Jump to content


Photo
- - - - -

Fragments


  • Please log in to reply
1205 replies to this topic

#31 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 25 February 2006 - 15:17

Echo Beach
Far away in time
Echo Beach
Far away in time
  • 0

#32 Allegra

Allegra
  • Members
  • 1,957 posts

Posted 25 February 2006 - 17:50

autor?

<{POST_SNAPBACK}>


Aldous Huxley
  • 0

#33 aenima

aenima
  • Members
  • 2,025 posts

Posted 27 February 2006 - 00:21

Posted Image

:wub:
  • 0

#34 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 27 February 2006 - 01:38

remove the shishke &
  • 0

#35 aenima

aenima
  • Members
  • 2,025 posts

Posted 27 February 2006 - 02:46

kids in america. :wub:
  • 0

#36 toal

toal
  • Members
  • 662 posts

Posted 27 February 2006 - 03:08

SOPRANI I ALT


Noć je konačno prošla.
Izmučen, neprospavan, Marko ustaje i oblači se nervozno.
Zubobolja je prerasla u glavobolju.
“Čekao si do samog kraja,lenja kukavice” sam sebe prekori.
Izlazi u maglovito jutro i hvata prvi taksi na ulici.
“Ordinacija Petković,Krunska 24,što brže ,molim vas!”
Naravno,kao i uvek kad je hitno,gužva je svuda,semafori kao da su se urotili protiv njega.
Nervozan ,Marko ne prigovara taksisti ,suočen sa hladnim pogledom u retrovizoru.
Najzad,vozilo lagano staje ispred stare zgrade u cenru grada.
Žurnim korakom,preskačući stepenike,Marko stiže do ulaza privatne zubarske ordinacije na četvrtom spratu.
Nada u njemu raste.Još samo malo!
Staje za trenutak da namesti odelo i kosu razbarušenu trčanjem uz stepeniste,i posle nekoliko rutinskih poteza ,pruži ruku ka zvonu,kad…začu ženski glas sa druge strane vrata.
Ruka ostade u vazduhu,kao zaustavljena naredbom.
Jedan glas je nešto glasno govorio,Marko pomisli “Neko je stigao pre mene, no sačekaću malo,samo da me ne vrati”
Uzdahnu nervozno,u tom trenutku dopre do njega razgovetan razgovor.

“Slušaj ,molim te lepo,jedna od žena rešila da se neće
vraćati nikad nigde, niko je ne sluša i to je okuražilo da nastavi o
nepovratku”

“Kakva rečenica” pomisli Marko.

Sad već drugi,isto ženski glas nastavlja razgovor;
“Luk se dinsta, tv gleda u mene programom za reprogramiranje priča.
Dodati teletinu i piletinu, par marokanskih kobasica ( svo to neživo biće
živo priča izmedju sebe, zavaljeno u lonac),čujete?
Prognoza je da će se neki pirinač sručiti kad tad na njih i skuvati čavrljanje. Juče još s prijateljskim namirnicama u njenom frizideru, pričalo se o preživljanju i otporu humanoidima koji ih trpaju u tiganje i lonce, najaktivnija je bila
voda koja se kiselo smeškala i otpuhivala mehuriće.
A ja nikad necu otići…koga briga”

Zbunjen ovim razgovorom Marko stoji na ulazu ,nesvestan bakice koja izlazi iz susednog stana gledajući začudjeno muškarca koji stoji pred vratima sa rukom u visini zvona,ispruženog prsta,nepomičan.

“Mene je briga!” nastavi treći,novi ženski glas.
“A tebe je neko nešto pitao?” brza upadica , podsmešljiva, zlurada i ozbiljna istovremeno.
“Ne, pa ja kad bih čekala da me se pita, ma da me se primeti, ne bih
se ja nikad čula”

Nakon ovih reči ,trenutak tišine.Taman kad je Marko pomislio da je sad dobar trenutak da zazvoni, novi,veseli glasić nastavi neobican razgovor.

“Bibera u zrnu i lovorova dva lista iz raja?
Palme i pesak, providno more, on roni ja plivam, onda vodimo ljubav
na plaži, u sumrak, kakav ljubavnik!
Nećemo ići na plaže gde se može iko pojaviti, on ne voli gola tela
oko sebe.”

Ovde se Marko instiktivno osvrnu oko sebe,srećom bakica iz komšiluka već je otisla. “Bože “ pomisli “Još ću da ispadnem voajer,a došao sam da popravim zub.”

“Da,da,tvoj izmišljeni ljubavnik” nastavi se razgovor u stanu.
“A moj muž je umoran, bar je tako izgledao poslednji put kad sam ga videla.


“Pa koliko njih ima unutra?” zapita se Marko

“Evo ga pirinač! šuštiii, ne vidim plafon od dima, apokalipsa,
peršun sitno iseckati, pa nek čeka, sad će biti gotovo,
ne, ne ide paprika, prejak je ukus, ovako je i
lagano i ukusno.”

“ Mene vegetarijanci ne zanimaju.Da smrša se, al neću se valjda baš svih ovozemaljskih sreća odreći…
kad me šakama drži, spušta me i diže ritmom koji njemu odgovara,
obožavam to”

“Kako možeš? .. udata žena..” začu se ozbiljan,uznamiren ženski glas.

“Mogu i hoću, infekcija hrišćanskom krivicom,je li? A izmedju hramova,
manastira zatvorenog tipa, 40km.udaljenih jedan od drugog, u
tunelima su nadjeni skeleti novorodjenčadi... to su ti što ti mozak
inficiraju, to su ti koji veruju u Tvoju i Moju krivicu, jednom živim i radim šta moram, čak ne šta hoću!”

Razgovor je postajao bučan i žustar.Kao hipnotisan Marko i dalje sluša,zaboravljajući na zubobolju.


“Ja ne bih mogla da imam ljubavnika u stvarnosti, ja čitam erotsku literaturu, ok, porno priče i samu sebe”

“Ooo, fantastično, ko da si devojčica, koja čeka momka iz vojske, pa
dokle to planiraš, postoje , neces mi verovati pravi mužjaci, udobno
rame, nežna razumevanja. ili si baš za plastični život bez ukusa i
mirisa, bez ičega”

“Gotov pilav!”

“A ja bih toplo more, tursko kupatilo, masaže i rajsko ostrvo, to je
sve na šta mogu da mislim, orijentalni mirisi i njegove ruke, pogled u mene, vidi me, ženo on mene vidi!”

“Naravno! haha, i onaj prethodni te video, a može da vidi i drugu ženu, o
kako je jeftino, gadi mi se sipaj još, lagano je, najedeš se a lagana si
meni samo malo soli i bibera dodaj, ja sam od onih što veruju u priče
o Maroku hahaha”

“Mmm…ljubav,nadu i malo mirišljave soli. To meni treba.”
“Na ranu?
“Ne na ranu, u kadu ili u hranu”
“Znači na ranu?”

“Kako si samo tvrdoglava, otvori rane i sipaj benzin, pripali i eto ti indijskog
rituala, pod planinom jasminovih latica, bez buke i skandala!”

Više po inerciji nego od svoje volje Marko stiska zvonce,dok mu se u glavi vrti,što zbog zubobolje,što zbog slušanja ovog neobicnog razgovora,što od radoznalosti da vidi sudionike ove priče.
Vrata se otvaraju,doktorka Eleonora Petković sa druge strane ,doterana , smirena.
“O ,otkud vi ovako rano Marko? Niste zakazali”

“Dobro jutro doktorka,muči me zub celu noć,morao sam da dodjem odmah.Ali sačekaću ja da vam ode gužva” Nekako iscedi odgovor Marko.

“Kakva gužva ovako rano,molim vas!Nikoga nema,nešto vam se pričinjava,vi ste prvi, udjite” smirenim glasom odgovori doktorka Petković.
  • 0

#37 Gojko & Stojko

Gojko & Stojko
  • Members
  • 2,997 posts

Posted 27 February 2006 - 03:53

E: Let's go.
V: We can't.
E: Why not?
V: We're waiting for Godot.
E: Ah!


Share & Enjoy
  • 0

#38 Alexia

Alexia
  • Members
  • 1,114 posts

Posted 03 March 2006 - 22:11

"Sad skoro do suza žalim. Ne žalim, razumljivo, što juče nisam dospeo do Kurske stanice. (To je glupost: nisam stigao juče, stići ću danas.) I sigurno ne zato što sam se juče probudio u nečijem tajanstvenom ulazu (pokazuje se da sam juče seo na stepenicu u ulazu, na četrdesetu od dole), na grudi sam pritisnuo kovčežić - i tako sam zaspao. Na, ne žalim zbog toga. Evo zašto žalim: tek što sam izračunao da sam od Čehovljeve ulice do tog ulaza popio za šest rubalja – a šta sam i gde pio i u kakvom kontinuitetu; da li sam pio zbog sreće ili nesreće, to niko ne zna, a ni sad neće znati.

................................

A evo šta je još lepše (zapisujte):

Pivo 100g
Šampon „sadko – bogati gost“ 30g
Losion protiv peruti 50g
Sredstvo protiv znojenja nogu 30g
Sredstvo za uništavanje sitne gamadi 20g

Sve to nedelju dana držati preliveno preko duvana, a zatim servirati.

Dobijao sam pisma, s tim u vezi, u kojima su mi dokoni čitaoci preporučivali još: napravljeno piće treba procediti... Sam djavo će znati šta je to, sve te dopune i popravke – dolaze od usnule mašte i nedostatka ideja; eto odakle te ružne popravke...

Dakle, koktel „pasja utroba“ je serviran. Pijte ga od pojave prve zvezde, velikim gutljajima. Već posle dva pehara tog koktela čovek postaje toliko oduhovljen da mu možete prići i pola sata sa rastojanja od jednog i po metra pljuvati u njušku a da on ništa ne kaže."

Nije bas da touches my soul (bar se nadam da ne), al morala sam da okacim ludog Rusa - Venedikt Jerofejev, Moskva - Petuski.
  • 0

#39 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 04 March 2006 - 06:15

David Albahari


Grad

Pocetkom marta poceli su da ruse fabriku. Nenadni, kratkotrajni sneg primorao je radnike da obustave zapoceti posao na dva-tri dana, posle kojih su se, ipak, vratili baraci sa alatom i visokom, osamljenom kranu kraj obale reke. Vise nije bilo razloga da bilo ko sumnja u skori dolazak proleca. Na ramovima prozora belela se krevetska posteljina, promicali su moleri i tapetari, mirisao lak. Kucne macke bile su skotne.

Lezale su, udebljale, na jos prozeblom suncu i ljudi su pred njih donosili cancice sa mlekom i svezu, okrvavljenu dzigericu. Macice smo, potom, kao po nekom dogovoru, bacali u reku pored odlivne kanalizacione cevi. Vodostaj je tih dana bio izuzetno nizak-izmedju nas i reke prostiralose nekoliko metara zitkog mulja i fekalija-i nejaki decaci nisu dospevali da dobace svoj zivi teret do vode. Papirne kese su se prevrtale i otvarale u vazduhu, i iz njih su, uz zaglusujuce krike, ispadali tek rodjeni macici, bauljali po kalu i tonuli sirom otvorenih slepih ociju. Iz nedeljnog i plavog neba, ustremljivale su se ptice. Decaci su plakali. Ribari su psovali. Zena nije bilo.

Nedaleko od nas, na terasi restorana, penzionisana vojna lica, zagledana u glavni grad, pila su vinjak ili, redje, caj.

Edited by Indy, 04 March 2006 - 06:15.

  • 0

#40 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 05 March 2006 - 06:46

Zakasneli EDIT na prethodni post, poruka Davida Albaharija koja ide uz ovu priču "Grad":
---------------------------


"Kako godine odmicu, sve cesce zaticem sebe u pokusajima da otkrijem ona sredisnja, zizna mesta iz kojih moja proza izvire i u koja se, na kraju, vraca. Prica “Grad” predstavlja jedno od takvih ishodista, i u nju se moze smestiti celokupni svemir mojih prvih zemunskih prica, pogotovo onih koju su se nasle u zbirkama “Porodicno vreme” i “Opis smrti”. Kao mala slika o gubljenju nevinog sveta decastva, ona zapravo postavlja model sukoba – sukoba izmedju izmastanog i stvarnog sveta – u kojem sve te price nastaju. I mozda ne samo moje; mozda sve price nastaju kao posledica tog sukoba, posledica nemoci da se stvarni svet doslovno prekopira a da izmastani svet postane njegov izvorni deo? Sve price su, u stvari, odrazi nasih nastojanja da na to pitanje odgovorimo, kao sto su izrazi priznanja poraza da se to nikada u potpunosti ne moze uraditi.

Mimo toga, kada je danas citam, prica “Grad” me podseca na vreme kada je zemunski kej bio mnogo “divljije” mesto, pravi raj za male i velike avanturiste. I kada su na njemu postojale jasno definisane zone svetlosti i zone mraka. I kada je izgledalo da nas ne ocekuje nikakav gubitak, a da je svaki dan dar nepojmljive vrednosti.

Zato se, valjda, i pise: da se odaberu stvari o kojima se ne moze govoriti, o kojima se, u sustini, najbolje cuti. "

David Albahari
Kalgari, maj 2000.


(Sa http://www.zemun.co.yu/albahari/)

Edited by Indy, 05 March 2006 - 06:47.

  • 0

#41 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 05 March 2006 - 07:16

David Albahari


MARKE


Uprkos kompjuterima i elektronskoj pošti, Stojan Zec je i dalje rukom pisao pisma koja je, nakon što bi ih stavio u koverat i ispisao adresu primaoca, nosio na poštu da se izmere. Poštanska službenica je spuštala pismo na vagu, proveravala nadoknadu u spisku poštarina, i potom – kao bezbroj puta do tada – listala svoju veliku knjigu u potrazi za lepšim markama. Stojan Zec nije mogao da se seti koliko dugo već donosi pisma kod nje; zgrada pošte je poslednji put adaptirana pre dvadeset godina, ali on je bio uveren da se seća njenog lika od ranije, kada su poštanski službenici bili razdvojeni od korisnika staklenim pregradama; srednji deo pregrade bio je načinjen od mutnog stakla, tako da je službenica mogla da se vidi samo ako bi se Stojan Zec sagnuo do otvora u donjem delu ili ukoliko bi se propeo na prste i zavirio preko ruba neprozirnosti. Kada je pošta obnovljena, i kada su, posle dugih gradjevinskih radova, šalteri ponovo otvoreni, i to u doslovnom smislu reči, bez ikakvih pregrada, vratašca ili prozorčića, Stojan Zec nije nikako uspevao da se oslobodi navike da svoje pošiljke predaje pognut, kao što nije uspevao da spreči, pogotovo kada bi se otegao red, povremena podizanja na vrhove nožnih prstiju, što je nekada, u vreme mutnih stakla, bio jedini način da vidi, makar delimično, razlog za čekanje. Medjutim, ono što je Stojana Zeca tada, pre dvadeset godina, najviše iznenadilo, bilo je lice poštanske službenice. Nekada, vidjeno iz donjeg ili gornjeg ugla, delovalo je, zahvaljujući skraćenjima perspektive, neprivlačno i gotovo odbojno; tada, pak, postavljeno u istu visinu s njegovim, pokazalo se u neočekivanoj uskladjenosti, spokojno i pitomo, prošarano uzbudljivim senkama i nagoveštajima, pogotovo kada bi kosa bila začešljana unazad, zavučena iza ušiju ili vezana u rep. Cak i danas, posle svih tih godina i uprkos mreži tankih i debljih bora oko uglova očiju i usana, pogled na lice poštanske službenice izazivao je isti osećaj prijatnog bockanja u grudima Stojana Zeca, bockanja koje je, primetio je, vremenom postalo slabije, ali koje se nije izgubilo čak ni onda kada se njeno lice, kao sada, našlo u avetinjskom odsjaju monitora, poput čuvara na ulazu u novi, mrski svet.

Nemanja, njegov sin, nemilosrdno ga je ismejavao zbog toga. Ne, naravno, zbog lica poštanske službenice, o kojoj nije znao ništa – kao što o njoj zapravo ništa nije znao ni sam Stojan Zec – već zbog njegove nepoverljivosti prema tehnološkom napretku, nevoljnosti da se odrekne prevazidjenih pomagala (penkalo, pisaća mašina, indigo papir, guma za brisanje), te nespremnosti da nauči bar osnovne operacije potrebne za korišćenje kompjutera. "Danas svako", govorio je Nemanja, "apsolutno svako, zna kako se koriste osnovni kompjuterski programi. To nije nikakav luksuz, već znanje koje je neophodno u presudnim trenucima, kao što je veštačko disanje ili pritiskanje grudi i stomaka u slučaju gušenja."

"Hoćeš da kažeš da su moje šanse da preživim riblju kost koja mi se zaglavi u grlu veće ukoliko umem da se služim kompjuterom?" Stojan Zec nije ni pokušao da sakrije sarkastični ton koji je obavio njegove reči. "Možda postoji neki poseban program koji bi mi pomogao da se lakše prepustim umiranju, manje udaram nogama i mlataram rukama?"

"Ne budi smešan", odgovorio je Nemanja. "Uostalom, zar mi nisi jednom rekao da smrt tela nije ništa u poredjenju sa umiranjem duha? I da je prestanak intelektualne znatiželje znak da će od toga časa nadalje čovek hodati svetom kao prazna vreća?"

Stojan Zec je pokušao da protestuje, da kaže kako nikada ne bi rekao tako nešto, ali Nemanja je već nestao iz sobe na onaj čudesan način koji je dostupan samo šesnaestogodišnjacima. Na izgled spori, lenji kada treba nešto da rade, neodlučni kada ujutru treba da ustanu, oni u pojedinim trenucima poseduju moć nepredvidivog kretanja kroz prostor, kao da već žive u budućnosti u kojoj će se s mesta na mesto prelaziti zahvaljujući snazi uma. Nije vredelo da ga traži, znao je Stojan Zec, jer gde god da se nalazio, više nije bio u istom svetu kao on. Najgore od svega, medjutim, bilo je to što se dečak ispravno sećao: njegov otac je doista izgovorio rečenicu koju je Nemanja pomenuo, možda ne baš tim rečima, ali sa istovetnom porukom. Znao je i kada se to dogodilo: prošle godine, na njegov rodjendan, kada mu je Stojan Zec poklonio veliki album za marke. Bio je to, kako se naknadno pokazalo, poslednji pokušaj Stojana Zeca da od svog sina napravi filatelistu. Pokušavao je, zapravo, godinama, još od trenutka kada je Nemanja krenuo u prvi razred, ali već tada se izmedju maraka i njega isprečio kompjuter. Ono što je Stojana Zeca najviše privlačilo – lagano i strpljivo skidanje poštanskih maraka sa ovlaženih komadića papira, njihovo sušenje i, potom, svrstavanje u albume – izgleda da je najviše odbijalo njegovog sina, i dok bi Stojan Zec pričao šta radi, objašnjavao kako se najbolje skida lepak, te koja vrsta papira je najpogodnija za bezbedno prikupljanje vlage, Nemanja je čežnjutivo pogledao u slepo oko kompjuterskog kiklopa i zamišljao, u to nije bilo sumnje, kako besomučno ubija čudna bića koja izviru iz uglova ekrana ili, pak, kako slaže iskrivljene geometrijske oblike koji se sve većom brzinom sunovraćuju prema dnu. Tada bi Stojan Zec eksplodirao od besa, dečak bi počinjao da plače, njegova majka bi utrčala u sobu, i ubrzo bi svi istovremeno vikali i treskali i hodali oko stola, sve dok albumi i katalozi ne bi bili pokupljeni i sklonjeni na policu, gde su čekali neki novi trenutak, pokušaj koji, Stojan Zec je bio sve sigurniji, nikada neće uroditi plodom.

Nije razumeo zašto je tako, mada je slutio da se objašnjenje krije u tome da se svet promenio a da to on nije blagovremeno uočio, odnosno, da negde u sebi, čak i ako je zapazio promenu, nije ništa uradio da je prihvati. Ruku na srce, svet oko njega doista više nije nalikovao na njegov svet. Bezbrojni ekrani, mobilni telefoni, kompjuterziovane biblioteke i galerije, virtuelna stvarnost, sve je to doprinosilo da se oseća kao da je doista kročio u budućnost koju je zamišljao dok je kao mladić čitao naučno-fantastične romane Klarka i Asimova. Medjutim, ipak nije mogao da shvati zašto jednog dečaka ne bi zanimale marke čak i takvom svetu. Svet je, na kraju krajeva, i dalje na istoj planeti, i isto nebo se i dalje prostire nad njima, noć smenjuje dan i onda dan ponovo smenjuje noć, kao i mnogo hiljada, miliona godina ranije. Zašto njegov sin ne bi osetio isto uzbudjenje koje je osetio Stojan Zec kada je prvi put u svom životu video trouglastu marku? Zašto ga neka marka iz Nove Gvineje ili Kostarike ne bi navela da zamisli svoj život proveden medju domorodcima? Zašto ga likovi kompozitora na markama ne bi naveli da sluša njihovu muziku? Zato što svet, morao je da prizna Stojan Zec, ipak nije isti, bez obzira na nebo i zvezde, istok i zapad, proleće i jesen. Postao je u stvari mnogo nejasniji nego ranije, ali to će, shvatio je, njegov sin morati sam da otkrije, onda kada za to kucne pravi čas.

Zbog toga je i odlučio, iako je znao kako će Nemanja reagovati, da mu za prošlogodišnji rodjendan pokloni album za marke. Prišao mu je i pružio upakovan poklon. Nemanja ga je opipao, odmahnuo glavom, i onda ipak pocepao šareni papir. "Znao sam", rekao je, odložio album na sto i posegnuo za drugim poklonom.

"Otvori ga", rekao je Stojan Zec.

Nemanja je nesretno uzdahnuo, a potom je polako rastvorio album. Na prvoj stranici, uredno poredjane, već su počivale marke. Nije odmah mogao da prepozna iz kojih zemalja potiču, ali na svima su bili crteži ili fotografije kompjutera, tastatura, elektronskih kola, monitora i miševa. Neke su prikazivale likove ljudi koje nije mogao da prepozna, ali koji su očigledno imali neke veze sa nastankom ili razvojem kompjutera. Zatvorio je album i pogledao u oca. "Hvala", rekao je, "ali to još uvek ne znači da ću skupljati marke."

"Ne moraš", rekao je Stojan Zec, "dovoljno je da se zainteresuješ za ono što te marke pokazuju. Sve dok postoji znatiželja, čovek ne mora da brine. Smrt duha je, veruj mi, mnogo gora od smrti tela."

Možda nije bilo prikladno govoriti o smrti, bilo kakvoj smrti, za vreme proslave rodjendana, ali sa decom tog uzrasta je uvek tako – ako postoji trenutak za pouku, mora se iskoristiti, jer nikada se ne zna da li će se drugi trenutak uopšte pojaviti. Nemanja, naravno, nije više uzeo album u ruke, tako da je, moglo se pretpostaviti, bio podjednako pokriven prašinom kao i koverte u koje je Stojan Zec odlagao marke koje je odsecao sa raznih pošiljki. Jednom će, nadao se, Nemanja i on zajedno staviti sve te marke u posudu punu tople vode, i onda će polako, dok im se prsti budu preplitali, isprati lepak s njihovih poledjina, zatim će ih poredjati na suve bele papire i pritisnuti debelim knjigama. A posle toga, odlučio je, povešće Nemanju na poštu, i dok poštanska službenica bude tragala za novim i lepim markama, Stojan Zec će se sagnuti, iako zna da izmedju njih nema više nikakvih pregrada, i reći će joj, ne bez ponosa: "To je moj sin. On skuplja marke."






http://www.makabijad...rkealbahari.htm
  • 0

#42 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 05 March 2006 - 10:04

If I were to wish for something
I would not wish for neither wealth nor power
but for the passion of possibilities
I would wish for an eye eternally youthful
because it forever yearns
to see possibilities
  • 0

#43 Allegra

Allegra
  • Members
  • 1,957 posts

Posted 05 March 2006 - 22:28

À une passante

La rue assourdissante autour de moi hurlait.
Longue, mince, en grand deuil, douleur majestueuse,
Une femme passa, d'une main fastueuse
Soulevant, balançant le feston et l'ourlet;

Agile et noble, avec sa jambe de statue.
Moi, je buvais, crispé comme un extravagant,
Dans son oeil, ciel livide où germe l'ouragan,
La douceur qui fascine et le plaisir qui tue.

Un éclair... puis la nuit! — Fugitive beauté
Dont le regard m'a fait soudainement renaître,
Ne te verrai-je plus que dans l'éternité?

Ailleurs, bien loin d'ici! trop tard! jamais peut-être!
Car j'ignore où tu fuis, tu ne sais où je vais,
Ô toi que j'eusse aimée, ô toi qui le savais!

— Charles Baudelaire

  • 0

#44 Indy

Indy
  • Members
  • 21,392 posts

Posted 06 March 2006 - 14:14

Posted Image
  • 0

#45 Rostokovsky

Rostokovsky
  • Members
  • 3,260 posts

Posted 06 March 2006 - 19:56

Instincts that can still betray us,
A journey that leads to the sun,
Soulless and bent on destruction,
A struggle between right and wrong.
You take my place in the showdown,
I’ll observe with a pitiful eye,
I’ll humbly ask for forgiveness,
A request well beyond you and i.

Heart and soul, one will burn.
Heart and soul, one will burn.

An abyss that laughs at creation,
A circus complete with all fools,
Foundations that lasted the ages,
Then ripped apart at their roots.
Beyond all this goos is the terror,
The grip of a mercenary hand,
When savagery turns all good reason,
There’s no turning back, no last stand.

Heart and soul, one will burn.
Heart and soul, one will burn.

Existence well what does it matter?
I exist on the best terms I can.
The past is now part of my future,
The present is well out of hand.
The present is well out of hand.

Heart and soul, one will burn.
Heart and soul, one will burn.
One will burn, one will burn.
Heart and soul, one will burn.


i. curtis

Edited by 3opge, 06 March 2006 - 19:57.

  • 0