[Disclaimer: ja nista od ovoga nikada nisam ucio na srpskom, tako da su svi srpski termini koje cu koristiti samo moj pokusaj prevoda sa engleskog; kad ne znam kako bih preveo, upotrebicu engleski termin].
Mozda bi bilo vazno dodatno naglasiti da ne postoji jedinstveni jezicki centar, vec su razliciti nivoi jezika predstavljeni u razlicitim neuroloskim supstratima - otuda i dupla disocijacija jezickih funkcija kod pacijenata sa afazijom. Naravno, razliciti neurolingvisticki moduli su kod zdravih osoba vrlo dobro sinhronizovani.
Kada je samo veza izmedju anteriornih (Brokina oblast) i posteriornih (Vernikeova oblast) jezickih regiona,
the arcuate fasciculus, prekinuta ili ostecena, a same ove dve oblasti nisu, onda sinhronizacije nema, tako da pacijenti sa ovom vrstom afazije (
conduction aphasia), recimo, ne mogu da ponove ono sto su upravo culi (Vernikeova oblast ne moze da prosledi informacije Brokinoj).
Sto se tice Brokine afazije, tu se ne radi o problemu kontrole misica
per se, jer su cesti pacijenti sa Brokinom afazijom kod kojih primarni motorni korteks (anterior to the
Rolandic fissure) nije ostecen i koji imaju savrsenu kontrolu misica lica i glave, ali bez mogucnosti da ih koriste za potrebe jezika. (Ovi pacijenti mogu da proizvode nejezicke zvuke). Dakle, lezija koja tipicno izaziva Brokinu afaziju je u zoni koja je odmah ispred zone primarnog motornog korteksa koja kontrolise misice lica i glave.
Kod Brokine afazije, pacijenti imaju probleme sa artikulacijom, ali i sa morfosintaksom; cest je agramatizam (izostanak upotrebe morfoloskih i sintaksickih pravila; dakle telegrafski govor) i paragramatizam (npr. upotreba pogresnih nastavaka). Takodje, pacijenti s Brokinom afazijom imaju problema u razumevanju recenica sa veoma komplikovanom sintaksom (sa mnogo zavisnih klauza), iako im je generalno razumevanje govora dobro.
...
Sto se tice neuroloske reprezentacije jezika kod bilingvala, najnovija istrazivanja ukazuju na mnogo manje razlike nego sto se ranije pretpostavljalo. Na primer, ranije su postojale hipoteze o diferencijalnoj lateralizaciji dva jezika (tj. jedan jezik u levoj hemisferi, a drugi u desnoj), medjutim pokazano je da ovo jednostavno ne stoji.
Ako bih u nekoliko recenica morao da sumiram ono sto se sada zna o organizaciji jezika kod bilingvala, rekao bih da bilingvali generalno koriste iste delove mozga za procesiranje oba jezika na makroneuroloskom nivou (iako se na mikro-nivou gotovo sasvim sigurno radi o razlicitim neuroloskim 'kolima' za npr. kodiranje govora u prvom i drugom jeziku u okviru frontalne jezicke zone u korteksu, kao i za sve ostale funkcije; ovde se pretpostavlja redundansa i za one stvari koje se u dva jezika poklapaju – na primer neki padeski nastavci u srpskohrvatskom i slovenackom – jer je kod pacijenata sa afazijom moguca selektivna inhibicija jezika, dakle imamo duplu disocijaciju).
E sad, postoje i razlike: generalno, sto ti je bolje znanje nekog jezika, sto si fluentniji, to je procesiranje jezika efikasnije, te su za njega potrebni i manji neuroloski resursi. Stoga, ljudi koji nisu balansirani bilingvali aktiviraju sire oblasti u Brokinoj oblasti kad govore jezik koji slabije znaju nego kad govore jezik koji bolje znaju. Za Vernikeovu oblast, pak, za znatno slabiji jezik je aktivacija manja (prema nekim studijama). Razlike u aktivaciji su vece za Brokinu oblast (fonetika, morfosintaksa), a manje za Vernikeovu oblast (semantika), dakle procesi ekstrakcije znacenja su mnogo slicniji kod raznih jezika nego procesi kodiranja govora. (Takodje, prema trenutnim psiholingvistickim modelima bilingvalnog mentalnog leksikona, razlike u vezi izmedju jezicke forme i semantickog koncepta izmedju dva jezika su prisutne kod pojedinaca kojima je jedan jezik naglaseno slabiji od drugog, i to tako sto se konceptu pristupa posredno, preko jezicke forme prevodnog ekvivalenta u prvom jeziku. Medjutim, sa visim nivoima fluentnosti u drugom jeziku dolazi do direktne asocijacije forme i koncepta, tj. semanticko procesiranje postaje nalik onom u prvom jeziku, pa samim time i
patterns aktivacije odgovarajuceg nervnog supstrata postaju slicnije).
Takodje, kod nebalansiranih bilingvala je zabelezena veca aktivacija desne hemisfere za slabiji jezik, medjutim ovde postoje jako velike varijacije od osobe do osobe, tj. izgleda da nema konzistencije u tome sta se aktivira. Jedna trenutna neurolingvisticka hipoteza je da do ovoga dolazi zato sto pojedinci sa slabijim znanjem drugog jezika koriste pragmaticko znanje i eksplicitno znanje o jeziku da bi kompenzovali za neadekvatno implicitno znanje samog jezika. (Primetiti da se ovde radi i o razlici izmedju upotrebe proceduralne i deklarativne memorije, koje se oslanjaju na sasvim razlicite nervne mehanizme, kao i o bitnoj razlici izmedju automatskih i kontrolisanih procesa). Naime, kod ljudi kod kojih je leva hemisfera specijalizovana za jezicke funkcije (a to je velika vecina populacije), desna hemisfera je specijalizovana za pragmaticko znanje (npr. znanje da iskaz “Vrata su otvorena” moze znaciti razne stvari – “Samo konstatujem da je to tako”, “Zatvori ih vec jednom!”, “Ne mogu da ti kazem to sto nameravam, jer se bojim da ce nas neko cuti”, “Udji”, “Izadji” itd. ili, npr. povezivanje afektivne prozodije recenice sa znacenjem – dakle razlicita znacenja ove iste recenice u zavisnosti od nacina na koji je izgovorena). Do varijacije u
activation patterns za desnu hemisferu dolazi verovatno zato sto se razliciti korisnici jezika oslanjaju na razlicite vrste pragmatickog i eksplicitnog znanja i u razlicitoj meri.
Da ponovim, naglasak je sve vise na nivou znanja nekog jezika, a sve manje na starosti kada je jezik usvojen, posebno za posteriorne jezicke oblasti, iako postoje studije koje nalaze razlike cak i kod veoma ranih bilingvala (poznata je jedna sa odraslim govornicima slovenackog u Trstu koji su poceli da uce svoj drugi jezik - italijanski - u starosti od sest meseci i bili su balansirano bilingvalni, a opet su primecene razlike u aktivaciji u Brokinoj oblasti; hipoteza je da nivo izlozenosti jednom ili drugom jeziku u najranijem zivotnom dobu ima uticaj na
activation patterns).
Sliku dodatno komplikuje i to sto jezici kod bilingvala u toku zivota mogu menjati
dominanciju (dominantnost ?)(npr. tako sto prvi jezik moze postati slabiji tokom nekog perioda, a onda opet jaci, itd.).
EDIT: Ako iko zna odgovarajuce srpske termine za ovo s cim ja ovde kuburim, molim neka mi pomogne. Npr., kako se kaze "an activation pattern"?
Edited by den røde bussen, 07 July 2007 - 06:54.
) jezika uči istovremeno, deponuju se zajedno u istom regionu mozga, dok se kod drugih deponuju pomereno u odnosu na region primarnog jezika. Zanimljiv primer bi bio kod dementnih ljudi da npr. počinju da pričaju stranim jezikom koji su učili u mladosti a ne svojim maternjim. Ili, ako se desi oštećenje Brokinog centra, često pri šlogu, čovek može da čuje i razume govor, ali ne može da izgovara duže reči i rečenice.
