sve više počinjem da razmišljam o sunovratu društva iz perspektive zaposlene majke...
nekada mi stvarno ujutru tužno kada ih ispratim sa po 50 dinara u džepu za užinu i poželim da im u salvetu zamotam nešto što sam svojom rukom naređala preko hlebakada ih vidim na povratku iz škole, padne mi mrak na oči šta su obukle i koje su to kombinacije. da im ja ostavim spremu, bilo bi bolje.
nekada sa žice pokupe omiljenu majicu, onako nepeglanu, pa onda razmišljam šta će učiteljka pomisliti o meni kao majci, kad mi deca idu neopeglana!!! doduše, i muže mi često ode neopeglan, ali on je umetnik, pa mi valjda njegove koleginice praštaju...
"šta ima novo" skoro da pitam kao mašina. one brbljaju neprestano, nezaustavljivo, prepričavaju mi crtane filmove i glume do detalja kikotom. ponekad u pauzi između prostiranja veša i ribanja rerne sednem i zagledam se u crtani film. poželim da se raširim po podu sa njima i zaboravim na sve, ali to nije moguće!
s posla se vraćam često previše umorna i pretrčim preko njihovih života. uveče mi muž kaže "decu nisam pogledao ceo dan", a nekada nije bilo tako...
ali, ako bolje razmislim, mislim da nisu nesrećne. trudimo se da imaju zdravu "kuću" u svakom pogledu i valjda je to dovoljno za neku bazu. sa mnom se niko nije igrao. nisu mi priređivali senzacije koje bi pamtila. samo neku elementarnu egzistenciju. barem to meni sad tako izgleda. moja deca imaju senzacije. možda ja mislim da je sve ok, da je dovoljno ovoliko koliko dajemo? preispitujem prijatelje - čini mi se mi dajemo više. ali verovatno se i njima to čini kad preispituju sebe...
a kad ne bi morala da radim? znam, znam, bilo je treša i kada su majke sedele kući. ali nekako manje. ja bi volela da sedim kući. ne bi mi bilo dosadno, kao što mi neki kažu. bila bi odmornija i imala više živaca za sve one male stvari... imala bi toliko toga da pričam i pokažem. možda bi usvojila 1 siroče. ili psa? šminkala bi se. učila bi decu da slikaju i sviraju. ja bi učila da šijem. čitala bi (sramota me da vam kažem kada sam čitala zadnji put).
i na kraju se moja dilema svede na najobičniji novac. sve ovo iz poslednjeg pasusa nemam jer to vreme idem i zarađujem novac, da bi život bio lakši.
nije pitanje organizacije vremena, imamo puno prijatelja i muvamo se svuda. ali počinje da me polako grize i grize to malo vremena koje posvetimo sebi, mogli smo ga još malo posvetiti deci! ako nedajbože 1 dana nešto krene naopako, savest će me obesiti za prvu gredu ili gurnuti pod prvi auto što nisam bila bolja majka...
uz to sto nisi uz decu, radis nesto fenomenalnije za njih nego da im svaki dan pakujes sendvice, preglas majce, i bojis sa njima - dajes im odlican uzor - ucis ih da treba da rade, same za sebe, pa svoju decu i kucu. ucis ih da ne zavise ni od koga, da u zivotu postoji jos nesto osim kucnih poslova.
iskreno, svo moji prijatelji koji imaju majke domacice su manje snalazljivi i cak kvalitetni od onih koji su ipak bili malo usmereniji sami na sebe pre nego na nekog od roditelja. u danasnjem svetu, osim u savrsenom braku gde dvoje ljudi perfekto funkcionise i komunicira (sto je retko) brak koji se sastoji od jednog "izdrzavanog" i jednog "radnog" lica nikako ne funkcionise. kada bi ostajala kuci da im spremas rucak i peglas majce, takodje bi ih i indirekto ucila da je OK od nekog u potpunosti ekonomski i svakako drugacije zavisiti, da je to arrangement koji je sasvim OK i prirodan. ako bi to funcionisalo izmedju tebe i tvog muza - ko ti garantuje da ce one imati srecu da za zivotnog saputnika nadju nekog ko im nikada nece reci " to su moje pare" ili ih izabcivati iz stana sa koferima, ucenjivati i kontrolisati? nije lepo tako razmisljati i trebalo bi imati vise vere u ljude - ali tako je sigurnije. tvoja plata je tvoja plata, kao i tvoj posao, kolege i sve sto ide uz to (i lepo i ruzno). imas jos nesto u zivotu osim svoje dece i stan koji ce ostati prazan kada se one jednom odesele. a kvantitet i kvalitet vremena koje im posvecujes nikako nisu iste stvari. ideja da si losa majka jer nisi tu 24/7 je budalastina koja se vuce iz nekog ranijeg vremena kada su zene i trebale da budu samo "majke". moje iskreno misljene je da im mnogo vecu uslugu cinis sto im dajes primer nekog ko se i sam bori da sebe, svoju porodicu i kucu i ne ceka da to neko drugi uradi za nju.
iz svog blizeg i daljeg kruga - uporedi ljude sa majkama koje su sedele kuci i onima koji su ziveli sa oba zaposlena roditelja. ne verujem da ces videti bilo kakve drasticne razlike, ako ikakve na strani ovih koji su imali mummy on call 24/7. videces muskarce koji svakako uglavnom traze svoje mame - ali ovaj ce traziti nezaposlenu i neostvarenu domacicu a devojcice ce traziti nekog (i morace i da ga nadju) ko zaradjuje dovoljno za dvoje, ukoliko ne zele da zive upola dobro.
razumem da imas potrebu da budes sa njima stalno, ali i to postaje kontra produktivno od puberteta na dalje jer bi bila isuvise fokusarana na njih a nedovoljno na dobijanje zadovoljstva na nekoj drugoj strani koja je zavisna samo od tebe (kao sto je tvoj posao). da ne pricam o tome da nijedno dete posle 13. godine nije srecno sto mu je jedan roditelj non stop kuci.
idu izguzvane? odlicno! ranije ce nauciti da same peglaju, oblace, prave sendvice, i da se brinu same o sebi. onda ce i one uciti svoju decu tako - tako se i dobija "loza" sposobnih i samostalnih ljudi, en tako sto ide mama za njima i popravlja im kragnu.
opet, ako ne mislis da im posvetis svaki trenutak svog vremena (sto je tesko izvodljivo i kada bi zelela) : u cemu je poenta sedenja kuci? one su u skoli par sati krace nego sto si ti na poslu. ako vide mamu i tatu koji (najbolje bi bilo) zajedno spremaju kucu, peru sudove, kuvaju posle posla - koja je bolja lekcija od toga?
nista ti nemoj da se brines. you're doing a great job!
