23 replies to this topic

[ohbabyw]

sve više počinjem da razmišljam o sunovratu društva iz perspektive zaposlene majke...
nekada mi stvarno ujutru tužno kada ih ispratim sa po 50 dinara u džepu za užinu i poželim da im u salvetu zamotam nešto što sam svojom rukom naređala preko hleba kada ih vidim na povratku iz škole, padne mi mrak na oči šta su obukle i koje su to kombinacije. da im ja ostavim spremu, bilo bi bolje. nekada sa žice pokupe omiljenu majicu, onako nepeglanu, pa onda razmišljam šta će učiteljka pomisliti o meni kao majci, kad mi deca idu neopeglana!!! doduše, i muže mi često ode neopeglan, ali on je umetnik, pa mi valjda njegove koleginice praštaju...
"šta ima novo" skoro da pitam kao mašina. one brbljaju neprestano, nezaustavljivo, prepričavaju mi crtane filmove i glume do detalja kikotom. ponekad u pauzi između prostiranja veša i ribanja rerne sednem i zagledam se u crtani film. poželim da se raširim po podu sa njima i zaboravim na sve, ali to nije moguće!
s posla se vraćam često previše umorna i pretrčim preko njihovih života. uveče mi muž kaže "decu nisam pogledao ceo dan", a nekada nije bilo tako...
ali, ako bolje razmislim, mislim da nisu nesrećne. trudimo se da imaju zdravu "kuću" u svakom pogledu i valjda je to dovoljno za neku bazu. sa mnom se niko nije igrao. nisu mi priređivali senzacije koje bi pamtila. samo neku elementarnu egzistenciju. barem to meni sad tako izgleda. moja deca imaju senzacije. možda ja mislim da je sve ok, da je dovoljno ovoliko koliko dajemo? preispitujem prijatelje - čini mi se mi dajemo više. ali verovatno se i njima to čini kad preispituju sebe...

a kad ne bi morala da radim? znam, znam, bilo je treša i kada su majke sedele kući. ali nekako manje. ja bi volela da sedim kući. ne bi mi bilo dosadno, kao što mi neki kažu. bila bi odmornija i imala više živaca za sve one male stvari... imala bi toliko toga da pričam i pokažem. možda bi usvojila 1 siroče. ili psa? šminkala bi se. učila bi decu da slikaju i sviraju. ja bi učila da šijem. čitala bi (sramota me da vam kažem kada sam čitala zadnji put).
i na kraju se moja dilema svede na najobičniji novac. sve ovo iz poslednjeg pasusa nemam jer to vreme idem i zarađujem novac, da bi život bio lakši.
nije pitanje organizacije vremena, imamo puno prijatelja i muvamo se svuda. ali počinje da me polako grize i grize to malo vremena koje posvetimo sebi, mogli smo ga još malo posvetiti deci! ako nedajbože 1 dana nešto krene naopako, savest će me obesiti za prvu gredu ili gurnuti pod prvi auto što nisam bila bolja majka...

[Lurker]

ah, to ti je ono sto nam niko nije rekao u vezi sa roditeljstvom... da kad dobijes decu nakaci ti se osecaj krivice sta god da radis i kako god da radis... samo moramo biti racionalni, nije sve sto se desava u njihovom zivotu posledica nasih odluka. rode se kao mali ljudi sa vec jasnim karakternim crtama, mi smo tu da ih usmeravamo i stvaramo dobre navike, ucimo svojim primerom.
nasa najbolja odluka je bila da sve sto mozemo van posla prebacimo na druge i da sve slobodno vreme provodimo kvalitetno sa decom. dodje nam neka teta jednom nedeljno da cisti i pegla. kupujemo sve sto mozemo preko interneta. sa decom kuvamo (jer to vole, kao da pomazu...), provodimo sto vise vremena napolju, citamo, igramo se. vikendom uvek negde idemo, ili u muzeje, igraonice, sa najmladjima cak je i kratko putovanje busom ili vozom dozivljaj.
a sad da l' bi bilo dobro da jedno od nas ne radi, ma bilo bi lepo da oboje ne radimo (da mozemo da zivimo od investicija... al' bice valjda i to jednog dana); bez obzira na pare, mislim da je obdaniste i skola kao i vanskolske aktivnosti (sport, muzika i sl.) jako bitno. tako i da smo kuci, sve vreme bi se svelo na taksiranje i cekanje...

[ohbabyw]

razmisljam o jos jednom aspektu: preterano li se vezemo za decu, zapostavimo sopstvene ljubavi, sta kada deca porastu i odu svojim putem? sto je sasvim normalno...
jednom roditelj, uvek roditelj. mene moja majka i danas posmatra kao dete, iako imam sopstvenu porodicu. nije dosadna, ne mogu to da kazem. ali znam neke koji to jesu, iako im je namera sasvim druga.
a i deci je lakse ako nauce da budu samostalni i svoji. nego da im visimo nad glavom.
pa zato sam i pitala gde je granica...?

[maski]

granicu definishe i pomera njihov rast i njihove potrebe. nashe je da se prilagodimo. ko nije shvatio da su deca jedan od oblika uzzivanja u zzivotu taj je na grdnim mukama.

[Lurker]

meni je granica kad se odsele da studiraju, nisam ljubitelj zivljenja sa roditeljima, mlad svet treba da sam krci svoj put.
volim ja moju decu najvise na svetu, ali se ne bojim njihovog odlaska... to mi je posao - da ih usmerim i osamostalim a ne da im visim nad glavom dok ne crknem. nego ja vec mastam kako cemo matori da putujemo po francuskoj, pijemo vino i zderemo....

[ohbabyw]

da, to je super. i ja nemam taj strah od odrastanja dece.
i čini mi se da su to uvek "bolja" deca od one koju roditelji nauče na parazitiranje u bilokom smislu.
čini mi se da nekako brzo dođu ti trenuci, ja zato žalim što sada ne mogu da provodim više vremena sa njima.

[Lurker]

a to svi zalimo, pogotovu kad nismo s njima.
neki put vikendom, doduse, kad krenu da mi se penju po glavi, pomislim, kad ce taj ponedeljak (ili bar vreme za kupanje i spavanje...)

[srdjanf.]

chitam kako deca ne umeju da manipulishu emocijama pre odredjenog uzrasta, pa gledam ovog svog shestoiponedeljnog malog pashu kako vec sada on ima instinkte kako da se izbori za nosanje u naruchju, pa da se uhvati koja minuta vishe sa nama u krevetu, ali najbolji je definitivno u razvlachenju pri dojenju - najede se za nekih pet minuta, a onda cvonjavi samo da bude uz mamu josh barem pola sata!

u njegovom sluchaju izgleda vazhi - enough is never!

Attached Files

•  road_to_fickica_mickica_069.jpg   94.83KB   55 downloads

[ohbabyw]

ma gde ne umeju da manipulišu...
to su mali majstori manipulacije!!!
ja uživam kad krenu da me manipulišu

[Lurker]

e, a jos su najbolji kad tek propricaju i odma' krenu da se cenjkaju i pogadjaju. kome treba sales training, vec smo rodjeni sa tom vestinom!

[nasumica]

ma gde ne umeju da manipulišu...
to su mali majstori manipulacije!!!
ja uživam kad krenu da me manipulišu

takodje. prosto mi je neverovatno sta sve mogu da smisle i koliko mogu da budu domisljati u pregovaranju.
ni sama ne znam odgovor na tvoje pitanje...negde sam procitala da nije neophodno da se svo vreme provodi sa detetom. mnogo je bitnije da to vreme bude kvalitetno...senzacije, sto lurker kaze. a verujem da, pogotovo sa malim detetom, od svake aktivnosti mozemo da napravimo senzaciju. kod kuce se sin ukljucuje skoro u sve sto radim.kada smo zajedno pokusavam da od toga napravim dozivljaj, da mu izgleda zanimljivim i da oseti da mi je njegova pomoc vazna i korisna. ne znam...mozda pokusavam da umirim svoju savest, ali za sada mi ne izgleda kao da mu nedostaje paznja... preispitujem sebe skoro sve vreme i u skoro svim postupcima. pretpostavljam da to svi roditelji rade. ne znam.

[Lurker]

tacno tako nasumica, svi se non stop preispitujemo, a i moramo, jer se oni tako brzo menjaju i brzo rastu, da moramo da se prilagodjavamo brzini koju oni diktiraju. a to da moras u sve da ih ukljucis... evo bas ovog vikenda... moraju oni da kuvaju, ja im dam da prave testo za pitu, onda oni to buckaju i mrljaju, pola po stolu, pola po podu, nema veze, ker ce olizati ono sto padne, oni srecni, ker mase repom, pitu nekako sastavili, ispekli i u slast smo je smazali. da je neko sa strane gledao, to izgleda i zvuci kao totalni haos, uz stalno cavrljanje, cikanje i lupanje posudja... onda im posle dam plasticno posudje da peruckaju u sudoperi, tu se fino ispolivaju i 'pomazu' bar pola sata i mnogo im to znaci da se osecaju bitni za sve sto se dogadja u porodici i da su deo toga...

[ohbabyw]

moja mlađa kćer je mnogo više vezana za mene, nego starija.
imam teoriju da je tako, zato što su je svi nekako ćuškali i kad je bila beba. ja sam najviše pažnje posvećivala njoj, a svi ostali starijoj. i sad nikoga ne ferma, samo mene. kad to kažem mužu, mami, nani... oni se ljute i kažu da nisam u pravu. a neki razlog mora da postoji.
taj odnos mlađe-starije dete čini mi se da je samo proizvod odnosa odraslih prema njima. baš "koliko pažnje posvećujemo..." i što nam se čini kako mlađe dete poraste brže, kako su mlađa deca nemirnija, uvek treba da se ugledaju na starije dete itd.
ja, lično, bih volela da se starija ugleda na mlađu, jer je za današnji Svet takav karakter prihvatljiviji. no, to je nemoguće. znam.
preispitajmo se. imamo li isti odnos prema oboma, svetroma
uvek imamo svoje favorite, ali čini mi se da se ponekad to ne da sakriti, naročito od onih koji mere svaku nepodeljenu žvaku i sl. deca i inače misle da roditelji uvek nešto više "daju" onom drugom, a zamislite kad je u stvarnosti to tako, koliko to oni osete.
ja sam bila jedinica, a moja "užasna" majka mi je govorila, kada sam tražila brata ili sestru, ok, ali onda ćeš sve igračke i čokolade morati da deliš sa njim, gde se ja prebrojim i odustanem. pa sad uhvatim sebe kako poneki Twix gurnem u tašnu duboko, duboko, da ga maleni termiti ne nanjuše i pojedu, da ostane samo za mene, samo za mene... maj prešs..
aaaaaaaa!!!!!!!!!!!! strašno!!!!!!!!!!!!
a to je posledica projekcije mog doživljaja iz detinjstva.
ja se naravno ne ponašam tako stalno, mislim, baš volim da poklanjam (diskove NE! ) i tako to... ali često se uhvatim u "maj prešs, maj prešs" osećaju.

[Glorfindel]

Svi se mi prekorevamo sto ne provodimo dovoljno vremena sa svojom decom.
A koliko to vremena ima ako dan traje 24 sata?
Sve vreme mislimo o njima i u mislima se teleportujemo na lokaciju gde su.
A ko ce da radi i da im obezbedi leba i uslove za skolovanje i stanovanje?
To nije posvecivanje paznje?

Ja sam se ubio od grize savesti kad sam ostavio suprugu i sina.
Dan kad sam zatvorio vrata je najtezi u mom zivotu. Necu zaboraviti plac. Imao je tada manje od dve godine.
A otisao sam da ga ne bi doveo u situaciju da gleda kako mu se mama i tata svadjaju i da krivi sebe zbog toga.

Sad raste i zna da tata nije bio dobar i da zato nije tu. Nedostajem mu, da. Isto koliko i on meni. Nisam bio svedokom mnogih stvari koje je ucinio prvi put (prve reci jer je kasno progovorio, prvi crtez, prvi krug voznje biciklom, prelazak sa Ogi na ja...)

Pa jesam li ja los otac?

Odgovorno tvrdim da nisam. Tu sam da ga razumem, da sa njim pricam kao da je odrastao, da ga okupam i stavim da spava, da mu pokazem drugi svet od onog koji mu pokazuje mama (iako je ona savrsena u toj ulozi i Bogom dana za vaspitavanje dece), da budem strog kad treba, pohvalim ga i ponosim se njime sto je veseo, ljubopitljiv, neposredan i nestasan.

To mnogima nije dovoljno. Ali se nadam da ce kad poraste moci da kaze da je tata bio oslonac iako nije bio svaki dan sa njim.

[FranziskaKafka]

Novac jeste problem, ali i to vecno rintanje po kuci. I kad ga svedes na najmanju mogucu meru (na granici sa aljkavoscu) - opet rmbas i crkavas od posla. U kuci uvek ima neceg da se radi (pere, cisti, brise, sprema, usisava).
Ja nemam s kim da podelim sve to rintanje, a samoj mi oduzima preeeeeeeeeviseeeeeee dragoooooooooceeeeeenooooog vremena... A jos ako imate decu koja "prljaju, razbacuju i ne mare", onda je haos potpun.
"Magarca natovare koliko se podmetne..."
Raspodela rintanja je resenje, ocigledno...

Edited by FranziskaKafka, 13 November 2007 - 19:08.