35 replies to this topic

[Eye]

Odbacivanje istine
Veran Matić

"Gađao bih televizor, ali mi žena nije dala" - reakcija gledaoca TV emisije "A Cry from the Grave"


»Ako je to zaista bilo tako, onda meni ostaje jedino da uzmem pištolj i da se ubijem!« Ovo je jedna od reakcija na serijal »Istina, odgovornost i pomirenje« koji je počeo da emituje TV B92, i to posle prve dve epizode u kojima se govori o zločinu prema nekoliko hiljada stanovnika Srebrenice 1995. godine. Pre nego što je izgovorio ovu rečenicu, gledalac iz unutrašnjosti Srbije dugo je negodovao protiv emitovanja ovakvog programa. Veoma civilizovano je govorio o tome da je u pitanju propaganda, blaćenje srpskog naroda koji je viteški, itd. Na pitanje zašto je protiv toga da se vidi i neka druga verzija događaja od one koju je do sada imao prilike da vidi, a koji je plasirala Miloševićeva ratna mašinerija – izjavio je da ne bi mogao da podnese takvu istinu.

I nije jedini. Veliki broj gledalaca to isto tvrdi. BBC-ijev program »A Cry from the Grave« potresao je i one koji su znali šta se događalo u Bosni. Za vreme emitovanja programa u 'prime-time' terminu, gledao sam paralelno šta se emituje na drugim kanalima i video da je na jednom južnoamerička sapunska opera – omiljena među gledaocima jer nudi sladunjavu priču, a na drugom serija "Chicago Hope" koja svako veče u srpske domove unosi dramatične priče iz americče bolnice. Kada sam okrenuo taj kanal, lekari su upravo otvarali grudni koš pacijenta i, u sceni prepunoj krvi, masirali srce koje je prestalo da radi. Gledanje ovakvih scena očigledno ne izaziva gađenje ili uznemirenje. Gledanje leševa i delova tela ljudi pobijenih u okolini Srebrenice to svakako izaziva, uprkos tome što su ljudski ostaci izgubili svaki lični karakter.

Gledao sam u jednom dokumentarnom filmu koji je prikazao Francuski kanal ARTE scene u kojima saveznički oficiri, čini mi se u Dahau, posle oslobadjanja koncentracionog logora, pitaju građane iz susedstva da li su znali šta se u logoru dešava. Posle odrečnog odgovora, svi građani su provedeni kroz logor prepun leševa. Često se mogu čuti procene da takva terapija nije dala pozitivne rezultate i da je preispitivanje sopstvene nacističke prošlosti zaista počelo tek dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata, upravo onda kada se pojavila velika sapunska opera američke proizvodnje na programima TV stanica u Nemačkoj. Neosporno je i da je hapšenje i suđenje Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu mnogo više doprinelo saznanjima o razmerama holokausta nego mnoge rasprave o denacifikaciji koje su se pre toga vodile. Ali je doprinelo i saznanju o »banalnosti zla«, kako kaže Hana Arent.

U Srbiji je danas drugačija situacija. Državni mediji su učestvovali u proizvodnji ratnog ludila, tako da je rat bio izuzetno brutalan. Lažima, neistinama, poluistinama, prećutkivanjem ili glorifikacijom sopstvenih žrtava, uticalo se na to da ljudi postanu neosetljivi na ratne zločine i da opravdavaju ono što su pripadnici vojske ili paravojske njihove nacije činili drugima. Tvrdnja da je "svako mogao da sazna da je hteo" ne znači da je puno njih zaista želelo da zna. Bilo je lakše ne znati. Mogu li se ljudi naterati da se suoče sa istinom i činjenicama? Da li je svako suočavanje efikasno? Da ne izazove opšte odbijanje? Da se ne pretvori u novi kolektivni ritual? Jer, u Srbiji i dalje postoje veoma snažni nezavisni mediji koji su bili jedna od najvažnijih poluga rušenja režima Slobodana Miloševića. Ovim medijima ljudi i dalje veruju.

U međuvremenu, posle hapšenja Miloševića, javnost je naprosto zapljusnuta otkrivanjem finansijskih i drugih zloupotreba bivšeg režima, a posebno Slobodana Miloševića i njegovog okruženja. Saznanje da se godinama svesno i proračunato pljačkao narod, koje je bilo prisutno i ranije, sada postaje očigledno za sve. Kad su u pitanju zločini druge prirode: ubistva i otmice protiv sopstvenih građana, istraga traje neobično dugo, što izaziva određeno nestrpljenje i zamor u javnosti. Sigurno je da je režim pomno uklanjao tragove, kao i svedoke zločina, ali se ipak teško mogu razumeti mnoge greške i slabosti u istrazi i sudskom postupku. Teško je zaključiti da narod više zanimaju suđenja zbog lopovluka nego zbog ubistava i ratnih zločina. Pre će biti da je lopovluk mnogo lakše dokazati. Ubistvo poznatog novinara Slavka Ćuruvije ili otmica Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, kojeg je Milošević smenio, sigurno u javnosti ne izazivaju nikakve uzročno-posledične dileme kao što je to slučaj sa ratovima.

Miloševićeva žalba na optužnicu takodje je izazvala veliku pažnju. U njoj se Milošević brani tako što priznaje da je koristio sredstva iz “crnih fondova” za pomoć Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Time otvoreno priznaje da je direktno učestvovao u ratu u ovim državama. Da li je time vezao “omču oko vrata” sopstvenoj zemlji i njenim građanima, promišljeno uneo element kolektivne odgovornosti, ili je to, možda, bila posledica panike i pogrešne političke procene? Ovakvom vrstom priznanja dodatno se vrši pritisak na javno mnenje i dodatno komplikuje ceo proces suočavanja sa istinom. Naravno da je čest slučaj u ovakvim situacijama da se diktator poziva na podršku koju je imao u narodu, izborne pobede itd., i na taj način nastoji da sopstvenu odgovornost podeli sa narodom.

Sve su to pitanja o kojima se mora ozbiljno razmišljati i voditi računa. Pogotovo zato što ona podjednako zadiru u polje marketinga i reklame, ali i morala, profesionalne etike i realne politike. Ako želite da utičete na veći broj ljudi, onda morate biti gledani, slušani ili čitani. U Srbiji nema ni američkih, ni ruskih oficira koji bi vodili stanovnike obližnjih gradova i sela u obilazak Srebrenice. A i kada bi ih bilo, teško da bi poseta imala isto dejstvo. Za razliku od nemačkih građana iz okoline logora koji sami nikada nisu bili žrtve nekakvih jevrejskih vojnih odreda, Srbi u selima u blizini Srebrenice su to često bili. Time se cela priča o suočavanju sa istinom dodatno komplikuje.

Da bi počelo ozbiljno preispitivanje proslosti, prvo se moraju znati činjenice. Puno činjenica već postoji, veliki broj događaja je razjašnjen, zahvaljujući nacionalnim istražnim organima, nevladinim organizacijama, Haškom tribunalu... Sve to je sada potrebno sistematski predstaviti ljudima u Srbiji koji nisu imali priliku da o tome saznaju više. Pošto prve reakcije govore o tome da se produkcija programa koji je napravljen van Srbije uglavnom proglašava za propagandu, neophodno je ulagati i u domaću produkciju i istraživačko novinarstvo kako bi se stvorila klima uzajamnog poverenja. Primer veoma visokog rejtinga emisije Katarza koja se emituje na Radiju B92 govori da je takvu klimu moguće stvoriti. Međutim, TV produkcija zahteva velika sredstva. Kredibilitet zavisi i od toga da li svakodnevno možete raspolagati arhivom suda u Hagu za sve programe koji se bave sadašnjošću i neposrednom prošlošću. Da bismo dobili snimke iz Tribunala koji su nam neophodni, potrebno ih je pronaći u arhivi, poslati prazne kasete u Tribunal i sačekati da vam stigne željeni snimak sa suđenja, umesto da sve to postoji i u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Prištini, i da je dostupno svakoj TV stanici koja želi da se bavi, ne samo zločinima, već i svakodnevnim informativnim radom.

U ovakvim situacijama veoma važnu ulogu mogu da odigraju institucije kao sto su Komisije za istinu i pomirenje kakvu je nedavno osnovao predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica. Stiče se utisak da je Komisija formirana nepotrebno brzo i bez ozbiljnije rasprave i dijaloga koji bi doveo do konsenzusa povodom ove ideje. Priprema za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi trajala je skoro četiri godine. Zbog toga se opravdano javljaju sumnje da je u pitanju trka za brzim političkim poenima na unutrašnjoj političkoj sceni, više nego želja da se zaista napravi prostor za sistemsko suočavanje sa prošlošću.

Važnije nego kritikovati način na koji je formirana jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje jeste pitanje prirode same Komisije. Za jedne je ona previše "blizu" državi koja je "država u kontinuitetu" - tako da ne može na pravi način da učestvuje u razotkrivanju istine i suočavanju sa prošlošću, dok je za druge nedovoljno bliska sa istom državom. Čini mi se da je drugi argument mnogo jači i konkretniji. Nemoguće je, naime, ozbiljno započeti proces suočavanja sa istinom i odgovornošću bez bliske saradnje sa državom i njene podrške. Kako bi, uopšte, bilo moguće doći do iskaza žrtava, svedoka i počinilaca ako država ne obezbedi pravnu, moralnu i materijalnu zaštitu? Sva iskustva rada uspešnih Komisija za istinu i pomirenje širom sveta govore o tome da je država bila nužan faktor u realizaciji ovog procesa. To, naravno, ne znači da država sme da kontroliše i usmerava rad Komisije, već da mora da podržava i realizuje njene zaključke. Posebno je to važno u sferi obeštećenja žrtava i izgradnji stabilnih i nezavisnih institucija koje će u oblastima pravosuđa, obrazovanja, zdravstva i kulture stvoriti atmosferu tolerancije, poštovanja ljudskih prava i ravnopravnosti. Rad Komisije, najzad, nije kratkotrajan već dugotrajan proces u kojem je u prvom periodu najvažnije obelodanjivanje istine i suočavanje sa individualnom odgovornošću, a tek na kraju proces pomirenja.

Očigledno je da na primeru formiranja i ciljeva Komisije za istinu i pomirenje vidimo da postoje razlike koje su suštinskog, političkog karaktera. Te razlike nisu posledica samo tragičnih ratova i raspada bivše Jugoslavije, nego i nerazumevanja procesa globalizacije, ekonomske i političke tranzicije, kao i odnosa tradicije i modernosti. Zbog toga, verovatno, postoji snažna težnja da se na jednom mestu istraže svi oni složeni i krupni istorijski, nacionalni, ekonomski i politički problemi koji su doveli do tragičnih događaja. Ono što bi, u normalnim situacijama, trebalo da bude predmet istraživanja i analiza posebnih naučnih ustanova, odnosno instituta, postavljeno je kao zadatak novoformiranoj Komisiji. Teško je, međutim, zamisliti kako bi izgledao ovaj obiman i dugotrajan posao bez direktnog suočavanja sa konkretnim događajima. Analiza uzročno-posledičnih događaja ne može istisnuti ili zameniti suočavanja sa činjenicama vezanim konkretno za Srebrenicu.
»Kakav komentar može da se da na tu emisiju? Ako Vi nazivate agresorima stotinak hiljada ljudi koji su protjerani jer nisu imali pravo da odluče kako da žive, onda tu nikakav komentar ne ide osim da je to još jedna u nizu crno-bijelih predstava o tom tragičnom ratu, i molim Vas nemojte da to nazivate 'objektivnim'!!!!«

»Postovana gospodo!
Javljam se iz mračne i hladne Švedske, gdje sam bio prisiljen potražiti utočište 94. godine. Inače, svoj život sam proveo u Sarajevu, i kao građanin i poznavalac prilika na tome području želio bih dati komentar o vašim dokumentarnim emisijama.

Da li vi zaista mislite prikazati emisije BBC-a o Srebrenici i ostale dokumentarce zapadnoevropskih medija kao znak početka demokratizacije i otvaranja prema svijetu?

Gospodo, takve manipulacije ne možete prodati niti jednom imalo pismenom čovjeku. Vi dobro znate da je Evropa odmah po otcjepljenju Slovenije jasno zauzela stav podrške prema cijepanju i dijeljenju Jugoslavije i odmah počela prikazivati vijesti u crno-bijeloj tehnici, gdje su Srbi i JNA predstavljeni kao glavni krivci za krizu kao i za buduće zločine. Ja nikada u toku moga boravka u Švedskoj – septembar 94 - maj 95, ili 99 - Kosovo, niti jednom nisam čuo neku vijest koja bi bar nagovjestila zločine prema srpskom narodu ili pokušala da analizira ili produbi istoriju konflikta.

Opsada Sarajeva?! Ko je opsijedao Sarajevo? Srbi koji su stoljećima živjeli po okolnim selima, koja geografski "opsijedaju" Sarajevo? Srbi koji su izvršili agresiju na sebe sami (70% zemljišta pod vlasništvom)?
Veoma puno materijala za diskusiju. Ne poričem i ne bježim od odgovornosti srpske strane za zločine ali samo kao jedne od tri umješane strane. Molim vas, pa kada su Hrvati ili Muslimani objavili ili pokazali ikakav tračak samokritičnosti i spremnosti na objektivnost?


Ovo je samo delić reagovanja koja su na različite načine stizala do RTV B92 posle emitovanja priče o Srebrenici i početka emitovanja serije »Opsada Sarajeva«. Najviše su se javljale izbeglice iz Bosne i Hercegovine koji sada žive u Srbiji. Ali bilo ih je dosta koji su se e-mailom javljali iz celog sveta. Oni iz sveta su reagovali i na samu najavu serijala na našem sajtu.

Pored nezadovoljstva što se vidi samo srpska strana zločina, izražena je i ljutnja i zabrinutost što se time još više pogoršava ionako loš imidž koji Srbi kao narod imaju u svetu. Ta vrsta prostodušnosti nije nimalo čudna. Niko ne voli da mu nacija izađe na loš glas. Kad se, međutim, to desi, i kad je to kombinovano sa dugotrajnom izolacijom, onda veoma često ljudi naprosto počnu da odbacuju sve što dolazi spolja. Samodovoljnost i mehaničko odbacivanje spoljnog uticaja mogu predstavljati dodatnu prepreku u suočavanju sa prošlošću.


"Zašto puštate emisiju sa ovoliko laži a niste bili tamo?" "Zašto emitujete sve što vam serviraju Amerikanci i ostala banda?"
"Ovakve propagande protiv Srba nije bilo ni za vreme Pavelića i Hitlera."
"Ovakvom serijom samo sijete mržnju protiv Srba."
"Činite zločin protiv sopstvenog naroda."

Ovo su samo neki od kratkih citata kojima smo bili zasipani preko telefona. Ali, osim gneva zbog prikazivanja "samo" srpske strane zločina, postoji još jedan mirniji pristup o kojem se takođe mora voditi računa.

Reč je o duboko usađenoj ljudskoj potrebi za normalnošću. Mnogi koji su iz raznoraznih, političkih, ideoloških ili nacionalnih razloga bili protiv Miloševića sada osećaju da bi što pre trebalo da se vrate u stanje normalnosti. Taj san o normalnosti bio je prisutan sve vreme rata u Srbiji. Ranije su mnogi ljudi odbijali da čuju istinu o strašnim zločinima zato što su smatrali da ništa ne mogu da promene, a danas da je to prošla stvar, koju bi trebalo što pre zaboraviti kako ne bi više opterećivala budućnost. Princip realnosti nije baš najjača strana čovekove prirode u kriznim vremenima. Ljudi istinski imaju potrebu da i u najstrašnijim uslovima održavaju nekakav privid normalnosti. Tako je i u logorima "cvetala" umetnost, igrao se šah, učili su se strani jezici. U Srbiji, u vreme rata, mnogo toga što se dešavalo u kulturi i umetnosti bilo je takođe odraz ovog otpora. I nije svaki otpor bio politički angažovan. Ljudski, moralni stav često se iskazivao malim gestovima solidarnosti i ohrabrenja, a ne samo direktnim suprotstavljanjem. Sve ovo govorim zbog toga što se, uporedo sa suočavanjem sa istinom, sa onim što je počinjeno u ime tzv. srpskih nacionalnih interesa, mora obelodanjivati i ova istina - istina o običnim, neherojskim a opet tako hrabrim i ljudskim manifestacijama hrabrosti i dobrote. Ukoliko, naime, dozvolimo da se ta istina zanemari ili zaboravi, onda će jedini istorijski akteri zaista postati samo zločinci.

Pa ipak, u ovom času, svi pre svega traže punu informaciju:
"Hoću, bre, informacije, zaslužio sam to sve za svu ovu muku kroz koju sam prošao zajedno sa vama. I znam za svakog Aliju i Muju koji je ubijen. 'Oću da znam gde mi završiše Darko, Nenad, Predrag i ostali Srbi iz Srebrenice. 'Oću da napišete sve o onom zločincu Naseru Oriću i da to bude na vašem sajtu da ga skinem kad god 'oću.
'Oću, bre, da budem čovek ponovo a ne zločinac. 'Oću da znam da li će otac i majka da mi prime penzije da ne moram da rintam ovde u Kanadi i za njih.
A vi kako ste počeli, od nas Srba ostaćete samo vi."
Ljudi su povređeni, jer se vidi samo tuđa muka. Svest o zajedničkoj muci i nesreći još uvek je daleko. A to bi, nesumnjivo, bio uslov da se započne sa istinskim promenama. Biti ponovo čovek a ne zločinac! Da li je to krik želje ili krik prokletstva? Kao u antičkoj tragediji, i ovde se mnogi od učesnika osećaju kao žrtve božanskih spletki i neumitne sudbine. Sudbina se ne može izbeći, ali se krivica mora okajati, jer je to jedini put da bi se skinulo prokletstvo sa svoga roda. To je, takođe, poruka koja izvire iz bića grčke tragedije. Biti ponovo čovek a ne zločinac, zahteva ozbiljno i temeljno suočavanje sa prošlošću.

To niko ne može da uradi sam ma koliko moćan i uticajan bio. Odavno ne živimo u vremenima svetaca. Ali zato imamo jasnu svest o tome da je istina nephodna da bismo se suočili i sa prošlošću i sa budućnošću. Istina je, naravno, često veoma bolna. Ali još bolnije je živeti u beskrajnom, tihom očajanju koje se u svakom momentu može pretvoriti u novi poklič smrti i osvete.
»Istina mora da izađe na videlo i tako treba. Ali ova emisija ima smisla samo ako Hrvatska televizija emituje snimke pada Knina i genocida nad Srbima u operaciji Oluja i TV Bosne i Hercegovine emituje snimke ofanzive u Hercegovini i tamošnji genocid nad Srbima. Tek onda bi bio pravi efekat, kada svi vide da smo pravili greške! Ovako imam utisak da smo samo mi Srbi ubijali i opsedali... a to stvarno nije tačno...« (reakcija gledaoca)


Istina nesumnjivo može biti i opasna. Serija "Opsada Sarajeva" koja je proizvedena u produkciji FAMA u Sarajevu nije nikada bila emitovana u Sarajevu – neki kažu, zbog toga što su na televiziji procenili da bi iznošenje patnje Sarajlija u medijima kod međunarodnih predstavnika i uprave u Bosni moglo da izazove osećaj da je to proces podrivanja ionako krhkog mira. Često se na prostorima Balkana može čuti da »Istina ometa pomirenje», da iznošenje strašnih događaja iznova proizvodi patnju ali i mržnju. Malo je onih koji se u tim trenucima zapitaju: »Šta istina znači za žrtve?«, i malo je onih koji znaju da je to često jedino što preostaje žrtvi i da često bez ispričanog svedočanstva nema mira za žrtve, a na prostorima bivše Jugoslavije ogroman je broj žrtava, nekoliko miliona izbeglica, nekoliko stotina hiljada ubijenih i nekoliko desetina hiljada nestalih, nekoliko stotina hiljada osakaćenih...

Pitanje je i ko je taj ko procenjuje šta je kada opasno a šta korisno. Ukoliko su mediji istinski slobodni i nezavisni, onda je ova odluka isključivo na njima. Istina, takođe, može biti i preuranjena. Tako je, na primer, knjiga "Srebrenica - priča o jednom zločinu" bila objavljena u Beogradu 1996. godine, pola godine pre nego u Sarajevu. Ovo nije zabeleženo ni u jednom mediju u Srbiji. Knjiga je rasprodata u potpunoj tišini. Čitali su je, očigledno, oni koji su već dosta toga znali o ratnim zločinima. To znači da otkrivanje istine nije samo sebi cilj, niti nekakav medijski alibi, već je u funkciji ukupnog procesa suočavanja sa prošlošću za koje se jedno društvo opredeljuje.

Mislim da je taj trenutak došao. Tome u prilog idu i najnovija istraživanja javnog mnjenja u pogledu odgovornosti Slobodana Miloševića i raspoloženja građana Srbije da on mora da odgovora za zločine protiv čovečnosti pre nego za korupciju i zloupotrebu novca. Mediji su nezaobilazni u ovom procesu. I to ne samo nezavisni, već i oni najmoćniji – državni. Iskustva Južne Afrike to najbolje pokazuju. Ipak, nezavisni mediji će morati da daju ton i smisao radu na ovome, ne samo u kampanjama, nego i svojim ukupnim odnosom prema problemima ljudskih prava, obrazovanja i kulture. To je posao koji će, možda, angažovati sledeće generacije u ovoj zemlji. Biće potrebno mnogo znanja, vere i istrajnosti na putu ozdravljenja. Bolest od koje smo bolovali nije, naravno, nacionalnog karaktera - njeni virusi su rasuti po celom regionu, i ne samo po njemu. Mržnja i zaslepljenost nisu ničija nacionalna osobina. Baš kao ni dobrota, pravičnost, istinoljubivost. Što pre to svi zajedno otkrijemo, biće nam lakše da prestanemo da odbacujemo istinu.

Nedavno je profesor Vojin Dimitrijević kometnarišući razliku između južnoafričke situacije i ove jugoslovenske rekao da je tamo problem ipak bio mnogo jednostavniji, da su postojale dve strane i zločini jedne prema drugoj. U Jugoslaviji je situacija mnogo složenija i zbog toga će se za modelima suočavanja sa prošlošću morati veoma pažljivo tragati. Važno je da su ti procesi na razne načine otvoreni. Veliko razočaranje koje se javlja povodom nespretnog procesa osnivanja Komisije za istinu, neopravdano je. Složenost ovakvih zbivanja ne može razjasniti samo Komsija. Mora se započeti sa nizom drugih procesa koji će o počinjenim zločinima govoriti na osnovu jasnih činjenica i koje će mediji da učine javnim. I upravo to ohrabruje: rešenost medija kao što su Radio i TV B92 da permanento istražuju različite slučajeve i da objavljuju i programe drugih produkcija. Jedino tako je moguće otvoriti debatu, koja uključuje sve aktere ali i sve one koji se bave zločinima, ICTY, Komisije za istinu, nezavisne medije, istražne organe, nevladine organizacije i međunarodne institucije. Paralelno treba stvarati mogućnosti da se prevaziđu opravdanja poput onog »a šta radi druga strana?«, »kako istraživati kada ne možemo da dobijemo vize« i sl. Treba otvarati granice, demokratizovati društva i uspostavljati intenzivnu saradnju. Nedavno mi je kolega iz "Feral Tribuna" ispričao kako mu je teško bilo da istražuje zločine u Zapadnoj Slavoniji gde je popaljeno dvadesetak srpskih sela jer tamo više nema nijednog Srbina (svi su u Srbiji), nema putokaza, i praktično je nemoguće utvrditi elementarne činjenice dok se na taj prostor ne vrate žrtve koje danas žive kao izbeglice u Srbiji. Isto tako, kada bi ekipa sa B92 otišla da snima program o ovim zločinima, imala bi problema sa dobijanjem viza ali i sa saradnjom lokalnih vlasti, tako da bi se verovatno vratila neobavljenog posla. Možda bi B92 i "Feral" zajedno mogli mnogo više da urade i na toj saradnji, kao što bi se više moglo uraditi i na saradnji između nevladinih organizacija i B92 Centra za istinu, odgovornost i pomirenje u vezi sa istraživanjem pojedinačnih slučajeva zločina koji bi uključivali pored istraživača zločina i novinare istraživače, čije bi emisije sigurno imale više kredibiliteta nego kupljeni programi stranih produkcija. Pokazivanjem dosadašnjih aktivnosti i prezentacijom u medijima može se stvoriti autentičan proces suočavanja sa prošlošću. To je još jedan od razloga da se sačuvaju nezavisni mediji i ne dozvoli da nestanu, što se dogodilo u velikom broju država u tranziciji.

[Dragan]

Zahvaljujem na ovom veoma iscrpnom i objektivnom prilogu. Kada bi u ostalim medijima bilo bar nekoliko onih koji ovako razmisljaju i deluju mislim da bi put do istine bio puno laksi.

[Aleksa]

Povodom 'izvesnih' sumnji u autenticnost snimaka 'A Cry from the Grave' i toga da dokumentarne emisije o ex Ju dolaze iz stranih TV stanica: Svi snimci o dogadjaju u Srebrenici su napravljeni od strane bosanskih Srba i kasnije prodati BBC-ju.

[ Izmena poruke: Aleksa na dan 2001-05-14 17:04 ]

[srdjanf.]

Aleksa:
Svi snimci o dogadjaju u Srebrenici su napravljeni od strane bosanskih Srba i kasnije prodati BBC-ju.

Vecinu snimaka su napravili profesionalni srbijanski fotoreporteri, snimatelji, direktori fotografije, u to vreme zaposleni u drzavnim, rezimskim medijima. U Hrvatskoj i Bosni, ovi ljudi su radili sa dvojnim licencama /a cesto i bez njih, pa porodicama poginulih novinara nije isplacena nikakva odsteta/, za lokalne medije kao i za strane agencije: AP, BBC, ABS, Washington Post, etc.
Pozdrav

[ Izmena poruke: srdjanf. na dan 2001-05-17 19:52 ]

[srdjanf.]

Odbacivanje istine
Veran Matić

Kao u antičkoj tragediji, i ovde se mnogi od učesnika osećaju kao žrtve božanskih spletki i neumitne sudbine.  Sudbina se ne može izbeći, ali se krivica mora okajati, jer je to jedini put da bi se skinulo prokletstvo sa svoga roda. To je, takođe, poruka koja izvire iz bića grčke tragedije. Biti ponovo čovek a ne zločinac, zahteva ozbiljno i temeljno suočavanje sa prošlošću.  
To niko ne može da uradi sam ma koliko moćan i uticajan bio. Odavno ne živimo u vremenima svetaca. Ali zato imamo jasnu svest o tome da je istina nephodna da bismo se suočili i sa prošlošću i sa budućnošću. Istina je, naravno, često veoma bolna. Ali još bolnije je živeti u beskrajnom, tihom očajanju koje se u svakom momentu može pretvoriti u novi poklič smrti i osvete.

Veoma lepa, duboka i sjajno razradjena misao. Zao mi je sto nemam vise vremena da se temeljitije posvetim ovako divnoj Veranovoj misli. Pokusacu da budem jezgrovit.
Pomenuta zelja za 'povratkom u normalnost' nakon sagresenja 'bogovima' odnosno zakonitostima Prirode i Zivota onakvim kako su ih anticki tragedi sagledavali kao istinite, izobrazava najautenticniju i neprolaznu nit nauke o Bicu, ili ontologije (kakvom ona zaista jeste).
U antickoj tragediji se po prvi put javlja motiv ~pokajanja~, kao preduslov povratka u normalnost, nesto sto ce potonji pisci ranog Hriscanstva zdusno prigrliti. Ovi pisci razvijaju ovaj motiv u citav ontoloski, ili kako oni kazu, potpuno realisticni i ~stvaralacki~ stav covekov. Samo sa takvom permanentnom svescu, covek je kadar ~ustati~ kada ~padne~. Samo sa tom svescu on je kadar ponovo obnoviti svoju ljudskost, svoje ~vitestvo~. U antickoj tragediji, i najsilniji od svih junaka se ogresuju o bozanske zakone, i potom oni prolaze kroz stravicne patnje, odnosno iskusenja, uvidjajuci prolazenjem kroz bol, da makar koliko oni bili silni mislju i osecanjem, tradicionalnoscu ili savremenoscu, jedno ostaje neprikosnoveno - Zlocin NIJE ugodan bogovima. Jedini izlaz iz neumitnog tihog ocajanja za junaka tragedije postaje, zapravo, sustinska promena unutarnjeg licnog stava. Arhajski grcki kriticari tragedije ovakav cin nazivaju ~metanoja~, odnosno u doslovnom prevodu na srpski ~preumljenje~. Po finalnom cinu ~preumljenja~, anticki junak ponovo sagledava sebe u svom stvarnom oblicju, u svojem realisticnom domenu.
U ranoj hriscanskoj asketici, ovakav cin se naziva ~pokajanje~, i odigrava se jednim prostim putem, odnosno recju, iskrenom, bicenjskom /ontoloskom/, stvarno mislecom recju od strane coveka:
- Oprosti mi.
U istom sistemu, ovakva svest i ovakav pristup se smatra najvecom hrabroscu, najvecom vrlinskoscu, jedinim pravim vitestvom.


Srecan Vam 12.rodja, B92 dragi.

[Dr. Indiana]

[ Izmena poruke: Dr. Indiana na dan 2001-07-07 11:41 ]

[TETOVKA]

Koliko ja znam, TV B92 nazalost ili se slabo vidi ili je uopste nema na Jugu Srbije. Pricalo se dok je Milosevic bio na vlasti, da drzavna televizija RTSRBIJE, prica kojekakve lazi,zavaruje narod itd. Sada se pitam,eto Milosevic je pao, u RTS izvrsene su radikalne promene,medjutim koliko znam i oni kao da nemaju hrabrosti javno da prikazu svom narodu (srbima) sta su radili u bosni, Srebrenici i da ne nabrajam dalje. Ja mozda i gresim,ali kako nemam mogucnosti da iz Italije gledam program RTS i TV B92 ali ukoliko do danas na drzavnoj televiziji ne govori se o onome sto sam malopre rekla, tesko da ce neko shvatiti sopstvene greske i traziti oprostaj za svoja nedela.

[ljubinkotodorovic]

Saljem vam ovaj komentar kad sam procitao ovo pa sam misljenja
da samo ovakvim pristupom se moze nesto postici na ovom planu.
Medjutim,ono kad se na jednom mestu pominje da je sve to veoma slozeno kad je
u pitanju Balkan.Sto je imoje misljenje.Nazalost da se istorija ne ponovi i
to ona najnovija da samo srbi prastaju iobjektivno pricaju.Drugim recima
MNOGO HTEO MNOGO ZAPOCEO. Ne treba ponavljati ponovo greske.Na ovu temu ipak treba razgovarati.Mi srbi neznamo drugacije.
Ljubinko Todorovic zamenik ombudsmana za Kosovo iz Gracanice

[srdjanf.]

Pismo prijatelja Muslimana
via Srdjan F.
" Ja cu tebi ispricati ovo:
Rodio sam se pocetkom 1965. u siroma'nom selu na, potpuno nepoznatoj, planini Trebavac od oca ucenika srednje uciteljske, ali vec dvadesetjednogodi'njaka, i majke 'esnaestogodi'njakinje, ukradene iz jedne, iako raskulacene, ipak gazdinske porodice.
O Trebavcu se moze reci i to, da lezi na desnoj strani rijeke Sprece, a preko puta Ozrena.
Nekako, skoro da sam siguran, da sam naziv Ozrena naucio mnogo ranije, a da sam za ime Trebavac naucio tek iz osnovno 'kolskog atlasa mog amidze Ermina, koji je od mene stariji cetiri godine.
Mislim da kod Copica ima negdje takva situacija.
Ja se, Srdjane, sjecam, kada je u kucu u kojoj sam rodjen, do'la struja!
Sjecam se, dakle, i vremena kad se sijedilo uz petrolejku, i kada su ljudi medju sobom pricali, jedni drugima. Pripovijedali. Taj svijet je najpribliznije, i to dosta dobro, uhvacen u filmu 'Ovo malo duse'. Scenografija je skoro istovjetna sa onom iz moga najranijega djetinjstva. Ja se sjecam da sam vidio, nazalost ne i cuo, posljednjeg autenticnog GUSLARA iz mog kraja, Osmana Starca, koji je jo' obilazio sela, nadajuci se da ce ga neko prihvatiti na sijelo.
Onda smo se, 1969. na jesen, preselili u jedno drugo selo, gdje je otac dobio svoj prvi stalni posao.
To je vec bio sasvim drugaciji svijet. Tamo su se boli nozevima, ubijali sjekirama i kocevima. Za mog boravka tamo bilo je najmanje pet ubistava, a bivalo je i gorih vremena. Ljudi su cudno pricali, nekakvim grubim, staroijekavskim, jezikom. Cjekira, 'jutra, nijesam. Bili su bogatiji, i mnogi su radili u Djurdjevickoj jami rudnika Kreka-Banovici. Tamo sam se ja medjutim, druzio najvise, barem ispocetka, sa djecom ostalih 'prosvjetnih radnika'. Neki su stanovali u 'koli, kao i mi (oko 25 kvadrata), neki dolazili iz civinica.
Jednom, ne znam otkud, se pojavile medju nama rijeci Bosna i Bosanac. Jedan Sa'a, mladji od mene, mogao je imati mozda tri-cetiri godine, a ja 'est-sedam, zbog necega nije htjeo biti Bosanac kao neki drugi. Da ga privolim, ja mu kazem, pa 'to? I ja sam, evo, Bosanac. U to mi uciteljica Vjera, iz nekog sela pored Bijeljine, pred svom djecom rece ovo: 'Nisi ti Bosanac, ti si (pa mala zadr'ka)...musliman.'
Evo sada mi je to pred ocima, kao da je juce bilo.
Tada sam to brzo zaboravio, ali mi se uvijek, kao neki bljesak, povremeno javljalo. O Vjeri moram odmah da dodam, kada sam je vec pomenuo, i to imenom, da se vremenom potpuno integrisala u to selo, da bi mozda tamo i ostala do smrti, da ne bi ONOG, i da se njeno djelovanje u svom onom Zlu moze oznaciti kao - casna.


Ja sam poslije studirao u Beogradu. Iz Beograda sam i bjezao."



Prijatelju, dragi S., molim Te da mi oprostis sto sam preneo Tvoje pismo bez pitanja i bez dozvole. Mislio sam, prosto, vrednije je da ugleda svetlo cyber-dana nego da u mom Inboxu sakuplja cyber-prasinu.
Tvoj Srdjan

[ULTRA]

Prenecu jedno pismo vrlo kratke i potresne molbe za Useljenje u Kanadu (doslovce - kucano pisacom masinom na cetvrtini lista papira "na kocke" istrgnutog iz neke sveske - radi verodostojnosti u odnosu na original pismo je preneseno autenticno:
Postovana Gospodo,
Puno sam Interesiran za Australiju.
Jasam iz Bosne. Nemam nista.Imam 4. djece.Postovana Gospodo Sve su mi pobili. Svemije Unisteno. Jabivas zamolijo Ako ima Sanse Dame Primite. Dajtemi Jedan Odgovor. Unapredse zahvaljujem. Po zanatu sam Mesar, Vozac i metalni brusac.
(Radi se o Romu koji je pesice pobegao iz Srebrenice pesaceci 3 nedelje 70 km i skrivajuci se od srpskih patrola, jeduci travu i korenje, covek je u teskom soku otpremljen za Kanadu gde je prve dve godine proveo na psihijatrijskom lecenju, sada zivi negde u sumskoj pustinji oko Manitobe, potpuno sam, bez adrese).

[jelena.s]

Neverovatna je nespremnost da se pogleda istini u oci, cak i kad je sasvim ocigledna, cak i od strane visokoobrazovanih ljudi. Ipak, srpski narod (naravno, i ostali, ali svako neka misli za sebe) mora da bude suocen sa istinom, sa svedocenjima, sa slikama, ma koliko sirove i surove one bile. Uostalom, ne secam se da se neko pocetkom devedesetih bunio zbog surovih prizora koje je svakodnevno servirao RTS, kao poziv i pripremu za obracun.
Pre jedno godinu dana RAI je prikazao emisiju sa svedocenjima silovanih zena iz Bosne, pracenim intervjuom sa Slavenkom Drakulic (hrvatska novinarka i knjizevnica koja zivi u Svedskoj i posebno se bavila tim pitanjem). Vecina zena je bila okrenuta ledjima, ali neke su pristale i da svedoce pred kamerom. Njihove price su uzasne, jer u muslimanskoj kulturi silovana zena je, u isto vreme, stavljena i na stub strana i napustena od familije - prepustena sama sebi.
Mozda bi bilo dobro prikazati i tako nesto (ili otkupiti/dobiti kao neku vrstu kulturne pomoci) tu emisiju od RAI, jer je i prica o silovanim zenama u Srbiji nesto sto se masovno odbija i cemu se ne veruje.

[jelena.s]

Htela sam da obrisem jednu poruku (prvu), ali sam dobila odgovor da nemam pravo da izmenim poruku. Zasto?

[vladan]

Na neki cudan nacin cela ova tema mi je promakla. Pocevsi od uvodnog teksta Verana Matica, svaki pojedinacan prilog potresan je na svoj nacin.
Zlo koje je carevalo petnaestak godina ima epske razmere.
Neka sa svako bavi svojim delom zla - kako ce se sa njim izneti Hrvati, Muslimani i/ili Albanci, ja ne znam, ali znam da vrlo veliki segmenti mog naroda moraju i milom, ali i silom, da budu podvrgnuti vrlo ozbiljnoj defasizaciji, dugotrajnom procesu koji pored ostalog, pored toga sto treba da nauci ljude kako da zive sa drugim i drugacijim, mora ljudima da detaljno, slikom i reci, svedecenjima prezivelih zrtava, ali i dzelata isprica pricu o "nebeskoj Srbiji".

[branka n.]

Zbog istine i svih zrtava koje spominjete, silovanja zena i stradanja dece i civilnog stanovnistva sirom bivse Jugoslavije, zbog moralne duznosti koju imamo prema zrtvama i prema nama samima i pred nasom decom i generacijama koje za nama dolaze mi se kao narod moramo suociti sa pocinjenim zlocinima, ma kako bolno i tesko to suocavanje bilo.

V. Matic: Često se na prostorima Balkana može čuti da »Istina ometa pomirenje», da iznošenje strašnih događaja iznova proizvodi patnju ali i mržnju. Malo je onih koji se u tim trenucima zapitaju: »Šta istina znači za žrtve?«, i malo je onih koji znaju da je to često jedino što preostaje žrtvi i da često bez ispričanog svedočanstva nema mira za žrtve, a na prostorima bivše Jugoslavije ogroman je broj žrtava, nekoliko miliona izbeglica, nekoliko stotina hiljada ubijenih i nekoliko desetina hiljada nestalih, nekoliko stotina hiljada osakaćenih...

[ Izmena poruke: branka n. na dan 2001-05-25 20:03 ]

[Zoran]

Ja nisam gledao tu emisiju o Srebrenici ali hajde da vidimo jednu liniju:
Jasenovac, Vuk Draskovic i Cosic, kao pisci, Srebrenica, Sarajevo i Vukovar.

To sto radi B92 je dobro, bas koliko su dobra dela Vuka Draskovica i Cosica.
Ali, sto B92 ne krene sa snimcima iz Jasenovca pa da nastavi sa Srebrenicom i Sarajevom.
Vidim, Hrvati su napravili emisije i knjige o "svom" Jasenovcu, pa nama ostaje
moralna duznost da i mi to uradimo za "svoje" Sarajevo, Srebrenicu i Vukovar.
Ili, mozda, mi zelimo da budemo iznad njih po moralnim vrednostima?

Zasto ovo kazem? Zato sto, ma sta da su Srbi radili u Hrvatskoj Jasenovac nisu zasluzili.
Isto vazi i za Albance u Srbiji. Nismo morali da vracamo Hrvatima ono sto su nama oni uradili?
Nismo, ali nije uvek lako imati hladnu glavu, kad ti je vec jednom visila o koncu.

Nego, mozda, da nije bilo Jasenovca mozda ne bi bilo ni ovog rata?

Da vam kazem nesto: Mislim da vecina obicnih Nemaca u dubini duse krivi Hitlera za ono
sto nije uspeo da uradi, a ne za ono sto je uradio. Ako kazete: Pa Nemackoj nije vraceno
na isti nacin na koji je ona maltretirala druge narode. Nije, ali je "preorana" bombama,
a nismo ni mi vratili Hrvatima na isti nacin, bar ne brojcano.

Zasto Srbi ne osecaju isto i za Nemce sto osecaju za Hrvate?
Pa Nemci su ubijali po logorima samo one za koje su sumnjali da su Komunisti, Jevreji ili Cigani,
ostali su bili radnici, sto su i danas u Nemackoj, a hitali su vec posle 15-ak godina ka njoj.

Zato B92 ne mora da hita za hrvatskim zlocinima u ovom ratu prema Srbima,
neka nadje filmove od pre 60-ak godina.
Mislim da Milosevicu nije bilo tesko da podigne Srbe van Srbije na oruzanu pobunu.
Zato krivite vecinu Srba tamo, a to je vec glupo.

A evo vam prica mog oca koji nikad nije ziveo u Hrvatskoj ali je otisao do rodnog
mesta Hrvata koji zivi u Srbiji vec 50-ak godina.
To je bilo pre 25 godina.
Doslo je do toga da su njih dvojica trebala da se provozaju camcem nekog komsije Hrvata.
Ovaj je odgovorio da cirilica nece na njegov camac dok je on ziv - iz cista mira.
Znaci, zaista Milosvicu nije bilo tesko.
Koje su sanse da u to vreme neko od Srba izjavi ekvivalent?

Zasto se ne prikaze ta linija ovih sukoba u Ex-YU na nekom od svetskih medija?
(Mislim na 2.SR, Srbi - Hrvatska - Bosna - Albanija i Titova vladavina posle 2.SR)

Nesto je guseno kod Srba decenijama i eto, eksplodiralo.
Sta je bilo sa onim covekom koji je deportovan u Hrvatsku, pod stare dane, da mu se sudi zbog Jasenovca?
Nesto mi to sve lici na Milosevicev tretman od strane sadasnje vlasti (do sada).

Ako bas B92 zeli da bude objektivan i ne provocira narod,
bolje bi bilo da prikaze nesrece Srba pre 60-ak godina paralelno sa nesrecama ovog rata.
Lako je iznervirati gledaoca, tesko ga je zbuniti.
Covek skoro uvek krene da razmislja kada je zbunjen.

PS Srdjane, seti se da ni mi nismo smeli da kazemo da smo Srbi, a o pravoslavcima i da ne pricamo.
Neka tvoj drugar bude srecan sto je to moglo da se kaze tada sa ma kojom intonacijom.
Srbin nije bio ni Srbin ni Pravoslavac, Srbin je bio Jugosloven.
Izgleda da je samo on to bio.

Za vreme Tita, ako pitamo Muslimana sta je, on kaze Bosanac dok neki kazu samo Musliman.
Znaci nije ni Srbin ni Hrvat. Isto je i sada. Isto je i sada sa Srbima, a pre nije bilo tako.
Srbin je bio Jugosloven. A sto je to vazno? Pa, ako je drugima vazno onda je i meni.

Secam se da sam na zelenjaku kupovao davno nesto od jednog Ukrajinca i pitam ga: Ti si Rus?
On: Ne, ja sam Ukrajinac. Ja odmahujem glavom i kazem: Ma to mu je to.
Posle me drugar ispravlja i kaze: To ti je kao da ti neko rekao da si Hrvat a ti kazes da si Srbin.
Rekoh: Mene bas briga sta sam.
On: Ali njega nije.

Sada ja kazem: Ako je njemu vazno sta je, onda je i meni vazno sta sam.

Sada se ne izjasnjavam da sam Jugosloven, ali bi mi vise koristilo, sada sam Srbin.
Zato sto vidim da oni oko mene, ne vrede mnogo vise od nas Srba, samo malo,
ali nedovoljno da bih se stideo.

Ako se nadate da ce nas (kao narod) svet vise ceniti zbog pravicnosti i postenja, gresite.
To koristi, ali nije presudno. Presudno je da imate bliske interese sa vecinom.

Nemojte samo da mi kazete da vam nije bitno kako se izjasnjavate.
To ce tek biti vazno u svetu, jer se radi na tome da nije vazno. :wink:

Znate li da Ameri lepe kanadske zastave na prtljag kad putuju po svetu jer ih niko ne voli.
Javna tajna.

Samo jos nesto, koliko sam cuo price iz prve ruke o ratu u Bosni. Srbi pricaju da tamo Hrvati i Srbi skoro da nisu ratovali medjusobno. Hrvati zatraze pomoc od Srba jer Muslimani ih pritiskaju dok ne dodje pojacanje. Srbi dodju, glatko, ali pitaju sta ce sa uniformama. Hrvati kazu da nema problema, daju im uniforme i kazu da budu na malo manje opasnim mestima. Tako dok ne dodje pojacanje.
Hrvati su pomagali Srbima, istom merom.

Mislim, hajde, sve ima svoje, ali ne treba preterivati ni u podrsci ni u klevetanju sebe za sve sto se desilo. Mozemo da se slozimo o nasoj krivici, samo ja ne dajem vise od 40% (delim na 3 dela i uzimam u obzir Jasenovac i proslost) da pripada nama. A kad cujem od Hrvata nesto slicno za Jasenovac bicu presrecan. Zato sam srecan sto javno mogu da porucim Hrvatima da im se izvinjavam za sve lose sto su pretrpeli od Srba, ali ne ocekujem da nam kazu da nam oprastaju, vec isto takvo izvinjenje.
Eto, dovoljno je samo da jedan Hrvat to kaze, za mene.

Vidim da Muslimani nisu pretrpeli ni 10-i deo onog od Hrvata sto su od Srba u ovom ratu. To mi je cudno, narocito posle saznanja o medjusobnoj pomoci Hrvata i Srba u Bosni. Ali, ko zna sta je istina, istina je stara koliko i svet.

[ Izmena poruke: Zoran na dan 2001-05-31 02:02 ]