nemam valjda pametnijeg posla, pa razmisljam...

U osnovnim postavkama i komunizma i krscanske religije su iste stvari - kasnije proklamirani ciljevi francuske revolucije (egalite, fraternite, liberte).

Komunisticke/socijalisticke revolucije su uz dobrobit mnogima donijele i stradanja mnogih - ubistva, progone, logore itd. Isto tako, krscanstvo je nanijelo vjerske ratove, progon/spaljivanja vjestica. Ocito je moguce zloupotrebiti nominalne ideale i nanijeti zlo.

Lenjin je legendarno rekao: "Ako nam ista dodje do glave, bit' ce to mangupi u nasim redovima!" I stvarno, to se zbilo. Zahvaljujuci diktatorima tipa Staljin, Pol Pot, Mao, Ceaucescu, Honecker itd. komunizam je dosao na los glas.

Ali, u isto vrijeme, popovi svih konfesija siluju djecu oba spola, Amerika (tj. USA) ima najvecu stopu kriminala a da i dalje stampa novac na kojem pise "In God We Trust" a Irska muku muci sa odstetama zrtvama religioznog nasilja u nazovi-krscanskim domovima...
Zasto bi Amfilohije i Pahomije trebali biti pozitivniji likovi od Edvarda Kardelja ili Dzemala Bijedica?

Na zalost, u svim drustvima i sistemima, kriminalaca, bitangi i pokvarenjaka ima. Moje pitanje je: zasto je to dovelo do propasti socijalizma/komunizma, a krscanstvo se jos uvijek drzi?

imali vise rezerve novca i daleko vise iskustva u pranju mozgova

Zato što hrišćanski komesari nikada ne preuzimaju odgovornost za promašaje, kriv je onaj koji je slušao ili nije niko ("Bog sami zna zašto je to tako")

Tako ni Pahomije nije silovao debele dečake već ga je Bog iskušavao. I tako Bog preuzima na sebe sve grehe licemera. Komunisti su probali da kopiraju sistem Partijom, ali se to nije pokazalo kao dovoljno veliki i fleksibilni absorber.

A i Partija je kol'ko tol'ko bila opipljiva i bila je od `krvi i mesa` pa je samim tim bila ranjiva na grehove svojih cinilaca. Bog je odlican tampon za svakog nitkova. Kazes samo - bozja volja, i onda mozes da radis sta hoces... Komunizam i fasizam su male mace za religiju, ovi potonji su praksu usavrsavali hiljadama godina (u tom pogledu, katolicanostvo je u prilagodjavanju majstor - vecina virusa mu nije ravno), nece oni lako nestati sa scene...

Crveni hodočasnici

U fokusu / Levica


Razgovarali: Kaspar Melvil i Mihail Rilkin

Nova knjiga ruskog filozofa Mihaila Rilkina Komunizam kao religija bavi se načinom na koji je militantni ateizam boljševika, daleko od proklamovanog prevazilaženja religije, svorio novu veru. U razgovoru sa urednikom časopisa New Humanist, Kasparom Melviom, on govori o inherentnoj religioznosti oduševljenja zapadnih intelektualaca Sovjetskim Savezom, među kojima su i Rasel, Kesler, Benjamin i Breht.


Mihail Riklin je dobro poznat i nepopularan u Rusiji. Zajedno sa svojom suprugom, umetnicom Anom Alčuk, bio je u središtu izliva mržnje javnosti posle njenog učešća na izložbi Oprez: Religija! Njegova knjiga o izložbi, kao i suđenje umetnicima pokrenuli su mnoge rasprave, koje su učvrstile njegov kritički stav prema Vladimiru Putinu.

Od 2007. on živi u Berlinu u koji se sklonio od zlokobne atmosfere u Moskvi. U svojoj novoj domovini Riklin je stekao zavidnu reputaciju. Piše za časopise kao što su Lettre International i Osteuropa, a nekoliko njegovih knjiga prevedeno je na nemački i dobilo je dobre kritike. Jedna od njih je Zakon džungle: ruska kultura u doba dirigovane demokratije, knjiga o izložbi Oprez: Religija!, koja je 2007. dobila prestižnu književnu nagradu grada Lajpciga.

Njegova poslednja knjiga, Komunizam kao religija: intelektualci i Oktobarska revolucija, preispituje rad evropskih intelektualaca koji su pisali o svojim posetama Moskvi u uzbudljivim godinama posle Oktobarske revolucije. Ta generacija pisaca i umetnika Moskvu je doživela kao kvazimistično uporište komunizma. Riklin u ovoj knjizi razrađuje tezu o komunizmu kao obliku religije, možda najznačajnije religije XX veka, nasuprot prihvaćenom shvatanju komunizma kao ateističkog političkog sistema.

U Berlinu, gde živi, kako kaže, u “blagom egzilu” (može da putuje u Moskvu da poseti svoju porodicu, ali se tamo ne oseća dobrodošlim), pristao je da sa mnom razgovara o glavnim tezama svoje knjige – pre svega o intenzivnom periodu religijskog komunizma koji on datira između 1917. i 1939, i njegovim implikacijama na naše razumevanje današnje Rusije.

Počeli smo sa Riklinovom tezom o komunizmu kao obliku religije. Ovo nije nova ideja. Zašto mu se čini da ta perspektiva još nije iscrpljena? “Tačno”, složio se, “ideja nije sasvim nova. Ali ono što želim da istaknem razlikuje se od onoga što je ranije rečeno. Autori poput Rejmona Arona i nekih nemačkih autora posmatraju komunizam kao zamenu za religiju ili kao pseudo-religiju, možda čak i parodiju religije. Po njima komunizam podseća na religiju, ali on nije ništa više od toga. Sa druge strane, ja zastupam tezu da komunizam jeste religija, možda najvažnija religija 20. Veka.” Ali kako religija može postojati bez boga? “Upravo je ta karakteristika privukla tako mnogo intelektualaca. Odrasli su u monoteističkim tradicijama i mnoge od njih je privukla Rusija posle Oktobarske revolucije 1917, jer su bili fascinirani idejom zemlje koja se gradi bez boga. Njima je revolucija bila događaj koji će rešiti enigmu istorije.

Ali u središtu komunizma leži paradoks, a to je da je odbacivanje boga osnova same vere. U fanatičnom uverenju da su se odvojili od carstva božijeg i sa verom u carstvo naučnih zakona istorije, revolucionari i njihovi sledbenici otkrili su sebe kao prave vernike.

Ovde pozivam na razmišljanje van kategorija sa kojima smo odrasli. Nijedan hrišćanin niti predstavnik bilo koje monoteističke religije neće prihvatiti definiciju komunizma kao religije, jer za njih prisustvo boga leži u korenu onoga što religiju čini religijom. Ali jedino “religije knjige” (hrišćanstvo, judaizam i islam), koje dele zajedničko poreklo iz Starog zaveta, stavljaju toliki naglasak na boga. To nije slučaj, na primer, sa budizmom u kojem bog nije važan ili je od drugorazrednog značaja za tu religiju. Isto važi i za neke druge religijske sisteme.

Naučno i sociološko određenje religije izraženo u radovima Emila Dirkema i Maksa Vebera, kao i u delima mnogih antropologa, definiše religiju kao vrstu totalizujućeg iskustva, kao nešto za šta su ljudi spremni da žrtvuju sve i što daje smisao njihovim životima. Po ovoj definiciji komunizam je svakako religija. Za milione ljudi smisao i značaj njihovih života je bio definisan komunizmom kao skupom verovanja. Komunizam jeste bio prava religija.“

Riklinova knjiga se fokusira na dela šest evropskih intelektualaca: Bertranda Rasela, Valtera Benjamina, Andre Žida, Artura Kestlera, Liona Fojhtvangera i Bertolda Brehta. Sva šestorica su boravili u Moskvi i imali velika očekivanja od revolucije. Njihovi tekstovi o tom periodu čine žanr za sebe, koji francuski filozof Žak Derida, Riklinov učitelj, naziva “povratničkom literaturom”. Svi ovi autori su boravili u Moskvi u periodu između Oktobarske revolucije 1917. i 1939. kada se, kako tvrdi Riklin, zbog razočarenja u Staljinov pakt sa Hitlerom završila religijska era sovjetskog komunizma.

Ali zbog čega bi se ruski pisac okrenuo “strancima” u potrazi za ključem u razumevanju logike komunizma? “Iskustvo koje ovi autori beleže je bilo tako neobično i iznenađujuće da ga ima smisla izdvojiti kao zaseban žanr. Oni pišu o nekoj vrsti hodočašća u Meku revolucije, govore o realnoj percepciji toga što su videli, o svojim sumnjama tokom perioda pre “gubitka nevinosti” i o svom ogromnom razočarenju totalitarnim periodom. Posle 1939. nestaju religiozni tekstovi inspirisani sovjetskim iskustvom. Zanimalo me je zbog čega su se tako različiti ljudi odlučili na hodočašće u Moskvu i napisali tako inspirativne tekstove o dostignućima i budućnosti revolucije. Čime možemo da objasnimo njihovu egzaltiranost? To je bilo moje prvo pitanje.“

Bertrand Rasel

Sledeći hronologiju njihovih odlazaka u Moskvu Riklin se prvo bavi velikim britanskim filozofom racionalistom Bertrandom Raselom, koji je otputovao u Moskvu sa delegacijom sindikata 1920, dve godine pre stvaranja Sovjetskog saveza. Tokom svog boravka u Rusiji susreo se i razgovarao sa Lenjinom i po povratku u Britaniju napisao svoje klasično delo Praksa i teorija boljševizma. “Rasel je, kao i većina intelektualaca njegovog doba, bio razočaran kapitalizmom posle Prvog svetskog rata. Ljudi su bili ljuti i verovali da stvari treba radikalno da se menjaju. Rasel se iskreno divio ruskom radikalnom zaokretu i pisao da bi boljševička revolucija mogla postati važnija i od francuske. Verovao je da je ruski društveni poredak bio toliko truo da je zaslužio da bude ukinut, ali ono što nije odobravao je bilo nasilje i to je bio njegov glavni argument protiv boljševizma.“

Rasel je takođe bio jedan od prvih komentatora koji je shvatio da je u jezgru revolucije vera. “Rasel je bio veliki kritičar militantne religije i u tom smislu poredio boljševizam sa islamom. Kao tvrdokorni naučnik, matematičar i logičar mogao je da prozre stav revolucionara koji su tvrdili da slede naučne zakone.

Rasel je bio među prvima koji je rekao da je Lenjin čovek koji se pretvara da je naučnik koji deluje u skladu sa zakonima istorije. Oni nisu naučnici, zaključio je Rasel – oni su vernici, fundamentalisti, fanatici. Mislio je da ima nečeg zanimljivog u njihovom fanatizmu, ali da to nema nikakve veze sa zakonima istorije koji su, po njemu, podređeni nauci kao analitičkom metodu. Od samog početka Rasel je razumeo da se tu radi o problemu vere, a ne o problemu nauke.“

Valter Benjamin

Rasel je uneo notu racionalnosti u tumačenje revolucije, ali pogled sledećeg svedoka je bio iznad svega romantičan. Nasuprot Raselovom hladnom anglosaksonskom empiricizmu, nemački novinar i teoretičar društva Valter Benjamin je bio naklonjen misticizmu i istorijskoj spekulaciji. On je posetio Moskvu 1926, pun romantične strasti za revoluciju. Stigao je u grad sa željom da se pridruži partiji i posveti sovjetskoj “stvari”. Ali kako to često biva u ljubavnim vezama, upoznavanje gasi strast i što je više saznavao o sovjetskom sistemu, on mu se manje sviđao. O tome je pisao u svom Moskovskom dnevniku. “Bio je veoma razočaran”, kaže Riklin. “Želeo je da nađe svoje mesto kao novinar ili slobodni intelektualac. Želeo je da bude evropski dopisnik nekog moskovskog lista i bio mu je potreban novac, jer je njegova porodica izgubila čitavo bogastvo u nemačkoj inflaciji dvadesetih godina. Ali revolucionarni sistem je bio vrlo rigidan, a zahtevi koje je Benjamin postavljao pred svoje saradnike vrlo visoki. Kvaliteti koje je posedovao i zbog kojih je bio ugledan novinar u Nemačkoj, ovde nisu bili na ceni.

Revoluciji su bili potrebni propagandisti, a ne nezavisni intelektualci sa vlastitim idejama. Polako je shvatao da u Rusiji nema mesta za njegov projekat. Doživeo je to kao ličnu krizu. Benjaminov Moskovski dnevnik je veoma dvosmislen dokument – u njemu se oseća inspiracija koju je tamo nalazio, ali u isto vreme i razočarenje. Iako razočaran, pisao je da je bilo neophodno da poseti Moskvu kako bi stvarno razumeo Evropu. Kada se vratio u Berlin izjavio je da se njegova optika promenila. “Počeo sam”, rekao je, “da gledam svoj rodni grad drugačijim očima, kroz druge naočare.”

Artur Kestler

Nasuprot perspektivi „autsajdera“ kakvi su bili Rasel i Benjamin, mađarski autor Artur Kestler je bio „insajder“, jer se pridružio nemačkoj komunističkoj partiji još 1931, kada je živeo u Berlinu. Bio je odan partiji i možda čak radio za rusku tajnu policiju. Mnogo je putovao u Rusiju početkom tridesetih godina prikupljajući materijal za svoju knjigu. Za razliku od Benjaminovog razočarenja, Kestler je bio iznenađen kada je dobio pare za knjigu koju je tek trebalo da napiše, knjigu koju su ruske vlasti pozitivno ocenile kao potencijalnu propagandu. Kestler se vratio u Nemačku i, po onome što je Riklin mogao da sazna, kasnije zaista napisao ovu knjigu – tekst koji nekritički slavi sovjetsku superiornost. Knjiga se pojavila samo u Nemačkoj i možda, po Riklinu, nikada nije bila štampana u Rusiji.

Riklin je našao izveštaje isplata Kestleru za prevod knjige na ukrajinski, gruzijski i druge jezike. Na taj način je sovjetska država plaćala svoje poslušne propagandiste. Za razliku od Rasela i Benjamina, Kestlerovo osvešćenje u vezi sa komunizmom nije nastupilo dok je bio u Rusiji, već kasnije, tokom njegovog boravka u Španiji za vreme građanskog rata. „Kestler je video kako sovjetski agenti ubijaju anarhiste i levičare i ovo iskustvo je uništilo njegovu veru. Dvoje njegovih prijatelja koji su živeli u Sovjetskom savezu je uhapšeno i on je napisao pismo u kojem je tražio da budu oslobođeni. Oni su na kraju pušteni na slobodu, ali njegove sumnje u metode rada tajne policije bile su početak kraja.

Onda je održao predavanje u Parizu na kojem je osudio komunističku ideju o tome da država treba da kontroliše ljude. Isticao je da ljudima treba dozvoliti da misle slobodno. Ovo je, naravno, bilo potpuno neprihvatljivo i na kraju je isključen iz partije. Završni udarac je bio nemačko-sovjetski pakt iz 1939. i montirani procesi bivšim revolucionarima o kojima je tako kritički pisao u svojoj knjizi Mrak u podne“. Važnost Kestlerovih iskaza, po Riklinu, je u načinu na koji je pisao o svojoj fascinaciji i razočarenju revolucijom koje je iskusio iznutra; pisao je o slepoj veri revolucionarnog zanosa koja je i njega zaslepela; to je perspektiva otpadnika.

„Kestler piše da je razumeo religioznu prirodu komunističke vere pošto se razočarao u komunizam. Rekao je da je preduslov za to da se bude komunista – da se ne bude vernik. Razumećete religijsku prirodu svojih uverenja onda kada više niste vernik. Međutim, tokom faze vere, vi sebe doživljate kao nekoga ko samo pomaže da se stvari odigraju po neumitnoj logici važećih zakona istorije.“

Bertold BrehtZa razliku od odmetnika Kestlera, koji je ostatak svog života posvetio javnoj osudi komunizma, nemački dramaturg i radikal Bertold Breht je ostao doživotni saputnik revolucije. Riklin se okreće Brehtu kako bi osvetlio zašto je komunizam kao vera bio dovoljno snažan da zaslepi svoje sledbenike tako da oni ne vide nedoslednosti i žrtve staljinizma, čak i kada se to ticalo njihovih bliskih prijatelja ili čak njih samih. Breht je klasičan primer slepe posvećenosti. Premda njegovi privatni dnevnici sadrže opreznu kritiku sovjetskog sistema, on mu je javno bio apsolutno lojalan. Verovao je da je bilo koji sistem koji je protiv privatnog vlasništva po definiciji superiorniji od buržoaskih demokratija koje dopuštaju ili čak podstiču ekonomsku nejednakost. „Ovo je bio“, kaže Riklin, „kredo koji on nikada nije dovodio u pitanje. Zbog toga je slepo verovao u revoluciju za sva vremena.“

Breht je uspeo da zadrži svoju veru uprkos ogromnim ekscesima sovjetskog režima. Ostao mu je bezrezervno lojalan, čak i kada je njegov bliski prijatelj i prevodilac Sergej Tretjakov uhapšen 1937. (dok je bio u zatvoru, bacio se niz stepenice u konačnom činu pobune), ili kada je njegova omiljena glumica poslata u radni logor gde je umrla. Od sve šestorice čije tekstove je Riklin izučavao, Breht je najviše dugovao revoluciji, u smislu uticaja koji je ona imala na njegov rad. Revolucija je u potpunosti promenila njegov stil i on je zajedno sa rediteljem Sergejem Ejzenštajnom, postao glavni transmiter radikalnog duha oktobra 1917. u rani revolucionarni stil modernizma dvadesetih godina.

Prvi brehtovski princip da publika treba da oseća nelagodu, da njeno poistovećivanje i konvencionalni zaplet treba da budu žrtvovani izazovnom objektivnom prikazu društvenih odnosa, bila je inspirisana i posvećena preobražujućem duhu revolucije. Ali istorija se, umesto da sledi zakone neizbežnosti, još jednom ispostavila kao enigma. Godine 1932. Staljin je izdao svoj zloglasni dekret „o rekonstukciji književnih i umetničkih organizacija“. Tu je eksperimentalni modernizam proglašen dekadentnim i buržujskim, a instaliran je sovjetski realizam – neoklasični, herojski, prikazivački, nekritički, optimistički – kao oficijelna estetika staljinizma, kao umetnost koja inspiriše ljude i koja će, tobože, ubrzati dolazak komunističke utopije.

I dok je Breht propovedao staljinizam širom Evrope i dobijao Staljinove nagrade (dobio je Staljinovu nagradu za mir 1955), njegove predstave u stvari nisu izvođene sve do sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a službena dogma ih je tretirala kao antirevolucionarne.

Mada je Breht, poput najvatrenijih religijskih zilota, istrajavao u svojoj dogmi, Riklin insistira na tome da je 1939. nastupio kraj religijske faze ruskog komunizma. Veru je zamenio teror. Dok je staljinizam istrajavao na religijskom dekorumu (kultu Staljinove ličnosti, poštovanju oficijelnih hramova poput Lenjinovog groba, paradi na Dan revolucije), izvorna posvećenost ljudi je postajala sve manje važna. Jedan od razloga zbog kojeg je posvećenost revoluciji bledela je taj što je do 1939. Staljin pogubio sve izvorne apostole revolucije. Drugi razlog je bio nova organizacija sovjetskog društva. „Staljinizam“, tvrdi Riklin, „počiva ne na veri, već na kontroli. Početna jednakost je zamenjena striktnom hijerarhijom komiteta, tajne policije, špijuna – ustanovljenoj da kontoliše društvo. Staljin je za ovo imao izraz – revolucionarna budnost. To je u stvari bilo opšte denunciranje – ljudi su izgubili veru u revoluciju, u svoje susede i sebe same.“

Za Riklina ovo nasleđe ostaje snažno prisutno i u savremenoj Rusiji. Nakon pada Sovjetskog saveza, Rusija je iskusila preispitivanje vlastite istorije i došla do iznenađujućih, a za Riklina i uznemirijućih zaključaka. „Lenjin je izgubio svaki uticaj u današnjem ruskom društvu. Proglašen je za neprijatelja religije, a to znači da je i neprijatelj Rusije – pravi ateista, opasna osoba, terorista. Za Staljina se, sa druge strane, veruje da se nikada nije stvarno suprotstavljao pravoslavnoj crkvi. Za to nema istorijskih dokaza, već je u pitanju želja da se Staljin posmatra na taj način. Njega smatraju najvećim političarem u ruskoj istoriji, koji je pobedio naciste, što je za Ruse najvažniji događaj 20. veka. Zaboravlja se na pakt (sa Hitlerom), a masovna ubistva se odbacuju kao deo velikog modernizacijskog projekta pripreme za rat i objašnjavaju se kao nešto što je bilo neophodno. Lenjin je tu ocrnjen i postao je žrtveni jarac. A Staljin je sasvim opran.“

stalin_putin

Prema Riklinu, javlja se nova forma ruske vere koja spaja pravoslavno hrišćanstvo sa ruskim nacionalizmom i Staljinovim kultom ličnosti. Umesto vere u superiornost socijalizma javlja se osećaj posebne ruske izuzetnosti i paranoja, ostatak staljinističke „sveopšte denuncijacije“, prema kojoj se svaka druga zemlja vidi kao opasnost. „To su mitovi u koje veruju milioni ljudi u današnjoj Rusiji“, kaže Riklin sa izvesnom zebnjom. „Oni veruju u to da ostatak sveta mrzi Rusiju, jer je Rusija dobra, a ostatak sveta loš.“

Kaspar Melvil, Mihail Riklin, Eurozine [1], 10.03.2009.

Prevela sa engleskog Svetlana Vukomanović

Original in English
First published in New Humanist 2/2009

Contributed by New Humanist [2]
© New Humanist
© Eurozine

Izvor: Peščanik [3]

Religija je kroz istoriju takodje imala uspone i padove i prolazila kroz mnogobrojne krize. Seti se gradjanskog rata oko ikona koji je potresao Vizantiju.

Mogucnost zvanicne kupovine oprostaja za novac i korumpiransot svestenstva su doveli do reformacije i skoro unistili Katolicku Crkvu. Podseticu te da su reformisti u pocetku bili Katolici koji su zeleli da Crkvu vrate na pravi put, a "Protestant" je ime koje su im dali drugi, a ne oni samima sebi. Reformacija je dovela do nekoliko vekova uzasnih ratova u zapadnoj Evropi i masovnih pogroma i mnostva izbeglica.

No reformacija je dovela i do preispitivanja u samoj katolickoj Crkvi i promena koje su joj obezbedile opstanak.

Uticaj Crkve u drustvu se menjao od veka do veka, u nekim razdobljima je bio veci, u nekima slabiji. U nekim drzavama je u izvesnim razdobljima inkvizicija (u prevodu - istraga) bila jedino sudstvo i bavilo se svime, cak i raspravom oko medje na njivama.

Ako pogledas istoriju bilo koje religije, videces da je puna uspona i padova, kriza i promena u skladu sa vremenom.

Danas se samo izuzetne manjine u hriscanskom svetu ne slazu sa naucnom slikom sveta, heliocentrickim sistemom ili napadaju teoriju evolucije, sto je vid prilagodjavanja duhu vremena. U vreme zestokog kapitalizma i nastanka radnickog pokreta, radnici su u Belgiji i Holandiji osnivali i katolicke sindikate koji su organizovali strajkove i trazili bolje radne uslove. Katolicka sportska drustva, zdravstvene fondove (preteca danasnjeg zdravstvenog osiguranja) , sve to uz podrsku crkve. Opet - shvatanje duha vremena i tendencija u drustvu. U periodima kada nije bilo osecaja za duh vremena, stvari su islke nizbrdo.

Sto se tice komunizma, on kao ideologija postoji i dalje, iako je izgubio na popularnsoti. Kada se kaze da je komunizam propao, misli se na to da je propao je kao politicki sistem, tj. kao sistem koji upravlja nekom drzavom - odredjuje budzet, ubire poreze, izgradnju puteva i fabrika, skolstvo, vojni budzet, ... a to sa Crkvom nije slucaj. Jeidna drzava kojom upravlja Crkva je Vatikan.

A i uslovno posmatrano kao država, Vatikan je parazit Italije.

odgovor na ovo pitanje je lagan- krščanstvo ne pokušava da se ostvari kao društveni poredak, već kao osobni izbor. krščanstvo se ostvarjuje "na onom svijetu", dok je komunizma to pokušao na ovom.
a na toj razini i danas posotji komunizam, i mnogi koji vjeruju u njega.
zašto je praktični pokušaj propao, mnogi i danas pitaju, no odogovr je vjrojatno u samoj prirodi čovijeka. komunisitčke partije su zapravo vrlo brzo postajale karijerističke partije. njihovi su članaovi danas nacionalisti, liberali itd....bilo što samo da budu na vlasti. a takvi su bili i negda- lenjin je zamislio partiju kaio avangardu, a ona je zapravo postala samo talog koji je vukao u svoju osobnu korist zanemarujući opću ili uopće nemajući sposobnost da za nju brinu.

Po cemu se to razlikuje od hriscanskih partija, tj. crkava raznoraznih provenijencija?

Daj prvo primer neke crkve koja je na vlasti, i koja je dala premijera i ministre, opstinare i oficire, u drzavi koja na osnovu crkvene ideologije odredjuje svoj godisnji budzet, uvoz i izvoz, vodi ekonomiju i uzima ti porez.

Upooredjujes babe i zabe.

Crkva od tebe trazi samo dobrovoljan prilog, ukoliko ti sam to zelis, i pruza ti mogucnost da odes u to zdanje i delis svoja religiozna osecanje sa drugim vernicima. To je sve. Ne ubire ti porez, i nema nijedan od tri vida vlasti u drzavi. Ne brani ti da osnivas partije ili gradjanske organizacije, ne brani ti da budes socijalista, levicar, desnicar, anarhista, nacionalista ili internacionalista, to su pitanja koja svaki vernik sam treba da proba da uskladi sa svojim religioznim osecanjima.

A demohriscanske partije se ne sastoje od svestenih lica, vec od laika kojima je vera vazna i zele da se donose takvi zakoni koji su u skladu sa njihovim verskim principima (recimo, da prodavnice budu zatvorene nedeljom, ili da se centar grada nedeljom zatvori za automobile da bi taj dan bio mirniji i tisi od ostalih dana u nedelji).

Da li je to ispravno ili ne - odlucuju demokratski izbori. Nekada su demohriscani u vladajucoj koaliciji, nekada su opoziciji, sve u svemu - partija kao i svaka druga.

Znaci, ne mogu se porediti sa komunistickom partijom i revolucijama.