U današnjoj "Politici" pronašao sam ovaj članak. Moje poznavanje ekonomije je skromno, na nivou je kućnog budžeta i nekih osnovnih relacija. Na primer one "da sve treba da košta onoliko koliko mora". Ne manje.
Nije mi jasno zbog čega bi država Srbija trebalo da iz svog budžeta stimuliše investitore. Mislio sam da je dovoljno da im obezbedi uslove za investicije. Zakone i jednostavnu proceduru, pre svega.
Drugo, nije mi jasno zbog čega je su investicije u automobilsku industriju te koje treba ovako stimulisati.
Treće, rečenica "боље је да данас добијемо три милијарде евра, него шест милијарди за пет година" vezana za prodaju NISa mi je nerazumljiva. Slažem se sa prodajom NISa odmah i 100% ako treba ali, ovo mi je nejasno.
QUOTE
Динкић: Платићемо инвеститорима да дођу
Наш највећи проблем је незапосленост. Ако су Пољаци успели да је преполове за три године, зашто не бисмо и ми за пет, каже министар економије и регионалног развоја
„Нећемо постављати услове, нећемо питати колико ће држава добити, ако треба, платићемо како би у Србију дошли прави инвеститори, они који заиста хоће да уложе озбиљан новац, запосле велики број људи и обезбеде извоз овде произведене робе.”
Овим речима Млађан Динкић, министар економије и регионалног развоја, исказао је, гостујући у Политикином пословном клубу, решеност да Србија до краја мандата актуелне владе годишње привлачи од три до пет милијарди долара страних инвестиција усмеравајући се, са приватизације, која се приводи крају, на привлачење улагача у нове, гринфилд пројекте.
Одакле нам новац да још и инвеститоре плаћамо?
Из буџета. Прошле године смо имали милијарду евра вишка од продаје „Мобтела” и то треба искористити за пројекте из Националног инвестиционог плана и, између осталог, за стимулисање гринфилд инвестиција, примењујући све у свету опробане моделе, од ирског до словачког.
Које бисте инвеститоре Ви платили да их овде видите? У које гране бисте подстицали улагања?
Као стратешке маркирали смо аутомобилску и електронску индустрију и индустрију софтвера. Инвеститоре у ове секторе, посебно ако је реч о мултинационалним, питаћемо шта им треба да би дошли. Јер они ће запослити и раднике из читавог ланца произвођача компоненти за финалне производе и отворити извозне канале. Осим стратешког партнера за „Заставу” или ФАП из Прибоја, тако ћемо третирати и оне који би да уложе у електронску индустрију, која би успешно могла да се развија на југу Србије ( у Власотинцу су већ отворене две фабрике, немачка и словеначка, а имамо намеру да великог произвођача из области информатике доведемо у Ниш). Могућност развоја високих технологија видимо у близини Београда, рецимо у Шимановцима или Инђији, која је спремна да за изградњу будућег технолошког парка одвоји 200 хектара бесплатног земљишта.
Овогодишњи прилив страних директних инвестиција биће знатно мањи од прошлогодишњег – према званичним изјавама, око 2,5 милијарди долара. Шта је разлог за
Искључиви разлог пада инвестиција је што је Србија шест месеци била без владе. И прошле године је постојао проблем Косова и Метохије, али смо имали 4,4 милијарде долара страних директних инвестиција. Нови талас тек сада почиње и интересовање је велико.
Инвестициона клима је унапређена протеклих година, али инвеститори указују и на доста препрека?
Србија је привлачна за инвестиције, али морамо отклонити и преостале законске и административне препреке, пре свега у домену урбанизма, градње, земљишта и то координираном акцијом, од републичког до локалног нивоа. То подразумева и приватизацију градског грађевинског земљишта, и измене закона о планирању и грађењу и укидање Закона о страним улагањима.
Мислите на измене Закона о страним улагањима?
Не, укинућемо га и изједначити домаће и стране инвеститоре, јер нема више потребе за фаворизовањем странаца. При томе нико ништа неће изгубити, јер би се одредбе које су биле подстицајне за стране инвеститоре, као што су ослобађање од царина улога страног лица, кроз измене царинског закона прошириле и на домаће инвеститоре. Циљ је да направимо инвестициону и пословну климу, добру и за домаће и за стране улагаче. Тако ће на крају транзиције бити укинут и Закон о девизном пословању, као што су урадиле и друге земље.
Како ћете се борити са спољнотрговинским дефицитом, по мишљењу многих кључним проблемом српске економије?
Наш највећи проблем није спољнотрговински дефицит већ незапосленост, па је њено смањење приоритет овог министарства. Са трговинским дефицитом земље које се брзо развијају могу да живе и по 20 година. Док извоз расте брже од увоза, а у протекле две године се увећавао за више од 30 одсто, нисам забринут. А извоз ће бити све већи с приливом страних директних инвестиција, доласком мултинационалних компанија које имају тржиште и којима би наша предузећа, ако их оспособимо, могла да буду добављачи.
Али расте и увоз?
Увоз ће расти све док Србија не буде имала довољно способних произвођача квалитетне робе коју ће наши потрошачи куповати, док се не заврши процес реструктурисања и приватизације друштвених предузећа и док не дођу нове стране директне инвестиције. Наравно, као мала земља никада нећемо моћи све да производимо, али спољнотрговински дефицит није опасан све док не почне да угрожава макроекономску стабилност. Много већа претња макроекономској стабилности, по мени, јесу плате у јавном сектору, при чему мере НБС доприносе да се стабилност одржава.
Међутим, привредници се жале да рестриктивност централне банке увећава камате, а потпредседник владе има замерки на рачун цене гувернерових операција?
Мислим да су камате, иначе ниже него раније, много мањи проблем од бирократије. А што се тиче операција централне банке, на страни сам гувернера. У условима високог прилива директних страних инвестиција централна банка мора да повлачи новац да би одржала макроекономску стабилност. Њен посао је да одржи планирани ниво инфлације, а не да води рачуна по којој цени ће повлачити новац. То није јефтино, али је корисно за државу и грађане, јер је инфлација ниска а курс динара јак.
Обећали сте да ћете за пет година преполовити стопу незапослености.
Пољаци су то успели за три године, зашто не бисмо и ми за пет. Али читавим сетом мера – од системских на побољшању инвестиционе и пословне климе до конкретних мера попут кредита без хипотеке за младе почетнике у бизнису за које је одвојена милијарда динара и стимулација за инвеститоре који отворе фабрике и у њима запосле више од 50 људи.
Имамо ли довољно новца?
Новац неће бити проблем (у буџету за то има новца, Фонд за развој има капитал већи од било које банке), већ способност људи да то искористе, због чега ће Национална служба запошљавања посебну пажњу посветити програмима едукације незапослених а држава реформи образовног система. Да се не би догодило – има посла, а нема одговарајућих кадрова. Или да има новца, а нема програма, рецимо, са неразвијених подручја.
Недавно сте представили план за завршетак приватизације?
Србија следеће године завршава процес приватизације друштвених предузећа. У протеклих сто дана завршена је приватизација 77 предузећа, а у септембру ће број аукција бити повећан са садашњих 20 на 77.
Да ли ће и нас, као Мађаре, пред крај приватизације запљуснути велики талас стечајева?
Не, у стечај ће ићи они који не нађу купца на тендерима и аукцијама. Убрзаћемо стечајне поступке тако да не трају дуже од годину дана и променити правилник о висини накнада за стечајне управнике, које су у неким случајевима заиста биле огромне. Мислим да ће добар пример бити стечај „Матроза” са 1.300 радника, који није могао да буде приватизован на три тендера због огромних дугова комерцијалним повериоцима и за који су заинтересована два велика произвођача. Верујем да ћемо овај стечај успешно завршити за четири месеца. Завршавају се и случајеви који су се годинама вукли и то на спектакуларан начин.
Мислите на РК Београд?
За лицитацију која ће се одржати крајем новембра пријавило се чак десет заинтересованих фирми, међу којима и „Бенетон” и један познати швајцарски ланац робних кућа. Ове недеље понудићемо и коначни предлог за накнаде радницима којима влада гарантује 15 милиона евра ако се оствари почетна цена од 140 милиона евра. Очекујем много вишу цену, што ће увећати и фонд за запослене, укључујући и све оне који су у робним кућама радили од 1966, а који ће бити позвани да се пријаве.
Шта ће бити са поделом бесплатних акција грађанима који то право нису остварили у својим фирмама?
Ради се на закону који ће парламенту бити упућен крајем новембра. Постоје неке дилеме око техничке поделе, али и питање шта радити са јавним предузећима која неће бити приватизована, да ли их корпоратизовати и њихове акције укључити у фонд за бесплатну поделу.
-----------------------------------------------------------
Продајемо ли НИС?
Министар Динкић заправо открива да за НИС, уз ЈАТ друго предузеће, за које постоји коалициони договор да се приватизује до краја мандата ове владе, још постоји кључна дилема: како га приватизовати?
- То је питање политичког договора. Претходна влада је усвојила модел по коме би се продало 25 одсто, један део од око 300 милиона долара докапитализовао и поделиле бесплатне акције радницима и другим пунолетним грађанима који их нису добили. Овај модел по коме би уз откуп радничких акција инвеститор дошао до 49 одсто капитала и кроз неколико година имао управљачка права био је изнуђен у условима мањинске владе. Надао сам се да бисмо сада могли да идемо на чистији концепт: да продајемо одмах већински пакет НИС-а, 60 одсто, или да га уопште не продајемо. Кад би се ишло на продају већинског пакета имали бисмо озбиљније конкуренте и постигли бисмо већу цену, остварили озбиљан приход за државу, којим бисмо могли да завршимо важне пројекте. Уосталом, боље је да данас добијемо три милијарде евра, него шест милијарди за пет година. То је мој став, али ставови се још усаглашавају - каже Динкић.
Наш највећи проблем је незапосленост. Ако су Пољаци успели да је преполове за три године, зашто не бисмо и ми за пет, каже министар економије и регионалног развоја
„Нећемо постављати услове, нећемо питати колико ће држава добити, ако треба, платићемо како би у Србију дошли прави инвеститори, они који заиста хоће да уложе озбиљан новац, запосле велики број људи и обезбеде извоз овде произведене робе.”
Овим речима Млађан Динкић, министар економије и регионалног развоја, исказао је, гостујући у Политикином пословном клубу, решеност да Србија до краја мандата актуелне владе годишње привлачи од три до пет милијарди долара страних инвестиција усмеравајући се, са приватизације, која се приводи крају, на привлачење улагача у нове, гринфилд пројекте.
Одакле нам новац да још и инвеститоре плаћамо?
Из буџета. Прошле године смо имали милијарду евра вишка од продаје „Мобтела” и то треба искористити за пројекте из Националног инвестиционог плана и, између осталог, за стимулисање гринфилд инвестиција, примењујући све у свету опробане моделе, од ирског до словачког.
Које бисте инвеститоре Ви платили да их овде видите? У које гране бисте подстицали улагања?
Као стратешке маркирали смо аутомобилску и електронску индустрију и индустрију софтвера. Инвеститоре у ове секторе, посебно ако је реч о мултинационалним, питаћемо шта им треба да би дошли. Јер они ће запослити и раднике из читавог ланца произвођача компоненти за финалне производе и отворити извозне канале. Осим стратешког партнера за „Заставу” или ФАП из Прибоја, тако ћемо третирати и оне који би да уложе у електронску индустрију, која би успешно могла да се развија на југу Србије ( у Власотинцу су већ отворене две фабрике, немачка и словеначка, а имамо намеру да великог произвођача из области информатике доведемо у Ниш). Могућност развоја високих технологија видимо у близини Београда, рецимо у Шимановцима или Инђији, која је спремна да за изградњу будућег технолошког парка одвоји 200 хектара бесплатног земљишта.
Овогодишњи прилив страних директних инвестиција биће знатно мањи од прошлогодишњег – према званичним изјавама, око 2,5 милијарди долара. Шта је разлог за
Искључиви разлог пада инвестиција је што је Србија шест месеци била без владе. И прошле године је постојао проблем Косова и Метохије, али смо имали 4,4 милијарде долара страних директних инвестиција. Нови талас тек сада почиње и интересовање је велико.
Инвестициона клима је унапређена протеклих година, али инвеститори указују и на доста препрека?
Србија је привлачна за инвестиције, али морамо отклонити и преостале законске и административне препреке, пре свега у домену урбанизма, градње, земљишта и то координираном акцијом, од републичког до локалног нивоа. То подразумева и приватизацију градског грађевинског земљишта, и измене закона о планирању и грађењу и укидање Закона о страним улагањима.
Мислите на измене Закона о страним улагањима?
Не, укинућемо га и изједначити домаће и стране инвеститоре, јер нема више потребе за фаворизовањем странаца. При томе нико ништа неће изгубити, јер би се одредбе које су биле подстицајне за стране инвеститоре, као што су ослобађање од царина улога страног лица, кроз измене царинског закона прошириле и на домаће инвеститоре. Циљ је да направимо инвестициону и пословну климу, добру и за домаће и за стране улагаче. Тако ће на крају транзиције бити укинут и Закон о девизном пословању, као што су урадиле и друге земље.
Како ћете се борити са спољнотрговинским дефицитом, по мишљењу многих кључним проблемом српске економије?
Наш највећи проблем није спољнотрговински дефицит већ незапосленост, па је њено смањење приоритет овог министарства. Са трговинским дефицитом земље које се брзо развијају могу да живе и по 20 година. Док извоз расте брже од увоза, а у протекле две године се увећавао за више од 30 одсто, нисам забринут. А извоз ће бити све већи с приливом страних директних инвестиција, доласком мултинационалних компанија које имају тржиште и којима би наша предузећа, ако их оспособимо, могла да буду добављачи.
Али расте и увоз?
Увоз ће расти све док Србија не буде имала довољно способних произвођача квалитетне робе коју ће наши потрошачи куповати, док се не заврши процес реструктурисања и приватизације друштвених предузећа и док не дођу нове стране директне инвестиције. Наравно, као мала земља никада нећемо моћи све да производимо, али спољнотрговински дефицит није опасан све док не почне да угрожава макроекономску стабилност. Много већа претња макроекономској стабилности, по мени, јесу плате у јавном сектору, при чему мере НБС доприносе да се стабилност одржава.
Међутим, привредници се жале да рестриктивност централне банке увећава камате, а потпредседник владе има замерки на рачун цене гувернерових операција?
Мислим да су камате, иначе ниже него раније, много мањи проблем од бирократије. А што се тиче операција централне банке, на страни сам гувернера. У условима високог прилива директних страних инвестиција централна банка мора да повлачи новац да би одржала макроекономску стабилност. Њен посао је да одржи планирани ниво инфлације, а не да води рачуна по којој цени ће повлачити новац. То није јефтино, али је корисно за државу и грађане, јер је инфлација ниска а курс динара јак.
Обећали сте да ћете за пет година преполовити стопу незапослености.
Пољаци су то успели за три године, зашто не бисмо и ми за пет. Али читавим сетом мера – од системских на побољшању инвестиционе и пословне климе до конкретних мера попут кредита без хипотеке за младе почетнике у бизнису за које је одвојена милијарда динара и стимулација за инвеститоре који отворе фабрике и у њима запосле више од 50 људи.
Имамо ли довољно новца?
Новац неће бити проблем (у буџету за то има новца, Фонд за развој има капитал већи од било које банке), већ способност људи да то искористе, због чега ће Национална служба запошљавања посебну пажњу посветити програмима едукације незапослених а држава реформи образовног система. Да се не би догодило – има посла, а нема одговарајућих кадрова. Или да има новца, а нема програма, рецимо, са неразвијених подручја.
Недавно сте представили план за завршетак приватизације?
Србија следеће године завршава процес приватизације друштвених предузећа. У протеклих сто дана завршена је приватизација 77 предузећа, а у септембру ће број аукција бити повећан са садашњих 20 на 77.
Да ли ће и нас, као Мађаре, пред крај приватизације запљуснути велики талас стечајева?
Не, у стечај ће ићи они који не нађу купца на тендерима и аукцијама. Убрзаћемо стечајне поступке тако да не трају дуже од годину дана и променити правилник о висини накнада за стечајне управнике, које су у неким случајевима заиста биле огромне. Мислим да ће добар пример бити стечај „Матроза” са 1.300 радника, који није могао да буде приватизован на три тендера због огромних дугова комерцијалним повериоцима и за који су заинтересована два велика произвођача. Верујем да ћемо овај стечај успешно завршити за четири месеца. Завршавају се и случајеви који су се годинама вукли и то на спектакуларан начин.
Мислите на РК Београд?
За лицитацију која ће се одржати крајем новембра пријавило се чак десет заинтересованих фирми, међу којима и „Бенетон” и један познати швајцарски ланац робних кућа. Ове недеље понудићемо и коначни предлог за накнаде радницима којима влада гарантује 15 милиона евра ако се оствари почетна цена од 140 милиона евра. Очекујем много вишу цену, што ће увећати и фонд за запослене, укључујући и све оне који су у робним кућама радили од 1966, а који ће бити позвани да се пријаве.
Шта ће бити са поделом бесплатних акција грађанима који то право нису остварили у својим фирмама?
Ради се на закону који ће парламенту бити упућен крајем новембра. Постоје неке дилеме око техничке поделе, али и питање шта радити са јавним предузећима која неће бити приватизована, да ли их корпоратизовати и њихове акције укључити у фонд за бесплатну поделу.
-----------------------------------------------------------
Продајемо ли НИС?
Министар Динкић заправо открива да за НИС, уз ЈАТ друго предузеће, за које постоји коалициони договор да се приватизује до краја мандата ове владе, још постоји кључна дилема: како га приватизовати?
- То је питање политичког договора. Претходна влада је усвојила модел по коме би се продало 25 одсто, један део од око 300 милиона долара докапитализовао и поделиле бесплатне акције радницима и другим пунолетним грађанима који их нису добили. Овај модел по коме би уз откуп радничких акција инвеститор дошао до 49 одсто капитала и кроз неколико година имао управљачка права био је изнуђен у условима мањинске владе. Надао сам се да бисмо сада могли да идемо на чистији концепт: да продајемо одмах већински пакет НИС-а, 60 одсто, или да га уопште не продајемо. Кад би се ишло на продају већинског пакета имали бисмо озбиљније конкуренте и постигли бисмо већу цену, остварили озбиљан приход за државу, којим бисмо могли да завршимо важне пројекте. Уосталом, боље је да данас добијемо три милијарде евра, него шест милијарди за пет година. То је мој став, али ставови се још усаглашавају - каже Динкић.
