Marcelo: Hip hopera u Srbiji ima na tone, ali jedino se Marcelo pusta na B92. Ova vrsta "muzicara" obradjuje samo dve teme: a) ja sam jebac tebra i
geto tebra. Ako sam vec prisiljen da ih slusam onda mi je bolje ovo o njihovim seksualnim podvizima.
Nije mi jasno ko ih je tu postavio, ali ako nam je ovo najbolje sto imamo, ukinite i ovo malo domace muzike... Mozda malo vise strane muzike?
kanda imam uslovni reflex, majku mu. okidač mi uzaludno pominjanje imena marčelovog.
rizikujem da budem izvrgnuta ruglu zbog bacanja pene bijele pa krvave na ovakve paušalne izjave. u jednu ruku, znam da je to uzaludan poso, a u drugu ti se....™
elem, ne bih ja da dužim, al bih veoma cenila, jerbo mi se čini da sam sve ovo vreme u zabludi golemoj (a umnoj patnji nesviknuta), kada bi mi postavljač topika objasnio u kojim tačno pesmama ili delovima koje dole citiram, autor tekstova, aka marcelo obrađuje temu geta ili svojeg seksualnog iskustva. sem ako pod tim nije mislio (postavljač topika) na kolektivni cerebralni sex od kojeg još uvek doživljavamo što orgazme, što postorgazmične trzaje, a koji na različite načine marčelo tretira u svojim pesmama.
textove, dakako, stavljam u spojler, e da bih poštedela osetljive muzičke duše ovakvih neupodobljenih i skandaloznih sadržaja. dakle, na stranu muzički pravac (i to bi se moglo prodiskutovati, no nisam kompetentna otom zboriti), ponavljam molbu da mi se ukaže u kojim od navedenih, nasumično izabranih tekstova se forsira geto ili pimp retorika. izuzetak su dva apostrofirana skita geto i kola, čija je namera zapravo i bila da se ta tematika i 'filozofija' izvrgne ruglu.
dakle, ovde?
Senke
1. strofa:
Teorija zavere u lobanji jednog sajka:
gajtan do majka – daj ga, pa hajka!
tajfunu ravan – taj sam za gamad
antraks za ljaksad – strašna je farsa,
sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam,
iz sveg glasa ...i šta sad?
Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj
- pa skapaj, nacijo raka!
San satkan akcijom štaka
ćopavih rodoljuba – zar sam sramota roditelja,
ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja?
Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše ’’više rase’’!
Ljudi bre, vama je smešteno – al’ vam ladovina paše...
Anketa s mitinga radikala: ’’Cela planeta srpska, vala!’’
...samo se sluša Alka Kurvica s ’’ružičastog kanala’’...
...al’ zato na kolac Marčela i ’’ribu iz Elementala’’:
’’Ma kakvo ’Bekstvo’,tralalala – njihova ruka nas je klala!’’
...što se mene tiče, nabij disk o kurac, al’ nisi mudrac.
Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš.
Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš,
a ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras!
Ne znaš gramatiku ni motiku – sad modernica vodi puk,
samo laganica godi mu... a godinama muda u procepu!
Iskreno zgrožen svim tim – ja i moj bunt smo dream-team,
i veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim!
Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba!
Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o ’’narodu s neba’’!
...gde je tu ZEMLJA? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda?
’’Sećanja blede na herojska vremena...’’
Ja kažem - ne baš! Rekli bi: ’’Samo deco ne ginite radi reda,
sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!
Nikada više, kao edgar! Ikara kliše – karasevdah:
nećeš leteti sve dok vučeš sidra.’’ Vučeš, a ne znaš!
...komercijalni predah za mentalne snobove,
jer ne shvataju da imamo i lepše stvari za ponos, nego grobove!
Refren:
Svi smo senke prošlosti,
sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal’ su ’svetli grobovi’?
ili su mrtvi već odavno umorni?
Svi smo senke prošlosti,
sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal’ su ’svetli grobovi’?
...ili su mrtvi umorni?
2. strofa:
Ako je otadžbina majka, fakat fura čedomorstvo.
I eto, otad imam taj gard, lakat guram, sve dok moj grob
ne bude bio isklesan – trans-ekspres za nebesa,
al’ neću biti tako besan da i odozgo kunem sinove
da dižu ralo i volove i sebi zabijaju klinove i auto-golove
za činove i šatro-govore – kao, mirno je a samo ponor je
sve što vidim! Deset godina dug fitilj!
..a opet je prošlo pet, pa budi ranije dovitljiv!
’’Opet onaj reper! Stereotipno sere on!’’
Steram ti ga kroz tvoj stereo u sterilni mozak s teretom!
’Ste rekli ’’Bog’’? Taj mobilni pretplatnik nije dostupan,
Mnogo smo ga cimali, a bio je strpljiv i postupan:
’’Oče, vidiš! Očevidac si! Oče, vidaj me!
Oče, koče siroče...’’ ...a predsednici bi rat – pa neka se počne!
...i onda bude – šta? Dal’ ti se pali prokleta lampica:
nemaš da trampiš šta – ili život il’ zgarišta!
Dal’ ti se zgadi sad sav taj moderni rat haj-faj?
Pokreni sat, daj mat! Po meni je kraj za
epohu starih kazaljki – reci mi što smo sakati,
dal’ vredi plakati sad kad smo sve izgubili?
Jer, nema ’’Velike Srbije’’. Nema Kosova.
Ubili su nam čoveka s vizijom pa sad supu kusamo vuljuškom,
jer imamo (šta?) aplauz za kalauz, karakter
što voli uživo ’’Counter’’ – plus, kućni video blokbaster:
Severinu & Suzanu da nam bratstvo & jedinstvo vrate
- u sekundi, bivša juga drka i opet smo braća, brateee!
Dakle, mi smo cigani ko u onoj pesmi od Azre.
Dajte daire il’ ću sam da ih maznem – a dokle?
...neću da Srbija ima snage, ja bih da ima pameti!
Ako nas mrtvi vole, to su njihovi stvarni zaveti!
...možda nam moto nije bonton, al’ imamo predivan jezik,
Predivan folklor – to je moj ponos, kapiš!
Refren:
Svi smo senke prošlosti,
sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal’ su ’svetli grobovi’?
ili su mrtvi već odavno umorni?
Svi smo senke prošlosti,
sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal’ su ’svetli grobovi’?
...ili smo svi samo senke prošlosti?
ili ovde, možda?
Cudis se zasto me ponovo vidis
To sam ipak ja tvoj pali andjeo
Tvoj prognani sin onaj sa mnogo imena
Beliog, Asterox, Belfabio, Aplexas, Mefistopulos, Satana
Secas se zar ne, ti i ja imamo jedan hitan razgovor starce
slusaj me dobro sad
Pa kako si stari, sta ima novo, vidim i dalje ti je duga brada
Vidim ti sve zvezde u ocima a pogled ne spustash do hada
Gadna tama tamo vlada, nedodjija bez broja
Ljudi raznog kova i boja, sve do ognja sumpora i gnoja
Ceda tvoja cijih se dusa gnusas vise ne maris
kockari, kuvari, lake zene, spletkari, velikani, mali
daj stari batali ti tvoje milo za drugog
ako su oni slike bogove bacam u djubre trozubac i rogove
gledaj Danteove prepune krugove, protuve, uhode
ubijaju bracu, varaju drugove, gledaju u lopove,
savest ih ne ugrize jer su oni ugrizli nju-kapis?
ne veruju u tebe a ti slepo verujes u njih
tvoje oci su bez zenica, prazna su tvoja nadanja,
covek je naopaka stvar od Adama do Sadama
pada na kolena da oprostenja budu izmoljena
licemeran pod ikonom koja nikad ne bese voljena
Hirosima i Nagasaki, Sodoma i Gomora godinama i eonima
a ti trazis zlo u demonima
tvoja deca pakosna, tvoja deca nakazna...
samo je prica jalova da to naucise od djavola
tebi je tako lakse sve dok ti ne taknu ponos
tad ognjis po njima, potop, goli otok, il neki moderni otrov
gde ti je stalno taj otpor zar to ne moze stroze
non stop prave pizdarije, pa u crkvi kazu izvini boze
sinoc sam tuko zenu i jebo komsijinu cerku znas,
sin mi se bode u venu pa pravim sranja dok stvari ne krenu
reci sta cu im onda ja, kad sami rade sva ta zla
hocu da kazes mi da znam
Reci mi to ko je ko, sta je dobro a sta zlo
sta je djavo a sta Bog, sta je dno i sta tron
kazi da znam sta je stvarno a sta san
i sta je noc a sta dan, sta je vecnost a sta tren
ko zver a ko plen?
2. Moj pali andjele, moj otrove ne proklinji proklete
istine su cesto skrivene ipod maske stvarnosne
mozda ovamo salju kamenje no ne iz zle namere
nego iz zle navike, oni su pale prirode, jadne figure zemljane
vec su dovoljno kaznjene, nemoj uh mrzeti sine
imaju svoje razloge, samo slede nagone, ispod te fasade kamene
sijaju decja lica cista poput Deve Marije
na kraju je ipak kajanje, svaka dusa samnom spaja se
svaka dusa meni vraca se, zato prastam sve
zato sto ne znaju da su losi, lose time brise se
zato cinim sve da jednom......
Ma daj ucuti gadim se pokreti naivnih, jadnice,
mene si prognao a njih voleo, samo ih gledaj
samo ih gledaj jednom u pakao, ja nista tu nisam ni takao
ne prastas ti jer ne znaju sta cine nego jer ne znas sta da cinis
sve sto umes je da slinis za njihovim laznim izvini.
Vaznim te cini sto te stvorove samo mazis i pizdis
jer duboko u sebi znas da treba da ih zgazis i slistis
priznaj to sebi nikad te nisi voleli, nikad iskusenju odoleli
samo sebicni porivi, u njihova usta stavljaju molitvu
kakvo kajanje, njihivo kajanje samo je tvoje mastanje
priznaj njihovi sveci su meci, njihova ikona je prihod
pa je slika ishod samo sarada nistavna.
Na kraju bacanje novcica, glava ili sveto pismo
i tek tada ti se vrate kad nemaju drugi izbor
inace im samo smetaju tvoje zapovesti sa vrha
najradije bi mi oteli trozubac i proboli ti prsa
njima je sve zdravo za gotovo, tek kada je gotovo kazu ti zdravo,
a tebi to nije pravo pa kazes da kriv je djavo,
priznaj to sebi, sta je sad to, suza u ocima,
jadni pateticni skote tamo ti je kocnica
zakoci svoj bol vec jednom, ispravi gresku kosmosa
povuci osigurac, pokreni smak sveta skloni ga
pa bar jednom po govnima prospi hajde sad vuci ga
ne hrli ka meni rukama nisam ti ja uteha
mrzim te koliko i oni sam si u mukama
ali barem imam skrupula da ti kazem sve to u lice
povuci osigurac, ubij ubice,
ubij ubice, prokletnice ubij ubice
ovde ga, nažalost, ima te, gle čuda gos'n de facto se osvrnuo i na tu pojavu - seksualno zlostavljanje i incest:
Sveti bes
Prolog:
Njen duh je slobodan.
Sa drugom decom, rucicama od blata,
zeli da dohvati Sunce, i zagrli, k`o brata.
Ono joj sapuce tajne o zemlji iza ogledala...
"Ako u bajku verujes, nije se uzalud ispredela!
Duga je tvoja pruga! S druge strane ceka vise od cupa!
Tvoje oci su krila. Vode te svuda!
Dodirni dlanom grudi. Nije to srce sto kuca, ne ne...
To snovi stidljivo kuckaju spolja, da ih pustis unutra!
Tvoji prsti su kistovi! Oboji ljude sto se boje
da kroz temperament od crne tempere uzdahnu polen i ponovo
se rode
-tad ce imati pogled voden...oprosti mi. Nacrtat ces sebi osmeh
opet.
Hiljade svitaca u ovoj veceri su tvoji fenjeri!
Tako je lako leteti kad dete si! Nek lebde sni,
preko zaspalih ulica! Kisna muzika nocas bira da budes ta
sa notama rosnim u kosi...navuci kostim od tila, i vec si plava vila.
Pogledom ozivljavas lutka, sledeceg sekunda tvoj Meda ti kaze
"Cekao sam te!Vodim te gde neznaju jecaje!"
Skok visoko iznad krova - eto vas na repu zvezde,
on sapicom cepa nebo..."Kuda me vodis, Medo?
ne vidim te, ludice...oblaka pune trepavice...
Stani! Vidim zeravice...il` to ljudima svetli lice?
Stotine, stotine ljudi... lete ka nama...
na celu povarke - ono su tata i mama!"
...poput vetra laka, koktel smeha i placa,
koraca ka njima, blistavo kakva nikad nije bila,
i sad im prosta sto su otisli... ovde je toliko lepse!
Sve je od srca i pesme! Al` odjednom, sve se trese...!
Iza planina, pomalja se ruzna glava Dzina...
Svi ljudi oko nje postaju ljudi od dima i nestaju!
Ostaju sama ...i tad u ulicu zlog Dzina
prepoznaju lice svog strica... i na komade puca slika...!
1.strofa:
Staklici razbijene maste zarivaju joj se u oci,
peku je, i najzad vidi isto sto i svake noci:
ogromno telo nad njom, dahtanje s mirisom rakije,
hrapavi jezik od kojeg se jezi i svuda je!
Lepljivi znoj... i bol... i ta stvar!
Mac sto sjece sve cedno u njoj!
... prljavi prsti u njenim ustima...
...drhtaj u butinama...
Ona vristi u sebi, rucicu pruza ka Medi, al` hoce li je cuti sada?
Od suza ga nevidi jasno, a tako strasno boli je!
"Uzmi me, Medo, Medice moj, vodi me, molim te...!"
Al` nemi lutak ravnodusno gleda staklenim ocima...
Srce se izgubilo ispod plisa, utonulo u nista!
O zidovi dobuju samo stricevi uzdasi i kisa...
I noc je gluva... i sve od spolja guta tisina...
Refren:
Sveti bes. Moje sve. Moja bol. Moj celi svet.
Sveti bes... i sta je greh? Posle il` pre,
po svoje vraca se.
2.strofa:
Pedeset mu je godina. Dok napolju oluja besni, sedi u fotelji,
lista knjigu, sad je na pesmi - "Gavran".
u pesmi pominje se samac, zamah krila i noc.
Zloslutna ptica sto je samcu jedini gost.
Noc kao ova. Samac kao on.
Ali, gavran...gavran samo je u pesmi toj,
samo ludost, to stvarno ne moze biti... ma, ne...
Prijatno pucketa kamin, on nastavlja vino piti.
U taj cas, zakuca neko. Covek se strese.
Magla mu je nekog dovela, k`o gavrana iz pesme.
Premda za drustvom ne cezne, ipak otvara vrata
i pred njima ugleda mladica satkanog od mraka,
Crni mantil, duga kosa, tamne oci i bes,
te oci koje mu se zabadaju ravno u svest...
On htede nesto da kaze, al` mu zafalise reci tad.
...sevnu munja, kad i mladiceva pesnica.
Jos jedna. Pa jos jedna. Covek se nadje na podu.
Dok skupa sa mladicem jeza i tama usetase u sobu.
Covek na sebi oseti nogu i pogled s visine,
i tada bespomocno kriknu... Ti, prokleti kurvin sine...!"
I to bese varnica, strela u mladicevo srce...
Ko zna zasto, on vrisnu i navali coveka da tuce
krvnicki, demonski, bez milosti, cime i gde stigne!
...covek pljuje krv, urlici se gube ispod cizme...
Onog trena kada mu nasloni pistolj na slepocnicu,
covek shvati da mladic nema kocnicu... i da je kraj...
Dok kaslje sopstvene zube, pokusava da pita "zasto?"...
...al` mladic sam progovori, i bese jasno...
Kako ti se svidja da budes s ove strane straha?
Tebi, koji si sejao strag? Kako ti je sada?
Da li ti se vrti film? Sve sekvence kad je mucis,
i kadar kad ti je dosadila pa je vise ne zelis u kuci?
Slika nje same na ulici, dok je slomljeno nebo lilo?
Ti... ti, bednice... ne znas sta je posle bilo!
Nisam ja kurvin sin! Ja sam sin stotine bednika,
takvih poput tebe, sto su joj bili nada jedina
da nekako izdrzava sebe, a potom i sina...
Za sitan novac - zenska toplina uz casu jeftinog vina...
Na kraju je dokusurila sida. Al` ima i veci bol:
da se rodis sa sidom! Ajde zamisli to!
Rodio sam se sa hiv-om, al` cu umreti s osmehom.
Ovo je tvoj kraj. Ti zavrsavas mojom osvetom.
Tupo "klik", tajac, pa jedan urlik u prazno
. kao sto je i pistolj bio prazan, smesi se mladic u tamnom.
"Sad si samo senka, jadnice. Nisavan pred strahom.
Dzelat tebi necu biti ja - vec zivot. Zvaces ga kaznom."
... i tad na svetlu blesnu igla sa sprica,
sto ga lagano izvuce iz dzepa mladic mracnog lica,
zari ga sebi u venu i bez zurbe istoci sok mrznje,
kapi svetog besa sto njime oduvek struje,
sablasno se osmehnu, napolju sevnu, on mu zabi spric u vrat,
ubrizga svoju krv. I to bese sah-mat.
Mladic otseta u mrak i ostase samo uzdasi strica.
...al` noc je gluva. I sve od spolja guta tisina
a par godina pre toga, 'osvrno' se i na ovo:
....
Promenili ste krupne zverke
al’ su ostale sitne gnjide
pride lopovi svetske lige
sto ne brinu
nase brige, ljige
standardno ne jebu dno
drustvene piramide, ne ide
znam da ne vide
Taman smo se satro smirili
a ono nova afera
roknuse premijera
narod u cudu zvera, alal vera
u glavnom gradu
po lepom danu, coveka na stakama
a gde su bili momci
u plavim jaknama
E vidis oni su tad imali
pametnijeg posla
da startuju mene jer nosim
kapuljacu preko kape
a nikad ni jednog pravog
krimosa da cape, cave
a sad kao akcija
k'o fol hapsi se Legija
Udavite se bre svi u govna
jebo vas Legija
sta je do sad cekala Srbija
epidemija orgija nas ubija
i sve je kvazi, satro, nadri
niko nikoga ne bodri, dani modri
retko dobri, svi sa
glavom u torbi, odbij
....
i tako redom.... pa da vidimo, šta tu tačno smeta osetljivom uhu slušaoca, sem što se njegov muzički izraz svrstava u hiphop žanr. il što je bilo zgodno potkačiti marčela, nako, zvuči kul. a znamo da je sad
kul biti kul, biti....
za kraj, evo i bonus track citirana geto ozbiljnos'- courtesy of marcelo zajebancija:
1.strofa
Geto, ulica, gudra, pros'o sam svasta tebra
Refren: Ima li jos nesto da se kaze?
Ima!
2.strofa
Gudra, ulica, geto, drogiram se, tebra, pros'o sam svasta, itd...
imalo bi tu još svašta da se kaže, no me zdravo mrzi ...
za kraj, malo lajt čitanija o psovkama u pesmama
КО ПСУЈЕ, ЗЛО (НЕ) МИСЛИ!
Шта се данас подразумева под вулгарним
Више ме уопште не чуди кад ми неко стави замерку како сам овде и онде сочно опсовао у тексту неке своје песме. Приде је веома јасно да такав аудиторијум много више о својим ушима казује кроз ту констатацију, него о мени: уз дужно поштовање, кад неко од свега што покушавам да кажем у свој ушни канал прими само псовку, биће да нам се лако намеће закључак на коју је фреквенцију такво уво наштеловано. Међутим, благо је невероватно до које мере су такве осуде знале ићи: све до тачке у којој испада да ничег другог у тим текстовима и нема до псовања. Могу мислити кроз шта је тек Бора пролазио ономад, док је још био цар. Чак и онда када је само једна ружна реч „подваљена” кроз цели текст, неки људи понашају се као да је та једна једина реч некаква муниција базуке, намештена ту само зато да би разнела њихов стаклени естетски дворац.
Значи, није битна поента, нити је важно зашто та реч стоји баш на том месту у песми, него је важно да се песници усуђују да псују и да их то аутоматски дискредитује у очима некакве озбиљне јавности. Но, то се, срећом, не дешава: јавност која данас налази псовање баналним и плитким није озбиљна, него управо банална и плитка преко сваке мере и границе. Веома је неозбиљно делити речи на лепе и ружне: све је до њихове употребе, која може бити адекватна или неадекватна. Уосталом, будимо поштени: много чешће ћете бити згрожени тиме како људи неумесно користе „лепе речи” тамо где им ни време ни место нису, него што ћете чути људе да псују тек тако, из чиста мира. Читав проблем, заправо, лежи управо у дефиницији вулгарности данас: док ће неки родитељ забранити клинцу да слуша „музичаре који псују”, јербо је то, је л′, вулгарно – на другој страни неће имати ништа против да дете слуша народњаке красне – јер, видите, они не псују. Не мари ништа што су голи, неталентовани, естетски обогаљени, што деци сервирају идеју да је крајњи успех у животу ставити силикон у све живо и удати се за локалног мафијаша. Јер, побогу, па то је идеал: они су богати! А и не псују у песмама, што јес′ – јес′!
Па хајде, кад смо већ ту, рећи ћу вам шта је мени, овако вулгарном, вулгарно. Вулгарно је кад вам премијер и неколико министара направе срамни дочек Српске нове године у центру престонице и демонстрирају шта је за њих култура нације – тако што сложно запевуше своје омиљене хитове своје омиљене певачице, то благо наше вишевековне културне традиције, тај неизрециво савршени сценски израз најимбецилнијих текстова и музике, тај изрод нечега што је некада прадавно, кад је Мирослав Илић царовао, била наша народна музика. И ја сам, овако вулгаран и неваспитан, ипак довољно људски саосећајан да схватим како су њихове ортодокснопаорске душе сложно пропевале и процветале том приликом и објасниле вашој деци шта је то српство и слављење српства. Али, знате шта? То није МОЈА Србија, не она за коју се ја борим сваки пут кад зинем. И, о да, чак и онда кад опсујем. И не, нисам члан ниједне странке нити њене омладине, нити сам био, нити ћу бити. Нисам, дакле, плаћен – не, ја псујем јер ми се прохтело. Јер сам бесан и згађен.
И тако, долазимо до за мене суштинске дилеме: док ми је, на једној страни, кристално јасно да наша шака јада неће моћи да засвира концерт по европским нотама буде ли сваки прст бандоглаво желео да свира различит инструмент – на другој страни, са извеснима не само што не желим да делим националну припадност, него ми се гади да делимо и титулу поменутог модерног хомосапиенса – јербо је она дотичнима очигледно додељена само из анатомских, симболичних и хипокористичних разлога. Проблем са оне чувене ′две Србије′ јесте у томе што нам је потребан компромис да бисмо се сродили у једну – али се прећутно подразумева да тај компромис значи да се писмени расписмене, да се образовани разобразују и да паметни поглупе, а не да ова друга страна искорачи ка њима, пре свега за своје сопствено добро, па после и за добробит нације.
Док год је такво стање, интелектуална мањина ће псовати, а велесрпски плебс ће цитирати ′Да Винчијев код′ и ′Алхемичара′ и делити памет ко је вулгаран а ко фин. Дакако, само до поноћи – тад обичавају да се провеселе уз своје омиљене хитове.
aj sad dovidjenja.
.
