3 replies to this topic

[Ptteski]

Ivan Torov, posle nestanka sa spiska kolumnista dnevnog lista Politika nakon tamosnje promene urednicke vlasti, napokon ima novi komentar, kojim sumira sve nase nedace trenutka.

Kopirano odavde:
LINK_REMOVED/forum/viewtopic.php4?t=944




Ivan Torov

Evropa – deveta rupa na svirali

Eto, ode i Crna Gora, Srbija voljom drugih postade nezavisna i samostalna država, jednoipodecenijski ciklus raspada bivše SFRJ, sve izvesnijim izdvajanjem Kosova, bliži se konačnoj završnici. Sve se, dakle, odvija onako kako se još daleke 91. predviđalo, samo što su to neki blagovremeno shvatili, drugi se, manje-više, kolebali ili su odlučno odbacivali i pomisao na razlaz, treći su, naravno, platili najveću cenu: ratnim razaranjima, masovnim stratištima, etničkim progonima, ličnim i kolektivnim tragedijama. Srećom, tako nešto se na primeru Crne Gore nije ponovilo. Bar zasad...
A Beograd? On kao da ništa od svega što se 21.maja desilo nije shvatio. Ako se narod u Srbiji i nije preterano uzbudio zbog odlaska »drugog srpskog oka« (jer se tako nešto još poodavno procenjivalo), srpski zvaničnici ostaju dosledni Miloševićevoj matrici. Dogodilo se (Crna Gora se izdvojila), a, zapravo, i nije. Poricanje stvarnosti Vojislav Koštunica i njegovo okruženje pretvaraju u svojevrstan ritual koji bi domaće, a, bogme, i inostrano javno mnjenje, trebalo da uveri da se, u stvari, osim što je Srbija postala sukcesor nestale državne zajednice, ništa ozbiljnije nije desilo. Premijer je, doduše, mrzovoljan, ljut, čak i besan što su mu se očekivanja da će crnogorski građani prigrliti Srbiju izjalovila, optužuje svakog, levo i desno, a njegovi, opet, ne propuštaju priliku da, po starom nacionalističkom ideološom maniru, krivicu što je Srbija na kraju ostala sama (drugim rečima, niko neće s njom) prevale delom na »neuništivi« separatizam, delom na obnovljenu svetsku antisrpsku zaveru, a ponajviše na »činjenicu« da su Đukanoviću i družini nezavisnost poklonili »najveći srpski neprijatelji«: ...i, Bošnjaci (ili Muslimani) i, naravno, Hrvati, odnosno ustaše.
Poricanje, odnosno nepriznavanje i neprihvatanje činjenice da se jedna država voljom referendumske (ne baš tako male) većine izdvojila na najdemokratskiji način, uz strog moritoring međunarodne zajednice, a ne ratom i razaranjima, u stvari je neuspeli pokušaj prikrivanja elementarne spoznaje: za beogradsku nacionalnu i nacionalističku oligarhiju na vlasti (a i u dobrom delu opozicije), za autentične (a ne fingirane poput svojevremeno Miloševića) nacionaliste, koji i dalje kroje sudbinu Srbije, mirni i civilizovani odlazak Crne Gore je snažan šamar srpskom nacionalizmu. Možda, kako se u nekim krugovima procenjuje, snažniji nego sve izvesniji gubitak – Kosova. Izraz pomalo paničnog straha da je velikodržavni projekat srpskog nacionalističkog pokreta 21.maja u Crnoj Gori doživeo možda i konačan krah...
... A ako, pak, i nije, ako je crnogorska »izdaja« samo usputna epizoda i slabost beogradske propagandne mašinerije, ako još ima kakve takve šanse da se urušavanje velikosrpske platforme bar uspori »dok se ne steknu nove okolnosti da se obnovi«, onda Koštuničina mrzovolja i odbijanje (ili odugovlačenje) Beograda da među prvima (ili uopšte) prizna novu državu, jesu, zapravo, rezultat nekakve računice da »stvar sa Crnom Gorom« nije do kraja propala. Što će reći, septembarski crnogorski parlamentarni izbori mogu biti sjajna prilika da se sve preokrene. I dok crnogorska vlast pregovara sa moćnim svetskim finansijerima, a njena berza doživljava neviđeni rast, Beograd se vraća prošlosti, oživljava istorijske nacionalne simbole i mitove, menja zastave i himne, ali i priželjkuje i podstiče novo okupljanje unutarcrnogorske (pro)srpske opozicije, Nebojša Medojević joj je novi adut s kojim računa, ponovo mobiliše svoje vodeće elektronske i štampane medije da nastave sa satanizacijom Podgorice i podsticanjem unutarcrnogorskih podela (slučaj sa pretećim kolektivnim seobama sela oko Andrijevice). Računica je prosta: oboriti Đukanovića na izborima, poništiti referendum i vratiti Crnu Goru »tamo gde joj je jedino mesto«. Predreferendumska lekcija da se neumereni i neodmereni pritisci spolja, po pravilu, vraćaju kao bumerang, očigledno nije naučena, čime Beograd, umesto da prihvati realnost i sa Crnom Gorom uspostavi obostrano korisne sveukupne odnose, srlja u nove konflikte. U samoj Crnoj Gori, u Srbiji, ali, u krajnjem ishodu, i na relaciji Beograd-svet.
I upravo ovo potonje zapravo je glavno obeležje trenutnog ponašanja Beograda, stanja stvari u Srbiji, na njenoj političkoj i društvenoj sceni i odnosima sa glavnim akterima međunarodne zajednice. Što se od 5.oktobra kako tako, mukotrpno i uz velika odricanja, gradilo, sada se ubrzano ruši. Koštuničina ljutita opaska Solani da je, zapravo, EU »poklonila« Crnoj Gori nezavisnost, i njegovo, reklo bi se, uvređeno i arogantno odbijanje ponude da EU posreduje u predstojećim razdruživačkim srpsko-crnogorskim pregovorima, samo je produbilo konflikt koji traje već nekoliko meseci zbog odbijanja Beograda (uprkos obećanjima) da isporuči generala Ratka Mladića Haškom tribunalu. I zbog čega su privremeno prekinuti pregovori Srbije sa Evropskom unijom o sklapanju sporazuma o pridruživanju i asocijaciji. Srbija je sve udaljenija od Evrope, a kako njena vladajuća garnitura ne iskazuje nimalo volje da radikalno promeni svoje ponašanje, eksperti procenjuju da se može lako dogoditi da Beograd bude i konačno izbačen iz evropske igre, a Crna Gora već najesen potpiše sporazum sa EU.
Stalno prolongiranje rokova za ispunjenje haških obaveza, smišljanje svakojakih (ne)mogućih izgovora, primetno obnavljanje antihaške i antievropske prishoze, pokušaji da se Mladić proizvede u heroja, žrtvu, na kraju i mit, a i Koštuničinina stanovita »suptilnost« da je to »što EU čini sa Beogradom jednako onome što Mladić čini sa Srbijom time što odbija da se preda«, samo učvršćuje uverenje Brisela da ima posla sa neozbiljnom političkom elitom u Beogradu, sklonom čak i čistim obmanama, da Koštunica i njegova ekipa, umesto da energično raskrste, nastoje da konzerviraju ratnu i nacionalističku prošlost, da je u Srbiji evidentan kontinuitet sa Miloševićevom politikom. Premijerov i manevar njemu bliskim ideologa, teoretičara i analitičara okupljenih prvenstveno oko Nove srpske političke misli i vodećim medijima, da se može uspostaviti linija spajanja »umerenog«, u najnovijoj verziji »dobrog« nacionalizma, sa modernim, i 21.veku primerenim evropskim vrednostima, u stvari je (in)direktna poruka da Srbiji, zapravo, i nije preterano stalo do ulaska u Evropu. Odnosno, stalo joj je u meri u kojoj je EU spremna da se prilagodi srpskom arhaičnom, anahronom, čak srednjevekovnom poimanju evropskih integracija i pogleda na savremenu Evropu. Okretanje crkvi, »duhovnoj obnovi« srpske nacije, sve drastičnijoj klerikalizaciji društva, ideologiji, u najmanju ruku, kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića, jačanje uticaja tzv. Memorandumske Srbije, negiranje vrednosti Francuske revolucije, sve netolerantniji i arogantniji odnos prema civilnom i nevladinom sektoru i protagonistima tzv. Druge Srbije – sve su to manifestacije koje Srbiju ubrzano guraju na pozicije s početka 90-tih godina, a Evropi šalju signale »da se može živeti i bez njene blagonaklonosti i blagostanja, ali i njenih svekolikih poroka.«
Procenjujući valjda da je Srbija (ne zna se pouzdano čime) zaslužila bolji tretman u međunarodnoj zajednici, Koštunica traži partnerski odnos sa vodećim zemljama sveta, zanemarujući svesno sumorne činjenice da je Srbija svojevremeno za dlaku izbegla uspostavljanje međunarodnog protektorata nad njom, da krši obećanja, izgnoriše međunarodne obaveze, ispoljava izrazitu nekooperativnost (Crna Gora, Hag, Kosovo), ujedno, eskivira svaku pomisao na propitivanju sopstvene odgovornosti za sve ono tragično što se tokom 90-tih ispodešavalo na bivšim jugoslovenskim prostorima. Zapravo, ponaša se kao da joj ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu daju za pravo da se oseća kao pobednik, a ne optuženik kome potencijalno preti i međunarodna osuda za genocid. Drugim rečima, Beograd je skloniji da žrtvuje evropsku budućnost Srbije zbog, s jedne strane, odbijanja da se odrekne Miloševićevog nasleđa, radikalno menja sebe i iskreno suoči sa prošlošću, a, s druge, da neisporučivanjem Ratka Mladića i ostalih optuženih za ratne zločine i ulaskom u otvorenu konfrontaciju sa Evropskom unijom, po svaku cenu sačuva vlast. I time, naravno, stavi na kocku i evropsku perspektivu Srbije, i izlazak iz teške ekonomske i socijalne krize, i svoj (preostali) kredibilitet u pregovorima o konačnom statusu Kosova.
Obrni-okreni, Koštuničina vlast je za kratko vreme načinila pravi podvig: posvađala se gotovo sa svima. I unutar Srbije, a i van njenih granica. Kod kuće, sa generacijama kojima je dosta izolacije i preganjanja sa svetom, nacionalističkog busanja u grudi, mladim ljudima kojima se žuri u Evropu i svet, da nadoknade ono što je njihovim prethodnicima uskraćeno zbog dugotrajne ratne, nacionalističke i ksenofobične politike režima. Ušla je u konflikt sa nevladinim i civilnim sektorom, političkim prtivnicima koji se ne mire sa vaskrsavanjem Miloševićevog modela vladanja i koji smatraju da je dvoipogodišnje Koštuničino vladanje, uz obilatu pomoć Miloševićevih socijalista i Šešeljevih radikala, naprosto krupan iskorak iz reformi, iz Evrope, ujedno, i razdoblje u kome su urušene gotovo sve institucije, parlament pretvoren u običnu pijacu mandatima, a izvršna vlast u skoro apsolutnog gospodara pojedinačnim i kolektivnim sudbinama ljudi i kreatora novog srpskog lutanja i košmara. Vlast, koja svim državnim polugama, od policije, pravosuđa, preko najvažnijih medija do tajnih službi, nastoji da se održi na kormilu, put u Evrpu joj je, u stvari, više smetnja i opasnost nego li perspektiva u kojoj Srbija jedino može da računa sa toliko očekivanim i priželjkivanim prosperitetom.
Bilans konflikata impresivan je i na spoljnom planu: sa Evropskom unijom zbog Ratka Mladića i prekida pregovora, sa SAD zbog uskraćivanja finansijske pomoći, sa Nemačkom zbog ignorantskog odnosa prema njenim investitorima u sadašnjoj privatizaciji i nepoštovanja sporazuma o prihvatanju stotinak hiljada izbeglih, uglavnom Albanaca i Roma sa našim pasošima, čime se i nagovešteno olakšavanje viznog režima EU prema Srbiji dovodi u pitanje. Na kraju, sa Rusijom zbog njenog stava da najverovatnije neće uložiti veto u Savetu bezbednosti na eventualnu odluku o nezavisnosti Kosova.
Donedavna članica G 17 Plus, narodni poslanik i predsednik skupštinskog odbora za evropske integracije Ksenija Milivojević ispričala je zanimljivu priču o tome kako se u krugovima vlasti gleda na evropske integracije. Pošto je Venecijanska komisije, a preko nje i Savet Evrope, čije preporuke Evropskoj uniji, po pravilu, imaju obavezujući karakter, zatražila u parlamentu da se iz procedure povuče kontroverzni, po mnogo čemu, izuzetno rigidni i anahroni Zakon o crkvi i verskim zajednicama, doživela je obilje optužbi da je jeretik, antihrist, da forsira SE i Venecijansku komisiju, koji »ne znače ništa« i »koji nam ne mogu određivati pravila ponašanja.« Ostala je usamljena uveravajući poslanike da je zakon loš, da ignoriše evropske vrednosti, da nas vraća na neka stara prevaziđena vremena. Što zbog toga, što zbog sukoba unutar vrha G 17 Plus, ubrzo joj je oduzet i poslanički mandat.
Kada je Hag svojevremeno sa devete prešao na prvu rupu na svirali, a optuženi generali kao na pokretnoj traci »dobrovoljno« odlazili u Hag, čak i najžešći kritičari Koštuničine nacionalističke, konzervativne i nazadnjačke politike nisu baš bili spremni da poveruju da će se vremenom desiti upravo ono što se i desilo: da sada Evropa i Evropska unija u Koštuničinom gemištu nacional-evropske politike preuzmu – devetu rupu na svirali.

[Kinik]

...

Tekst nije los, samo me jedno cudi: kako je Torov sebi mogao da dozvoli da tako lakomisleno / naivno promeni "Danas" za "Politiku"? Zar je bio zaboravio - kakva sve novinarska imena tamo nisu slomila svoj vrat, ili nosila "teski krst"?

Za tekst u "Danasu", koji je neko nestrpljivo ocekivao (pa i citaoci) da dozivi da mu tekstovi u "Politici" nestaju u "mracnim hodnicima vlasti & protuva urednickih / direktorskih chankoliza"? Da se svaka rec baca pod mikroskop?

M-da, mora da je otreznjenje bolno.

Mislim, - ni to nije lose. Izgradjuje neki imunitet.
Pozeljno je da ga covek vec poseduje - S. Milivojevic nije trebala da ceka "opoziv / izbacivanje". Trebala je da da ostavku. Necete da me saslusate - evo vam papir.

Setih se jednog ruskog disidenta, pisca, koga su pozvali na sastanak udruzenja da ga iskljuce, - a on napisao pismo, poslao ga postom i lepo rekao: Ja, - ja sam vas iskljucio iz mog zivota.

Seo u neki camac i otisao nedelju dana na pecanje. I kad ga milicija napokon nasla i pitala - pa sta to radis, a on ce mirno: pecam.

...

[Dubravka]

... jedno cudi: kako je Torov sebi mogao da dozvoli da tako lakomisleno / naivno promeni "Danas" za "Politiku"? Zar je bio zaboravio - kakva sve novinarska imena tamo nisu slomila svoj vrat, ili nosila "teski krst"?

Za tekst u "Danasu", koji je neko nestrpljivo ocekivao (pa i citaoci)...

Bila sam medju tim citaocima koji su nestrpljivo ocekivali njegove kolumne... otkako je otisao u Politiku, ne citam ga (osim ovako... thnx. Ptteski)

[Croqy]

kako je Torov sebi mogao da dozvoli da tako lakomisleno / naivno promeni "Danas" za "Politiku"?

Sta bi ti radio sa mesecnom zaradom od 8000 dinara? Pisao i dalje za "Danas"?
Pocetnici(ce) primaju oko 4000 dinara. Danas.