meni vise lici na maran atu

Iz regove arhive neizdatih saopstenja (D)SS-a

Medju najnovije poduhvate koje podrzava B92, poznata po organizovanju koncerata grupa koje ne odgovaraju tradiciji i kulturnom bicu Srpskog naroda ubraja se i koncert sodomijske grupe Placebo. Ova grupa ciji su neki clanovi homosekskualci, ili biseksualci, svejedno, u svakom slucaju gresni pred Bogom i ljudima odrzace koncert 2.9. na jedan od najveci pravoslavnih praznika, apoteozu praznika uopste - Svetog Samuila. Da li je svestenomucenik Samuilo zasluzio da se na praznik u njegovo ime odrzava grupe jedne sodomijske grupe.

Ova grupa je dosla u Beograd da predstavi svoj novi album, koji je u stvari najobicnija pohvala duhovima - u stvari demonima a znajuci da sa sobom nose i svoju "opremu" jasno je da ce pokusati da regrutuju svoje sledbenike, i to bas u delu Beograda u kome se Pravoslavna Crkva vec godinama trudi da zavrsi izgradnju jednog velelepnog hrama.

Prisustvo jedne ovakve grupe "ljudi" pa makar bili i rok grupa, i to bas na Svetog Samuila je u najmanju ruku sporno.

Da, da, Residentsi su namerno ustrojili svoju turneju
tako da dodju kod nas 27.09. i pokvare nam krstovdan...

This post has been edited by Dr.Fuzz: 26.09.2003, 23:21

...samo da imam malo vise slobodnog vremena pa da i ja vidim ko su ovi rezidenci.
Do sada znam da su neki weird amerikanci koje prave cudne koncerte.
Jel je sama muzika dobra ili je koncert bolji?

MUZIČKI FENOMENI

The Residents: Najpoznatija nepoznata grupa na svetu
Maskirani spasioci stigli u Beograd

Milica Jovanović

Legenda kaže da se početkom devedesetih sa scene SKC neki američki muzičar obratio publici rečima "Ja znam ko su Rezidentsi, a vi ne!" Baš i da je zatim dodao "u-ta-ta", tih dana bi malo koga pogodilo. Pod naletima ovdašnjeg rednecks folka u ratničkom uigravanju, u to vreme odbrana je poverena rokenrolu - koji nas je, naravno, izdao - a malobrojni fanovi misterioznog benda povukli su se još dublje u ilegalu, ukoliko nisu zbrisali glavom bez obzira. Desetak godina kasnije, epilog je neočekivan: umesto Stounsa, Beograd konačno spašavaju The Residents, vraćajući ga istovremeno i korenima i svetu. Maskirani spasioci stižu večeras, da rasteraju demone na čiju smo se udicu dobrovoljno upecali, zbog kojih tako dugo plešemo usamljeni.
U pinčonovskom maniru svetski poznate anonimnosti, kalifornijska četvorka već više od tri decenije besprekorno čuva tajnu svog identiteta. Čvrsti dokazi o njihovom postojanju stali bi na skroman popis - snimili su dvadesetak studijskih albuma i još toliko živih i specijalnih, multimedijalnih izdanja sa svojih neobičnih turneja. Njihovi video spotovi iz 70-ih čuvaju se u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, a kostimi sa nastupa na turneji Mole Show (1981 - 84) u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu. Ostalo je legenda, i to u doslovnom smislu. Čak je i prva biografija Rezidentsa, koju je davno napisao jedan od prvih članova fan-kluba W.E.I.R.D. - niko drugi do tvorac Simpsonovih, Mat Grening, tada muzički novinar - "Istinita priča o Rezidentsima: sažet prikaz poznatih činjenica, vrhunskih tajni, nejasnih detalja, skrivenih poruka i običnih laži", do danas i sama postala deo mita.
Hronološki sinopsis ovog mita počinje sredinom šezdesetih u nekom malom mestu u Luizijani, kada četiri druga iz srednje škole sedaju u stari kamion i kreću put Zapadne obale. Stara krntija dovešće ih do predgrađa San Franciska, kažu biografi volonteri, "i tako su tu živeli..." i ko zna šta se dešavalo dok nisu snimili prvi demo (1971) koji šalju pravo u Warner Bros. Očigledno im se tamo uopšte nije dopala, pa su pošiljku sa kasetom vratili na naznačenu adresu, a kako nije bilo ničijeg imena stavljena je oznaka "stanari" (the residents) te-i-te adrese. Desetak godina kasnije, Warner Bros. će producirati spot za promotivni singl "It’s a Man’s Man’s Man’s World", sa albuma "Džordž i Džejms", koji će se čak ponekad naći i u programskoj šemi MTV. Producentski gigant ipak više nije bio u prilici da sazna imena članova benda kom su nehotice dali ime.
No, u ovu identitetsku kriptologiju svako ulaže svoje mitografske sposobnosti. Na sceni i na fotografijama Rezidentsi se uvek pojavljuju kao četvorka, ali niko ne može da garantuje da su pod maskama oni isti klinci iz Luizijane - možda je nekom do sada već dosadilo da se bavi "muzikom o muzici", zvučnim i vizuelnim eksperimentima, i pri tom zauvek krije svoje lice. I baš u ovom trenutku otvara se široko polje slobodne mašte, teorije zavere i romantičnih predstava o maskiranim herojima savremenog sveta. Možda ni njihovi roditelji, žene, deca, itd. ne znaju čime im se ukućanin bavi u slobodno vreme? Možda kriju identitet jer su već slavni, kao političari, biznismeni ili muzičari koji prave neki isplativi pop? A možda su to u stvari Bitlsi? Neverovatno ali istinito, upravo je ta priča pratila izdanje njihovog trećeg albuma, ali prvog "pravog" na vinilu, "Meet the Residents" (1973). "Prvi album fenomenalne pop ekipe iz severne Luizijane", naravno, bio je direktan atak na debi album čuvenih liverpulskih "buba" sa kog su skinuli i naslovnu stranu, "dorađujući" likove Lenona i ekipe olovkom. Od hiljadu kopija albuma, do kraja godine prodato je svega 40.
Prema zvanično usvojenoj nezvaničnoj verziji - opet, navodno - suština sakrivanja lica (ličnosti autora) nalazi se u "Teoriji opskurnosti" koja se pripisuje ništa manje misterioznom N. Senadi, ključnoj ličnosti legende o Rezidentsima, njihovoj verziji Kastanedinog Don Huana. Teorija ukratko kaže da umetnik stvara svoje najbolje radove dok je još nepoznat, jer konflikti i problemi sa egom koji prate slavu uništavaju istinsku kreativnost. Senadu je navodno negde u Bavariji pokupio engleski muzičar Filip Litman, koga su Rezidentsi nazvali Zmijoprsti (Snakefinger), i doveo u San Francisko da momcima ispriča sve o svom muzičkom radu. Navodno rođen 1907, N. Senada je danas mitska figura praistorije postmoderne. Muzički arhitekta, pravio je "nacrte" kompozicija građenih od partitura čuvenih kompozitora i govorio da je suština u formi. Njegova "Teorija fonetske orgnizacije", po kojoj muzičar treba da brine o zvucima (formi) a ne o muzici (smislu), kao i očaranost Inuitima na Grenlandu, od presudnog su značaja za Rezidentse.
Pažljiviji fanovi utvrdili su još jednu značajnu referencu - zaštitni znak Rezidents maskarade, otkriven je u knjizi čuvenog američkog pesnika i esejiste, transcendentaliste R. V. Emersona, u kojoj je sebe skicirao kao ogromnu očnu jabučicu odevenu u frak, uz belešku da bi rado postao "ogromno oko" kojim bi posmatrao svet. Pravo značenje ovakvih maski nikada nije utvrđeno, mada većina u tome čita političku poruku, u Big Brother stilu. Orvelijanske teorije kulminirale su krajem 1985. kada je maska pevača zamenjena velikom lobanjom, no stvar je okončana banalnim objašnjenjem. Veliko crveno Oko neko je maznuo iz garderobe uoči nastupa u Los Anđelesu, i mada je posle vraćeno, doduše oštećeno, Rezidentsi ostaju pri novom rešenju, korišćenom za promociju albuma "Third Reich’N’ Roll".
E, to je album za pamćenje, objavljen 1976, koji je Rezidentsima uručio zahtev za temeljno preispitivanje Teorije opskurnosti. Klasičan primer "muzike o muzici", album donosi dve dvadesetominutne "kompozicije" sačinjene od obrada refrena čuvenih pop songova. Na strani A, "Svastika na paradi" (misli se na naci-logo), između ostalih donosi i čuvenu "Pappa’s gotta brand new bag" Džejmsa Brauna na nemačkom, dok su na B strani pesme sakupljene u kompoziciju "Hitler je bio vegetarijanac". Album je zapečaćen obradama "Hey Jude" (Bitlsi) i Sympathy For The Devil (Stonsi), prema kojima Rezidentsi gaje neskrivenu antipatiju kao egzemplarima fašizma muzičke industrije. Čitava priča naknadno je uvezana u novotalasnu arhivu, pa ih na Balkanu zbog toga i danas porede sa Lajbahom, što ponekad i ima smisla. Ali, ne i ako pažljivo poslušate izvanredan muzički haiku na albumu Commercial (1980), koji "garantovano dovodi do ludila" sa svojih 40 snimaka koji traju tačno po jedan minut. Snimljen u fazonu reklamnih džinglova, fantastičan repertoar ironije donosi i filosofske uvide (We are simple, You are simple, Life is simple, too - The Simple Song). Na albumu su sarađivali razni umetnici, među njima i voljeni Zmijoprsti, kao i Lejna Lavić (peva Picnic boy), čudna pevačica jugoslovensko-engleskog porekla, koja je kao učenica pobegla u Španiju da upozna Salvadora Dalija... "Commercial" je prvi album za koji je licenca prodata izvan SAD, snimljeno je i četiri spota, "One Minute Movies", dok je Moris Bežar za neke songove uradio i koreografiju.
Rezidentsi su i danas simbol - doduše bizaran - Amerike kakvu smo oduvek voleli, drske i svojeglave, koja između dva gutljaja piva uzgred raskrinkava evropsku uobraženost. Čini se da ipak nije istina da takva Amerika više ne postoji, možda samo "drži jezik za zubima" za razliku od budala iz, navodno Plutarhove, maksime, koju Rezidentsi citiraju na omotu poslednjeg albuma "Demons Dance Alone" (2002) čija ih je promocija i dovela u Beograd. Veći deo albuma snimljen je nakon terorističkih napada 11. septembra, i u svojoj priči o Gubitku i Poricanju svakako krije i poruku o slobodi. Ako vam je demon u kući, sami ste ga zvali, setite se samo - mislili ste da anonimnost i unutrašnja emigracija znači da treba ćutati.
Dakle, večerašnje "vraćanje korenima" podsetiće nekog i na album "King & Eye" (1989), započet u sklopu serijala Američki kompozitori, ali kasnije uključen u projekat novog scenskog spektakla "Cube E - Istorija američke muzike u tri e-z dela" (89-90). Jedini Rezidents naslov ikada objavljen u ovom nesrećnom delu sveta, iste godine kad i u Americi, Holandiji i Grčkoj, narezan je u produkciji jugoslovenske kuće "Kompas". Valjalo bi istražiti koja je to izdavačka kuća, jesu li se zbunili verujući da je u pitanju neki originalni Elvis, pa im posle bio bedak da se povlače, ili su to ipak bili neki malobrojni fanovi koji su zbog svoje nekomercijalne izdavačke politike ubrzo propali. Eto, još jedna od eks-Yu misterija utoliko bizarnijih što nisu bile proizvod studijskog rada već sasvim spontane.
Možda ih balkanske priče ne bi mnogo interesovale, mada se antropološkim eksperimentima Rezidentsi bave odavno. Verovatno neponovljivo remek delo napravljeno je još daleke 1979. Godine - album Eskimo, kolekcija "arktičkog saundskejpa" završen je navodno nakon tri godine predanog rada, a legenda kaže i da su neko vreme živeli sa Eskimima snimajući zvuke bele pustinje, ritualnu muziku i pesme. Istina je, međutim, znatno drugačija - album je potpuno autohtona studijska izmišljotina, instrumenti su dizajnirani specijalno za tu priliku, a "eskimski jezik" potpuno izmišljen. Naizmenično smešan - jezik otkriva američku kulturološku invaziju kroz ritualna mantranja "Coca Cola adds life!" - ali i jeziv, Eskimo svoj finale doživljava u veličanstvenoj pesmi "Festival Of Death". Album prati uputstvo za slušanje - opušteno stanje uma je od suštinske važnosti, uz toplo ćebe ili džemper pri ruci. Priče o Eskimima odštampane na omotu treba čitati tokom prvih preslušavanja, a posle nekoliko dana zvuk će sam izazivati mentalne slike za koje ste ga vezali. Ovim albumom Rezidentsi su sebi pribavili i oznaku preteča world muzike, alterglobalisičke i ekološke svesti - uz već poznatu kategorizaciju pionira panka, tehno i elektronske muzike, multimedijalnih performansa, itd.
Ne treba izostaviti ni jedine ovlašćene posrednike između Rezidentsa i ostatka sveta, Kriptik korporaciju koja je osnovana 1976. da bi pomogla menadžment grupe i njihove odnose sa javnošću. Kad je reč o značajnoj sumi koju su prijatelji iz Cryptic Corp. uložili u Rezidentse, preuzimajući prava na nezavisnu etiketu Ralph records, mišljenja se razilaze. Jedni tvrde da novac vodi poreklo iz ozbiljnog biznisa, jer su avangardni projekti tajanstvenog benda krajnje neprofitabilni. Drugi ističu da vlasnici Cryptic Corp. ipak imaju smisla za obrt kapitala - prodajom raznih pratećih rekvizita, specijalnim izdanjima za koje su fanovi širom sveta spremni da plate i suvim zlatom, i najzad malobrojnim, ali neverovatno uspešnim turnejama. Originalan smisao za biznis pokazali su još osamdesetih, kada su otkupili piratski snimak nastupa u Los Anđelesu, u okviru Mole Show turneje, i objavili ga kao regularno izdanje. Nekada su pod Ralf rekords etiketom objavljivali albume nešto profitabilnijih imena (Snakefinger, Tuxedomoon, Yellow, itd), ali je vremenom Ralf rekords pretvoren u Ralf Amerika mail-order portal, uz partnerski EVRORALF. Pored ovih, danas Cryptic Corp. obuhvata i departman za vizuelne umetnosti "Pornografiks" (Poor Know Graphics, Pour No Graffiks, Pore Nogra Fix, i sl.)
Na kraju, slušajte muziku i gledajte slike koje vam večeras prikazuju, autentičan i neponovljiv "neuro-pop". Jer, ništa od svega rečenog uopšte nije važno znati. Ni prava lica pod maskama u obliku očiju kojima kao da ništa ne može promaći, ni istinite životne priče ni porodična stabla umetnika okupljenih pod imenom The Residents.

Bas sam sad vozio ortaka do grada, ide na koncert, i decko mi je rekao da se vec 20 godina znaju imena clanova i da to i nije neka tajna?

DSS-ovo saopstenje me je potpuno dotuklo. Da, znam da su oni kompletni idioti. Da, znam da je to partija Maranata i slicnih. Da, znam u kolikoj meri je Srbija zatucana i konzervativna zemlja. ALI, MISIM, STVARNOOOO! Ovo je previse! Sta bi se tek desilo da su 2. avgusta Stonesi pevali Sympathy for the Devil? Verovatno bi DSS trazio ostavku ministra policije tim povodom. A da je Chumbawamba na Vidovdan, umesto par dana kasnije, pozdravila prisutne uz zelju da S.Milosevic crkne? Pa morao bi ceo kabinet da padne uz uvodjenje vanrednog stanja i obavezu slusanja Paje Aksentijevica na radnom mestu. I sta cemo da slusamo ako oni (pu, pu, daleko bilo) dodju na vlast? I koje ce to grupe primerene srpskom duhovnom bicu moci ovde da sviraju, jer danas je Krstovdan, ali naci ce oni ponekog sveca i za svaki drugi dan? Mozda Britni Spirs? Vec mogu da je vidim kako se grli sa Metiljavim... A najsladje u saopstenju je pominjanje Treceg rajha - indicije da se radi ne samo o djavolskoj raboti, vec i o neonacistima. I to se navodi u saopstenju jedne profasisticke partije?!?!?

Gostovanje Residentsa u Beogradu je velika stvar i za ovaj usrani grad i za ovu nedodjiju od zemlje. To sto je koncert odrzan na Kolarcu, takodje ide u prilog upravi ove institucije koja se u prethodnoj deceniji tesko brukala dajuci svoju scenu za razne svecane akademije (direktorka je bila zena Milana Milutinovica). Konacno, ako je ministarstvo kulture zaista sponzorisalo koncert (sto nigde nije na koncertu bilo posebno istaknuto) onda je to jedan od retkih velikih i dobrih poteza onog zvekana Lecica.

U stvari, sad mi se bes vec malo ohladio. Prvih pola sata nakon sto sam procitao samo sam psovao...

A sad o koncertu...

Ispostavilo se da je Kolarac zaista odlican prostor. Meni se pre koncerta cinilo da bi SKC bio bolji, ali ova sala je upravo zbog svog ozbiljnog smeka (i moje navike da tu gledam "ozbiljne" stvari) i pozorisne atmosfere bila pun pogodak. Citav koncert (ako se to moze nazvati koncertom, mozda bi predstava ili performans bile adekvatnije reci) pokazao je zasto su Residentsi stekli svoju slavu. Obuceni u nekakvu kombinaciju maskirnih uniformi i zastitnih mreza (imali smo i mi to u vojsci, neki M81 ili tako nesto), njih sestoro, svirali su nesto manje od dva sata. Sedmi koji se pojavio u kostimu demona (mozda i najslabiji deo ekipe - previse jeftinih cirkuskih fazona za razgaljivanje publike) plesao je sa reflektorima, svetlecim loptama, trubom i pravio nam zazubice dok smo mumificirano sedeli i zeleli da mu se prikljucimo... Ali demoni plesu sami... Heh...

Ne znam da li su imena clanova poznata ili ne. Bend mi je otkrio jedan prijatelj, Francuz, koji je pre sest, sedam godina bio ovde. Odveo sam ga do SKC-a i on je potpuno pomahnitao kad je tamo nasao gomilu diskova Residentsa. Sve ih je pokupovao i trazio da mu narezu jos. Posle sam to morao da mu saljem postom, ali sam imao vremena i da preslusam na miru. U svakom slucaju, cinjenica da ne znam ime coveka kojeg posmatram na sceni meni je jako privlacna. To dovodi autora u ravnopravniji odnos sa publikom koja je, po definiciji, za njega bezimena i anonimna. I oslobadja pride... Zato i ne zelim da znam da li se pevac zove John Smith, je li pevacica udata za fudbalera, je li gitarista crnac, a bubnjar Norvezanin. TO ZAISTA NIJE NI NAJMANJE BITNO.

SVe u svemu, uzivao sam...

thanks Chandra, I hope we'll get a hella-update too!

hell updates:

nonick mislio sam da cu da razvezem al' nemam o cemu. da sad lazem - necu = nije bilo kao sto sam ocekivao - najvise me udavio gitarista. i ono malo sto je svirao je zvucalo kao premotavanje kasete "Satrijanijeva skola gitare". efikasan i koristan na momente, ali vecinu vremena je vrchio po zicama ko neslan. djavo himself jeste bio cirkusant, no je bio duhovit sa svojim zezalicama, osim sa onim prdezom na pocetku, to mi bese malo ljakse fazon. ostali OK, perkusionist/bubnjar sta li bese, najsvetlija tacka koncerta, posle pevacice, koja ima dobre noge kao sto peva.

a da ne zaboravim - ne mogu im zameriti na tome sto nisu tezgarili. verovatno su ljudi ocekivali "oldies - goldies" ali moras biti glupa volina (mick jagger, npr.) pa posle dvajs trijes cetres godina svirati "setisfeksn" ili "numb erone"... dok sam svirao i imo bend, neke nase stvari su mi dosadjivale nakon pola godine pa ajde da vidim kako se zaris i palis kad 10.000 jubilarni put treba da odglumis jedno isto ludilo.

no eto, bio dzet set, bio gorcin, bila bjelica i onaj njen sto je nosem i glavom tukao kusturicu u sake, bio saksofon iz plejboja, bile neke dve plavojke o kojima sam razmislio dobro, bio forum: spajder, luba, spenki, dr.fuzz, spori vepar, dibejzer i eto.

i bili rezidentsi i ja kupio majicu - diskovi skupi a ima ih na soulsiku kolko os' + ce da se reze po beogradu sledecih meseci.

a sutra na devastejsns u sentu. da se lecim malo, nadam se.

ocena: 4 minus - i to gledajuc' kroz prste & racunajuci stare zasluge, radove itd.

P.S.
sabahudinov SMS:
lepo se provedite i nemoj da je ko zvao da mi pusta umetnike na Mobil!

groteska!
kabare!
mjuzikl!
burleska!
predstava za decu o predstavi za odrasle!
trash? elton john vs prince vs donna summer vs bon jovi vs ...
nezaboravno i nedostizno!
blasfemija i sarkazam!
a pateticno. anarho-pateticno!
trenutak za plakanje - sotona iznosi ocnu jabucicu sa cilindrom!
i trenutak za pamcenje - aplauz coveku iza maske koji dvadeset minuta stoji na sceni i ne radi nista!
pa jos na krstovdan!
e, pa, ziveli!

bravo jamie!

to su bile prelepi detalji s koncerta, a koje nisam pomenuo jer sam zlobni zlotvor.
dizem ocenu samo zbog tebe = zato sto si kralj pa vidis ono sto ja ne vidim: 4+
svejedno, lep Antikrstov Dan.

vitgenstajnu bi se to jako dopalo

&

vec je malo secanje pustilo bilo u subotu (jedna house party posle koncerta i sinoc jazz)
ali, iako ne znam mnogo o njima (niti cu se vise interesovati) - bilo fenomenalno, uzbudljivo ni jednog trenutka dosadno cak i za potpuno neinformisane posetioce/svratioce ko sto sam to ja

omiljeni momenti

onaj vrtlog ljudi na kraju oko demona u krugu crvenog svetla - kao da svi propadaju kroz vrtloge pakla

aplauz tipu koj stoji i ne odlazi

nacin na koji pocinju, odlaze, izlaze na bis, ... sa fenjerima kroz sumu

i devojci (koliko shvatam novost za njih) i a la cranberries pevanje - nice touch na svu onu golgotu
omiljeni instrument- self-manufactured electric vibrafon sa lampicama (videlo se odozgo)

kad su izasli na bis i poceli da sviraju imao sam utisak kao da su svirali pre godinu dana a ne pre par minuta - sjajno, zaista.

apropos svetog whatever sto je bi na taj dan - u srbiji nije lako promasiti svete dane, zar ne? po pravoslavnom kalendaru svaki dan u godini ima gazdu