QUOTE
www.kluth.com 
Kao kandirano egzoticno voce. Na prvi pogled preskupo (ali kod mene ne u smislu novca), na 1,5. pogled ne obecava previse. Treba ga cesce konzumirati da bi se covek navikao, a onda nastane zavisnost. Samo za radoznale i one neobicnog ukusa. Za one koji su spremni da probaju npr. kandiranu aloju... a u isto vreme im je jasno da mozda nece naici na bog zna sta. Cesto se to konzumiranje zavrsava razocaranim recima: “I to je to??”, ali koga zagolica nesto neobicno u toj egzotici – vraca joj se, a ko se vrati i treci put, vratio se zauvek.
Kao kandirani djumbir, aloja, suve brusnice – i koren, i list, i voce... I ljuto, i socno, i suvo... i slatko, i neutralno, i kiselkasto... i zuto, i prozirno zutozeleno, i crveno... all in one. Za svakog nesto, a najbolje kad se nekom svide svi ti ukusi, boje, oblici... Nespojivo a postojece. Na 2. pogled puna zivota (djumbir), ili “prazna zivota” (suve brusnice), ili kao da i nije za jelo (aloja). I mlada (aloja), i matora (SUVE brusnice), a zapravo (n)i jedno (n)i drugo, nesto izmedju (djumbir). Secer je samo dodatak i nebitan je (ali sluzi da se za pocetak lakse proguta “egzotika”; kasnije je nepotreban), poenta je u osnovnom ukusu (a on je sasvim dovoljan kod npr. brusnica).
Otvorena kao natpis na kesici proizvoda firme Kluth: ne pise “ocaravajuci ukus”, “nezaboravna aroma” itd. Pise samo sta je unutra, nista se ne obecava. Pa ko voli... Kesice jesu neprozirne (to je zbog “bezbednosti” sadrzaja), ali je barem jasno naznaceno sta je u njima; nema lazi, nema prevare. Statistika u vezi sa sadrzajem je izrazena u procentima – cist racun, duga ljubav. Otvoreno. Posteno. Nema marketinga za odlican sadrzaj, on se sam reklamira.
Iako najcesce bezuspesno - cesto dugo stoji u rafu, neprodat... cas misli da je zbog cene, cas misli da je zbog preterane egzotike... Ali je cena, zapravo, odnos ulozenog i dobijenog. I onda naidje poneki dan kad neko to shvati i odluci se na pazar. Kad shvati da moze samo da dobije.
Ali takvi dani su retki. Ljudi idu samo na sigurne, poznate i prijatne ukuse. Egzoticne kandirane i susene fantazije to znaju, i navikle su da cekaju. Skromno. Mozda i ne bas skromno. “Kupio me ti il’ ne kupio, ja cu uvek biti egzoticno voce, bilje, itd. cak i kad mi prodje rok”, izgleda kao da to misli dok danima ocekuje naizgled naivnog a zapravo radoznalog i odlucnog kupca, i posmatra kako s lakocom odlaze razne Milke, piskote, cak i secerne table, rinfuzne napolitanke prelivene užeglom cokoladom i jeftini instant sokici u kesicama.
Od dana provedenih u rafu bez ijednog pogleda bacenog na pakovanje (u toku dana) ima mozda jos gora stvar: interesovanje sa “zadnjim namerama”, zagledanje rafa sa egzotikom iz mode ili ko zna s kakvim interesom (uglavnom lecenje kompleksa), ali ne iz prave ljubavi, ili onog sto ce se sigurno pretvoriti u nju. Ono kao “wow, probacu egzotiku” (profesoricu), ili kao “mmmm, probacu suvo voce” (stariju), ili kao “njam, probacu nespojive ukuse djumbira” (rekli su mi da bi mozda bilo ok), “probacu da se pokazem kao lovaran, odvazan, zanimljiv, rafiniran...” (ovo se odnosi i na prijateljske odnose).
Savet: ne konzumirati previse, barem dok se covek ne navikne. Treba pronaci pravu meru, pa zatim sledi (sve veca? ) svakodnevna doza...
Mogla bih biti i “obicno” egzoticno voce (mango, papaja...), ali ono je ovde manje-vise vec poznato i isprobano... i nije upakovano. A samim tim i nije tako “neprovaljivo”. A i nije SLATKIS.
P.S. Hm, da... ponekad sam i lenja pita... i to umesena od tzv. duple mere.
Kao kandirano egzoticno voce. Na prvi pogled preskupo (ali kod mene ne u smislu novca), na 1,5. pogled ne obecava previse. Treba ga cesce konzumirati da bi se covek navikao, a onda nastane zavisnost. Samo za radoznale i one neobicnog ukusa. Za one koji su spremni da probaju npr. kandiranu aloju... a u isto vreme im je jasno da mozda nece naici na bog zna sta. Cesto se to konzumiranje zavrsava razocaranim recima: “I to je to??”, ali koga zagolica nesto neobicno u toj egzotici – vraca joj se, a ko se vrati i treci put, vratio se zauvek.
Kao kandirani djumbir, aloja, suve brusnice – i koren, i list, i voce... I ljuto, i socno, i suvo... i slatko, i neutralno, i kiselkasto... i zuto, i prozirno zutozeleno, i crveno... all in one. Za svakog nesto, a najbolje kad se nekom svide svi ti ukusi, boje, oblici... Nespojivo a postojece. Na 2. pogled puna zivota (djumbir), ili “prazna zivota” (suve brusnice), ili kao da i nije za jelo (aloja). I mlada (aloja), i matora (SUVE brusnice), a zapravo (n)i jedno (n)i drugo, nesto izmedju (djumbir). Secer je samo dodatak i nebitan je (ali sluzi da se za pocetak lakse proguta “egzotika”; kasnije je nepotreban), poenta je u osnovnom ukusu (a on je sasvim dovoljan kod npr. brusnica).
Otvorena kao natpis na kesici proizvoda firme Kluth: ne pise “ocaravajuci ukus”, “nezaboravna aroma” itd. Pise samo sta je unutra, nista se ne obecava. Pa ko voli... Kesice jesu neprozirne (to je zbog “bezbednosti” sadrzaja), ali je barem jasno naznaceno sta je u njima; nema lazi, nema prevare. Statistika u vezi sa sadrzajem je izrazena u procentima – cist racun, duga ljubav. Otvoreno. Posteno. Nema marketinga za odlican sadrzaj, on se sam reklamira.
Iako najcesce bezuspesno - cesto dugo stoji u rafu, neprodat... cas misli da je zbog cene, cas misli da je zbog preterane egzotike... Ali je cena, zapravo, odnos ulozenog i dobijenog. I onda naidje poneki dan kad neko to shvati i odluci se na pazar. Kad shvati da moze samo da dobije.
Ali takvi dani su retki. Ljudi idu samo na sigurne, poznate i prijatne ukuse. Egzoticne kandirane i susene fantazije to znaju, i navikle su da cekaju. Skromno. Mozda i ne bas skromno. “Kupio me ti il’ ne kupio, ja cu uvek biti egzoticno voce, bilje, itd. cak i kad mi prodje rok”, izgleda kao da to misli dok danima ocekuje naizgled naivnog a zapravo radoznalog i odlucnog kupca, i posmatra kako s lakocom odlaze razne Milke, piskote, cak i secerne table, rinfuzne napolitanke prelivene užeglom cokoladom i jeftini instant sokici u kesicama.
Od dana provedenih u rafu bez ijednog pogleda bacenog na pakovanje (u toku dana) ima mozda jos gora stvar: interesovanje sa “zadnjim namerama”, zagledanje rafa sa egzotikom iz mode ili ko zna s kakvim interesom (uglavnom lecenje kompleksa), ali ne iz prave ljubavi, ili onog sto ce se sigurno pretvoriti u nju. Ono kao “wow, probacu egzotiku” (profesoricu), ili kao “mmmm, probacu suvo voce” (stariju), ili kao “njam, probacu nespojive ukuse djumbira” (rekli su mi da bi mozda bilo ok), “probacu da se pokazem kao lovaran, odvazan, zanimljiv, rafiniran...” (ovo se odnosi i na prijateljske odnose).
Savet: ne konzumirati previse, barem dok se covek ne navikne. Treba pronaci pravu meru, pa zatim sledi (sve veca? ) svakodnevna doza...
Mogla bih biti i “obicno” egzoticno voce (mango, papaja...), ali ono je ovde manje-vise vec poznato i isprobano... i nije upakovano. A samim tim i nije tako “neprovaljivo”. A i nije SLATKIS.
P.S. Hm, da... ponekad sam i lenja pita... i to umesena od tzv. duple mere.
Edited by FranziskaKafka, 05 August 2007 - 20:45.
