane sicut lux se ipsam et tenebras manifestat, sic Veritas norma sui et falsi est." [Doista, kao što svetlost pokazuje i sebe samu i mrak, tako je i istina merilo i za sebe i za laž." -] (Ethices, Pars II, Prop. 43, Schol.) Sa idejom istine lišavam se i merila prema kojem bih nešto mereći to mogao proglasiti za lažno; gde nema više zakona, tu postoji samo još proizvoljnost. Ni ideju istine ne možemo demonstrirati; jer kad bi bilo moguće demonstrirati je, smeo bih istinu hteti radi nečega drugog. Isto tako moja sopstvena egzistencija, moje Ja ne sme biti moguće dokazati ako treba da ima vrednost, a isto tako ne sme biti moguće da se izvodi nečije Ti, ako nije posledica nekog razloga i ako ne treba da bude moguće upotrebiti ga kao sredstvo za svrhu. Mogućnost opovrgavanja solipsizma ne bi uopšte bila spojiva sa etikom, isto tako kao ni mogućnost da se dokaže egzistencija sopstvenoga Ja. Da se ni sopstvena ni tuđa duša ne mogu dokazati, to je, dakle, sadržano u ideji duše. Kad bi se mogla izvesti, ona ne bi bila ono poslednje. Tezu solipsizma neprestano pokušavaju da opovrgnu, od poslednjih dvadeset godina nijedna nije prošla a da nije donela bar jedan pokušaj njegovog opovrgavanja. Ljudi očigledno uopšte ne razumeju patos na kojem se zasniva stav: "Svet je moja predstava". On znači: Nešto se menja ako ja ne postojim. Ja postajem supstanca, i "duae ejusdem naturae sub-stantiae non dantur" (Spinoza, Ethices, 2, 10 Schol.).
Edited by slowmotion, 08 November 2007 - 14:41.
