304 replies to this topic

[Milivoje]

Slažem se s tobom kada kažeš da mi više nemamo načina da ih nateramo na bilo šta.

Samo, ne verujem da će krenuti jedni na druge. Više ne verujem niušta. Sem u to da će uvek neka 'grupa' naći načina da opstane rušeći neku drugu 'grupu'. A 'grupe' se 'pregrupisavaju'.

Mada, sve se zgusnulo i možda i može nešto da se dogodi. Nešto na našu sreću.

Volela bih kada bi njihov obračun konačno počeo.
Da zaista ne bude kasno.

Uglavnom se tu radi o jednoj jedinoj grupi koja egzistira decenijama, a ovi sukobi su, kako su govorile komunjare, samo frakcionaške borbe !

A sada bi mi trebali da verujemo večeras ovom moralnom gigantu !
Kakav li on nosi sat --- sigurno neku rusku "Raketu" !

[Mimi]

oce da da neki recept za skembice u saftu?

[ion]

znaci gay monarhista, koja kombinacija

Eh, kad bi on znao kako su nekad monarsi "tretirali" gayeve...
lopovima su sekli ruku, a njima...

[sonjal]

Dragi prijatelji,
                    Sutra na TV B92 u 21.cas obavezno poslusajte drzavne tajne Bebe Popovica. On mnogo zna a sutra ce biti emitovan samo prvi deo njegovog intervjua.
Ja sam slusao samo neke izvode iz intervjua i ostao sam bez teksta. U pitanju je bomba!
            Mozete vec sada poceti da iznosite vasa cenjena misljenja o ulozi Bebe Popovica na politickoj sceni,a takodje mozete i nagadjati koga ce sve  pokusati da ocrni. Ja mogu da se kladim u sta god hocete da ce pokusati da ocrni Kostunicu i Vucelica. S obzirom da je nasoj Vladi postavljen ultimatum da izruci generale do 27.januara bice veoma zanimljivo cuti sta to Popovic ima da kaze na Kostunicin racun? (Ne bi me iznenadilo i da ga indirektno optuzi za Djindjicevu likvidaciju?).
Bice to "veselo vece"!

Niko Bebu(iako ga ne poznajem) ne moze da optuzi za protivnika DOS i pok.Djikija, ako iole logicno razmislja, sem ako nije u pitabnju bezobrazluk.

Bilo je to davno, jos iz 96 i 97 godine kada je iz ulicnih protesta doslo do promena na lokalnom nivou i kada je Djiki postao gradonacelnik tada sam se preko e-maill i preko lista Demokratija mnogo puta pisala Djikiju i dala svoje vidjenje inforamtickog razvoja kod nas(obrazovanje baze podataka na svim nivoima).Pok. Djiki je tu najvise sebe ulozio kako kroz razvoj u stranci tako i u sve pore naseg funkcionisanja u drzavi.Za takve razvoje izabrao je ljude koji su dosta toga znali kako sa PMF-a, tako i sa ETF-a.Tako da pored Bebe tu imamo i mnoge ljude iz CESID-a i drugih organa koji su bili kljucni u sprovodjenju automatizacije kaoko kroz Republice organe , tako kroz javne kuce(Javno komunalna preduzeca).
Kako je Beba bio odredjen za informacije koje ce izdici javno opsluzivanje republickih organa, automatski je dolazio u kontakt sa mnogim informacijama za koje su vezane republicke strukture(morao je biti upoznat jer je Djiki zahtevao transparentnost u svim organima, sto je do tada bio tabu).Kako su mnoge prljavstine pocele da isplivavaju na povrsinu, tako je i Beba mogao da ih spozna preko raznih informacija koje su stizale u inmformacioni centar.
Citali ste moju zahvalnicu na INMEMORIAM posle Djikijevog ubistva i zahvalnicu biroa za komunikacije (kao i potpis).
Zahvaljujuci kompletnoj informatickoj strukturi za koju se zalagao Djiki mi smo bili drzava u pelenama sto se tice informaticke kulture , a koju kao takvu nisu ni blizu mogle da prate jos uvek ni MUP kao ni DB i to sve nije moglio da se uradi preko noci.U tom raskoraku cinjenja i informisanosti stradao je nas najpametniji covek Zoran Djindjic.Veliki i preveliki je bio to zajogaj.Svi protivnici Djikijevi su upravo bili na suzbijanju uvodjenja informaticke kulture i njenog sirenja kod nas, jer su znali da ako on to uvede bice mu sve dostupno , a i priblizavanje svetu ce biti brze i efikasnije.
Donacije su pomogle Djikijevu ideju o infarmatickoj kulturi kod nas kao i mnogi ljudi iz nase brase.Najvise i najbolje o tome bi mogao da kaze profesor DR Zoran Lucic sa PMF kao i mnogi drugi, jer su oni bili na izvoru informacija.
Ja bih volela da se sastanu svi oni koji su pomogli i realizovali uzdizanje informaticke kulture kako sa PMF, ETF, STATISTICKIH ZAVODA I MUP-a i svih "Javnih kuca".Svet nam je u tome mnogo pomogao, da bi sada ove primitivne barabe u vlasti delovale na sputavanje informaticke kulture kod nas.Pogledajte Jocica posle smene DOS-ove vlaste u MUP je stigla nova informaticka oprema za koju mnogi mozda i ne znaju a koja je imala za zadatak da te organe osavremeni.To je kao i mnoga druga dela ideja pok.Djikija.Zaustaviti proces modernizacije nasih ustanova je danasnja Vlada, ali to nisu mogli u toj meri da sprece jer se sve vec bilo zahuktalo u toj meri da nije bilo moguce.
DB iz predhodnog rezima najvise se plasila savremene informaticke kulture i tu je izvor svog zla.

Edited by sonjal, 24 January 2005 - 10:46.

[Nikola21]

Ajmo Bebo samo polako, vreme je za naplatu dugova!

[Idioteque]

Bez ikakcve namere da (za sada) dajem sopstveni vrednosni sud o Bebi Popovicu, voleo bi da mi neko razjasni veliku misteriju - sta je to toliko lose i zlo uradio doticni gospodin Popovic? U drustvu postoji skoro pa opsti konsenzus da je Beba Popovic otelotvorenje zla, medjutim, koga god sam pitao zasto vazi takvo misljenje dobijao bi odgovore tipa "ma taj ti je mnnoooogo prljav lik" ili "pa on je drzao brifinge u vladi za vreme vanrednog stanja"(!). Jedno od simpaticnijih objasnjenja Popovicevih grehova je da on "ima licnog stilistu" i da nosi cipele od nekoliko hiljada eura. Ipak, meni do danas niko nije rekao cak ni trac o kriminogenim postupcima doticnog, tipa "on je valjao drogu" ili "on se obogatio tako sto je pokrao tog-i-tog..".
Dakle, ono sto pokusavam je da od nekog od vas dobijem ikakvu racionalnu potporu za los imidz Vladimira Bebe Popovica. Vidim da na ovom topiku neki nemaju dilemu da li je on stvarno toliko "prljav", pa bi voleo da mi objasne na cemu temelje te stavove. Napominjem da ja (osim subjektivnog, koji je potpuno nebitan za ovaj topic) nemam stav o doticnom i da cu rado prihvatiti iole potkrepljenu pricu. Hvala unapred!

[Reaction]

Eh, kad bi on znao kako su nekad monarsi "tretirali" gayeve...
lopovima su sekli ruku, a njima...

Pa mozda im se dopala ona cuvena prestolonaslednikova:
"Ja sam za vama!!!"

[sonjal]

Bez ikakcve namere da (za sada) dajem sopstveni vrednosni sud o Bebi Popovicu, voleo bi da mi neko razjasni veliku misteriju - sta je to toliko lose i zlo uradio doticni gospodin Popovic?

Bebu Popovica u ovom kontekstu sto si napisao-karakteristiku dali su ljudi koji su mrzeli informaticare i njihovu spoznaju.Svaki pravi informaticar moze da spozna uvek sve finansijske lopovluke kroz razna konta i finansijske naloge.Sva prljavstina uvek dolazi od finansijskih malverzacija.
Prvi aplikativni projekt na kome sam radila su bile finansije, a kroz analitiku ti mozes da vidis svasta, ako nalozi nisu knjizeni samo pod sintetikom, a kao fol dokumentacija sadrzi analitiku(nevidljivo).
Kriminal je tamo gde je novac.
Lose je kod Bebe Popovica sto je on kao informaticar imao uvida u sve i bas me interesuje sta sve zna i sigurna sam da ce on to jednog dana objaviti.

[Tihofil]

Onda, Tihofile, pošto nema nekog iznutra i pošto nikoga spolja ne zanimamo, ostajemo u čemu smo.

Pa ima iznutra-Milo Dj., a ima i spolja-Kosovo.

[zavisa]

Da Vi svi lepo pogledate veceras interview sa gospodinom Vladimirom Popovicem pa da onda iznosite svoje komentare?
Do tada svima, kao svojevrsnu pripremu za veceras dostavljam razgovor koji je gospodin Popovic vodio sa novinarkom BH Dana negde pocetkom oktobra prosle godine. Oni koji nisu imali prilike ranije da ga procitaju neka vide sta su propustili, a ovi drugi nek' obnavljaju gradivo. Enjoy!




INTERVJU S VLADIMIROM POPOVICEM ZA BH DANE

Razgovarala: Dragana Todorović


Vladimir Popović, direktor Biroa za komunikacije u Vladi Zorana Djindjica, je osoba čije izjave i postupci izazivaju kontroverzne reakacije u srbijanskoj javnosti. Iako je u zivotu dao samo dva intervjua, o njemu su u srbijanskim medijima objavljene stotine tekstova. Mnogo se pisalo u vreme dok je obavljao funkciju ali jos intenzivnije kada ju je u julu 2003. godine napustio. Ovaj četrdesetpetogodišnji diplomirani ekonomista, od kraja osamdesetih se bavi marketingom. Agencija ''Spectra'', koja deluje u sklopu svetske marketinške agencije ''Ogilvy'', ciji je dugogodišnji direktor, jedna je od najstarijih takvih kuća osnovanih u Beogradu. Zajedno sa ''Spectrom'' radio je sve izborne kampanje Demokratske stranke: od kampanje ''pošteno'' 1993., do DOS-ove septembra 2000. pred rušenje Miloševica. Kako mnogi tvrde u Vladu je ušao nevoljno na nagovor Djindjica, a napuštajući je za sobom je ostavio gnev mnogih urednika i novinara srbijanskih medijskih kuća protiv kojih je pokrenuo mnoštvo krivičnih prijava.

Njegovi neprijatelji tvrde da je zahvaljujući dobrim kontaktima uspeo relativno brzo da se obogati radeći na uvozu nafte u vreme sankcija. Ovaj kontraverzni i temperamentni biznismen i prijatelj pokojnog premijera Zorana Đinđića, ima jedan nežan nadimak – Beba. Popović objašnjava da je nadimak dobio zahvaljujući starijem bratu koji je željno iščekivao njegovo rođenje.

DANI: Kako je izgledao Vaš život u proteklih godinu dana otkako je na vlasti koalicija
DSS-G17-SPO?

POPOVIĆ: Kao život većine građana u ovoj zemlji. Uz, priznajem, jednu ''privilegiju'': od nove vlasti sam, u zavisnosti od toga kada im je ko vise smetao – Cedomir Jovanovic ili ja – imao tretman drzavnog neprijatelja broj jedan ili broj dva.
Kada za ministra policije imate dokazanog lopova, za ministra pravde Brozovog sudiju poznatog po spaljivanju knjiga, na mestu direktora nacionalne televizije neskolovanog, znojavog siledziju iz Podujeva, onda Vam je jasno da se u zemlji sa takvom Vladom normalni ljudi ne osećaju dobro. Gotovo svaki potez dosadasnje vlasti samo je potvrda onoga sto smo nekada govorili: Koštunica je nesposoban, jalov, zao političar, a njegova stranka mracna, fasisticka i destruktivna. Srbi ce se brzo uveriti da je Koštunica, (mada mu Nebojša Čović opasno konkurise) najpokvareniji političar u poslednjih dvesta godina srpske istorije, koji to, zahvaljujuci grimasama i masci koju ima umesto lica, pokusava da prikrije. Njegova ambicija da postane Ljotic ''Cyber Srbije'' ce ostati samo zelja, a on ce ostati upamcen kao ''zlocinac sa grimasom''. Da su građani to delimicno shvatili pokazuju i rezultati nekoliko poslednjih izbora, na kojima njegova partija osvaja izmedju 5 i 10 odsto glasova. Tragično je samo to što će on, uz pomoć inferiornih političara i stranaka, ali na žalost i stranke pokojnog Zorana Đinđića, bez problema vladati i kada bude imao samo dva posto povjerenja.


DANI: Sa promenama u Vladi došlo je i do promena u Demokratskoj stranci. Gde ste Vi u svemu tome?

POPOVIĆ: Promene u stranci započele su mnogo pre nego su se i formalno desile. Projektovane su onog trenutka kada su vlasnici naših sudbina i zivota, nosioci tapije na patriotizam izgubili Milosevica. U panici, morali su mu izmisliti naslednika – Koštunicu. Kada kazem – vlasnici nasih sudbina i zivota - mislim na crkvu, vojsku, Akademiju, Miloševićeve biznismene, tajne sluzbe i ubice koji su ubijali po njihovom nalogu. Njima je Zoran Đinđić bio jedini neprijatelj i zato ga je trebalo unistiti. U početku ne fizički, ali su kasnije shvatili da je to jedini način da ga se rese. Dakle, najpre su pokusali da ga kompromituju, na isti nacin kako su to činili u vreme Miloševića. Prvi srpski demokratski premijer i čovek koji je Srbiju pokusao da povede u Evropu, bio je ''izdajnik'', ''svercer cigareta'', ''naručilac ubistava''... Deo tog širokog ''patriotskog'' fronta postala je i nevladina organizacija ''Atlantski savet'', u koju su ušli srbijanski političari i balkanski masoni, potpomognuti engleskim nevladinim organizacijama. Goran Svilanović, Boris Tadić, Krga, Davinić, Homen, Čović, deo su političara osnivača ove družine, koja je na svoje čelo, uz Čovićevu podršku, postavila Vladana Živulovića Serafima, brata po šestaru i visku. Oni su bili samo eksponenti vojno industrijskog lobija, predvođeni Miloševićevim trgovcem oružja i Serafimovim kumom, Milivojem Reljinom. Pored ekonomskih interesa, imali su i politički cilj: smenjivanje Đinđica sa mesta predsednika DS-a i dovođenje Tadića, koji bi sa Koštunicom lako napravio vladu ''kohabitacije''. Građani Srbije bi tako shvatili da krivac za nedogovor između Koštunice i Đinđiće nije Koštunica nego ovaj drugi, kome su službe i njihovi mediji već prilepili etiketu ''kriminalca'' i ''lošeg momka''. Sa takvima, kao što je poznato, ''dobri'' Koštunica ne može da sarađuje. Ali zato može sa Tadićem,čija je ''dobrota'' slična Koštuničinoj. Još u proleće 2002. godine, mislim da je čak i tadašnji DB sprovodio istragu oko toga. Na žalost, na čelu DB-a tada su već bili Bracanović i Andrija Savić, kojima su ''šefovi'' bili vojna bezbednost i i kriminalci, a ne Vlada Srbije ili Zoran Đinđić. Kada je Boris Tadić postao savezni ministar vojni skoro ceo Atlantski savet je ušao u Ministarstvo odbrane, pa je tako ova družina dobila i institucionalni okvir. Svog šefa Vladana Živulovića Serafima najpre postavljaju za predsednika, a zatim i za direktora Fonda za reformu vojske. Kada znate da taj Fond treba da prodaje imovinu JNA i kupuje sve po nalozima NATO-a, onda je jasno o kolikim se parama radi. Zločin od 12. marta samo im je olakšao započeti posao. Na čelo Demokratske stranke morao je doći neko koga žele akademici (danas uglavnom svedoci odbrane Miloševića), Crkva, UDB-a, vojna obaveštajna služba, patriote i heroji iz ratova 90-ih, ''politicki korektan'' Beograd... Neko ko ce biti miljenik svih i Soroša i Radovana.

DANI: Zašto o svemu ovome niste ranije pričali i obaveštavali javnost?

POPOVIĆ: Kako nisam, ali ovi o kojima Vam pričam su i formalno i neformalno vladali državom, kontrolisali medije, i tada bili ''politicki korektni''. Njih se nije smelo napadati. Oni su osnivali ove tabloidne novine koje su kriminalizovale Zorana Đinđića i radile na rušenju Vlade. Krunski dokaz njegovog ''kriminaliteta'' bilo je korišćenje aviona Stanka Subotića, evropskog biznismena (između ostalog i veletrgovca cigaretama) srpskog porekla, iako se istim tim avionom, i pre Đinđica, vozio ambasador SAD Montgomeri. Ali matrica da su uz Koštunicu, Čovića, Dinkića i ostale ''korektne'' političare uvek ugledni i uspešni biznismeni, a uz Đinđića sumnjivi ,kontroverzni ili čverceri, proglasila je i Subotića negativnim. Na žalost, u tim napadima su učestvovali i neki članovi Demokratske stranke koji danas sede u njenom predsedničtvu. Sa sličnim optuzbama nastavili su i posle Zoranovog ubistva, ali uvidevši da se time zameraju narodu i gube popularnost, brzo su promenili model napada. Prestali su da napadaju Zorana direktno, ali su nastavili sa satanizacijom njegovog okruženja. Najčešće Cedomira Jovanovica, mene ili onih ministara i članova Zoranove vlade koji su bili spremni da kažu istinu.

DANI: Da li je moguće da Zoran Đinđić i ljudi bliski njemu nisu mogli medijski da odgovore svim tim, kako kažete neosnovanim napadima?

POPOVIĆ: Ne ''kako ja kažem''. To jesu neosnovani napadi jer, kao što znate, nijedna optužba nikada nije dokazana. Nije ni trebalo da bude, jer te priče su imale jednokratnu svrhu – da se popune njihovi mediji. Tekstove su pisali novinari-plaćenici, po nalogu državne i vojne bezbednosti. Jasno je da napad nije bio samo medijski i zato se na njega nije ni moglo tako lako odgovoriti. Drugi veliki problem je bio to što oni koji su znali da su ovo laži nisu hteli da se zameraju jer oni su zaboga politički korektan deo društva poznat po svojim principima koji su: ''Ne moramo mi! Nema smisla! Ne talasaj!''

DANI: Razumljivo je da Vas napadaju vaši politički neistomošljenici, ali zašto to čine i oni koji bi trebalo da Vas podržavaju?

POPOVIC:Mislim da je razlog što i jednima i drugima saopštavam istinu direktno u lice.
Ovo podneblje istinu ne prihvata, ovde važe druga pravila. Što si više pokvaren i neiskren, zagonetan ili tajanstven to ti je omiljenost veća. Ovde se “cene” ljudi poput Mileta Isakova, bivšeg potpredsednika Vlade jednog kafanskog novinara, alkoholnog ovisnika i dugogodišnjeg informatoraUDB-e. Jedinog građanina Srbije sa potvrdom DB-a da za njih nije radio. Ušao je u Zoranovu vladu i odmah krenuo da ga vređa, kleveće i napada, a to je ovde nazivano “objektivnim”i “integritetnim” članom vlade jer napada i ruši sopstvenu vladu !!!
Ako je trend da se napada Milo Đukanović i Crna Gora, utrkivaće se ko će ih više vređati i podmetati ali im neće smetati da dođu i mole ga da im pomogne, bilo za stranku, firmu ili porodicu. Urednik novina koju su ga danima satanizovale, moliće da plati put novinaru na festival, ili nešto slično. Ovde se preko toga prelazi, ne priča se javno ali se ogovara tajno. Kada prekršite ta pravila, što ja stalno radim, dođete u situaciju da se zamerate skoro svima.

DANI: Vi ste dolazili u sukob i sa stranim ambasadorima u Srbiji?

POPOVIC: Nažalost Zorana i njegovu Vladu rušili su i trećerazredni službenici stranih administracija, koji su se ovde ponašali kao gubernatori. Za Zoranovog života imali su status koji su i zasluživali i zato su mu se neki i tada svetili, a posle njegove smrti rasturali su i vladu i privredu kako su hteli. Predvodio ih je američki ambasador Montgomeri koji je zbog zloupotreba ranije smenjen, a danas provodi penzionerske dane u kući u Cavtatu koju je dobio od čuvenog HDZ generala Šuška! Ostali ambasadori poput engleskog Craforda, francuskog Kelera ili OEBS–ovog Masarija, ponašali su se kao njegove sluge. Drskost u njihovom ponašanju i osionost u unutrašnjem političkom mešanju pokazali su čekajuci rezultate republičkih izbora decembra 2003. u prostorijama mafijaške organizacije G17 koju su finansijski pomagali, a neki, poput Nemaca, pomažu ih i dan danas. Snishodljivost naših političara omogućila im je delom ovakav uticaj, a nekima koji su cak i od svojih sopstvenih država povučeni zbog zloupotreba i malverzacija, kao na primer Timonije (obaveštajac u francuskoj ambasadi koji je sigurno najviše zla naneo novoj demokratskoj vlasti u Srbiji) dala I nagrade. Njemu je predsednik zajednice, Sveto Marović dodelio orden za nekakve zasluge. Kakve zasluge? To valjda jedino Marović zna.

DANI: Da li ste Vi član Demokratske stranke?

POPOVIC: Ne, nisam, iako sam toj stranci dao i pomogao više nego vecina današnjeg rukovodstva. Moze se biti veliki navijač nekog kluba i bez članske karte. Danas mi je pak drago što tu člansku kartu nemam, naročito kada vidim da strankom rukovodi Slobodan Gavrilović, VK radnik-marksista, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina, a staž u DS-u pravio napadajući i vređajući Đinđića. To je čovek koga je RTS od 1996. do 2000. redovno citirao u svojim Dnevnicima, jer se u napadima na Đinđića nije razlikovao od lidera JUL-a, radikala ili SPS-a.

DANI: Zbog čega je, po Vama, Zoran Đinđić ubijen?

POPOVIĆ:To treba da se zapitaju građani Srbije dok gledaju sta se dešava posle njegove smrti i kome je sve ''svanulo''. Ja znam odgovor, a građani neka procene da li je ubijen da bi primitivni i masni sluga svih gazda, a posebno profesorice Marković, postao direktor nacionalnog servisa i tu doveo one svoje mučenice, a svojoj ljubavnici iz Duvna ispunio želju iz detinjstva da može da vodi TV Dnevnik? Da li je ubijen da bi interesna grupa G17 postala stranka i sa svojim finansijerima opljačkala Srbiju?! Ili možda da pisci Memoranduma i neuspešni političari ponovo dođu do moći ili uticaja?! Da nesposobni i jalovi Koštunica zasedne u Zoranovu stolicu?! Da bi Tadić mogao da leci kijavicu na VMA, odakle u pauzi izmedju poseta Rada Bulatovića, sefa UDB-e, Koštunice i vrha DSS-a, piše udvorička pisma?! Možda i zbog toga da ratni zločinci mogu da se osećaju slobodni, a ubice bezbedno?! Mislim da je JNA potpuno zaokružila ciklus i posle 60 godina preuzela apsolutnu vlast u ovome što je ostalo od nekadašnje Jugoslavije. Oni su tu Jugoslaviju rasturili, postavljali Miloševiće, Tuđmane, Izetbegoviće, zapocinjali ratove i potpisivali kapitulacije, stvarali Karadžice, Mladiće, Gotovine, Šuške, Nasere i od njih pravili heroje.... Oni danas u Srbiji imaju i premijera, i Vladu, i Skupštinu, i predsednika po svojoj meri.

DANI: Vojska je institucija kojoj se najviše u ovoj zemlji veruje.

POPOVIĆ: Paradoksalno je ali i tačno da najveće poverenje imaju institucije koje su najviše zla nanele ovim narodima.Vojska, Crkva, Akademija su najodgovornije za sve nesreće koje smo pretrpeli. Njihov lažni patriotizam, srbovanje, zloupotreba nacionalnih osećanja, koncept stvaranja Velike Srbije, decenijama su uništavale sve pred sobom. Izgubljeni ratovi, slom koju su Srbi doživeli tokom 1999. godine i započete reforme za trenutak su im ograničili uticaj, ali su ga na žalost brzo vratili, zato što je proces evropeizacije Srbije, koji je započeo Zoran Đinđić, zaustavljen. Da nije bilo Zorana, Slobodan Milošević bio bi predsednik Vlade Vojislava Koštunice. Pogledajte, danas se ponovo afirmisu ''tradicionalne srpske vrednosti'', kao pre trinaest godina.

DANI: Na šta konkretno mislite?

POPOVIĆ: Ponovo akademici vode glavnu reč u političkom životu Srbije. I najveću stranku u Srbiji – Demokratsku, uspeli su da stave pod svoju kontrolu. Danas ubice najviše veruju crkvi (i Kostunici), poste dok pripremaju ubijanja nevinih ljudi, poručuju da treba čitati samo dela proverenih Srba: Kapora, Crnčevića, Djoga, Bećkovića, Nikolaja Velimirovica... U ćelijama ih posećuju vladike, a svi zajedno nose majice sa Karadžićevim likom i plaču na premijeri Emirovog filma. Među vladikama imate pedofile, homosekcualce, doušnike državne i vojne bezbednosti, ljubitelje kalašnjikova i noževa, one koji su ratovali po Bosni, a mrzeli Miloševića jer je izgubio rat. Nekima od njih Milošević nije kriv što je vodio ratove, već što ih nije dobio. Miloševića su sa istih pozicija kritikovali i napadali i vaše kolege novinari, posebno oni koji su bili u ratnim štabovima Biljane Plavšić ili ratnoj SRNI. Takav je na primer Željko Cvijanović, koji je došao u Srbiju kada je Milošević uveo blokadu na Drini, kako bi mu se svetio zbog toga što je prekinuo svetu misiju. Kritikujuci Miloševića, dobijali su od jadne srbijanske nacionalističke elite zvanja opozicionih novinara i sa takvim titulama, opranih biografija, dočekali su 5. oktobar. Naravno, odmah su krenuli u stanizaciju i napad na Đinđića, jer je on bio arhineprijatelj ove ološi i hulja stvorenih poslednjih petnaestak godina.

DANI: Zašto ste onda i pored svega, ušli u Vladu a time i politiku?

POPOVIĆ: Jedino što sam od Zorana tražio posle pobede je da me ne uključuje u bilo kakvu vlast, jer nisam hteo da ulaskom u Vladu na bilo koji način narušim ili ugrozim svoj komoditet i dotadašnji način života. Ipak, zbog prijateljstva prema Zoranu i posle dogovora da ce moj angažman trajati samo nekoliko nedelja, preuzeo sam mesto sekretara Biroa za komunikacije i vrlo brzo postao meta napada, najpre onih koje smo srušili - JUL-a, SPS-a i SRS-a, a kasnije i Koštunice i celog fronta koji je oko njega.

DANI: Kako komentarišete optužbe da je upravo Biro kriv za raspad DOS-a, kao i za izlazak DSS-a iz Vlade?

POPOVIC: Koštunica je iz besa rasturio i DOS i vladu kada je Miloševic predat Hagu. Tražio se samo povod kako da se kazni “izdajnička” Vlada. Pronađen je u ubistvu Gavrilovića, dugogodišnjeg operativca DB-a, učesnika svih ratnih dešavanja sa kojim je Koštuničin kabinet uključujući i njegovu ženu, pripremao državni udar. Ubili su ga oni kojima je trebao povod da započnu rat, po već oprobanoj sedmojulskoj matrici. Danas sam siguran da su ga ubili isti oni koji su ubili i Pavla Bulatovića bivšeg ministra vojnog a verujem da su izvršioci čak ista grupa koja je ubila urednika lista vojne bezbednosti pod nazivom “Dan”. I u jednom i u drugom slučaju ta su ubistva trebala da posluže da se optuži Vlada i da se preko krvi svojih saboraca skloni politički protivnik. To samo pokazuje monstruoznost njihovih ličnosti, a identičnu krvoločnost i ideološku zaslepljenost kao i njihovih političkih idola poput Mustafe Golubića.

DANI: Hoćete li se sada politički angažovati, boriti se protiv ove Vlade?

POPOVIĆ: Ne, nemam takve planove.

DANI: Da li ste glasali na poslednjim lokalnim izborima u Srbiji?

POPOVIC: Nisam kao ni preko 70 procenata gradjana Srbije jer nismo imali za koga. Drugo, izbori služe da kad ih neko izgubi ode, a ne kao ovde da Koštunica dva puta za redom gubi izbore ali ostaje na vlasti . Dva puta mu za redom Srbija kaze - nećemo te, ali se on ne da. Nažalost o tome odlučuju starci poput Dobrice Ćosića, koji iako 60 godina vladaju i unistavaju ovu drzavu hteli bi još malo. Sad im je baš najslađe. Ova družina staraca, samoproglašenih nosilaca tapije na upravljanje Srbijom, uspela je za samo nekoliko meseci da od DS-a napravi nacionalističko- estradnu stranku pa umesto da birate političare oni vam nude patriote, pevače, glumce, mađioničare, iluzioniste i naravno sportiste, posebno one koji su Miloševiću trčeći sa raznih takmičenja sa osmehom predavali zastavice i potpisane lopte, a Zorana sramno i javno bojkotovali.

DANI: Da li Vi vidite nekoga ko bi mogao da nastavi misiju Zorana Đinđića?

POPOVIĆ: Stvar sa njegovom misijom je slična misijama svih velikih ljudi rođenih pre vremena u kome su živeli – biće velika i snažna tek kada prođu godine. To je kao sa Đordanom Brunom: svi su ga se u početku odricali, plašili da kažu da su ga i poznavali, a danas se potomci onih koji su mu sudili hvale da su bili njegovi rođaci.Ovde se ime Zorana Đinđića i njegova veza sa Demokratskom strankom pominje samo kada to koristi onima koji na predizbornim mitinzima prikupljaju glasove. U drugim prilikama, Zoranovo ime ni ne pominju, da se ne zamere onima sa kojima kohabitiraju. U toj lažnoj predstavi, glavni nastavljači i promoteri njegove politike su osobe koje su, dok je bio živ, jedino znale da ga kritikuju i vređaju, a danas se šepure na mitinzima Demokratske stranke i najsanžnije aplaudiraju na pominjanje njegovog imena. Jedan od takvih je Čedomir Čupić, politicar u neuspešnom pokušaju... Setite se samo kakva je glorifikacija Zoranovog lika i dela nastala nakon njegove smrti. Utrkivali su se u predlozima šta će se po njemu pre nazvati: aerodrom, Trg Republike, ulice, gradovi, škole... Sve se na kraju svelo na jednu sramnu limenu tablu na izgaženom travnjaku Trga Republike, koju su sa neskrivenom strašću isčupali isti oni koji su palili džamije sedamnaestog marta ove godine. Dan kasnije, njih su abolirali Koštunica, vladike, akademici i Boris Tadić naravno, koji su predvodili njihovu kolonu u litiji od zgrade Vlade Srbije do hrama Svetog Save.

DANI: Po Beogradu se priča da Čedomir Jovanović osniva političku stranku. Hoćete li učestvovati u tome?

POPOVIĆ: Ta neistinita priča dolazi iz rukovodstva Demokratske stranke, a u tome joj pomaže direktno Služba državne bezbednosti. Oktobra 2003. godine je napravljen dogovor Koštunice i Tadića kome su prisustvovali i Dragoljub Mićunović i otac Borisa Tadića, akademik Ljubomir Tadić. Dogovor je podrazumevao način podele vlasti u Srbiji i sklanjanje iz DS-a ljudi koji nisu po volji Koštunici i koji će ga podsećati na politiku njegovog arhineprijatelja Zorana Đinđića. Želje su bile zajedničke. Najveći problem koji je Tadić imao bio je i ostao Čedomir Jovanović, zato što je, iako mlađi od svih, jedini pored talenta, imao političko znanje i hrabrost.Takav je predstavljao ogromnu opasnost za lenjivce i neznalice koji su se dočepali vlasti. Preuzeli su stranku sa kojom ne znaju šta da rade. Stranka traži politiku koju oni nemaju. Prepoznatljivi su po tome da se nikome ne zameraju... Oni su ''korektni'', obilaze gorane, trudnice, pionire i pčelice! Sve vole i svi ih vole. Istovremeno u senci tih ljubavi i kohabitacija dojučerašnji podstanari iznajmljenih soba beogradskih gazdarica, danas zidaju zgrade, fabrike, lokale, pekare... Vojislav Koštunica kaže – mi smo Vlada koja nema afera. Naravno da ih nema, jer on ih je i pravio. Opozicija ne postoji. Setite se kako je napadan Zoran Đinđić kada se zbog bezbednosti preselio na Dedinje. Razvlačili su ga po novinama jer je, zaboga, imao obezbeđenje. Stranka je ćutala. Danas stranka protestuje zbog fotografija Tadićevog obezbeđenja objavljenim u novinama, ili novinarskih pitanja o tome koliko ljudi sa njim putuje u inostranstvo. Danas znaju da se pozovu na bezbednosne razloge. Sta se to promenilo? Niko nije komentarisao to što Tadić, nakon odlaska sa funkcije ministara vojnog, nije napustio kuću koja mu je dodeljena dok je vršio tu fukciju i zašto ga danas, pošto je postao predsednik Srbije, čuvaju Kobre! Ne, to nisu teme. O tome sa sada ne piše.

DANI: I Vi imate obezbeđenje.

POPOVIC: Na zalost da. Pored privatnog, dobio sam i policijsko i to na osnovu procene moje ugroženosti. Ustvari, mislim da su mi to obezbeđenje dali kako bi, u slučaju da mi se nešto desi, imali alibi da su sve profesionalno uradili. Dok me jedan deo MUP-a ''čuva'', drugi me prati, prisluškuje, proganja i polako priprema.

DANI: Kada Vas je pre nekoliko godina jedan kolega iz Biroa pitao da mu prodate cipele, odgovorili ste mu pitanjem – koliko su ti stara kola? Koliko to novca može da ima čovek čije cipele koštaju kao jedan automobil?

POPOVIĆ: Vaše pitanje odslikava dve stvari: jednu - kako izgleda novinarstvo danas i drugu - kako se lako manipulise poluistinama. U septembru 2000., tokom kampanje za rusenje Milosevica, moj drug Gaca Gavrilovic mi je kazao kako mu se jako dopadaju cipele koje sam nosio. Ponudio sam da mu kupim iste takve, čim otputujem. Gaca, koji je inače cinik, mi je odgovorio da bi sam mogao da ih plati jedino u slučaju da proda neki svoj polovan automobil. Ta je priča lako prekomponovana kako bi se prikazala nepostojeća bahatost i osionost ljudi oko Đinđića koji, u zemlji gde je plata 100 eura, troše na cipele celo bogatstvo. Za to vreme, skromni, dobri, fini Koštunica nosi cipele koje ne bi poželeo ni jedan Srbin.

DANI: Da li je takva i priča da ste suvlasnik televizije ''Pink'' koja je angažovala američke konsultante BGR koji su upravljali predizbornim kampanjama SRS za predsedničke i lokalne izbore. Da li je moguće da stojite iza toga?

POPOVIĆ: Još gora. Ova nema ništa tačno. Jedino je tačno da sam sa Željkom Mitrovićem bio prijatelj pet godina pre nego sto je ušao u politiku, dok je bio i nakon što je iz politike izašao. Politički sam se od njega uvek razlikovao, svađao, ponekad čak nismo govorili mesecima, ali sam uvek, u užem i širem društvu, držao njegovu stranu, kao na primer u slučaju napada konkurentskih televizija na ono što je stvorio. Ova ''zaštita'' je tumačena kao finansijski interes ili vlasništvo u kompaniji. To su uglavnom širili loši ljudi i političari koji izmišljaju ili napadaju pojedince, a onda se nude da mire i smiruju tenzije. Takav je Nebojša Čović, koji je 12. marta, odmah po uvođenju vanrednog stanja, vrišteći tražio od Dušana Mihajlovića, bilo nas je desetak prisutnih, da se uhapse Željko Mitrović i Bogoljub Karić. Bezuslovno i hitno! Kada ga je zbunjeni Mihajlović tri puta pitao zašto baš oni, nije davao objašnjenje, ali je deformisanog lica arlaukao da su oni lopovi i kriminalci koji drže medije i slično. Iste večeri zvao je Karića, a sa Pinkom i njihovom informativnom redakcijom, posle samo nekoliko meseci, postao najbolji prijatelji. Srbija! Deo pitanja koji se odnosi na radikale je laž koju širi šef današnje UDB-e Rade Bulatović i bivši saradnik sve tri sluzbe post Titove Jugoslavije, kao i njegov kum, neizalečeni narkoman i Koštuničina siva eminencija pravosuđa u Srbiji, Gradimir Nalić. On je koordinator advokata kriminalaca i naručilac tekstova po štamparskoj kanalizaciji današnje Srbije. Priča o mojim vezama sa radikalima imala je cilj da iskompromituje mene i Jukom, jednu od najuglednijih nevladinih organizacija koja je stala u moju odbranu od hajke i proskripcije koja se protiv mene ovde vodi. Kvalitet ljudskog materijala kod nas je jako loš. Balkan je na žalost, genetska deponija. Pravilo je da nema pravila. Sposobni ste ako ste prevrtljivi. Slobodan Vučetic, Vida Škero, Lepa Karamarković, Miroljub Labus, samo su neki od stotina ličnosti u Srbiji koji su do funkcija i pozicija došli zahvaljajući Đinđiću, ali su prvi postali njegovi kritičari, a posle pokušaja atentata kod hale Limes, branili su odluku da atentator bude pušten. Ambasador SCG u Nemačkoj, Milovan Božinović, postavljen je na Zoranov zahtev. Dok je bio živ hvalio se da su drugovi sa studija. Nakon 12. marta, lepio je Koštunicine postere po ambasadi (mislim figurativno, ne mora ambasada da demantuje). U takvoj sredini, sa takvim karakterima je lako manipulisati, lagati i podmetati.

DANI: Legija i pripadnici zemunskog klana su vas nekoliko puta pomenuli na suđenju za ubistvo premijera: da ste bili u senci firme ''Defense road'', da je u dogovoru sa DOS-om, dakle i sa Vama, Legija prodavao heroin u zemljama zapadne Evrope i slično...

POPOVIĆ: Legija i ostala ološ samo otvaraju usta, a iz njih govore Koštunica i njegovi savetnici, vrh DSS-a, Rade Bulatović, Jočič, Nalić, Mihajlov... ''Argumenti'' ovih ubica se ne koristi samo za njihovu odbranu, jer je svima jasno da je ona nemoguća. Oni služe kao potvrda lazi kojima je Koštuničin kabinet trovao javnost. Na njihovu žalost, propada im plan i već počinje međusobna nervoza i svađa ko je za to kriv. Ubrzo ćete videti kako će Koštunica skloniti ovu ekipu i praviti se kao da ih nikad nije ni poznavao. Dozivece sudbinu Ljiljane Nedeljković. Međutim, bez obzira na sve, problem koji oni danas zajedno imaju je taj što nema građanina Srbije koji veruje da je Legija rešio sam, bez ičije podrške, da jednog dana ubije premijera. Čija je to podrška bila, biće otkriveno pre ili kasnije . To je ono što žulja neke po Srbiji. Prva Koštunicina izjava 12. marta je bila da treba napraviti koncentracionu vladu. Tokom istrage je utvrđeno da su Zoranove ubice planirale da će posle ubistva biti formirana koncentraciona vlada, a ne uvedeno vanredno stanje! Da li je to slučajno? Ne znam, ali da će biti otkriveno - to znam. Kada u filmu ili knjizi otkrivate ubicu, pomagače ili saučesnike, uvek tražite motiv - ko tu ima najveću korist.

DANI: To su ozbiljne optužbe.

POPOVIC: Žao mi je, ali ću Vas podsetiti da je tokom istrage utvrđeno da je postojao razgovor između Legije, Spasojevića i ostalih članova bande da se nakon ubistva premijera napravi koncentraciona vlada na čijem čelu će biti Nebojša Čović! Da li je to slučajno? Da li je Čović to znao ili ne - neka utvrdi sud. Koštuničini savetnici su se viđali sa ubicama neposredno pre atentata. Najpre su tvrdili da se nisu viđali, a kada se tokom istrage utvrdilo da lažu, priznali su, ali uz objašnjenje da su morali zbog ekonomskih razloga! Koštunica je gradjanima objašnjavao da je potpuno normalno da se šef vojne službe i savetnik za bezbednost viđaju sa ološima i ubicama. To je ''deo njihovog posla''! Kakvog posla to treba objasniti. Međutim, lakše je skrenuti pažnju javnosti drugim temama, lažima, fotografijama u novinama sa obdukcijskih nalaza... Pronalaze se novi ''svedoci''. Kada stotinu njih kaže da je prilikom atentata čulo dva pucnja, naći će se jedan koji kaže da je čuo i treći! Advokati ubica su ovde nosioci istine. Na delu je restitucija Miloševićevog režima, jer suđenje Legiji je u stvari suđenje politici koja je vođena u Kninu, Benkovcu, Mostaru, Tuzli, Karlovcu, Srebrenici,Vukovaru, Beogradu. To je suđenje politici tvoraca Memoranduma, kao i crkvi u koju vjeruju ubice. Odbrana ubica je odbrana podgojenih stomaka srpskih «patriota»,njihovih benzinskih pumpi, hotela, kuća ili napunjenih računa po inostranim bankama. Suđenje Zoranovim ubicama je suđenje i onim medijima koji poput fašističkog nedeljnika NIN pomazu odbranu Legije, Zvezdana Jovanovića i ostale braće po srpstvu vise nego placeni advokati.

DANI: Koje novine Vi čitate?

POPOVIĆ: Naše novine ne čitam iz higijenskih razloga, ali imam sektor koja se time bavi i koji skuplja sve što se o meni piše. To ili šaljemo advokatima, pa tužilastvu ili podnosim pojedinačne privatne tužbe. Tekstove skupljam jer moji advokati pripremaju i tzv. Slučaj Popović, koji će poslati Sudu za ljudska prava u Strazburu. Trenutno imam devetnaest sudskih procesa i to u najvećem broju protiv kriminalnih tabloida, napravljenih od najgoreg ološa koji živi u Srbiji. Skrivajući se iza tržisnih principa, stvorena je novinarsko-kanalizaciona forma medija koje pune službe državne i vojne bezbednosti, političke stranke, tajkuni iz Miloševićevog vremena, kriminalci i njihovi još gori advokati. Na žalost, i DS nije ostala imuna na ovaj model vođenja politike, pa su tako oni koji su stvorili aferu Bodrum, falsifikovali avio karte, vaučere, granične pečate, u ovakve medije puštali ''poverljive'' informacije da iza toga stojimo Čedomir Jovanović i ja. Zato će se uskoro, pored novinara koji su to prenosili, na sudu naći i pravi učesnici ove afere.

DANI: Kada će Srbija ući u Evropu?

POPOVIC: Sa ovom vlascu nikad. Na sreću, oni neće dugo. Ne može vlast da laže i Evropu i svet da će sarađivati sa Hagom, da će tražiti Karadzica i ostale, a da istovremeno šef BIA-e i dojučerašnji Koštuničin savetnik za bezbednost koji treba da ih traži, zajedno sa šefom KOS-a i Lukom Karadžićem po kasarnama promoviše knjigu Radovana Karadžića. Ili načelnik generalštaba Krga, o čijim političkim stavovima i nedemokratičnosti možete čitati u knjizi Vojna tajna, koji je, kad je Šljivančanin uhapšen, sa svojim ministrom Tadićem tajno otišao u civilni zatvor da mu se izvinjavaju i mole za oproštaj. Ne postaje se Evropljanin samo brijanjem staljinovih brkova. Svi u Novom Sadu znaju ime sluzbenika BIA-e, detasmana u Novom Sadu, koji je javio Hadzicu da beži. Upravljanje državom dato je fašistima poput Radoša Ljušica, komunističkim, skojevskim batinasima, kakav je Nikola Milošević, ministarima koji izbacuju Darvina iz škole, jer se time dodvoravaju vladikama... Povratak ideologije ''zardjalih kasika'' ne vodi Srbiju u Evropu, vec u Turkmenistan. Podrška koju imaju od Demokratske stranke, bez obzira na njihovo deklarativno zaklinjanje Evropi i zaricanje američkom predsedniku, samo ubrzava degenerativni proces. Zato, ukoliko Tadić ne raskrsti sa tom politikom pomirenja i nezameranja kojom ga uče ljudi koji su sa obe noge u grobu, za manje od godinu dana postaće novi Milutinovic. Ne čak ni Fortest Gamp, kako ga danas zovu u Beogradu.

DANI: Zanimljivo je da ste i posle svega još uvek u Srbiji. Da li je bilo trenutaka kada Vam je sve dosadilo i kada ste pomislili da odete negde daleko i uživate bez optužbi i procesa?

POPOVIĆ: Poslednjih nekoliko godina, ako izuzmemo period kada sam bio angažovan u Birou, živim delom ovde, delom u inostranstvu. Po napuštanju rada u vladi, ponovo sam u fazi delimičnog dvostrukog načina života. Pokušavam da se organizujem kako bih život nastavio na nekom drugom mestu, ne samo zbog optužbi i procesa, već i zbog toga što je došlo vreme za privatan život i porodicu, koju zbog politike do danas na žalost nemam. Ipak, zbog jednog broja prijatelja, roditelja, delom i posla koji radim, jos uvek je ta odluka delimična. Iz lojalnosti prema prijateljima, trenutno sam u Beogradu. Pokušavam time da im olakšam neprilike koje, ni krivi ni dužni, ispaštaju zbog kompromisa ili, kako se to danas moderno kaže – kohabitacije svih sa svima, naročito kohabitacije između ubica Zorana Đinđića i njegovih navodnih naslednika.

DANI: Nekolko puta ste već tokom razgovora upotrebili pogrdne atribute za Srbiju, da je to genetska deponija, da su ovde ljudi lošeg karaktera...

POPOVIĆ: Da je Balkan genetska deponija ne tvrdim ja već nauka.To je raskrsnica puteva kojima su vekovima prolazile i ukrštale se stotine naroda svih mogućih rasa. I sam pripadam ovom prostoru, ali sam realan. Da su to ljudi lošeg karaktera i podanickog mentaliteta znamo svi, ali ćutimo. Pa nisu rodoljubi i patriote oni koji kažu da su pripadnici najstarijih ili najčistijih naroda ili da je narod divan, vredan i pošten, kada svi znamo da to nije tačno. Moj patriotizam se ogleda u tome da sam petnaest svojih najlepših godina, petnaest godina privatnog i poslovnog života, uložio bez ikakvih očekivanje ili nadoknade u rušenje jednog nakaradnog, antidemokratskog i diktatorskog režima kako bih svojoj zemlji omogućio da se priblizi vrednostima razvijenog dela planete. Ako je potrebno da se dokazujemo po tome ko je prvi nastao, a vidim da to dokazivanje traje dosta dugo, onda tu kraja nema. Srbi su deset godina izoterijski dokazivali da su najstariji narod na svetu. Sada vidimo da su naučnom metodom i Hrvati izračunali da su najstariji u Evropi. Crnogorci, kojima i sam pripadam, su, kao što je «opšte poznato», preci morskih ali i nekih drugih zvezda. Valjda ne treba da dokazujemo.

[incognito]

Isto kao kad naparfemises go*no, pa poverujes
da vise nece da smrdi.

I to da naparfemises jeftinim bugarskim 'parfemom'

Nego oko Bebe Popovica, ja nikad nisam kapirao odakle toliki broj optuzbi na njegov racun. Smesno je sto kad bi svakog coveka u ovoj zemlji pitali za misljenje o doticnom gospodinu, svaki drugi bi rekao da je Popovic gnjida, lopov, mafijas... A onda iste te ljude da pitate da li uopste znaju sta je i gde radio u prosloj Vladi, ne bi bar 50% njih imalo pojma... Drugih 50% ne bi znali da navedu ni jednu iole razumnu sumnju protiv njega...

Samim tim dolazi se do dokaza da je satanizacija njegovog lika dobro odradjena... Ko je i zasto to radio, the future will tell...

[zzzzz]

Kad smo vec krenuli sa kilometarskim Bebinim ispovestima:

...................................................


Playboy, 01.03.2004 Strana: 39

PLAYBOY INTERVJU: VLADIMIR POPOVIĆ

Autor: TAMARA NIKČEVIĆ

Na prvu godišnjicu smrti premijera Srbije Zorana Đinđića, jedan od njegovih najbližih saradnika i prijatelja, kontroverzni bivši šef Biroa za informacije Vlade Srbije, prvi put otvoreno govori o nepoznatim događajima, raskolu u DOS-u, tajnim nagodbama, uticaju odlazećeg američkog ambasadora, susretu Đinđića i Legije, akciji Sablja, odnosima u Demokratskoj stranci, ženama...

"U ovakvoj Srbiji, sramota je biti bilo šta sem negativac", kaže mi još na vratima svog crvenocrnog kabineta Vladimir Popović. Pokazuje mi odmah, ne bez ponosa, hrpu fascikli u kojima su uredno složeni svi tekstovi koji su o njemu objavljeni u poslednje tri godine, Treba li reći svi do jednog negativni! Uspešni vlasnik i direktor prve beogradske marketinške agencije Spektra, koja je deo svetskog lanca Ogilvis i bivši "svemoćni šef srpskog agitpropa", Beba Popović se zbog toga mnogo ne sekira. Naprotiv, imam utisak da uživa. Rođen je u Jagodini, u porodici crnogorskih doseljenika. Svoj daleko poznati i mnogo puta opisani kolerični temperament, strastveno predavanje svemu što radi beskompromisnost i hrabrost pripisuje genetici.

Beogradski mediji ovih dana pišu o navodnoj najavi novih vlasti u Srbiji da u jednoj od prvih "reformskih i demokratskih" akcija, slobode liše četvoricu od šest Ijudi koji su nosili kovčeg streljanog srpskog premijera Zorana Đindića. Među njima je, naravno, Vladimir Beba Popović. Kome se ovde preti?! Vladimir Popović ignoriše ove najave.

POPOVIĆ: Povratak Miloševića, Šešelja, Đoga, Noga i ostalih junaka Karle del Ponte i Koraksovih karikatura, pokazuje da je trogodišnja hajka protiv prve demokratski izabrane vlade i njenog predsednika reformatora, Zorana Đindića, dovedena do kraja. Srbija se u februaru 2004. godine vraća u mračnu 1991. Za to najveće zasluge ima odlazeći, srećom, američki ambasador u Beogradu, Vilijam Montgomeri. Samo je njemu uspelo da jednu mračnu ličnost, koja je, nakon dvostrukog poraza na predsedničkim izborima bila potpuno marginalizovana, oživi, izvuče iz "groba" i velikodušno je vrati Srbima. Možda, zaista, svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima. Ne znam! Znam samo da je buduća vlada, na čelu sa "statičnim ludakom", čovekom koji umesto lica ima masku,Vojislavom Koštunicom, slika Srbije koje smo se, mi koji smo bili protiv Miloševića, svih ovih godina stideli. Ponovo šubare, kokarde, gibanice, noževi... U takvoj vladi sedeće sekta, osumnjičena za razne finansijske malverzacije, koja će upravljati srpskim novcem. I takvi hoće da hapse! Voleo bih i to da vidim, s obzirom na to da mi u biografiji nedostaje da sam bio politički zatvorenik. Što nisu uspeli Milošević i Broz, možda uspe Koštunica. Ako se probudi, možda i donese odluku! U tome će mu sigurno svesrdno pomoći prIjavi mediji, koji su tri godine vodili hajku protiv Vlade, Zorana Đindića i mene, kao sekretara Biroa za komunikacije.

PLEJBOJ: Oni koji Vas poznaju kažu da ste vrlo temperamentni. Lako planete?

POPOVIĆ: Ljudima u lice kažem ono što mislim i svejedno mi je da li je to ministar, predsednik, glavni urednik... Ne pristajem na laži, koje su važan deo političkog života u Srbiji. Jedna od mojih mana je to što sam isključiv i, bez obzira što je možda trebalo da kao šef Biroa budem drugačiji, nisam se odricao svojih životnih principa. To je deo mog vaspitanja, deo onoga što sam poneo iz kuće. Ne pristajem na kompromise.

PLEJBOJ: Kako ste vaspitavani? U kakvoj porodici?

POPOVIĆ: Poštenoj! Popovići su poreklom iz Crne Gore, iz plemena Cuce. Moji otac, deda, pradeda i njihovi očevi rodeni su u podgoričkom naselju Momišići. Otac je poslednja generacija koja je tu rođena. Posle 1944. godine proterani su iz Crne Gore, pa smo se rasuli po Srbiji.

PLEJBOJ: Zašto su proterani?

POPOVIĆ: Deda antikomunista pre rata je bio direktor podgoričkog Monopola duvana. Blažo Jovanović, inače školski drug moga dede, kao pobednik je 1944. godine, na montiranom sudskom procesu, optužio mog dedu za saradnju sa okupatorom. Osuden je na smrt, a njegova porodica proterana iz Podgorice. Kasnije je presuda preinačena na 20 godina robije, od kojih je odležao 14. Na dan kada sam roden, 3. oktobra, deda je osloboden.

PLEJBOJ: Odakle Vam nadimak Beba?

POPOVIĆ: Imao sam starijeg brata koji je iščekivao moj dolazak i tako je ostao nadimak.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste odrasli u crnogorskoj porodici, pretpostavljam da je u obrazovanju postojao poseban deo Gorski vijenac.

POPOVIĆ: I da i ne. Na zidu su visile gusle i nezaobilazni Njegošev portret. Gorski vijenac je bio nešto o čemu sam čuo još u detinjstvu. Deda je o tome dosta pričao. U početku sam imao odbojnost, zato što sam bio teran da ga čitam, a pola reči nisam razumeo. Danas je to jedna od mojih najdražih knjiga. Znam napamet mnoge delove.

PLEJBOJ: Od malena ste naučili da se oduprete kada Vas teraju da uradite nešto što ne želite?

POPOVIĆ: Jesam. Mada nisam bio zločesto dete.

PLEJBOJ: Kako ste proveli mladost?

POPOVIĆ: Zbog ljubavi prema matematici, koja je obeležila moje školovanje, upisao sam elektrotehniku ali sam posle dve godine shvatio da moja budućnost nije posao inženjera. Diplomirao sam ekonomiju. U meduvremenu, dosta vremena provodio sam u beogradskom restoranu Madera. Druženje s poznatim "maderašima" dosta je uticalo na profilisanje mojih životnih, ali i političkih pogleda.

PLEJBOJ: Kada ste upoznali Zorana Đindića?

POPOVIĆ: Neposredno posle 9. marta, u stanu zajedničkog prijatelja. Odmah smo se posvađali. Bio sam radikalan i smatrao da su Demokratska stranka i on suviše blagi... Đindić mi je imponovao od prvog susreta, ali mi je bilo čudno kako takav čovek ima tako blage stavove. Tada još nisam shvatao prirodu njegove ličnosti, njegove glavne osobine... U početku je odnos izmedu nas dvojice bio odnos dve opozicione Srbije jedne, koja je bila ultraradikalna i one druge koja je bila pragmatično umerena. Jedni o drugima smo verovatno mislili sve najgore.

PLEJBOJ: Šta Vam je kod Đindića imponovalo?

POPOVIĆ: To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao.

PLEJBOJ: Da li je to Vaš glavni kriterijum u oceni ljudi koliko je neko vama sličan?

POPOVIĆ: Ne, nije. Prirodno je da s nekim ljudima sa kojima imate deset zajedničkih tema, lakše komunicirate.

PLEJBOJ: Šta ste cenili kao Đindićevu najpozitivniju osobinu?

POPOVIĆ: Zoran Đindić je bio pozitivna ličnost. Iako cinik, umeo je ljudima da oprašta. To je jedna od osobina koju nemam, a koju bih jako želeo da posedujem. Dešavalo se da ga pitam: "Kako ti ovo ne smeta?" Odgovorio bi: "To je kao kada bih se ljutio na mog rotvajlera Pokija zato što je izgrizao stolicu." Zoran Đindić je roden 20 godina pre nego što je trebalo da se rodi. Bio je čovek za neko bolje i lepše vreme. Zato ga danas nema.

PLEJBOJ: Bili ste prijatelji?

POPOVIĆ: Jesmo. Siguran sam da sam jedan od retkih koji su bili lični prijatelji Zorana Đindića. I kao prijatelj bio je drugačiji. Možda su mu zbog toga pripisivali to da se lako odriče prijateljstava. Biti s njim blizak značilo je da on od vas normalno očekuje da ga, recimo, sačekate na aerodromu, ali ne i da on to učini za vas. Ali je zato bio u stanju da vam u važnim i teškim životnim momentima, čak i onda kada ne očekujete pomoć, pruži više nego što je potrebno.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste kazali da ste isključivi i netolerantni, da li Vas je teže imati za prijatelja ili za neprijatelja?

POPOVIĆ: Zavisi od vremena i prilika. Te moje osobine ili mane, kako god da se uzmu, u nekim životnim trenucima su dobre, a u nekim mogu da budu teret. U politici je potrebno praviti kompromise. Moja isključivost ponekad opterećuje prijateljstvo, ali prava prijateljstva podrazumevaju i odredene žrtve.

PLEJBOJ: Kada ste počeli bliže da se družite?

POPOVIĆ: Tokom prve profesionalno uradene političke kampanje u našoj zemlji, u kojoj je učestvovala agencija Spektra, čiji sam bio direktor.

PLEJBOJ: "Pošteno"?

POPOVIĆ: Tačno. U tome je učestvovalo vrlo mnogo ljudi od Milana Beka, preko Zorana Markovića, Srđana Šapera, Nebojše Đukelića, Slobe Radulovića. Tu je bila i osoba koja već deset godina prisvaja i svojata i slogan i kampanju bivši savetnik Vojislava Koštunice i bivši ministar Slobodana Miloševića. Slogan kampanje je odredio Zoran Đindić. Miloševićeva vlada je u to vreme bila užasno korumpirana i narod je nije voleo. Ali je Miloševića obožavao. Znali smo da ne smemo da napadamo Miloševića, najjaču kariku u tom lancu, pa je napad išao na Vladu i ministre, kao zarđale i već napukle delove tog lanca. Radni slogan je bio čiste ruke! Kako se to kod nas kaže poštena vlada! Onda je glavni inicijator tog slogana, pokojni Slobodan Miletić, jedini kreativni direktor sa ovih podneblja koji je osvojio sedam nagrada Klio, stao ispred table i zajedno sa Zoranom napisao sedam – osam varijacija na tu temu: poštena vlada, poštena vlast, poštena, pošteno... Onda je osoba koja tvrdi da je izmislila slogan, predložila da dodamo tačku prihvatili smo i on se od tada poziva na autorstvo.

PLEJBOJ: Nećete da pomenete ni ime Aleksandra Tijanića?

POPOVIĆ: Ne. Mislim da je problem koji taj čovek ima dubok i težak i da za to postoji latinski naziv. On se, kao većina Srba, ponosi time da ne ide kod lekara i da se leči sam. Žao mi ga je. Zbog čega taj čovek ima problem sa mnom ne znam...

PLEJBOJ: Mislite li da ste kasnije, kada ste 2000. došli na vlast, opravdali to "Pošteno"? Da li je Srbija 2000. godine dobila poštenu vlast?

POPOVIĆ: Siguran sam da je dobila najbolju moguću u tom trenutku. Da li smo pravili greške verovatno jesmo, ali ni delić onoga što je u javnosti stvoreno i ispričano.

PLEJBOJ: Da li ste nekada radili kampanju Socijalističkoj partiji Srbije?

POPOVIĆ: Ne, nikada. Ne samo da nisam radio kampanju SPS-u, nego nisam, sem tokom šetnji, kada smo ih gađali jajima i kamenjem, prolazio ulicom gde je bilo njihovo sedište. Ni SPS-a, ni radikala, ni i JUL-a, niti bilo čega što je simbolizovalo Miloševićev režim.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste bili tako radikalno protiv Miloševića, kako ste uspeli da se obogatite?

POPOVIĆ: Radio sam i dok sam studirao. Sa 22 godine sam kupio novog golfa. Krajem osamdesetih sam sa prijateljima osnovao firmu, a 1990. postao poreski obveznik Evropske unije. To što sam zaradio je za ovdašnje prilike zaista bogatstvo.

PLEJBOJ: Koja je najdragocenija stvar koju posedujete?

POPOVIĆ: Nekretnine, umetnički predmeti... Ima toga mnogo.

PLEJBOJ: Kada ste upoznali Vojislava Koštunicu?

POPOVIĆ: U vreme priprema povratka prestolonaslednika Aleksandra Karadordevića u zemlju. Negde u maju 1994. Centar za politički marketing, VOX, koji sam formirao, uradio je redizajn imidža DSS od njihovog znaka, stranačkih obeležja, Koštuničinih prvih profesionalnih fotografija do pripremanja njihove osnivačke skupštine. Kasnije smo se često sretali na slavama ili proslavama, do otprilike 1996, kada su počeli protesti i kada DSS napušta koaliciju Zajedno.

PLEJBOJ: Da li ste znali da se Đindić u vreme protesta sreo s Miloševićem?

POPOVIĆ: Ne.

PLEJBOJ: Krio je to od Vas?

POPOVIĆ: Sedeli smo jedne večeri on, Ružica i ja u njihovom stanu na Studentskom trgu. Vidim Ružica i on se nešto smejulje i Ružica me u jednom momentu pita: "Znaš li s kim se Zoran video?" Rekli su s Miloševićem. Mislio sam da je šala, da nije istina. Smejali su se mojoj reakciji.

PLEJBOJ: Zašto? Kakva je bila?

POPOVIĆ: Bio sam zbunjen, šokiran. Nije mi bilo jasno, s obzirom na to da sam bio upućen u apsolutno sve što se dešavalo. Podjednako me je šokiralo saznanje da su očigledno postojali paralelni dogovori nekih ljudi. Ono što mi je u svemu bilo najzanimljivije je Zoranova ocena Miloševića "Ma, čist ludak!" Rekao mi je da ga je posmatrao kao medicinski slučaj.

PLEJBOJ: Kako medicinski?!

POPOVIĆ: Zoran je ponekad uživao u mazohističkim situacijama. Sećam se da je, kada je uhapšen Slobodan Milošević, primio neku delegaciju SPS-a, u kojoj su bili žena Milanovića, direktora RTS-a, Bjelica i ovi iz društva Sloboda. Bio sam zapanjen. Otrčao sam da ga pitam da li je to istina i, na moje zaprepašćenje, odgovor je glasio: "Da, da. Kako ne?! Super, idemo na sastanak da vidimo šta hoće." To je trajalo oko tri sata. Oni su vredali Zorana, pričali da je izdajnik, Natoplaćenik...

PLEJBOJ: A on?

POPOVIĆ: Ništa. Sedeo je u čelu stola, smejao se i video sam na njemu da na neki način uživa. Sve vreme ih je puštao da pričaju o streljanim dacima u Kragujevcu, o ranjenicima na Kosovu, o devojčici iz Surdulice... Kada se to završilo, pozdravio se sa svima njima i, smejući se, rekao: "Znam, nervirao si se! Ja sam, čoveče, uživao! Ta količina ludila i bolesti koja kod njih postoji, to o čemu oni pričaju, kako oni gledaju, šta oni rade... Pa to je fantastično!" Tada sam shvatio da kod njega uvek postoji potreba za igrom. Imao je u sebi dve ličnosti: jednu racionalnu i drugu, koja je bila avanturistička, uvek na granici, nestašna. Sećam se kada smo se u julu 1999. godine sreli u Bonu s nemačkim kancelarom Šrederom...

PLEJBOJ: Prisustvovali ste sastanku sa Šrederom?

POPOVIĆ: Bili smo u Nemačkoj kada ga je Šreder pozvao. Zoran je želeo da idem i ja. Najpre sam odbio, ali na njegovo insistiranje prihvatim! Pred polazak, Zoran me pozove i kaže da je zaboravio odelo i da kod Šredera mora da ide u farmerkama. U koferu sam imao dva jedno teget, a drugo letnje, belo. S obzirom na to da smo nosili isti broj, dao sam mu tamno, i šta ću obukao ono belo. Osećao sam se kao cirkuzant. "Ne, ne", tešio me je "Sedeli smo sa Šrederom, ja sam nešto zapisivao i, kada je sastanak završen i kada smo se nas trojica našli u liftu, Šreder je rekao Zoranu: UA, lepo odelo!" "Ma, nije moje. Njegovo je. Svoje sam zaboravio, zato on nosi ovo belo", odgovorio je i počeo da se smeje. Bilo mu je smešno to što me je navukao da idem s njim i izgledam čudno.

PLEJBOJ: Inače, zna se da mnogo vodite računa o tome kako izgledate. Čini li odelo čoveka?

POPOVIĆ: Spadam u ljude kojima je estetika jako bitan element u životu.

PLEJBOJ: Koje odelo je napravilo od Vas čoveka?

POPOVIĆ: Ako to znači čiju garderobu nosim, poslednjih tri ili četiri godine imam svog šnajdera. Zove se Đani Kampanja i radi u Milanu. Učenik je čuvenog italijanskog majstora, Domenika Karaćenija.

PLEJBOJ: Snob ste?

POPOVIĆ: Jesam.

PLEJBOJ: Da li ste učestvovali u pravljenju DOS-a?

POPOVIĆ: Nisam prisustvovao tim prvim sastancima, ali znam kako su tekle pripreme. Direktno se uključujem u kampanju pred sam početak izbora, krajem avgusta, a od 1. septembra prelazim u DOS, gde sam uglavnom bio zadužen za propagandni i medijski deo kampanje.

PLEJBOJ: Da li je bilo teško obuzdavati sujete tolikog broja lidera?

POPOVIĆ: Svi oni mnogo vole medije i koriste svaku mogućnost da se slikaju, da daju neki intervju. Postojao je, normalno, rat sujeta ko će da govori, ko neće, da li je taj govorio minut ili dva duže i slične gluposti. Među njima postoji strašno mnogo neiskrenosti. Jedni o drugima misle sve najgore, ali to neće nikada u lice da kažu.

PLEJBOJ: Kako ste sarađivali sa Demokratskom strankom Srbije?

POPOVIĆ: DSS nije imao istu kampanju kao DOS. Šef njihovog izbornog štaba i nosilac kampanje bila je Ljiljana Nedeljković. S kim imamo posla, videli smo već u noći izbora, 24. septembra. Oko pola četiri ujutru krenuli smo iz sedišta DOS-a u DSS. Nosili smo tortu na kojoj je bio znak DOS-a. Iz jedne pozitivne, karnevalske atmosfere, došli smo u jednu kamernu, mračnu, depresivnu prostoriju, gde su svi ćutali, gde je bio opšti tajac. Mislili smo da se desilo nešto strašno. Ali ne! Oni tako slave! Jedan od prvih konflikata bio je 22. septembra, dan pred izbornu ćutnju. Napravili smo oglas na kome je pisalo: "Narod je izabrao! Vojislav Koštunica predsednik SR Jugoslavije!" Onda je Ljilja Nedeljković dotrčala u sedište DOS-a. Bila je Ijuta, lupala rukama po stolu, vikala kako mi možemo da objavljujemo da je Voja Koštunica predsednik bez njihovog znanja?! "On je predsednik kada se to objavi u Službenom listu", penila je. Na kraju se Manjo Vukotić, već očajan, setio: otišao je do poslastičarnice preko puta i poručio tri krempite. Dao je Ljilji Nedeljković krempite i ona nekako prihvati da eto može i oglas da se objavi, ali da ubuduće moramo da ih zovemo i da ih pitamo. I kako se približavao taj 5. oktobar, problemi s njima bili su sve veći i veći.

PLEJBOJ: Ko je s njima imao problem - Vi ili DOS?

POPOVIĆ: Svi. Setite se samo tajnog sastanaka izmedu Koštunice i Miloševića, za koji nijedan od lidera DOS-a nije znao, a koji je pokazivao da tu nešto nije normalno. Zatim imate njegov tajni razgovor sa Ivanovim i Miloševićem, na kome je, mislim, Koštunica prihvatio neku vrstu zahteva od strane Rusa da se Milošević neće izručivati Hagu. Sve je radio sam. I tajno. Iako je DSS i dalje bila članica DOS-a. Prelomni trenutak u odnosima između Đindića i Koštunice je hapšenje Radeta Markovića. To je, pre svega, izazvalo bes kod Koštuničine šefice kabineta, s kojom je Rade Marković bio prijatelj. Onda su, siguran sam, otišli kod Koštunice i rekli: zar ne vidiš šta radi Zoran?! On će, kao što je uhapsio Markovića, uhapsiti i tebe! Hitno moraš preuzeti policiju! Džaba što imaš vojsku, vlast je u policiji!

PLEJBOJ: Jeste li prisluškivali Koštunicu?

POPOVIĆ: Priču o prisluškivanju, kao i mnoge druge, izmislili su Koštuničini ljudi, kako bi od javnosti sakrili Kostuničine dominantne osobine - on je zao, dvoličan, lenj, lažov. Iako je sa Zoranom dogovorio izručenje Miloševića Hagu, uveče se pojavio na televiziji i to nazvao državnim udarom. Kada se prepričani razgovor izmedu njih dvojice pojavio u novinama, da bi izbegao raspravu o svojim lažima, Koštunica je napao Vladu, odnosno Biro, koji ga navodno prisluškuje. I normalno umesto Koštuničine dvoličnosti, mesecima je tema bila prisluškivanje.

PLEJBOJ: Da li ste napade onih medija koji su dugo podržavali Demokratsku stranku i Đindića doživeli i kao lični neuspeh, s obzirom na to da ste bili zaduženi za odnose s javnošću?

POPOVIĆ: Ne, to nema veze s mojim ličnim neuspehom. Napadi medija koji su podržavali Zorana kreću neposredno po formiranju Vlade. Najpre su počeli da napadaju mene. Smetala im je moja bliskost sa Đindićem. Zoran je bio čovek koji je radio 200 na sat i voleo da ima oko sebe Ijude koji su bili u stanju da rade sve ne samo ono za šta su bili imenovani ili šta im je bila funkcija, nego i stvari koje su morale da se rešavaju hitno.

PLEJBOJ: Da li ste zaista po svojoj želji napustili mesto sekretara Vladinog Biroa, u jesen 2002?

POPOVIĆ: Želeo sam da odem. Dogovor je bio nekoliko meseci, a ostao sam dve godine. Imao sam u to doba neke zdravstvene probleme. Hteo sam da se malo posvetim sebi, da uživam...

PLEJBOJ: Šta je za Vas najveće uživanje?

POPOVIĆ: Leto, italijanska obala, Santa Margarita i jedan kafe-bar.

PLEJBOJ: Može li se u to uklopiti i neko živo biće? Neka žena?

POPOVIĆ: Da, da! Naravno.

PLEJBOJ: Kakve žene volite?

POPOVIĆ: Nove.

PLEJBOJ: Koliko je trajala Vaša najduža veza?

POPOVIĆ: Deset godina.

PLEJBOJ: Još ste neoženjeni?

POPOVIĆ: Da. Desilo se spletom životnih okolnosti... Kasnije, možda egoizam, greška... Možda i zbog toga što ne umem da razlikujem bitno od nebitnog.

PLEJBOJ: Mislite li da Vas je lako voleti?

POPOVIĆ: Ne mislim. Imam vrlo visoke zahteve, tvrdoglav sam, ljubomoran, isključiv... Uvek sam u Ijubavi mnogo više dobijao, nego što sam davao.

PLEJBOJ: Da li je ženama s kojima ste bili smetalo Vaše političko angažovanje?

POPOVIĆ: Sigurno je smetalo. Sve što radim radim sa strašću. Posvećujem se potpuno. Možda su se u takvim situacijama osećale zapostavljeno. Ali, ja drugačije ne umem.

PLEJBOJ: Dobro, kako ste Đindiću saopštili da želite da se povučete iz Vlade?

POPOVIĆ: Početkom oktobra počeo sam da svodim račune i video da su prošle dve godine otkako sam na tom poslu i da su mi nekako sve stvari krenule nizbrdo: i lično, i privatno, i emotivno, i poslovno... Bio sam zasićen stvarima koje su se desile i početkom oktobra sam Zoranu rekao da nije realno da više dolazim na posao i da će moj angažman u Birou biti sve ređi. Nije me bilo mesec dana u Beogradu i to je odmah primećeno, tako da je Zoran morao da napravi konferenciju za novinare i kaže da među nama ne postoji nikakav sukob, nikakva svađa, da sam se ja jednostavno umorio i da više ne mogu.

PLEJBOJ: Da li je, tokom vašeg druženja, bilo perioda kada niste govorili?

POPOVIĆ: Bilo je perioda, kao i u svim prijateljstvima, kada vam je nekoga dosta, kada s njim provodite pet ili sedam dana po 10-15 sati, pa imate potrebu da ga jedno vreme ne vidite i ne čujete, kako biste se odmorili. Tu potrebu imate i kad ste u braku, a ne samo s prijateljima. Kada sam se povukao iz Vlade, nismo se čuli desetak dana. Medutim, krajem novembra se vraćam u Biro, jer se u to doba sprema akcija obračuna sa organizovanim kriminalom i hapšenje Zemunskog klana...

PLEJBOJ: Kakve Vi veze imate sa pripremama za hapšenje Zemunskog klana?

POPOVIĆ: Bio sam u to uključen i pre nego što sam otišao. Kada sam se vratio s bolovanja, mnogo više vremena provodio sam sa timom ljudi koji je učestvovao u toj akciji, nego što sam sedeo u Birou.

PLEJBOJ: Znači, niste radili svoj posao: bili ste šef Biroa, a bavili ste se hapšenjem Zemunskog klana?! Pa, Koštunica vam je upravo to i zamerao: Radilo se van institucija! Pravljeni su paralelni centri moći!

POPOVIĆ: Kakvi paralelni centri moći? O čemu govorite?! Šta je bio moj posao?

PLEJBOJ: Sigurno ne uključivanje u istrage i hapšenje Zemunskog klana!

POPOVIĆ: Nisam se ja bavio policijskim istragama!

PLEJBOJ: Čime ste se bavili?

POPOVIĆ: Radio sam, kao čovek od velikog poverenja Zorana Đindića, neke poslove koordinacije. Bilo je vrlo važno medijski pripremiti akciju o kojoj sam govorio.

PLEJBOJ: Vaš zadatak je bio da sve medijski pripremite?

POPOVIĆ: Mislim da ni u vladama koje imaju tradiciju od po 200 godina, ne postoje specijalizacije radnih mesta na kojima insistirate. One uvek prelaze i u neke druge sfere.

PLEJBOJ: Bili ste Đindićev čovek za specijalne namene?

POPOVIĆ: Ne. Bio sam njegov blizak saradnik, koji je bio spreman da radi šta god je trebalo: od postavljanja tepiha u njegovom kabinetu, do odlazaka na službena putovanja ili prisustvovanja sastancima s raznim ministrima. Da li sam to radio sa pozicije šefa biroa za komunikacije ili njegovog asistenta ili njegovog savetnika potpuno je nebitno. Bitno je bilo da se stvar uradi i posao dovede do kraja...

PLEJBOJ: Kako možete stvari do te mere relativizovati?

POPOVIĆ: Očigledno je da se mi ne razumemo! III ste Vi suviše veliki "legalista", ili ja nedovoljno dobro objašnjavam. Ako grupa radnika koja štrajkuje dođe u kabinet predsednika vlade...

PLEJBOJ: Ali, zašto se to onda nije zvalo savetnik predsednika vlade?

POPOVIĆ: Postoje situacije gde vi ne možete da imate 150 savetnika. Kabinet Zorana Đindića se u početku sastojao od 5 ljudi: dve sekretarice, šefa kabineta, asistenta i mene, koji sam zvanično bio sekretar Biroa, a zapravo zadužen za sve. Kao i ostali. Vi dnevno imate po desetak potpuno iznenadnih situacija, koje ne predvidaju ni zakon, ni statut, ni pravila. Ne postoji ministarstvo za vanredne situacije, nemate asistenta za poplave, a imate pet predsednika opštine koji dodu i kažu imamo problem. Ljudi nemaju gde da spavaju. Neko mora u Zoranovo ime da reši problem, a to se obično daje ljudima za koje znate da će to uraditi. Da li se ta osoba zove sekretarica, šef kabineta, neki ministar, pomoćnik, ja mislim da je nebitno.

PLEJBOJ: Kako reagujete kada neko ne prihvati Vaše mišljenje?

POPOVIĆ: Kada mislim da sam u pravu, onda se beskonačno trudim da tu osobu nateram da prihvati moje mišljenje. Ako mislim da to ne može da shvati, onda postoje dva modela: ili prekinem razgovor i onda me ta osoba više preterano ne zanima, ili može da dode i do nekih težih situacija. Ali, tako je bilo kada sam bio mlađi.

PLEJBOJ: Kao čovek od najvećeg Đindićevog poverenja, da li ste prisustvovali nekom njegovom susretu sa Legijom?

POPOVIĆ: Jesam.Više puta je pisano o tom njihovom prvom susretu uoči 5. oktobra. Zoran je dobio poruku da bi Legija hteo da se vidi s njim. Znali smo da su Beretke jedina Miloševićeva formacija koja je bila dovoljno luda da nas napadne. Danas mislim da je u tadašnjem vrhu DB-a postojao dogovor da, ako Milošević padne, jedan njen deo priđe Koštunici, a drugi Đindiću. Na osnovu kontakata koje je već imao s nekim ljudima iz Demokratske stranke Srbije, Rade Marković je krenuo ka Koštunici. Legija je želeo da se približi Zoranu. Đindić se s njim sretao i posle 5. oktobra...

PLEJBOJ: Kada?

POPOVIĆ: Bio sam prisutan u Skupštini grada, negde 6. ili 7. oktobra, pre Zoranovog i Legijinog odlaska kod Vojislava Koštunice. Zoran je Legiji, u prisustvu Bracanovića, za koga tada nismo znali ko je, rekao da neće sa JSO prihvatiti nikakvu saradnju ako se utvrdi da su učestvovali u slučaju Ibarske magistrale, ubistvu Čuruvije, Stambolića, ili bilo kakvim drugim zločinima, ‘’Ma samo nam daj 10-15 dana da to otkrijemo. Znamo mi, sve je to radila vojska", odgovorio je.

PLEJBOJ: Da li ste prisustvovali i tom susretu Koštunice, Đindića i Legije?

POPOVIĆ: Ne, samo sam čuo da se Legija tog dana zakleo na Bibliju ili krst da će Koštunici verno služiti...

PLEJBOJ: Da li se Đindić i kasnije vidao sa Legijom?

POPOVIĆ: U januaru 2001. godine, kad se znalo da će Zoran biti predsednik vlade, organizovan je još jedan sastanak, kome sam i ja prisustvovao. Sastanak je zakazan u Spektri, mojoj agenciji...

PLEJBOJ: Zašto tamo?

POPOVIĆ: Bio je, čini mi se, dan pred Božić, pa nismo hteli da otvaramo kancelarije DOSa. Tih dana je radna grupa u kojoj su bili Dušan Mihajlović i Zoran Živković pripremala nova kadrovska rešenja za MUP. Legija je već počeo da se meša u kadrovanje i, s obzirom na to da je želeo da ostane na čelu JSO, Zoran ga je pozvao da bi ga upozorio da to ne radi. Rekao mu je da će JSO uskoro morati da se rasformira. "Čak i da ste bili anđeli, Crvene beretke su za ovih deset godina postale sinonim za sve zločine koji su se desili u tom periodu. Zamisli kad bismo mi, kao nova demokratska vlada, dozvolili da sve ostane kao što je bilo", rekao mu je. Legija je sve negirao i obećao da će pomoći da se neke stvari reše. "Ako vas u nečemu ima, bolje kažite sada, dok još nisam vlast, da ne bude kasnije da sam vas izdao", rekao je Zoran i zapretio da će kada postane predsednik vlade, biti nemilosrdan. Legija se složio, ali je već kod imenovanja načelnika Resora državne bezbednosti poludeo, zvao, pretio...

PLEJBOJ: Koga je zvao?

POPOVIĆ: Između ostalih i mene optužujući me da sam učestvovao u postavljenju načelnika Resora državne bezbednosti bez njegovog znanja. Optuživao je Gorana Petrovića da nije za to mesto, pretio svojom ostavkom objašnjavajući mi da nam je ovaj podmetnut, da mi nemamo iskustva i slične besmislice... Mene je zvao jer sam nekoliko dana ranije sa Dušanom Mihajlovićem bio kod Vojislava Koštunice na dogovoru oko postavljenja načelnika Resora javne i državne bezbednosti. Legijini kandidati za mesto šefa DB-a su bili Bracanović i Savić. Kazao sam da o Petroviću znam samo to da nije umešan ni u kakav zločin, pljačku ili šverc. Petrović i njegov tim su postavljeni, ali se grupa oko Legije nije smirila dok ih nije smenila, u čuvenoj pobuni Crvenih beretki, deset meseci kasnije.

PLEJBOJ: Da li je moguće da Đindić nije ništa znao o umešanosti Legije u zločine koji su kasnije otkriveni?

POPOVIĆ: Posle pobune Crvenih beretki, Zoranu je iz dana u dan bivalo jasnije o kakvoj se grupi radi, ali nije postojao nikakav materijalni dokaz. Za ubistvo Stambolića se ne bi saznalo nikada, da neko od njih ko je neposredno u tome učestvovao nije otišao i pokazao gde su zakopali Ivana. Nakon otmica iz 2002, neuspešnog atentata na Ljubišu Buhu, a posebno ekspolozije u preduzeću Difens, znao je da su to oni. Tada se pojavljuju i prvi materijalni dokazi u smislu svedoka koji su to potvrđivali, a čekao se pogodan trenutak da se to sudski pokrene i da se ti ljudi pohapse. I oni su znali da Zoran zna i zato su i rešili da ga ubiju.

PLEJBOJ: Kako je pripremano hapšenje Zemunskog klana?

POPOVIĆ: Ta akcija je trajala mnogo duže nego što se to u javnosti zna, od sredine 2002. godine, i odvijala se paralelno sa akcijom hvatanja ubice Boška Buhe. Vrlo malo ljudi je u tome učestvovalo – desetak. Znali su da se na mestu pomoćnika šefa DB-a nalazi Bracanović, u koga nisu imali poverenja. Bili su gotovo sigurni da je on saradnik Zemunskog klana, Legije i dela JSO. Stvari su se polako otkrivale.

PLEJBOJ: Zašto tada nije nešto urađeno?

POPOVIĆ: Tada je i počelo da se radi. Do tog trenutka nije postojao nikakav materijalni dokaz da bilo koga od njih javno, preko medija optužite, a kamoli da odete na sud. Pogotovu što su, kasnije smo videli, imali političku podršku. Akcije su počele uz pomoć obaveštajnih službi nekih evropskih država, zato što se nismo mogli pouzdati u ljude iz BIA-e, u ljude iz Uprave za organizovani kriminal i kriminalističke policije. Tražio se bilo kakav zakonski osnov zbog čega bi oni mogli da budu privedeni i osuđeni. Pripremne akcije su bile smena vrha BIA-e, Bracanovića i Andrije Savića, koje su kontrolisali Legija i Spasojević. Ovoj dvojici su tada već prisluškivani telefoni, koje su, kada bi im vrh DB-a javio, davali narodnim pevačicama i uključivali specijale. Nije smeo biti urađen nikakav nagli potez, jer su bili spremni da naprave novu pobunu, s tim što sada ne bi došli do Sava centra, nego bi verovatno produžili do Nemanjine ulice. To bi sigurno Koštunica odmah podržao i bilo bi – patriote se bore protiv korumpirane vlade. Početkom januara su smenjeni Bracanović i Savić, a onda su se dva meseca tražili ljudi koji će da ih zamene. Posebna akcija je bila – obezbeđenje svedoka.

PLEJBOJ: Onda stupa na scenu Ljubiša Buha?

POPOVIĆ: Jedino je on mogao da svedoči. Znali smo, kao i svi gradani, da je Ljubiša Buha negde u inostranstvu, da je pobegao i da ga juri Zemunski klan. Početkom septembra, određeni policijski krugovi uspostavili su prve kontakte s njim. U prvom naletu Buha je izneo vrlo mnogo optužbi na račun Legije i vođa Zemunskog klana. Medutim, po tadašnjem zakonu, samo informacije "video sam", "rekao mi je", "ubili su", bez materijalnih dokaza, nisu bile dovoljne za sud. Neophodno je bilo doneti zakon o organizovanom kriminalu, a time uvesti kategoriju zaštićenog svedoka. Kasnilo se nekoliko meseci, jer je postojala politička opstrukcija. Tek početkom februara izglasan je ovaj zakon. Legijinoj grupi je neko iz policije već javio da je gotov nalog za njihovo hapšenje i oni su se sklonili.

PLEJBOJ: Da li je slučaj Bagzi bio odgovor na pripreme hapšenja?

POPOVIĆ: Odgovor je dizanje Difensa u vazduh, i to ne zato što je neko iz Vlade, ili, ne daj bože, Zoran Đindić imao veze s tim preduzećem, kao što su to Koštunični Ijudi i pojedini mediji pokušali da predstave, nego je to bila demonstracija sile.

PLEJBOJ: Koji mediji?

POPOVIĆ: To je grupa novinara koji su sredinom devedesetih došli iz raznih Krajina, Osijeka, Tešnja, Teslića, Zavidovića...

PLEJBOJ: Zašto je bitno odakle su došli? Sami ste rekli da je i Vaša porodica došla iz Crne Gore.

POPOVIĆ: Medijsku scenu Srbije zauzeli su ljudi bez biografija. Čime su se bavili pre toga?! Mnogi od njih su bili u kabinetima i ratnim štabovima Mladića, Karadžića, Biljane Plavšić... Samo se ovde moglo desiti da je jedna kriminalna organizacija, koja se bavila trgovinom droge, kontrolisala desetine novinara u Srbiji i, godinu i po dana, parama koje su bile od šverca droge, naručivala od njih tekstove. Ti mediji su podržavali jednu organizovanu kriminalnu grupu, koja je uz pomoć delova državnog aparata, pokazivala da je u stanju da uradi šta god hoće: da dignu u vazduh aerodrom, zgradu vlade, bilo koju ustanovu u Beogradu, a da njima nema ko da se suprotstavi. Đindić je još tada hteo da smeni Savića i Bracanovića. Medutim, mi smo i od tih medija toliko bili optuživani za kršenje procedura i pravila, da se, pri pomisli kako bi javnost u Srbiji reagovala da je Zoran posle Difensa smenio Bracanovića, niko na to nije usuđivao. Kazali bi – evo, digli su im firmu u vazduh, a oni se sada svete i smenjuju Bracanovića. Pa, sam Koštunica je hvalio smenu Petrovića i Mijatovića i dolazak Bracanovića i Savića. Mnoge stvari se nisu desile zato što su linč i ubistvo Zorana Đindića bili pripremljeni i medijski i politički mesecima unazad.

PLEJBOJ: Kako politički?

POPOVIĆ: Medijski linč na Zorana Đindića podržan je od radikala, SPS-a, raznoraznih analitičara, Koštunice i njegove organizacije. Nisu svi zaboravili da se Koštunica, sa pozicije predsednika države, pozivao na pisma Ljiljane Buhe i čak podnosio krivične prijave tužilaštvu. Mile Isakov, potpredsednik Vlade, napadao je tu vladu, iako je u njoj sedeo.

PLEJBOJ: Da, ali njega je postavio Zoran Đindić!

POPOVIĆ: Da, ali na insistiranje dela DOS-a, posebno Nenada Čanka. Mnoge Zoranove odluke bile su deo političkog kompromisa, kako bi se na okupu održala tako heterogena politička grupa. Zato je, na žalost, na mesto potpredsednika vlade morao da postavi čoveka koga su tada izbacivali iz sopstvene stranke. I on je, to svi znaju, koristeći pozicije koje mu je to mesto donelo, samo napadao Zorana Đindića. U takvom okruženju se desio slučaj Bagzi, kada su advokati, mediji, sudije, političari stali u njegovu odbranu! Verujem da mnogi koji su učestvovali u kritici i napadima na Zorana Đindića nisu želeli takav kraj, ali svejedno, svesno ili nesvesno, saučesnici su zločina koji se desio 12. marta. To je bila priprema i onemogućavanje odbrane. Niste mogli ni da napadate. Niste mogli čak, iako imate neke dokaze, da krenete na sud, jer će vas svi sačekati na nož. Zato tvrdim da je 12. marta Zvezdan Jovanović bio samo izvršilac.

PLEJBOJ: Ko je Vama javio da je ubijen Zoran Đindić?

POPOVIĆ: Pozvao me je neko iz Biroa i rekao da su pucali na Zorana. Bio sam u kolima i skretao sam iz Balkanske u Admirala Geprata, gde je inače zgrada iz koje je pucano. Došao sam minut pošto je Zoran kolima prebačen u Urgentni centar. Tamo sam čuo da je, iako je operacija bila u toku, bio na licu mesta mrtav. Seo sam u kola i otišao do Ružice da joj javim i da je dovedem u Urgentni centar.

PLEJBOJ: Da li ste joj Vi saopštili da joj je muž mrtav?

POPOVIĆ: Nisam joj rekao da je mrtav, zato što je tog trenutka i dalje bio u operacionoj sali. Oboje smo verovali da možda postoji šansa da preživi. Već je bila čula da su pucali na Zorana. Pitala me je koliko je ozbiljno. Rekao sam joj da ja mislim da je jako ozbiljno. "Prvi put se plašim", kazala je. Došli smo u bolnicu. Nismo mnogo pričali.

PLEJBOJ: Da li je tačno da niste Koštunici i delegaciji Demokratske stranke Srbije dozvolili da u hramu svetog Save izjave saučešće porodici Đindić?

POPOVIĆ: Tačno je. Ali, ne da izjave saučešće, nego da stoje u delu predviđenom za porodicu i prijatelje. Možda je bilo neprijatno, ali svakako manje nego da su uz Zoranovu porodicu, njegove najbliže partijske i kućne prijatelje stajali Vojislav Koštunica sa svojom šeficom, Maršićanin i oni koji su dve godine o tom čoveku pričali sve najgore. Kada sam prišao da ih preusmerim, u svesti sam imao izjave Vojislava Koštunice posle Zoranovog ubistva i osmeh Dragana Maršićanina, kada je čuo da je Zoran Đindić ubijen.

PLEJBOJ: Da li ste im direktno prišli?

POPOVIĆ: Krenuli su ka strani gde je bila porodica. Rekao sam im: "Molim vas, pođite ovamo." I poslao ih u masu.

PLEJBOJ: Otišli su bez reči?

POPOVIĆ: Da. Samo je ona debela žena kolutala očima.

PLEJBOJ: Kakav je danas Vaš odnos s porodicom Zorana Đindića?

POPOVIĆ: Bio sam prijatelj cele porodice, ne samo Zoranov. Za Luku, Jovanu i Ružicu, ja sam prijatelj za ceo život. Svi bez Zorana živimo teže i drugačije.

PLEJBOJ: Pošto je došlo do uvođenja vanrednog stanja, Vi se vraćate u Biro?

POPOVIĆ: Kao što sam rekao – iz Biroa nisam ni odlazio. Sve vreme sam bio u Vladi i pet dana pre ubistva Zorana Đindića, kao i na sam dan ubistva. Zvanično sam bio sekretar Biroa. Brifinzi su krenuli ne zato što smo mi to hteli, nego zato što su urednici tražili redovne sastanke u Vladi, jer, s obzirom na to da je vanredno stanje bilo na snazi, nisu znali šta smeju da objavljuju, a šta ne.

PLEJBOJ: Na Glavnom odboru DSS-a, 13. aprila, Koštunica saopštava da "Biro radi na agitpropovski način i predstavlja propagandni centar iz koga su mnogi urednici dobijali direktive".

POPOVIĆ: To je prelomni trenutak svih dešavanja, zato što od tog trenutka počinje da se stvara front odbrane Vojislava Koštunice. Splet okolnosti i pravac istrage počinjali su da budu problematični za sve, a najviše za ljude iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice. I organizatori i izvršioci atentata očekivali su da će se, u nedostatku dokaza, stvar vrlo brzo politički srediti. Onda je, sećate se, krenula priča o neophodnosti formiranja koncentracione vlade.

PLEJBOJ: Svi zajedno?!

POPOVIĆ: I dželati i žrtve, a "koncentraciona tačka’’ mržnja prema Zoranu. Medutim, saopštenje koje je 12. marta pročitano na državnoj televiziji, spisak ljudi i preciznost informacija, šokirala je sve saučesnike ubistva. Taj šok je uslovio raspad njihove dobro organizovane mreže. Sve je išlo munjevito. U aprilu se hapse Koštuničini najbliži saradnici: šef vojne obaveštajne službe, savetnik za nacionalnu bezbednost i to ne zbog političke pripadnosti, već što su ti ljudi bili povezani sa ubistvom Zorana Đindića.

PLEJBOJ: Ko konkretno?

POPOVIĆ: Načelnik vojne obaveštajne službe davao je direktne smernice gde, u kom stanu i koliko dugo može da ostane Ljiljana Buha. Viđao se sa Zoranovim ubicama neposredno pre njegovog ubistva. Nije tačno da se video po službenoj dužnosti, kao što priča Koštunica. Kakva je to službena dužnost izmedu načelnika vojne obaveštajne službe i glavnog dilera droge u Beogradu?! Kakav je to poslovni zadatak?! Način, brzina istrage i pravac u kome se kretala, uplašili su Koštunicu i on je, uz saglasnost nekih stranih diplomata u Beogradu, započeo akciju u kojoj je Vladu i mene, koji sam čitao informacije dobijene iz istrage, optuživao za zloupotrebu vanrednog stanja. Po već isprobanom metodu, javnost se bavila navodnom zloupotrebom vanrednog stanja, umesto da od Koštunice traži odgovore o vezama njemu bliskih ljudi sa Zoranovim ubicama. Na to su naseli neki članovi Vlade i njen tadašnji predsednik Živković.

PLEJBOJ: Zašto je Vlada to prihvatila?

POPOVIĆ: Zato što niko nije imao hrabrosti da sa tom istragom ide do kraja. Bojali su se krajnjeg rezultata. Akcija Sablja je prvih 20 dana rešila više kriminalnih radnji, zločina, ubistava, nego što je rešeno za tri godine pre toga. Pred sam kraj vanrednog stanja, kada su već počeli politički obračuni, krenula je odbrana Koštunice. U taj front su stale takozvane nacionalne snage, antihaški lobi, oličen u mnogim političkim strankama, ali i u mnogim akademicima, crkvenim zvaničnicima, javnim ličnostima...


PLEJBOJ: Koštunica je možda strepeo da ne bude uhapšen.

POPOVIĆ: Sam je prvi počeo da priča da će biti priveden i uhapšen. Do tada to niko nije pomenuo. Ljudi su bili privodeni samo ako je postojao neki razlog ili neka veza s nekim od ubica. Da li je to bio član ove ili one stranke, to apsolutno nije imalo nikakve veze.

PLEJBOJ: Pomenuli ste podršku koju je Koštunica dobio od nekih stranih diplomata. Kojih?

POPOVIĆ: Prvenstveno grupe koju je predvodio američki ambasador Vilijam Montgomeri. S njima je bio i engleski ambasador Čarls Kroford, koji je 12. marta, tokom popodneva otišao u DS i od nekih članova tražio da se na mesto predsednika Vlade postavi Nebojša Čović.

PLEJBOJ: Zašto Nebojša Čović?

POPOVIĆ: Pretpostavljam da su verovali da je njihov.

PLEJBOJ: Čiji?


POPOVIĆ: Montgomerijev i Krofordov. Nije postojalo neko jasno objašnjenje zbog čega. Bio sam uz grupu političara koji su se suprotstavili takvoj ideji. Čović je to iste večeri saznao i već je tokom vanrednog stanja krenuo pokušaj našeg uklanjanja iz Vlade. Svi tekstovi koji su tada napisani, od kojih su neki, kao onaj na sajtu CBC-a, bili naručeni, govorili su o tome da u Vladi postoji takozvana tvrda linija koju čine Vladimir Popović, Čeda Jovanović, Vladan Batić, Dušan Mihajlović i da te Ijude treba skloniti i očistiti. Neposredno pred kraj vanrednog stanja, ambasador OEBS-a, Masari, tražio je sastanak sa mnom. Razgovor je bio u suštini politički, jer je Masari od mene pokušao da sazna šta će biti ako istraga bude dovela do nekih političkih lidera, ili samog Vojislava Koštunice. Protumačio sam to kao pokušaj pravljenja širokog fronta, koji je imao zadatak da zaustavi dalju istragu u akciji Sablja. Jer - nađen je ubica, nađen je izvršilac, nađena je organizacija, motiv će se naći kasnije. Dalje ne treba da se ide, jer bi to navodno moglo da se tumači kao politički obračun. Rezultati istrage su jasno govorili da je ubistvo Zorana Đindića političko ubistvo, da iza toga stoje politički inspiratori, tj. oni koji su to ubistvo naručili. Ono što se dešavalo posle 12. marta možda je najsramnija stranica u novijoj srpskoj istoriji. Svu unutrašnju i spoljnu politiku Srbije vodila je, preko nesrećnog Živkovića, grupa ambasadora na čelu s Montgomerijem.

PLEJBOJ: Na koji način?

POPOVIĆ: Sve odluke donosili su oni ili su bar bili konsultovani. Ne sećam se kada je francuski ambasador bio zamenjen, ali znam da je tu bio neposredno po ubistvu Zorana Đindića i znam da je jedini koji je o tome napravio tako katastrofalan izveštaj, da mu ga je njegovo ministarstvo inostranih poslova vratilo nazad. Francuski ambasador je bio praktično član Demokratske stranke Srbije. Znate da Montgomeri nije dozvolio Živkoviću da raspiše izbore odmah nakon ukidanja vanrednog stanja.

PLEJBOJ: Izvinite, ali Živković tvrdi da američki ambasador nikada nije uticao na rad njegove vlade.

POPOVIĆ: Možda on taj uticaj nije primetio, možda je on pomislio da su on i američki ambasador postali najbolji prijatelji, stanovali su u komšiluku, na Dedinju, privatno se družili, pili francuska vina. To je trebalo da znači da su prijatelji. Koliki je bio Montgomerijev uticaj znaju svi članovi Vlade, novinari, ljudi koji su odlazili u američku rezidenciju. Živković je dozvolio da za vreme njegove vladavine žena američkog ambasadora u zgradi republičke vlade, ispod znaka Vlade Republike Srbije, drži pres-konferenciju! Dozvolio je da američki ambasador dolazi u zgradu Vlade kad god je hteo, dozvolio je da nezakonito otvara medije po Srbiji, da naručuje tekstove od ovih jadnih srpskih novinarčića da se sam hvali da se političke prilike u Beogradu menjaju u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Uostalom, kada je od mene tražio ostavku, iako sam mu, čim je počeo da radi, kazao da na mene ne računa duže od vanrednog stanja, Živković je rekao: "A što ne bi podneo ostavku odmah danas? Traže mi ove diplomate, Montgomeri i ostali." To isto je govorio i mnogim drugim čiju je smenu tražio, iako je javno tvrdio da neće dati nijednog člana Vlade.

PLEJBOJ: Sta ste mu odgovorili?

POPOVIĆ: Rekao sam da mi ne pada na pamet da tada podnesem ostavku, a naročito ne zbog toga što to traži Montgomeri, jer me on nije ni zaposlio.

PLEJBOJ: Da li ste se kasnije sreli sa Montgomerijem ?

POPOVIĆ: Jesam, i to negde krajem juna. Preko jednog zajedničkog prijatelja zatražio je da se vidimo, a tema je bila da povučem tužbu protiv MN-a. Rekao sam da mi ne pada na pamet da povlačim tužbu, ali sam pristao da se s njim vidim. To je manje-više bio kurtuoazan razgovor, neiskren s njegove strane koliko i s moje. Razgovarali smo onda o nekim drugim stvarima i ja, takav kakav sam, kažem mu sve ono što mislim.

PLEJBOJ: Šta ste mu rekli?

POPOVIĆ: Jedna od tema je bila televizija B92. On je bio neka vrsta njihovog zaštitnika, a ja sam navodno bio njihov protivnik. Naime, otkrio sam, saznao i video da je privatizacija te televizije uradena nelegalno i nezakonito. Još više sam se iznervirao kada sam shvatio da skoro svi članovi Vlade to znaju. I da svi ćute. Zoran Đindić je tražio od nas, kada smo ulazili u Vladu, da ako saznamo da je bilo ko umešan u nešto nezakonito, to prijavimo tužiocu. Nisam razumeo zbog čega to ne važi za B92. Montgomeriju sam rekao da ja nemam problem sa B92, nego da oni imaju problem sa zakonom. Pitao sam ga i da li je bio upoznat i koliko je bio uključen u pokretanje čuvene duvanske afere koja je krenula iz Hrvatske, iz lista Nacional.

PLEJBOJ: Pa, da li je?

POPOVIĆ: Bio je zbunjen, pa sam mu kazao da postoje operativni podaci da je jedan službenik Američke ambasade iz Beograda, koji danas radi u Američkoj ambasadi u Pragu, direktno po njegovom nalogu otišao u Zagreb i njegovom prijatelju, Ivi Pukaniću, dao neke papire, materijale i naručio da se pokrene kampanja protiv Zorana Đindića i Mila Đukanovića. Rekao je da je i on čuo za tu priču, ali da se kune da on s tim nema nikakve veze. Doduše, priznao je da je nekoliko dana pre nego što je u Nacionalu objavljen taj tekst bio u Zagrebu, gde je sreo Ratka Kneževića i Ivu Pukanića, koji su mu doneli sirov materijal teksta i pitali ga šta misli, da li ga treba objaviti. Montgomeri, normalno, kao i svaki Amerikanac, pobornik slobode medija, nije mogao da im zabrani i rekao je – objavite! Sem toga, nikakve veze s duvanskom aferom i sa svim onim što se kasnije dešavalo navodno nije imao.

PLEJBOJ: Zašto Vas je toliko interesovala afera Nacional?

POPOVIĆ: Zato što vladavinu Zorana Đindića, prvog demokratskog predsednika srpske vlade u 20. veku, nije obeležilo čišćenje i Miloševićeve zaostavštine, rušenje diktature i komunizma posle toliko godina, suočenje s prošlošću, već jedna trivijalna stvar, za koju mislim da svako živi zna da sa Zoranom nema nikakve veze. Ta kampanja ne bi bila toliko moćna da nije podržavana od vrlo jakih centara moći iz inostranstva, čiji je to standardni metod: objave neki tekst, a onda im služi kao metod ucene: možemo da radimo s vama šta god hoćemo. Čuvajte se, budite dobri, a u slučaju da nam se suprotstavite, znate šta vas čeka.

PLEJBOJ: Koliko je Vladina komisija koja je vodila istragu o atentatu na Zorana Đindića bila efikasna?

POPOVIĆ: Namera je bila vrlo dobra, čak i rezultati koji su urađeni će koristiti sudskom procesu, ali posledica toga rada nema. Niko, izuzev dva pripadnika javne bezbednosti, nije priveden. Niko iz BIA-e, koja je najodgovornija za ubistvo Zorana Đindića, nije snosio odgovornost. Čak ni disciplinski postupak. Niko iz Uprave za kriminal. Niko od tih ljudi nije pozvan čak ni na razgovor. I bojim se da sve ide u pravcu pokušaja relativizacije sudskog procesa, tj. u pravcu pokušaja da se ne sudi ubicama Zorana Đindića, nego njegovoj politici. Savetnici i članovi kabineta Vojislava Koštunice mesecima po novinama lansiraju priču da je Zoran u stvari ubijen u jednom kriminalnom obračunu bandi čiji je on sam bio član, da to nije političko ubistvo, i da je to moralo da se desi. Morali su, kažu, da odu Milošević i Zoran Đindić, a da posle njih dvojice dode era čistih, novih političara. Perfidan pokušaj menjanja istorije po komunističkom modelu.

PLEJBOJ: Nakon ubistva Zorana Đindića, ljudi koji su važili za njemu bliske, stavIjeni su u drugi plan. Šta mislite zbog čega?

POPOVIĆ: Tu ima nekoliko stvari. Ova grupa ambasadora je neposredno po ubistvu Zorana Đindića počela priču da u DS-u postoji takozvani biznis-klub. To su radili zajedno sa članovima Dcmokratske stranke koji su bili minorni za vreme Zorana, a koji su mrzeli sve koji su bili njemu bliski, a još više ako nisu članovi stranke. Jedan od diplomata, koji je bio na Zoranovoj sahrani u Beogradu, rekao mi je da je bio vrlo iznenaden kada je od dvojice ambasadora čuo da o meni pričaju kao o nekom biznismenu DS-a. Rekao mi je da se veoma čudne stvari dešavaju i da mu se čini da će uskoro krenuti uništavanje ljudi koji su pomagali DS. Neposredno po Zoranovom ubistvu kreće akcija diskreditovanja njemu bliskih ljudi i dezavuisanja svega onoga što je on uradio. Na žalost, Živković, čovek koji je uspeo da za nepunih osam meseci uništi sve što je Zoran Đindić stvarao desetak godina u DS, i onoga što je u poslednje tri godine srvorio u Vladi Republike Srbije, je u tome učestvovao. Živković je napravio raskole, rasturio DOS. On je odlučio da ne raspiše izbore u junu, kada je DOS mogao da zbriše i Koštunicu i sve ostale. Ja njega negde razumem. Kapacitet koji on ima i intelektualni i politički ipak je ograničen i nije za mesto na kakvom je bio. On je hrabar čovek što je prihvatio da bude predsednik Vlade, 12. i 13. marta, to je nesporno. Ali je isto tako neodgovorno što nije bio u stanju da proceni svoje sposobnosti, pa je, na žalost, uspeo da za devet meseci razruši sve što je stvarano godinama, a sam kraj svoje političke karijere obeleži citiranjem Getea.

PLEJBOJ: Nije Živković jedini krivac!

POPOVIĆ: Tačno! Priča o "čistoj" Demokratskoj stranci, novim ljudima, vraćanju na stare vrednosti, samo je nastavak davno pokrenute političke akcije koja je počela još dok je Zoran Đindić bio živ, a koju je pokrenula družina zvana Atlantski savez.

PLEJBOJ: Šta je Atlantski savez?

POPOVIĆ: Družina čiji su članovi bili mnogi visoki političari DOS-a, mnogi političari iz DS, mnogi članovi Vlade, mnoge javne kulturne ličnosti. Njihova strategija bila je dovodenje novog lidera na mesto predsednika Demokratske stranke. Ono što se nije uspelo sa Vuksanovićem nekoliko godina ranije, trebalo je uraditi sada.

PLEJBOJ: Šta, po Vašem mišljenju, znači vraćanje Demokratske stranke "izvornim vrednostima"?

POPOVIĆ: Iako nisam član stranke, znam dosta o DS, njenim istorijskim fazama, vrednostima, članovima, funkcionisanju kroz sve ove teške godine. Čudno je da Tadić nije pominjao vraćanje na stare vrednosti dok je Zoran bio živ, iako je i tada bio potpredsednik stranke. Mislim da su to prazne političke parole iza kojih se vodi borba za preuzimanje tako moćne institucije, ne vodeći pri tom računa o ceni koja se plaća. Tragično je da se budući predsednik Demokratske stranke svome članstvu i biračima obraća preko onih medija i novinara koji su bili nosioci akcije satanizacije DS i medijske pripreme za ubistvo njenog predsednika.

PLEJBOJ: Opet ste u manjini?

POPOVIĆ: Pa, bio sam i 1999. i 2000, kada su Zorana satanizovali, jer sam znao da je on jedini koji može nešto da uradi za ovu zemlju. Bio sam u pravu.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste, kao sekretar Biroa, bili stalno na meti medija, da li ste s tog mesta Zoranu Đindiću doneli više štete ili koristi?

POPOVIĆ: Nisam ja njima bio meta kao sekretar Biroa. Bio sam trn u njihovoj podloj i pokvarenoj svesti i nameri da poruše i satanizuju sve što je Zoran radio.

PLEJBOJ: Da li su baš svi imali takve namere? Zašto ste pretili Gordani Suši?

POPOVIĆ: To je bio običan razgovor između Ijudi koji se poznaju. Pozvao sam je zbog toga što je tada već protiv mene krenula kampanja grupe koju su činili Vojislav Koštunica i svi koji su na bilo koji način bili umešani u ubistvo Zorana Đindića. Antihaškom lobiju se priključila NGO-mafija na čelu sa TV B92 i Veranom Matićem. Cilj je bio da se relativizuje akcija Sablja tako što će se govoriti da sam ja, koji sam urednicima saopštavao rezultate istrage, to radio nelegalno. To pitanje je Gordana Suša postavila u svojoj emisiji.

PLEJBOJ: Da li vodite evidenciju s koliko ljudi u Srbiji ste u ratu?

POPOVIĆ: Ne vodim tu evidenciju, njih ima jako mnogo. Nisam u ratu, ali sam se mnogima našao na putu, s mnogima nisam bio spreman da napravim kompromis, sa mnogima nisam hteo da napravim dogovor da izdam prijatelje... Imam vrlo mnogo neprijatelja, ali šta da radim. To je cena onoga što sam radio prethodne godine.

PLEJBOJ: U akciji Sablja otkriveno je da ste bili na spisku za odstrel Zemunskog klana. Plašite li se?

POPOVIĆ: Svaki normalan čovek se plaši ako postoji grupa kriminalaca i ubica koji imaju nameru da ga ubiju. Živeli smo u zemlji gde je granica izmedu života i smrti bila praktično nevidljiva. Dešavalo se to Ijudima i u Bosni, Hrvatskoj, pa šta da radimo! To je cena života koji živim.

...........................

E, ako ovo nije najduzi post u istoriji foruma...

[sbshogun]

POPOVIĆ: Svaki normalan čovek se plaši ako postoji grupa kriminalaca i ubica koji imaju nameru da ga ubiju. Živeli smo u zemlji gde je granica izmedu života i smrti bila praktično nevidljiva. Dešavalo se to Ijudima i u Bosni, Hrvatskoj, pa šta da radimo! To je cena života koji živim.

Al' eto čovek preživeo iako niko nije ni pokušao da ga ubije šta ti je marketing

[laufer]

Bilo je to davno, jos iz 96 i 97 godine kada je iz ulicnih protesta doslo do promena na lokalnom nivou i kada je Djiki postao gradonacelnik tada sam se preko e-maill i preko lista Demokratija mnogo puta pisala Djikiju i dala svoje vidjenje inforamtickog razvoja kod nas(obrazovanje baze podataka na svim nivoima).

Posle toga mu ni smrt nije bila teska.