2 replies to this topic

[Kuvar]

Odličan govor G. Bajforda u današnjem Peščaniku odnosno o ulozi te treće Srbije koja se navodno koristeći demokratijom stavlja između dveju različitih "ekstrema".
Naime optuživanjem LDP-a kao ekstremne stranke koja je u istoj ravni sa SRS uopšte nije realna i kao što gospodin Bajford kaže ta treća Srbija pokušava da izjednači te dve stranke time što pokušaj razračunavanja sa zločincima naziva takođe ekstremom.
Ako smo svi ekstremni onda niko nije ekstreman, odličan način da se zataška zločin pravih ekstrema u Srbiji.
Pomenuti listovi poput Politike, NIN-a i NSPM kao nosioci te treće Srbije su predstavnici vlasti bez jasnog političkog identiteta koristeći reč demokratija prozivaju najčešće one manjinske liberalne grupacije ekstremima iz razloga što se suprotstavljaju fašistima, zločincima, predstavnicima devedesetih. Tako ispade po toj trećoj Srbiji i Peščanik nešto kao Stormfront ali kao druga krajnost. Molim vas lepo da li se antifašizam može predstaviti isto kao i fašizam? Da li su oni koji su se borili protiv Hitlera takođe bili ekstremni kao i sami nacisti? Apsurd, teški apsurd te treće Srbije ne bi li skrila prave ekstremiste, opravdala pravi ekstremizam.

Nedano je NSPM optužio Vojvođanske autonomaše Fašistima u tekstu gospodina Pavla Milenkovića pod nazivom "Vojvođanski fašizam i internet". Kako se ispostavilo posle, gospodin Milenković uopšte nije napisao taj tekst, a o tome imam i dokaz, odnosno originalno pismo gospodina Milenkovića upućeno uredništvu sajta i foruma Vojvodina caffe čiji su tekstovi analizirani i potom optuženi kao ekstremni i fašistički. Dakle imamo situaciju potpuno istu kao u devedesetim, kada se sve što je liberalno, demokratski i anacionalno optužuje za izdajstvo i fašizam, dakle potpuno izvrnuti sistem vrednosti.

O klevetanju NSPM možete više pročitati na sajtu i forumu http://www.vojvodinacaffe.com

[Lenny]

Ovu priču o trećoj Srbiji je teško komentarisati a da se ne upadne u standardno žučne rasprave koliko Peščanik protežira LDP, da li je svesna ’pozitivna diskriminacija manjinske opcije’ politička propaganda ili nekakva prosvetiteljska, demokratska misija i sl. Meni je od priče o trećoj Srbiji bilo zanimljivije ono što se provlačilo kroz priču sva tri sagovornika (D. Stojanović, J. Bajford, S. Marković) dakle, nerealna (megalomanska) slika o sebi, o stvarnom geopolitičkom značaju Srbije na Balkanu i Evropi. I pre svega o političkoj i kulturnoj eliti koja tu nerealnu sliku generiše i projektuje na društvo, u svest običnih ljudi. Komentari sagovornika su bili uglavnom kastrirajući - mi smo mali/ beznačajni/ bezopasni, niko nas ne šljivi, itd. Da li je to sasvim realna slika, ili nekakav geopolitički značaj Srbije (ekonomski, vojni) u svesti lidera EU, SAD, Rusije, dela islamskog sveta ipak postoji?

Zašto to pitam? Zbog onoga što je Dubravka Stojanović kazala o motivima naše elite (vojne, partijske, kulturne, finansijske) da kroz jednu vrstu (ne)formalnog saveza održava autističnu poziciju društva, kako bi njihovi monopoli (na tržištu, bezbednosnim, intelektualnim krugovima) ostali netaknuti. U periodu, kada se stalno postavlja pitanje EU/NATO integracija zap. Balkana, mene zanima da li ta naša ’oligarhija’ ima šta da ponudi pre svega rusima i nekim islamskim zemljama, u smislu Srbije kao geopolitičke monete, a zauzvrat dobiti finansijsku/bezbednosnu podršku? Ili, ako nema, da zapravo srpska ’oligarhija’ deluje podjedanko smešno i nerazumno svim ključnim međunarodnim igračima.

Pošto mislim da je ovo drugo tačno, razmišljam odakle potiče ta nerealna slika o našoj međunarodnoj poziciji, značaju, resursima. Logično se, kao uzrok, nameće činjenica da su svi ključni pripadnici ’oligarhije’ sazreli i ideološki se formirali u vreme Titove aktivne diplomatije, pokreta nesvrstanih, i blokovske podele. Da li je moguće da je takva samorecepcija toliko žilava da i dalje presudno oblikuje političku svest ’elite’, bez obzira što je njen ideološki predznak promenjen u konzervativno-patriotski? Na (našu) žalost, moguće je, bizarno, ali moguće – pre svega kada su pitanju oficiri vojske, obaveštajni krugovi, i SANU geruzija.

Ali šta je sa modernim intelektualcima srednje generacije, koji imaju besprekorno obrazovanje, akademski status, koji su dobro informisani o domaćim i međunarodnim prilikama? Kako objasniti njihovo skretanje ka konzervativnim opcijama? Da li su u pitanju ozbiljni, promišljeni ideološki argumenti, oportunizam, karijerizam ili možda čak sasvim prizemni motivi na individualno psihološkoj ravni? Što se tiče ovog poslednjeg, nisam psiholog, ali sam se setio jedne lucidne metafore Nebojše Romčevića koja opisuje takve likove, otprilike – radi se o štreberima koji nikad nisu šutnuli loptu na ulici, pa imaju skrivenu fascinaciju, popularnim, opasnim momcima. Kasnije se to pretvori u fascinaciju vojnim stratezima, tajnim službama, velikim državnicima, i sl. Šta je to onda – neki macho wannabe fazon?

[noisedestruction]

Moram da kritikujem g Bajforda...citah delove njegove knjige i imam potpuno isti utisak kao i sadasnje njegovo gostovanje u Pescaniku....mnogo price a malo sustine...previse generalizacija koje uopste ne stoje....za NIN i Politiku kapiram da je kritikovao odredjene novinare i odredjene tekstove ali da ceo list tek tako otpise...ne...to se tako ne radi a prosto nije ni tacno...sorry...